ПОНЕДЕЉАК
Из указања о томе кога звати на ручак или вечеру (Лк.14, 12) позајми правило за себе: не чинити ништа за ближње са очекивањем да се у овом животу доживи узвраћање. То не значи да ћеш се трудити узалуд. У своје време, све ће ти бити враћено. У беседи на Гори Господ је проповедао да се сва богоугодна дела, тј. молитва, пост, милостиња - чине тајно. Због чега? Због тога што Отац небески онима који тако поступају враћа јавно. Ради се о томе да је Хришћанин дужан свим силама свог живота да себи припрема будуће блаженство, да себи гради вечни дом и да тамо унапред шаље залихе за вечност. Такав начин поступања није деловање са интересом. Интерес своје место налази у овдашњем животу, и такво поступање му само штети. Да би се живело тако, неопходно је имати веру, наду и љубав према Господу. Дејствовање по заповестима у очекивању награде је једно неусловљено дејствовање. Међутим, оно је ближе и схватљивије срцу од било ког другог, сувише идеалног, као на пример, делања добра ради добра. Њега у Писму нећете нигде наћи. Овде је виша побуда: чини све ради Господа, и не бој се губитка.
УТОРАК
Со је добра али ако и со обљутави, чиме ће се осолити? (Лк. 14,34). Со су ученици Господњи. Они су, предајући Његово учење, од људи отклањали наравствену гњилост. Ако такво преношење назовемо просвећивањем, и сам ће назив соли добити исто значење. Због тога би читава изрека могла да добије овакав облик: "Добро је просвећење! Међутим, ако просвећење обљутави, за шта ће бити погодно? Баци га!.." Просвећење дејствује као со уколико је испуњено начелима и елементима Господњег учења, и уколико се само налази у ученичком положају у односу на Господа. Чим, пак, одступи од свог усмерења, и уместо поука Господњих усваја туђа учења, оно постаје бљутаво и непотребно, заражава се гњилошћу заблуде и лажи, и почиње да делује заразно, а не исцељујуће. Историја је то потврдила и потврђује многим примерима. Због чега, међутим, нико не обраћа пажњу на искуство? Непријатељ на све навлачи мрак и свима се чини да постоји светлост у учењима која се држе далеко од учења Господњег.
СРЕДА
Прича о залуталој овци и изгубљеној драхми (Лк.15,1-10). Како је само велико милосрђе Господње према нама грешнима! Он оставља све исправне и окреће се ка неисправним, како би их исправио. Он их сам тражи. Нашавши их, сам се радује и позива све небо да се радује са Њим. А како Он тражи? Зар Он не зна где смо ми који смо одступили од Њега? Зна и види све! Међутим, када би се читава ствар састојала само у томе да Он узме грешника и принесе ка праведнима, сви грешници би истог тренутка били међу праведнима. Потребно је претходно приволети их на покајање, како би обраћење и враћање ка Богу било слободно. То се, пак, не може учинити заповешћу или било каквом спољашњом наредбом. Господ иште грешника тако што га наводи на покајање. Он све устројава тако да грешник стиче прилику да се уразуми и да види бездан ка коме стреми, те да се врати назад. У том смислу су усмерене све околности живота, сви сусрети са тренуцима горчине и радости, чак и речи и погледи. Унутрашња дејства Божија кроз савест и друга исправна осећања која леже у срцу, никад не престају. Шта се све чини ради обраћења грешника на пут врлине! Па ипак, они и даље остају грешници!.. Непријатељ навлачи мрак на очи и њима се чини да нема проблема, и да ће све проћи. Уколико се и забрину, они говоре: "Сутра ћу прекинути са рђавим", да би затим и даље остали у истом стању. Тако пролази дан за даном. Равнодушност за спасење све више расте. Још мало и она ће прерасти у окорелост у греху. Да ли ће тада доћи до обраћења? Ко зна?
ЧЕТВРТАК
Прича о изобличеном неправедном управитељу (Лк.16,110). Видиш ли како се он на сваки начин трудио да се извуче из невоље! Када бисмо се само сви ми тако трудили да устројимо себи покојан живот по исходу из овог живота! Међутим, не! Синови овог века мудрији су од синова светлости у своме нараштају. Због чега се управник тако заузео? Због тога што је невоља била близу. Близина несреће пробудила је енергију и довитљивост у домишљању и он је брзо све уредио. А зар ми нисмо близу невоље? Смрт може сваког тренутка да нас задеси, а затим одмах треба положити рачун о управљању домом. Сви то знају, па ипак, готово нико да се макне са места. Какво помрачење! Нико не мисли да ће ускоро умрети, већ претпоставља да ће поживети и други дан. Премда и не одређујемо рок, ипак смо некако уверени да је смрт још негде тамо далеко. Због тога се и невоља види негде далеко. Невоља је удаљена, па се домишљања у вези са њом одлажу за будуће време. Нико не намерава да цео живот остане у неисправности. Међутим, само исправљање се одлаже за други дан. Пошто се, пак, читав живот састоји од садашњице, а не од сутрашњице, брига око припреме за будућност практично изостаје.
ПЕТАК
Није могуће да не дођу саблазни; али тешко ономе преко кога долазе (Лк.17,1). Ради се о томе да не треба живети без опрезности. Треба добро да пазимо да некога не саблазнимо. Разум се надима и ни на кога не гледа. Међутим, унаоколо буди саблазни делом, а још више речју. Саблазан расте и увеличава беду самог саблазнитеља. Он то не осећа и још више шири саблазан. Срећа да се претња Божија за саблазан овде на земљи готово и не испуњава, у очекивању исправљења. Казна је одложена за Будући суд. Тек тада ће саблазнитељи осетити колико је велико зло саблазан. Овде скоро нико и не мисли да ли својим речима и делима саблажњава или не саблажњава оне који га окружују. Два греха, врло велика у очима Божијим, људи готово у потпуности занемарују: саблазан и осуђивање. За саблазнитеља је, по речи Господњој, боље да није жив; онај, пак, који осуђује већ је осуђен. Међутим ни један ни други уопште не не размишљају. Чак не могу ни рећи да су грешни у нечем сличном. Какво нас само ослепљење окружује и како неопрезно ходимо усред смрти!
СУБОТА
Ниједан који је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије (Лк.9,62). Тј. онај ко мисли да се спасе, а осврће се ка оном што је, ради спасења, неопходно напустити - у ствари се не спасава и не иде ка Царству Божијем. Потребно је, међутим, одлучно прекинути са свим што је неспојиво са делом спасења. Они који су мислили о спасењу и сами су свесни тога, али растанак са неким навикама све одлажу за сутра. Изгледа им сувише велика жртва да одједном све напусте. Они би хтели да се од њих одвоје постепено, како другима ништа не би падало у очи. Међутим, та намера се готово увек проигра. Они устројавају спасоносне поретке, а расположења срца остају иста као и раније. У прво време је тај несклад веома упадљив. Међутим, то "сутра" и обећана промена савести затварају уста. На тај начин, све од "сутра" до "сутра", савест се умара да једнако опомиње, и најзад отпочиње са ћутањем. А онда долазе мисли да се може и овако, да је могуће све оставити као што јесте. Та мисао полако јача и најзад се устаљује. Тако се добија лице које је споља исправно, али не и изнутра. То је окречени гроб у очима Божијим. Најгоре је то што је обраћење таквих људи веома тешко, готово колико и оних који су окорели у јавним гресима. А можда и теже... А њима се све чини да то није ништа.
НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ШЕСТА ПО ДУХОВДАНУ
Испричавши о богаташу који је намеравао само да једе, пије и весели се, а затим био поражен смрћу, не доживевши насладе које је очекивао, Господ је закључио: Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом (Лк.12,21). Такав удео њих постиже. Они који се богате богозаборавом, мисле само о телесним утехама. Они, пак, који желе да избегну тај горки удео, нека се потруде да не стичу за себе, већ нека се богате само Богом. Сво богатство је од Бога. Уколико га стекнеш, посвети га Богу и проистећи ће свето богатство. Све вишкове дели са онима који имају потребу. Тако ћеш вратити Богу оно што ти је дао. Ко даје бедноме, Богу даје. Онај ко тако троши богатство, истински се богати. Богатећи се добрим делима, он се богати ради Бога, са намером да му угоди; он се богати Богом, привлачећи Његов благослов; он се богати од Бога, који вернога у маломе поставља над многим; он се богати код Бога, а не сам за себе, будући да себе не сматра господарем, него само приставом и рачуновођом, чија се сва брига састоји у томе да намири све који му долазе са потребама. Он се боји да било шта утроши на себе самог, јер сматра да би неисправно употребио имање које му је поверено.
извор: Светосавље
Из указања о томе кога звати на ручак или вечеру (Лк.14, 12) позајми правило за себе: не чинити ништа за ближње са очекивањем да се у овом животу доживи узвраћање. То не значи да ћеш се трудити узалуд. У своје време, све ће ти бити враћено. У беседи на Гори Господ је проповедао да се сва богоугодна дела, тј. молитва, пост, милостиња - чине тајно. Због чега? Због тога што Отац небески онима који тако поступају враћа јавно. Ради се о томе да је Хришћанин дужан свим силама свог живота да себи припрема будуће блаженство, да себи гради вечни дом и да тамо унапред шаље залихе за вечност. Такав начин поступања није деловање са интересом. Интерес своје место налази у овдашњем животу, и такво поступање му само штети. Да би се живело тако, неопходно је имати веру, наду и љубав према Господу. Дејствовање по заповестима у очекивању награде је једно неусловљено дејствовање. Међутим, оно је ближе и схватљивије срцу од било ког другог, сувише идеалног, као на пример, делања добра ради добра. Њега у Писму нећете нигде наћи. Овде је виша побуда: чини све ради Господа, и не бој се губитка.
Со је добра али ако и со обљутави, чиме ће се осолити? (Лк. 14,34). Со су ученици Господњи. Они су, предајући Његово учење, од људи отклањали наравствену гњилост. Ако такво преношење назовемо просвећивањем, и сам ће назив соли добити исто значење. Због тога би читава изрека могла да добије овакав облик: "Добро је просвећење! Међутим, ако просвећење обљутави, за шта ће бити погодно? Баци га!.." Просвећење дејствује као со уколико је испуњено начелима и елементима Господњег учења, и уколико се само налази у ученичком положају у односу на Господа. Чим, пак, одступи од свог усмерења, и уместо поука Господњих усваја туђа учења, оно постаје бљутаво и непотребно, заражава се гњилошћу заблуде и лажи, и почиње да делује заразно, а не исцељујуће. Историја је то потврдила и потврђује многим примерима. Због чега, међутим, нико не обраћа пажњу на искуство? Непријатељ на све навлачи мрак и свима се чини да постоји светлост у учењима која се држе далеко од учења Господњег.
СРЕДА
Прича о залуталој овци и изгубљеној драхми (Лк.15,1-10). Како је само велико милосрђе Господње према нама грешнима! Он оставља све исправне и окреће се ка неисправним, како би их исправио. Он их сам тражи. Нашавши их, сам се радује и позива све небо да се радује са Њим. А како Он тражи? Зар Он не зна где смо ми који смо одступили од Њега? Зна и види све! Међутим, када би се читава ствар састојала само у томе да Он узме грешника и принесе ка праведнима, сви грешници би истог тренутка били међу праведнима. Потребно је претходно приволети их на покајање, како би обраћење и враћање ка Богу било слободно. То се, пак, не може учинити заповешћу или било каквом спољашњом наредбом. Господ иште грешника тако што га наводи на покајање. Он све устројава тако да грешник стиче прилику да се уразуми и да види бездан ка коме стреми, те да се врати назад. У том смислу су усмерене све околности живота, сви сусрети са тренуцима горчине и радости, чак и речи и погледи. Унутрашња дејства Божија кроз савест и друга исправна осећања која леже у срцу, никад не престају. Шта се све чини ради обраћења грешника на пут врлине! Па ипак, они и даље остају грешници!.. Непријатељ навлачи мрак на очи и њима се чини да нема проблема, и да ће све проћи. Уколико се и забрину, они говоре: "Сутра ћу прекинути са рђавим", да би затим и даље остали у истом стању. Тако пролази дан за даном. Равнодушност за спасење све више расте. Још мало и она ће прерасти у окорелост у греху. Да ли ће тада доћи до обраћења? Ко зна?
ЧЕТВРТАК
Прича о изобличеном неправедном управитељу (Лк.16,110). Видиш ли како се он на сваки начин трудио да се извуче из невоље! Када бисмо се само сви ми тако трудили да устројимо себи покојан живот по исходу из овог живота! Међутим, не! Синови овог века мудрији су од синова светлости у своме нараштају. Због чега се управник тако заузео? Због тога што је невоља била близу. Близина несреће пробудила је енергију и довитљивост у домишљању и он је брзо све уредио. А зар ми нисмо близу невоље? Смрт може сваког тренутка да нас задеси, а затим одмах треба положити рачун о управљању домом. Сви то знају, па ипак, готово нико да се макне са места. Какво помрачење! Нико не мисли да ће ускоро умрети, већ претпоставља да ће поживети и други дан. Премда и не одређујемо рок, ипак смо некако уверени да је смрт још негде тамо далеко. Због тога се и невоља види негде далеко. Невоља је удаљена, па се домишљања у вези са њом одлажу за будуће време. Нико не намерава да цео живот остане у неисправности. Међутим, само исправљање се одлаже за други дан. Пошто се, пак, читав живот састоји од садашњице, а не од сутрашњице, брига око припреме за будућност практично изостаје.
ПЕТАК
Није могуће да не дођу саблазни; али тешко ономе преко кога долазе (Лк.17,1). Ради се о томе да не треба живети без опрезности. Треба добро да пазимо да некога не саблазнимо. Разум се надима и ни на кога не гледа. Међутим, унаоколо буди саблазни делом, а још више речју. Саблазан расте и увеличава беду самог саблазнитеља. Он то не осећа и још више шири саблазан. Срећа да се претња Божија за саблазан овде на земљи готово и не испуњава, у очекивању исправљења. Казна је одложена за Будући суд. Тек тада ће саблазнитељи осетити колико је велико зло саблазан. Овде скоро нико и не мисли да ли својим речима и делима саблажњава или не саблажњава оне који га окружују. Два греха, врло велика у очима Божијим, људи готово у потпуности занемарују: саблазан и осуђивање. За саблазнитеља је, по речи Господњој, боље да није жив; онај, пак, који осуђује већ је осуђен. Међутим ни један ни други уопште не не размишљају. Чак не могу ни рећи да су грешни у нечем сличном. Какво нас само ослепљење окружује и како неопрезно ходимо усред смрти!
СУБОТА
Ниједан који је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије (Лк.9,62). Тј. онај ко мисли да се спасе, а осврће се ка оном што је, ради спасења, неопходно напустити - у ствари се не спасава и не иде ка Царству Божијем. Потребно је, међутим, одлучно прекинути са свим што је неспојиво са делом спасења. Они који су мислили о спасењу и сами су свесни тога, али растанак са неким навикама све одлажу за сутра. Изгледа им сувише велика жртва да одједном све напусте. Они би хтели да се од њих одвоје постепено, како другима ништа не би падало у очи. Међутим, та намера се готово увек проигра. Они устројавају спасоносне поретке, а расположења срца остају иста као и раније. У прво време је тај несклад веома упадљив. Међутим, то "сутра" и обећана промена савести затварају уста. На тај начин, све од "сутра" до "сутра", савест се умара да једнако опомиње, и најзад отпочиње са ћутањем. А онда долазе мисли да се може и овако, да је могуће све оставити као што јесте. Та мисао полако јача и најзад се устаљује. Тако се добија лице које је споља исправно, али не и изнутра. То је окречени гроб у очима Божијим. Најгоре је то што је обраћење таквих људи веома тешко, готово колико и оних који су окорели у јавним гресима. А можда и теже... А њима се све чини да то није ништа.
НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ШЕСТА ПО ДУХОВДАНУ
Испричавши о богаташу који је намеравао само да једе, пије и весели се, а затим био поражен смрћу, не доживевши насладе које је очекивао, Господ је закључио: Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом (Лк.12,21). Такав удео њих постиже. Они који се богате богозаборавом, мисле само о телесним утехама. Они, пак, који желе да избегну тај горки удео, нека се потруде да не стичу за себе, већ нека се богате само Богом. Сво богатство је од Бога. Уколико га стекнеш, посвети га Богу и проистећи ће свето богатство. Све вишкове дели са онима који имају потребу. Тако ћеш вратити Богу оно што ти је дао. Ко даје бедноме, Богу даје. Онај ко тако троши богатство, истински се богати. Богатећи се добрим делима, он се богати ради Бога, са намером да му угоди; он се богати Богом, привлачећи Његов благослов; он се богати од Бога, који вернога у маломе поставља над многим; он се богати код Бога, а не сам за себе, будући да себе не сматра господарем, него само приставом и рачуновођом, чија се сва брига састоји у томе да намири све који му долазе са потребама. Он се боји да било шта утроши на себе самог, јер сматра да би неисправно употребио имање које му је поверено.
извор: Светосавље
Нема коментара:
Постави коментар