Разговор са јеромонахом Игњатијем Шестаковим, сабратом Сретењског манастира у Москви, уредником веб сајта Православие.ру (најчитанијим православним медијем), професором Високе богословске школе Сретењског манастира и једним од најпознатијих православних мисионара, о православном мисионарењу, штампаним, елетронским и новим медијима, његовој љубави према српском народу, Русима и Србима, Косову и Метохији, духовним и политичким борбама у свету…
Ви сте један од ретких људи у високообразованом и угледном свештенству РПЦ који тако добро зна српски језик и српску Црквену и народну историју. Одакле толика љубав према српском народу и када се она појавила?
Искрено речено, прилично често имам прилику да чујем ово питање и сваки пут ми је тешко да одговорим. У свом детињству и младости мало смо знали о Србији и о Србима. Може се рећи да скоро ништа нисмо знали. Практично са „српском проблематиком“ сам се упознао у зрелијим годинама, већ на Московском универзитету, похађајући различите семинаре и предавања и изабравши студије на катедри Јужних и Западних Словена.
А љубав према српском народу се родила некако сама по себи. Природно је да су упознавање са српским светињама и херојском српском историјом одиграли кључну улогу у томе и да је та љубав постала само јача.
Да ли је тачно да себе, иако сте рођени Рус, сматрате 50 процената Русом а 50 процената Србином? И ако је то тачно, од када сте се тако почели осећати и шта вас је на то определило?
Мислим да има много људи који се тако осећају. Већина Руса који често долазе на Балкан и воле српски народ, његову културу и Цркву после извесног времена почињу да се осећају не само као гости или пријатељи, већ као део свега тога. Саосећају са Србима, то постае део њиховог живота. Мислим да је то нормално.
Са мном се десило отприлике исто то: путовања су учестала, а број пријатеља је почео да расте геометријском прогресијом. У складу с тим, човек све то пропушта кроз себе и као да се раствара у српском свету, постаје део њега. У суштини, без обзира да ли то човек жели или не, постаје Србин, па чак и стиче карактеристичне црте менталитета и понашања.
Управо сте се вратили са Сајма књига у Београду. Као сабрат највећег руског издавача православне литературе – Сретењског Манастира у Москви, представили сте српској читалачкој јавности мноштво нових издања, како на српском тако и на руском језику? Како оцењујете интересовање српске читалачке публике за издања и преводе Сретењског Манастира?
Интересовање Срба је огромно и стално. Лично увек осећам извесно незадовољство због тога што наше присуство овде – на Балкану – не одговара нивоу интересовања Срба за наше књиге. Људи нас често питају где могу да купе издања Сретењског манастира и других црквених издавачких кућа из Русије. Ради се о литератури на руском језику. И нажалост, често морам да разочарам људе који питају, зато што ако наша издања и доспевају у регион, то је у врло скромној количини. Може се рећи да се то дешава захваљујући ентузијастима. Наравно, желели бисмо да некако организујемо да се ова издања редовно достављају бар у Београд и друге веће српске градове. Чинимо извесне кораке у том правцу и надам се да ће то временом стећи солидне размере.
Ако је реч конкретно о протеклом Сајму књига, на њему смо представили овогодишња руска издања нашег манастира и нове књиге нашег омиљеног аутора протојереја Андреја Ткачова – то је плод заједничке делатности Сретењског манастира, портала Православие.Ру и издавачке куће „Чувари“ из Београда. Књига оца Андреја „Мисионарске белешке“ је била преведена и изашла је из штампе буквално уочи отварања сајма. За неколико дана смо успели да организујемо низ презентација и судећи по свему, нова издања су изазвала велико интересовање. Али главно је то што смо неколико дана имали право братско општење.
Судећи по свему, то ће се наставити, како у новим сусретима, тако и у новим заједничким издањима.
Наравно, на Сајму књига су склопљена и нова познанства. Може се рећи да је рођено неколико нових, сасвим реалних пројеката, чијем остварењу смо сад приступилУопште, искрено интересовање српског читаоца за руску књигу је одличан стимуланс за деловање, то нас веома надахњује и не дозвољава нам да седимо скрштених руку.
По вашем светом благослову, наш сајт Принцип врло често преузима и преноси хришћанске вести, душекорисне разговоре и историјске чланке са сајта Сретењског Манастира, Православие.ру. Од када се јавила идеја да управо српски народ има ту част и духовну привилегију, да једини од свих других православних народа има посебну подрублику на вашем сајту под насловом – Православие.ру – српска верзија? Како оцењујете свеукупни рад вашег сајта и његову мисију и међу Русима и међу Србима?
На покретање српске верзије су утицала два фактора. Као прво, разговарајући са Србима на различитим нивоима и посећујући различита места на којима служе представници Српске Православне Цркве, приметио сам да с наше руске верзије Срби узимају веома много материјала, преводе их и објављују у својим издањима и часописима и на сајтовима. Другим ријечима, популарност нашег портала међу српским читаоцима ме је навела да размишљам о перспективама развоја.
А други фактор који је утицао на покретање српске верзије јесте познанство с великим бројем прилично стручних и способних преводилаца са руског на српски. То су углавном црквени људи који се професионално баве превођењем. Преводиоци који су већ превели и објавили велики број књига. Кад су се ова два фактора подударила, надахнути жељом да пренесемо нашој српској браћи више информација о руском православљу одлучили смо да покренемо српску верзију.
Морам рећи да је за мене самог велико откровење представљало кад сам после извесног времена увидио да нашу српску верзију људи активно читају, да је прате и да стално очекују нове чланке и преводе. То нас је натерало да радимо још активније. Истина, морам признати да немамо увек снаге како бисмо обезбедили редовно објављивање нових материјала.
Али зато су се појавили наши дописници и стални аутори међу Србима. Они специјално за нас пишу репортаже са Косова и Метохије и из других региона.
Вероватно не би требало хвалити сопствени рад, али ако је реч о значају и мисији нашег портала, он је одиграо значајну улогу у уцрквљењу великог броја људи и то је за нас најважније.
Као један од успеха конкретно српске верзије портала још једном бих посебно истакао следеће. У току последње две године пријатељи и ја смо издали на српском језику већ четири књиге које су приређене на основу материјала који се објављују на српској верзији. Уз помоћ Божију, наставићемо рад на сличним пројектима.
Као историчар по професији, ерудита, полиглота и велики пријатељ српског народа како видите Русе и Србе данас? Шта нас највише повезује? У чему смо слични а у чему различити?
Пре свега и највише од свега повезује нас управо православна вера. У суштини, и руска и српска култура у свим својим манифестацијама. Односно, управо оно што нам се највише свиђа једнима у другима и што нас међусобно привлачи – све се заснива на Православљу, чак и ако неки то не схватају. И оно што је заједничко у нашој историјској судбини заснива се на исповедању истинске вере. Управо то је наш заједнички историјски пут – и Срба, и Руса.
Ми се стално обогаћујемо у међусобном општењу. То се не може објаснити логички или рационално. То је ирационална категорија, али је заиста тако. Општећи, међусобно се обогаћујемо и без овог општења наш живот није потпун. Не ради се само о стратешком партнерству, о економској, привредној или војној сарадњи – премда све то игра огромну улогу. Главно је наше јединство у вери и у међусобном духовном обогаћивању.
Врло често посећујете окупирани део Србије, Косово и Метохију. Како се осећате када ходите светом српском земљом која је у ланцима западне окупације и шиптарског терора? Који су ваши омиљени манастири на Космету и како видите будућност Космета? Шта чинити да косовско страдање и руски народ осећа као свој Крст и своју бригу за јужну православну браћу?
Косово и Метохија су за све нас велика светиња, Света земља. Без разлике да ли смо Руси или Срби. Чини ми се да то схватају и интуитивно осећају многи Руси, чак и они који никад нису били у Србији или у Црној Гори. Овај осећај живи негде на нивоу подсвести.
Несумњиво, потребно нам је што је могуће више актуелних информација. Мислим да је веома важно преносити информације о тренутном стању, о српском народу и Српској Цркви који остају на Косову и Метохији. Код нас преовладавају информације о безбројним страдањима. Наравно, то је важно, али је још важније давати информације о томе шта се конкретно може учинити на Косову и Метохији, коме и како помоћи, како учествовати у животу Цркве у овом региону. Једном речју, потребне су информације које подстичу на деловање, а не само жалосне вести.
Важне су, наравно, и информације о значају и лепоти духовног и културног наслеђа које чувају Косово и Метохија. О њиховом изузетном значају као о колевци хришћанства на Балкану, с којима су нераскидиво повезане и руска историја и култура.
Срби и Руси никада нису међу собом ратовали. Увек су били савезници у борби против разних непријатеља Цркве Христове и православне вере. Мислите ли да долази време још чвршће везе, и духовне и политичке, између наша два братска православна народа?
Да ли ће то време наступити или не – зависи од нас. Не смемо да седимо скрштених руку и да се уздамо само у одлуке политичког руководства. Неће бити никаквог решења док сам народ, док ми не покажемо своју вољу за јединство.
То су два процеса која међусобно утичу један на други. Приметио сам да, посебно овде, међу Србима, постоји нека хипертрофирана нада у то да „неко одозго све треба да уреди“, апелације су углавном упућене највишим руским државним органима. Иако заправо понекад много више може да се учини и без било каквих званичних институација и органа. И ове активности могу бити успешније и плодније.
Пре свега на нивоу медија, издавачке и културне делатности, и наравно, црквених веза и контаката. Ту постоји огроман простор за идеје и њихову реализацију. Једноставно, људи треба да се прихвате посла и да раде не очекујући неке генералне„преокрете по партијској линији“.
Сватјејши Патријарх Московски и целе Русије, Његова Светост Г. Кирил, небројено пута до сада је показао братску љубав и солидарност према српком народу и Српској Цркви. Да ли у склопу РПЦ постоји неко Одељење које се посебно бави помоћи српском народу и Српској Цркви? Како оцењујете овације које је приликом освећења, само Руски Патријарх Кирил добио у Храму Васкрсења Христовог у Подгорици, пре две године? Да ли у Русији обични људи знају колико народ у Црној Гори, Србији и Републици Српској воле Русе и РПЦ?
Сви код нас знају колика је љубав Срба према Русима. А топлина с којом људи овде увек дочекују руског патријарха је још један доказ у прилог томе.
У Руској Цркви формално не постоји специјално одељење за помоћ српском народу и Цркви, али постоје пројекти за пружање ове помоћи у којима активну улогу игра РПЦ. Тако је било, на пример, с пројектом за прикупљање помоћи Рашко-призренској епархији и манастирима на Косову и Метохији који је реализован по благослову Његове Светости патријарха Кирила. Захваљујући томе прикупљена је значајна материјална помоћ која је достављена манастирима и која је утрошена за обнову Призренске богословије.
Живимо у временима великих и тектонских духовних и политичких борби по целом свету. Русија се први пут послије скоро 30 година, легалном војном интервенцијом у Сирији, најдиректније умешала у светска политичка збивања. Опасност од већих сукоба светских размера је доста порасла. Шта је нама православним хришћанима најважније чинити у оваквим тешким временима, јер су управо хришћани највеће жртве свих модерних ратова и сукоба у свету?
Логично би било поставити питање: а кад уопште хришћани нису живели у време великих и тектонских борби… Чини ми се, ако је реч о Балкану, да се овде сво време одвијала ова стална борба. За православног хришћанина у томе нема ничег новог, или барем нема ничега што он не зна и што не очекује.
Што се тиче Русије и онога што сад чини у Сирији лично сматрам да се Русија просто вратила сама себи. Русија је империја и у потпуности се слажем с мишљу да ће Русија или бити империја, или Русије једноставно неће бити. Не може бити другачије. Ово служење Русије као империје подразумева њено учествовање, укључујући и војно, у судбини света, борбу с материјализованим злом и безакоњем.
Тако је било увијек у нашој историји. Сетите се да је цели 18. и 19. век Русија практично провела у непрекидним ратовима, које је често водила далеко од својих граница само с једним циљем – да заштити православне хришћане и светиње. Заправо и у Први светски рат је ушла због потребе да заштити своје савезнике и главног међу њима – Србију. То се може назвати крстом империје који Русија носи.
Али вратимо се томе шта у ситуацији страшних искушења треба да чинимо ми – хришћани. Ради се о томе да имамо највеће богатство, које нема нико други – то су Божанска истина и дарови Светог Духа, то је Црква, у којој се ови Дарови налазе и која је садржи Божанску благодат. Ако увек то будемо имали на уму, ако сами не будемо занемаривали Божанску благодат, већ ако, напротив, стално будемо заједничари у њој, никакви спољашњи фактори неће имати над нама такву свеобухватну власт. Хришћани су увек подносили тешка искушења идући за Христом.
Наравно, сад видимо глобалну офанзиву против хришћанства, али с друге стране, ова патња отрежњује наше умове и срца и приближава нас Богу. Кад човек погледа она „срећна и мирна“ времена из недавне прошлости, за којима понекад осећамо носталгију, сећа се да многи хришћани тада уопште нису размишљали ни о вери, ни о спасењу душе.
За нас је главно да будемо што је могуће ближи Христу, Његовој Цркви, Божанској благодати, саборној црквеној молитви и литургији. То је најважније, без тога живот хришћанина ни у мирна, ни у немирна времена нема истинског смисла.
Желим редакцији и читаоцима вашег портала да увијек имате на уму оно што је главно у животу сваког хришћанина и да не губите духовну трезвеност. И наравно, надам се нашој правој братској сарадњи.
Са јеромонахом Игњатијем Шестаковим разговарао: Владимир Вуковић
ИЗвор: Принцип
Искрено речено, прилично често имам прилику да чујем ово питање и сваки пут ми је тешко да одговорим. У свом детињству и младости мало смо знали о Србији и о Србима. Може се рећи да скоро ништа нисмо знали. Практично са „српском проблематиком“ сам се упознао у зрелијим годинама, већ на Московском универзитету, похађајући различите семинаре и предавања и изабравши студије на катедри Јужних и Западних Словена.
А љубав према српском народу се родила некако сама по себи. Природно је да су упознавање са српским светињама и херојском српском историјом одиграли кључну улогу у томе и да је та љубав постала само јача.
Да ли је тачно да себе, иако сте рођени Рус, сматрате 50 процената Русом а 50 процената Србином? И ако је то тачно, од када сте се тако почели осећати и шта вас је на то определило?
Мислим да има много људи који се тако осећају. Већина Руса који често долазе на Балкан и воле српски народ, његову културу и Цркву после извесног времена почињу да се осећају не само као гости или пријатељи, већ као део свега тога. Саосећају са Србима, то постае део њиховог живота. Мислим да је то нормално.
Са мном се десило отприлике исто то: путовања су учестала, а број пријатеља је почео да расте геометријском прогресијом. У складу с тим, човек све то пропушта кроз себе и као да се раствара у српском свету, постаје део њега. У суштини, без обзира да ли то човек жели или не, постаје Србин, па чак и стиче карактеристичне црте менталитета и понашања.
Управо сте се вратили са Сајма књига у Београду. Као сабрат највећег руског издавача православне литературе – Сретењског Манастира у Москви, представили сте српској читалачкој јавности мноштво нових издања, како на српском тако и на руском језику? Како оцењујете интересовање српске читалачке публике за издања и преводе Сретењског Манастира?
Интересовање Срба је огромно и стално. Лично увек осећам извесно незадовољство због тога што наше присуство овде – на Балкану – не одговара нивоу интересовања Срба за наше књиге. Људи нас често питају где могу да купе издања Сретењског манастира и других црквених издавачких кућа из Русије. Ради се о литератури на руском језику. И нажалост, често морам да разочарам људе који питају, зато што ако наша издања и доспевају у регион, то је у врло скромној количини. Може се рећи да се то дешава захваљујући ентузијастима. Наравно, желели бисмо да некако организујемо да се ова издања редовно достављају бар у Београд и друге веће српске градове. Чинимо извесне кораке у том правцу и надам се да ће то временом стећи солидне размере.
Ако је реч конкретно о протеклом Сајму књига, на њему смо представили овогодишња руска издања нашег манастира и нове књиге нашег омиљеног аутора протојереја Андреја Ткачова – то је плод заједничке делатности Сретењског манастира, портала Православие.Ру и издавачке куће „Чувари“ из Београда. Књига оца Андреја „Мисионарске белешке“ је била преведена и изашла је из штампе буквално уочи отварања сајма. За неколико дана смо успели да организујемо низ презентација и судећи по свему, нова издања су изазвала велико интересовање. Али главно је то што смо неколико дана имали право братско општење.
Судећи по свему, то ће се наставити, како у новим сусретима, тако и у новим заједничким издањима.
Наравно, на Сајму књига су склопљена и нова познанства. Може се рећи да је рођено неколико нових, сасвим реалних пројеката, чијем остварењу смо сад приступилУопште, искрено интересовање српског читаоца за руску књигу је одличан стимуланс за деловање, то нас веома надахњује и не дозвољава нам да седимо скрштених руку.
По вашем светом благослову, наш сајт Принцип врло често преузима и преноси хришћанске вести, душекорисне разговоре и историјске чланке са сајта Сретењског Манастира, Православие.ру. Од када се јавила идеја да управо српски народ има ту част и духовну привилегију, да једини од свих других православних народа има посебну подрублику на вашем сајту под насловом – Православие.ру – српска верзија? Како оцењујете свеукупни рад вашег сајта и његову мисију и међу Русима и међу Србима?
На покретање српске верзије су утицала два фактора. Као прво, разговарајући са Србима на различитим нивоима и посећујући различита места на којима служе представници Српске Православне Цркве, приметио сам да с наше руске верзије Срби узимају веома много материјала, преводе их и објављују у својим издањима и часописима и на сајтовима. Другим ријечима, популарност нашег портала међу српским читаоцима ме је навела да размишљам о перспективама развоја.
А други фактор који је утицао на покретање српске верзије јесте познанство с великим бројем прилично стручних и способних преводилаца са руског на српски. То су углавном црквени људи који се професионално баве превођењем. Преводиоци који су већ превели и објавили велики број књига. Кад су се ова два фактора подударила, надахнути жељом да пренесемо нашој српској браћи више информација о руском православљу одлучили смо да покренемо српску верзију.
Морам рећи да је за мене самог велико откровење представљало кад сам после извесног времена увидио да нашу српску верзију људи активно читају, да је прате и да стално очекују нове чланке и преводе. То нас је натерало да радимо још активније. Истина, морам признати да немамо увек снаге како бисмо обезбедили редовно објављивање нових материјала.
Али зато су се појавили наши дописници и стални аутори међу Србима. Они специјално за нас пишу репортаже са Косова и Метохије и из других региона.
Вероватно не би требало хвалити сопствени рад, али ако је реч о значају и мисији нашег портала, он је одиграо значајну улогу у уцрквљењу великог броја људи и то је за нас најважније.
Као један од успеха конкретно српске верзије портала још једном бих посебно истакао следеће. У току последње две године пријатељи и ја смо издали на српском језику већ четири књиге које су приређене на основу материјала који се објављују на српској верзији. Уз помоћ Божију, наставићемо рад на сличним пројектима.
Као историчар по професији, ерудита, полиглота и велики пријатељ српског народа како видите Русе и Србе данас? Шта нас највише повезује? У чему смо слични а у чему различити?
Пре свега и највише од свега повезује нас управо православна вера. У суштини, и руска и српска култура у свим својим манифестацијама. Односно, управо оно што нам се највише свиђа једнима у другима и што нас међусобно привлачи – све се заснива на Православљу, чак и ако неки то не схватају. И оно што је заједничко у нашој историјској судбини заснива се на исповедању истинске вере. Управо то је наш заједнички историјски пут – и Срба, и Руса.
Ми се стално обогаћујемо у међусобном општењу. То се не може објаснити логички или рационално. То је ирационална категорија, али је заиста тако. Општећи, међусобно се обогаћујемо и без овог општења наш живот није потпун. Не ради се само о стратешком партнерству, о економској, привредној или војној сарадњи – премда све то игра огромну улогу. Главно је наше јединство у вери и у међусобном духовном обогаћивању.
Врло често посећујете окупирани део Србије, Косово и Метохију. Како се осећате када ходите светом српском земљом која је у ланцима западне окупације и шиптарског терора? Који су ваши омиљени манастири на Космету и како видите будућност Космета? Шта чинити да косовско страдање и руски народ осећа као свој Крст и своју бригу за јужну православну браћу?
Косово и Метохија су за све нас велика светиња, Света земља. Без разлике да ли смо Руси или Срби. Чини ми се да то схватају и интуитивно осећају многи Руси, чак и они који никад нису били у Србији или у Црној Гори. Овај осећај живи негде на нивоу подсвести.
Несумњиво, потребно нам је што је могуће више актуелних информација. Мислим да је веома важно преносити информације о тренутном стању, о српском народу и Српској Цркви који остају на Косову и Метохији. Код нас преовладавају информације о безбројним страдањима. Наравно, то је важно, али је још важније давати информације о томе шта се конкретно може учинити на Косову и Метохији, коме и како помоћи, како учествовати у животу Цркве у овом региону. Једном речју, потребне су информације које подстичу на деловање, а не само жалосне вести.
Важне су, наравно, и информације о значају и лепоти духовног и културног наслеђа које чувају Косово и Метохија. О њиховом изузетном значају као о колевци хришћанства на Балкану, с којима су нераскидиво повезане и руска историја и култура.
Срби и Руси никада нису међу собом ратовали. Увек су били савезници у борби против разних непријатеља Цркве Христове и православне вере. Мислите ли да долази време још чвршће везе, и духовне и политичке, између наша два братска православна народа?
Да ли ће то време наступити или не – зависи од нас. Не смемо да седимо скрштених руку и да се уздамо само у одлуке политичког руководства. Неће бити никаквог решења док сам народ, док ми не покажемо своју вољу за јединство.
То су два процеса која међусобно утичу један на други. Приметио сам да, посебно овде, међу Србима, постоји нека хипертрофирана нада у то да „неко одозго све треба да уреди“, апелације су углавном упућене највишим руским државним органима. Иако заправо понекад много више може да се учини и без било каквих званичних институација и органа. И ове активности могу бити успешније и плодније.
Пре свега на нивоу медија, издавачке и културне делатности, и наравно, црквених веза и контаката. Ту постоји огроман простор за идеје и њихову реализацију. Једноставно, људи треба да се прихвате посла и да раде не очекујући неке генералне„преокрете по партијској линији“.
Сватјејши Патријарх Московски и целе Русије, Његова Светост Г. Кирил, небројено пута до сада је показао братску љубав и солидарност према српком народу и Српској Цркви. Да ли у склопу РПЦ постоји неко Одељење које се посебно бави помоћи српском народу и Српској Цркви? Како оцењујете овације које је приликом освећења, само Руски Патријарх Кирил добио у Храму Васкрсења Христовог у Подгорици, пре две године? Да ли у Русији обични људи знају колико народ у Црној Гори, Србији и Републици Српској воле Русе и РПЦ?
Сви код нас знају колика је љубав Срба према Русима. А топлина с којом људи овде увек дочекују руског патријарха је још један доказ у прилог томе.
У Руској Цркви формално не постоји специјално одељење за помоћ српском народу и Цркви, али постоје пројекти за пружање ове помоћи у којима активну улогу игра РПЦ. Тако је било, на пример, с пројектом за прикупљање помоћи Рашко-призренској епархији и манастирима на Косову и Метохији који је реализован по благослову Његове Светости патријарха Кирила. Захваљујући томе прикупљена је значајна материјална помоћ која је достављена манастирима и која је утрошена за обнову Призренске богословије.
Живимо у временима великих и тектонских духовних и политичких борби по целом свету. Русија се први пут послије скоро 30 година, легалном војном интервенцијом у Сирији, најдиректније умешала у светска политичка збивања. Опасност од већих сукоба светских размера је доста порасла. Шта је нама православним хришћанима најважније чинити у оваквим тешким временима, јер су управо хришћани највеће жртве свих модерних ратова и сукоба у свету?
Логично би било поставити питање: а кад уопште хришћани нису живели у време великих и тектонских борби… Чини ми се, ако је реч о Балкану, да се овде сво време одвијала ова стална борба. За православног хришћанина у томе нема ничег новог, или барем нема ничега што он не зна и што не очекује.
Што се тиче Русије и онога што сад чини у Сирији лично сматрам да се Русија просто вратила сама себи. Русија је империја и у потпуности се слажем с мишљу да ће Русија или бити империја, или Русије једноставно неће бити. Не може бити другачије. Ово служење Русије као империје подразумева њено учествовање, укључујући и војно, у судбини света, борбу с материјализованим злом и безакоњем.
Тако је било увијек у нашој историји. Сетите се да је цели 18. и 19. век Русија практично провела у непрекидним ратовима, које је често водила далеко од својих граница само с једним циљем – да заштити православне хришћане и светиње. Заправо и у Први светски рат је ушла због потребе да заштити своје савезнике и главног међу њима – Србију. То се може назвати крстом империје који Русија носи.
Али вратимо се томе шта у ситуацији страшних искушења треба да чинимо ми – хришћани. Ради се о томе да имамо највеће богатство, које нема нико други – то су Божанска истина и дарови Светог Духа, то је Црква, у којој се ови Дарови налазе и која је садржи Божанску благодат. Ако увек то будемо имали на уму, ако сами не будемо занемаривали Божанску благодат, већ ако, напротив, стално будемо заједничари у њој, никакви спољашњи фактори неће имати над нама такву свеобухватну власт. Хришћани су увек подносили тешка искушења идући за Христом.
Наравно, сад видимо глобалну офанзиву против хришћанства, али с друге стране, ова патња отрежњује наше умове и срца и приближава нас Богу. Кад човек погледа она „срећна и мирна“ времена из недавне прошлости, за којима понекад осећамо носталгију, сећа се да многи хришћани тада уопште нису размишљали ни о вери, ни о спасењу душе.
За нас је главно да будемо што је могуће ближи Христу, Његовој Цркви, Божанској благодати, саборној црквеној молитви и литургији. То је најважније, без тога живот хришћанина ни у мирна, ни у немирна времена нема истинског смисла.
Желим редакцији и читаоцима вашег портала да увијек имате на уму оно што је главно у животу сваког хришћанина и да не губите духовну трезвеност. И наравно, надам се нашој правој братској сарадњи.
Са јеромонахом Игњатијем Шестаковим разговарао: Владимир Вуковић
ИЗвор: Принцип
Нема коментара:
Постави коментар