У едицији Свети оци у преводу на српски језик објављен је путописни дневник Етеријино ходочашће у Свету Земљу.
Ово је четврта књига у поменутој новоформираној едицији, а у припреми су Живот Константинов од Јевсевија Кесаријског, посланице Светог Игњатија Богоносца, црквене историје од Сократа Схоластика и Теодорита Кирског. Монаштво као организовани начин живота и подвига монаха развио се интензивно у 4. веку на Истоку. О томе, поред осталог, сведоче и многи хришћански писци са Запада који су посећивали хришћански Исток: Свету Земљу, Египат, Синај, и на лицу места се упознавали са монасима пустињацима и њихово духовно-монашко искуство преносили на хришћански Запад.
Монахиња Етерија (Егерија) је то учинила крајем 4. века, и оставила, поред осталог, драгоцене путописачке-поклоничке белешке које употпуњавају нашу слику о развоју монаштва у то доба. У том погледу можемо је упоредити са њеним савременицима и земљацима са Запада, као што су били презвитер Руфин из Аквилеје (данас Градо код Трста у северној Италији), Блажени Јероним, Преподобни Јован Касијан и многи други. Надамо се да ће ово дело наићи на добар пријем код читалаца српског говорног подручја и шире.
Крајем 19. века објављен је (текст је откривен 1884. а први пут објављен 1887. године) занимљив поклонички путопис Етерије или Егерије настао крајем 4. века као плод поклоничког путовања са Запада на Исток, односно у Свету Земљу и њене хришћанске светиње. Ко је била жена Етерија у науци је разрешено захваљујући другим компаративним изворима и обавештењима. У сваком случају, она је била монахиња, да ли обична монахиња или настојатељица (игуманија), није сасвимм извесно. Пре ће бити да је била обична монахиња, с обзиром на дужину трајања путовања (око три године). По неким истраживачима била је ћерка високог државног чиновника који је у време цара Теодосија И Великог био дефенсор цивитатис у Шпанији. Све време дугог путовања по Блиском Истоку Етерија има пратњу, док на ризичним местима има и посебно обезбеђење, свугде је срдачно и радо примана и указивано јој је топло гостопримство и пажња. Све ово указује на то да она није била обична поклоница и путница. По неким мишљењима, била је чак у сродству са царем Теодосијем Великим.
Што се тиче времена када је ово путовање изведено, узима се да је оно почело 393. године. Треба само напоменути да последњих деценија 4. века многи угледни хришћански писци и богослови посећују Исток (Руфин Аквилејски, Блажени Јероним, Јован Касијан, да поменемо само неке). Дакле, она није била једини хришћански путник са Запада који у то време долази на дужи боравак и посету Светињама Истока.
Етеријине путописачке белешке су непосредне, директне, писане су спонтано у маниру дневника – како се шта догађало, и како је путовање текло. Она строго прати библијску топографију Старог и Новог Завета, свако место које је посетила обавезно повезује са одговарајућим библијским догађајем. Путовање је пропраћено молитвом, служењем Свете Литургије и причешћем, обавезним читањем оног одељка из Светог Писма који је у вези са местом посете. Топографска идентификација библијских места је овде у првом плану и веома добро и тачно је спроведена.
Оно што, између осталог, привлачи пажњу истражвача јесу Етеријини описи боглослужења која је видела у Светој Земљи о великим празницима чији годишњи спомен је управо везан за сама места где су се они и одиграли. На то је код нас, већ указао прота Лазар Мирковић који је и први превео управо оне делове Етеријиног дела који се односе на богослужбену праксу.
Међутим, у науци су мање примећена Етеријина запажања о монаштву и манастирима које је имала прилике да посети и на лицу места види и упозна посећујући Египат, Синај, Свету Земљу, Месопотамију, Блиски Исток уопште. Ако се има у виду да немамо много савремених обавештења о монаштву на Истоку у другој половини 4. века, онда видимо колико су Етеријина запажања о монаштву драгоцена. И сама је била монахиња, и то високог и угледног порекла. Хришћански Исток ју је управо и највише привукао из разлога што је тамо могла видети изворно и аутентично древно монаштво које је увек одушевљало и духовно надахњивало поклонике Светих места, поготово са хришћанског Запада.
Уредник издања
протојереј-ставрофор др Радомир Поповић
извор: www.spc.rs
Ово је четврта књига у поменутој новоформираној едицији, а у припреми су Живот Константинов од Јевсевија Кесаријског, посланице Светог Игњатија Богоносца, црквене историје од Сократа Схоластика и Теодорита Кирског. Монаштво као организовани начин живота и подвига монаха развио се интензивно у 4. веку на Истоку. О томе, поред осталог, сведоче и многи хришћански писци са Запада који су посећивали хришћански Исток: Свету Земљу, Египат, Синај, и на лицу места се упознавали са монасима пустињацима и њихово духовно-монашко искуство преносили на хришћански Запад.
Монахиња Етерија (Егерија) је то учинила крајем 4. века, и оставила, поред осталог, драгоцене путописачке-поклоничке белешке које употпуњавају нашу слику о развоју монаштва у то доба. У том погледу можемо је упоредити са њеним савременицима и земљацима са Запада, као што су били презвитер Руфин из Аквилеје (данас Градо код Трста у северној Италији), Блажени Јероним, Преподобни Јован Касијан и многи други. Надамо се да ће ово дело наићи на добар пријем код читалаца српског говорног подручја и шире.
Крајем 19. века објављен је (текст је откривен 1884. а први пут објављен 1887. године) занимљив поклонички путопис Етерије или Егерије настао крајем 4. века као плод поклоничког путовања са Запада на Исток, односно у Свету Земљу и њене хришћанске светиње. Ко је била жена Етерија у науци је разрешено захваљујући другим компаративним изворима и обавештењима. У сваком случају, она је била монахиња, да ли обична монахиња или настојатељица (игуманија), није сасвимм извесно. Пре ће бити да је била обична монахиња, с обзиром на дужину трајања путовања (око три године). По неким истраживачима била је ћерка високог државног чиновника који је у време цара Теодосија И Великог био дефенсор цивитатис у Шпанији. Све време дугог путовања по Блиском Истоку Етерија има пратњу, док на ризичним местима има и посебно обезбеђење, свугде је срдачно и радо примана и указивано јој је топло гостопримство и пажња. Све ово указује на то да она није била обична поклоница и путница. По неким мишљењима, била је чак у сродству са царем Теодосијем Великим.
Што се тиче времена када је ово путовање изведено, узима се да је оно почело 393. године. Треба само напоменути да последњих деценија 4. века многи угледни хришћански писци и богослови посећују Исток (Руфин Аквилејски, Блажени Јероним, Јован Касијан, да поменемо само неке). Дакле, она није била једини хришћански путник са Запада који у то време долази на дужи боравак и посету Светињама Истока.
Етеријине путописачке белешке су непосредне, директне, писане су спонтано у маниру дневника – како се шта догађало, и како је путовање текло. Она строго прати библијску топографију Старог и Новог Завета, свако место које је посетила обавезно повезује са одговарајућим библијским догађајем. Путовање је пропраћено молитвом, служењем Свете Литургије и причешћем, обавезним читањем оног одељка из Светог Писма који је у вези са местом посете. Топографска идентификација библијских места је овде у првом плану и веома добро и тачно је спроведена.
Оно што, између осталог, привлачи пажњу истражвача јесу Етеријини описи боглослужења која је видела у Светој Земљи о великим празницима чији годишњи спомен је управо везан за сама места где су се они и одиграли. На то је код нас, већ указао прота Лазар Мирковић који је и први превео управо оне делове Етеријиног дела који се односе на богослужбену праксу.
Међутим, у науци су мање примећена Етеријина запажања о монаштву и манастирима које је имала прилике да посети и на лицу места види и упозна посећујући Египат, Синај, Свету Земљу, Месопотамију, Блиски Исток уопште. Ако се има у виду да немамо много савремених обавештења о монаштву на Истоку у другој половини 4. века, онда видимо колико су Етеријина запажања о монаштву драгоцена. И сама је била монахиња, и то високог и угледног порекла. Хришћански Исток ју је управо и највише привукао из разлога што је тамо могла видети изворно и аутентично древно монаштво које је увек одушевљало и духовно надахњивало поклонике Светих места, поготово са хришћанског Запада.
Уредник издања
протојереј-ставрофор др Радомир Поповић
извор: www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар