У светској књижевности вероватно има мало писаца који су имали тако велики утицај на умове људи и који су изазивали тако дијаметрално супротне оцене – од одушевљеног прихватања до отворене мржње, - као што је Ф.М. Достојевски. «Достојевски ми даје више од било ког научног мислиоца» (А. Ајнштајн); «Он је у свему и свуда видео људску душу» (В. Соловјов) – «Достојевски је неоспорно и несумњиво геније, али је то наш зли геније» (М. Горки) и Лењиново «архискаредни Достојевски». И у многим обичним читаоцима стваралаштво Достојевског изазива антипатију. О томе зашто се то дешава и због чега су за нас важна и драгоцена дела овог писца, зашто га пастири цитирају у проповедима, а богослови прекоревају за јерес, о јунацима романа «Идиот» и сату Раскољникова – разговарамо с Татјаном Касаткином, доктором филолошких наука, председником Комисије за проучавање стваралачког наслеђа Ф.М. Достојевског Научног савета «Историја светске културе» РАН.
Превладавајући «насушно видљиво-текуће»
– Татјана Александровна, неки не воле романе Достојевског и сматрају да је његово стваралаштво болесно. Шта мислите, због чега?
– Неприхватање Достојевског није повезано с тим да ли је човек религиозан или није, није повезано с конкретном религијом или вероисповешћу. То се може објаснити само на један начин: човек није спреман да види нешто даље од «насушног видљиво-текућег» по дефиницији самог Достојевског; веома удобно се сместио у овом «насушном видљиво-текућем» и не жели да зна ни за шта друго.
Узгред речено, управо овакви читаоци су створили мит о «окрутном таленту», о Достојевском-хистерику-параноику и остало. И то је почело још за живота писца. Али истаћи ћемо да су то по правилу људи који ипак нису равнодушни према Достојевском. И то чак нису нимало равнодушни!
– Имала сам прилике да се сретнем с потомцима свештеномученика Философа (Орнатског). Они су посведочили да је отац Философ волео Достојевског. Други светац ХХ века – преподобни Јустин (Поповић) је чак написао књигу «Философија и религија Достојевског». Испоставља се да су свеци проналазили нешто у његовим делима?
– Не само да су «нешто проналазили»: преподобни Јустин (Поповић), на пример, писца отворено назива својим учитељем. Тако да је Достојевски – учитељ светаца ХХ века.
– Чему их је то Достојевски учио?
– Истом оном чему Достојевски учи сваког читаоца: богоопштењу. Томе да у сваком човеку треба да видимо образ Божији, да видимо Христа, а ако је реч о жени – Мајку Божију. Томе да у свакој сцени која се дешава у датом тренутку видимо њену јеванђељску праоснову, библијску праоснову. Писац је устима свог лика, старца Зосиме, Библију назвао «вајањем света и људских карактера». Замислите: Библија се налази у центру створеног света као неки кип, а око ње све оно што је писац називао «насушним видљиво-текућим».
Али овде можемо да поставимо питање: по чему се овакво виђење света разликује од паганског? Јер омиљена паганска религија је такође «света историја» и сваки њен следбеник у свом животу остварује, оживљује и поново ствара сцене оне некадашње «свете историје». Међутим, разлика је огромна.
– У чему се заправо састоји ова разлика?
– У паганским религијама историја се завршава заједно с овом «светом историјом», која се десила «на почетку», а у суштини – ван граница времена. Односно, заправо ни нема никакве историје осим свете. Све остало је само њено понављање. И човек може да понови, да оствари (боље или горе – у зависности од квалитета места његовог присуства) оно што се некад већ десило, зато што се свет одржава само тако што се све време понавља оно што се већ десило – у питању је стално кружење времена око «почетка времена».
А хришћанска историја је потпуно другачија: то је вечност која је ушла у време и захваљујући томе историја први пут почиње да се одвија у времену. Историја Христовог присуства у свету се не понавља, не обнавља се – она траје. И човек који поново у свом животу доживљава јеванђељску историју не треба да је понавља, он треба да је трансформише. Зато што има превише одговора у јеванђељској историји који нису добијени од човека. Превише је корака у сусрет Богу који нису учињени. Ево о чему пише Достојевски.
Дакле, од нас се очекује одговор.
– Какав одговор човек треба да дâ?
– Старац Зосима каже: «Живот је рај.» А у пишчевим рукописима наћи ћемо још радикалније: «Живот је рај, а кључеви су у нашим рукама.» И за шта све богослови нису оптуживали Достојевског поводом ових речи – укључујући и пелагијанство: да наводно спасење зависи од човека. А код Достојевског се уопште не ради о томе.
Старац Зосима говори о ситуацији кад је Христос већ учинио Свој корак у сусрет човеку и сад очекује од њега узвратни корак. Чека, зато што Бог никога не приморава, ни над ким не врши насиље: «Се, стоју при дверјех и толку: ашче кто услишит глас Мој и отверзет двери, вниду к њему и вечерјају с њим» («Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим») (Откр. 3, 20). Чека да ли ће Му човек отворити врата или неће. А Он се неће одмаћи од ових врата. Ето, у томе је све стваралаштво – и не само стваралаштво, већ и цео поглед на свет Достојевског.
– Да ли бисте могли да илуструјете своју мисао неким конкретним примером?
– Постоји једно изванредно писмо које је Достојевски написао у вези с догађајем који се десио с Корниловом – 20-годишњом трудном маћехом која је избацила кроз прозор своју шестогодишњу пасторку, и која је после тога отишла у полицију да се пријави. Девојчица није погинула, али је Корнилова осуђена на Сибир. Достојевски о овом догађају пише у «Дневнику писца» и изражава претпоставку: а да ли је овај поступак могао бити повезан с оним што се може назвати «афекат трудноће»? И ако је тако, случај Корнилове треба поново размотрити. Извесни К.И. Масљаников, поштовалац Достојевског, који је служио управо у надлештву које је могло да покрене поновно разматрање предмета, узео је ватрено учешће у судбини младе жене и почео је да се дописује с Достојевским у вези с тим. У једном од писама он по тачкама набраја шта је учинио. Достојевски му одговара подједнако пословним писмом, по тачкама, и одједном на крају неочекивано додаје: «У Јерусалиму је била бања Витезда. И раслабљени се жалио Христу да дуго чека и живи покрај бање, али нема човека који би га спустио у воду кад се вода узбурка.» И даље: «На основу смисла Вашег писма такав човек за нашу болесницу желите да будете Ви. Немојте пропустити тренутак кад се узбурка вода, а и ја ћу деловати до краја.»
Овде је идеално изражено то како Достојевски гради лик човека у својим романима и како види човека у стварности: одмах га пореди с јеванђељском ситуацијом. И истаћи ћемо, у јеванђељској ситуацији болесник није нашао свог човека и морао је да сачека Христа – Бога и Човека истовремено. Односно, у Јеванђељу нико није пожелео да сарађује с Богом како би спасио овог конкретног човека. А овде се ситуација радикално мења: Господ налази човека који жели да сарађује с Њим како би исцелио ову болесницу. Ето, у томе је био сав Достојевски.
Зато се од Достојевског окрећу они који не желе да виде отворени бездан: откривају се управо они «крајеви и почеци» који су за човека у «насушном видљиво-текућем», како пише Достојевски, нешто «још увек фантастично». Појављују се сасвим друге тачке одбројавања за сваки догађај: он се одједном не оцењује у перспективи у којој је човек навикао да оцењује и у којој му је згодно да га оцењује. На све почињемо да гледамо с тачке гледишта вечности, а од такве промене ракурса, наравно, можемо и да се разболимо.
Христос је страст живота
– А да ли је писац био православан, јер неки богослови су у његовим размишљањима видели и нешто јеретичко?
– Достојевски јесте био православан, али ми се нимало не свиђа кад се реч «православан» користи у следећем смислу: православан – и готово. Ипак бих говорила о Достојевском као о «православном хришћанину» и ставила бих акценат на реч «хришћанин», зато што је за Достојевског главно то што је Христос овде присутан у сваком тренутку.
Достојевски говори управо о насушној, живој христологији и мариологији која дотиче сваког човека. А по сведочењима практично свих оних који су се тада бавили догматским богословљем (и по сведочењима многих који се њим данас баве), ово живо знање у систему догматског богословља није било присутно. Без овог живог познавања Христа XIX век је и постао век позитивизма – између осталог, и у Русији.
Има једна изванредна књижица италијанског аутора Дива Барсотија, узгред речено, католичког свештеника, - «Достојевски: Христос је страст живота». То је веома прецизан назив. Христос је за Достојевског страст живота. Буњин је рекао грубо: «Код Достојевског је Христос у свакој чорби мирођија.» Достојевски је страствени хришћанин и безусловно је православац, зато што је апсолутно прецизан у излагању тога како се гради сједињење човека с Богом.
Друга је ствар што богослови читајући Достојевског најчешће доживљавају дискурс – а овде чујемо гласове јунака, а нипошто не аутора. А ако се не прави разлика имеђу гласова аутора и јунака или ако не схватамо да ћемо код Достојевског наићи на нешто сложеније од праволинијског изражавања, можемо доћи до погрешних закључака. Један од најистакнутијих примера јесте оптуживање писца за пелагијанство. Али они који га оптужују не узимају у обзир да је за писца Христос презумпција света и да је корак који чини Христос – презумпција сваке радње јунака (реч «презумпција» користим у њеном почетном значењу: лат. praesumptio – «претпоставка, наслућивање»).
– Достојевски је до последњег покрета пера остао у реду уметника, а испоставља се да је писао о духовним стварима?
– То није једини случај у светској књижевности. Да ли можете да кажете да је Данте, на пример, писао о нечем другом? Иако нам је прилично тешко да схватимо Дантеа: «Божанску комедију» знамо на основу превода, а у оригиналу је писана једноставнијим и грубљим језиком, «у брк».
Али зашто је, заправо, сваки геније – геније? Ова реч има два значења: једно је било у употреби крајем XVIII – почетком XIX века, а друго крајем XIV – почетком ХХ века. Пушкин каже: «Мој геније», а И. Северјањин већ пише стих: «Ја, геније, Игор Северјањин...» (1912).
– Молим вас да објасните у чему је разлика.
– «Мој геније» је онај ко долази код мене, за кога сам ја једноставно перо – оруђе за писање, кога треба да слушам, стварамо заједно.
«Ја сам геније» је већ нешто сасвим друго, то је индивидуалност усредсређена на себе, која не може ни да нам да ништа више осим вести о себи. Премда је и то занимљиво, као што је занимљива вест о било ком човеку, али је то сасвим други ниво књижевности.
Дакле, Достојевски је (као и сваки геније) геније управо због тога што је геније присутан у њему: односно у тренутку и моћно се успоставља веза између пролазног и вечног.
Узгред речено, Александар Блок је једном приликом написао изванредну ствар – истаћи ћемо: радећи на историјској поеми «Освета». Размишљајући о томе како ће је саградити Блок записује: «За писца је главно да успостави везу између пролазног и ванвременског.»
– Достојевског је поштовао клир који је размишљао, који је писао и бавио се богословљем. То је једини писац чије сам цитате имала прилике да чујем у проповедима с амвона, и то од разних свештеника.
– Митрополит Антоније (Храповицки) је чак сматрао да је Аљоша Карамазов у извесној мери написан по њему.
Питање је да ли аутор себи поставља задатак да делује управо споља. На пример, Пушкиново стваралаштво је апсолутно идеална поетска форма. Све што се дешава, дешава се унутар универзума који Пушкин ствара. А Достојевски ствара нешто друго. Он уопште не пише да би испричао неку причу, - он пише да би променио свет.
Између осталог, Л. Толстој ради исту ствар, истина, он «оперише» на потпуно другом нивоу – он «оперише» моралом. А Достојевски «оперише» управо религијом, ако под религијом подразумевамо дословно везу између човека и Бога. Толостој «ради» на душевном нивоу, а Достојевски на духовном. И пошто Достојевски управо ово поставља себи за циљ, и пошто код Достојевског основу његове личности представља управо љубав према Христу, коју преноси кроз сваки свој текст, дешава се задивљујућа ствар: он у ХХ веку постаје водич ка Христу за људе који нису читали Јеванђеље.
Рекли сте да Достојевског цитирају у проповедима. Многи данашњи свештенослужитељи су људи који су у Цркву дошли захваљујући Достојевском.
Седамдесетих година, кад је омладина одједном почела да долази у храм, многи су на питање: «Зашто?» одговарали: «Читао сам Достојевског.» Тада је, узгред речено, Достојевски био «дозвољен». Између осталог, то је била радикална грешка совјетске власти. Ако је желела да се сачува, требало је да и даље «држи под забраном» Достојевског.
Испоставља се да човек не може да не дође у Цркву ако чита Достојевског. Зато је прилично смешно кад неки кажу: «Имамо Псалтир и није нам потребна никаква лепа књижевност.» Текст Достојевског је препун скривених цитата из Библије: управо то је покретач, мотор сваке сцене који је трансформише из «насушног видљиво-текућег» у полазну јеванђељску сцену. Достојевски одједном почиње да разговара с душом о ономе од чега је она већ одавно откинута и учи нас да обнављамо ову везу.
Зашто је Бог послао идиота?
– Знам да је роман «Идиот» извршио значајан утицај на многе људе и да га многи воле.
– Узгред речено, кад је роман објављен, на њега се одмах обрушила чудовишна лавина критике – и рецензија, и пародија, и исмевања... Зато што је текст био потпуно неадекватно прочитан. Савременици Достојевског су били навикли, на пример, на дела Николаја Успенског с његовом отвореном критиком стварности с демократских позиција, без икакве духовне садржине. Достојевског су крајем XIX – почетком ХХ века почела да цене деца његових првих читалаца.
О чему, заправо, говори роман «Идиот»? О присуству Бога у човеку у свету који сасвим лако живи без Бога и којем Он као да није ни потребан.
Занимљиво је што на почетку романа сваки човек с којим се кнез Мишкин упознаје, размишља о њему: «Сам Бог ми га је послао.» Али зашто им га је «Бог послао»? Генералу Јепанчину га је, на пример, «Бог послао» да би могао да избегне расправу са женом... И са другима је слично. Испоставља се да се ови људи сећају Бога и да Бога користе искључиво за своје ситне, чак не ни послове, већ послиће. То је савремено стање друштва, његов адекватан пресек. Степан Трофимович ће у роману «Зли дуси» кад му донесу Јеванђеље рећи: «Да, недавно сам га освежио у сећању, пре двадесет година сам га читао, и недавно сам га освежио по изванредној Ренановој књизи.» Ради с ео књизи француског философа и историчара Е. Ренана «Живот Исуса». О чему је она? Управо о Христу – само човеку. О Христу и Његовој принципијелној небожанствености. То је поглед однекуд са стране, апсолутно се не ради Христовом присуству, о укључености у односе с Њим. И Достојевски ће у роману «Идиот» поновити овај поглед.
Није нимало случајно што је роман «Идиот» имао најрадикалнији утицај у безбожном Совјетском Савезу. Прича се да су за време сваког приказивања култне представе Г. Товстоногова «Идиот» (1957.; друга редакција је била 1966) испред сваког позоришта дежурала возила «Хитне помоћи»: срца људи нису могла то да издрже. Одједном су почињали да виде у човеку оно што им је одавно било забрањено да виде.
Достојевски је написао – много година пре тога! – књигу за коју се у ситуацији седамдесет година одсуства Јеванђеља, уопште одсуства Бога у људској свести испоставило да је апсолутно адекватна стању друштва. Просто га је натерала да се суочи с тим. И кад се појавила апсолутно је променила ово друштво изнутра.
– А ко је главни јунак? Идиот или...?
– То је човек који стално уништава очекивања других. Али шта тачно уништава? Управо овај удобан и стабилан боравак у «насушном видљиво-текућем».
Сви се спотичу о кнеза Мишкина. Али ако се човек не спотакне, ако не испадне из рупе, ако не искочи из жлеба, неће заправо никуда потрчати. И неће се остварити настанак човека. Дешава се трагедија – као и увек кад се људи извлаче из топлог густиша «насушног видљиво-текућег» на овај или онај начин. Узгред речено, није случајно што су људи неке крајње непријатне догађаје у животу називали Божијом посетом.
– А Настасја Филиповна?
– То је човек који бира себе. Зашто је побегла од кнеза Мишкина на самом венчању? После сасвим јасног повика из гомиле: «‘За такву кнегињу бих и душу продао!’ ‘Мој живот вреди једну ноћ!’ – повикао је неки писар.’» ‘Мој живот вреди једну ноћ’ је цитат из «Египатских ноћи» Пушкина.
Уопште, цео роман је прожет Пушкином. Сећате се како кнез Мишкин каже за Рогожина: «Он и ја смо читали Пушкина, све смо прочитали.» То је навођење читаоца на то у ком контексту треба да схвати роман.
А о чему се ради у «Египатским ноћима»? Клеопатра баца изазов својим обожаваоцима: «Ко ће међу вама по цену живота купити једну ноћ са мном?» Достојевски је дубоко схватао овај Пушкинов текст. Још почетком 1860-их година написао је чланак за који је као повод послужио следећи скандал: извесна дама је одлучила да прочита «Египатске ноћи» са сцене на некој књижевној вечери и почело је блаћење у штампи. Достојевски се заступио за даму и објаснио је да у Пушкиновом тексту нема ничег «шкакљивог». Да уопште није реч о томе. Реч је у ужасу оног света у којем човек у суштини постаје већ живи леш којем је потребна пикантна храна у виду необичних ствари, зато што му је све досадило. Све је досада ако је изнад света поклопац уместо отвореног Неба. И све је због тога што је човекова душа развраћена и што је прекинута веза с духом.
Настасји Филиповној бацају у лице: «Ти си, душо, - Клеопатра. Спреман сам, изволи, да ‘по цену живота добијем једну ноћ с тобом’». Пред њу постављају огледало у којем она види себе као Клеопатру – а то је симбол лепоте која води у смрт, похлепне лепоте. И она бећи од кнеза код Рогожина како би постала жртва, а не паук који прождире. Ето какав избор је био пред њом: или си Клеопатра, или си невина жртва.
Али да би се роман прочитао онако како га је Достојевски замислио, треба ухватити и схватити све алузије у њему.
Грешка Раскољникова
– Сви знају роман «Злочин и казна» - ако ни због чега другог, онда зато што спада у школску лектиру. Питање о роману: шта је, по вашем мишљењу, Раскољников погрешио?
– Раскољников је погрешио само у једном – у средствима. Сећате се, имао је сат – од тате? А на сату – глобус. То је његово наследство. То је његова власт: сва земља. И он осећа одговорност за цео свет.
Раскољников и живи осећајући одговорност за све. То је јунак који у току целог романа стално дели новац другима. Сиромашан младић који нема новца! А бави се – дељењем. Притом је то новац који је добио заложивши очев сат, или од мајчине пензије, коју она такође добија захваљујући оцу. Испоставља се да он нема ништа своје – све је од оца. И оно што је од оца увек се нађе у овој или оној ситуацији у потребној мери: 20 копејки полицајцу да одведе девојчицу с булевара кући, 25 рубаља за сахрану Мармеладова... И испоставља се да је сав новац који је сам «набавио» непотребан – може само да га сакрије испод камена.
Овај сат има дубок смисао. То је и глобус, и держава-васиона коју Неко држи у руци, исто као што је Раскољников држи у руци, али је то истовремено и рука Онога Ко држи све «крајеве и почетке». То је отворена васељена у коју стално долази неизмерна благодат. Али је то и механизм сата. А шта је механизам сата? Шта је уопште време? Да би човек ушао у следећи минут треба некуда да потисне претходни. Односно, то је оно што стално себе прождире како би се обновило. То је затворена васељена, уроборос – змија која прождире свој реп: то је вечито распоређивање оног што постоји.
И Раскољников управо то и мисли: некакав Бог је «неспособан», и свашта се дешава на свету, и лоше сања (тата у сну такође није био у стању ни да заштити коњића, нити да заустави његове убице) – значи, сам треба да делује. А како човек сам може да делује у свету? – Само на један начин. Ако је свет затворен, да би се некоме нешто дало, треба до узети од неког другог. Почиње да делује принцип прерасподеле, прекрајања – принцип сиромаштва, а не изобиља.
Ето у чему је грешка Раскољникова! Он заиста одговара за све, али сматра да за све одговара у затвореном свету, а не у свету који је отворен за примање благодати – односно, он сматра да је распоређивач, а не посредник и преносилац.
– Изгубио је везу с оцем?
– Да, изгубио је везу с оцем. Покушао је да на неки начин распореди оно што је имао испоставило се да то уоште не функционише. Тако се десило следеће: «Убио сам себе, а не старицу.»
А затим се кроз цео роман одвија лагано и постепено обнављање првобитног Христовог обличја у њему.
Последње речи романа су задивљујуће: «Али ту већ почиње нова прича, прича о постепеном обнављању човека, прича о његовом постепеном препороду, о постепеном преласку из једног света у други, о упознавању с новом до сада потпуно непознатом стварношћу.» Шта се десило? Метаноја, промена ума. А то значи – потпуна промена свега, промена виђења света и његових веза. Отприлике исто то се дешава и с читаоцем Достојевског.
Александра Боровик
Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru
13 / 11 / 2015
 |
| Василиј Перов. Портрет писца Фјодора Михајловича Достојевског. 1872. Москва, Државна Третјаковска галерија. |
– Татјана Александровна, неки не воле романе Достојевског и сматрају да је његово стваралаштво болесно. Шта мислите, због чега?
– Неприхватање Достојевског није повезано с тим да ли је човек религиозан или није, није повезано с конкретном религијом или вероисповешћу. То се може објаснити само на један начин: човек није спреман да види нешто даље од «насушног видљиво-текућег» по дефиницији самог Достојевског; веома удобно се сместио у овом «насушном видљиво-текућем» и не жели да зна ни за шта друго.
Узгред речено, управо овакви читаоци су створили мит о «окрутном таленту», о Достојевском-хистерику-параноику и остало. И то је почело још за живота писца. Али истаћи ћемо да су то по правилу људи који ипак нису равнодушни према Достојевском. И то чак нису нимало равнодушни!
– Имала сам прилике да се сретнем с потомцима свештеномученика Философа (Орнатског). Они су посведочили да је отац Философ волео Достојевског. Други светац ХХ века – преподобни Јустин (Поповић) је чак написао књигу «Философија и религија Достојевског». Испоставља се да су свеци проналазили нешто у његовим делима?
– Не само да су «нешто проналазили»: преподобни Јустин (Поповић), на пример, писца отворено назива својим учитељем. Тако да је Достојевски – учитељ светаца ХХ века.
– Чему их је то Достојевски учио?
– Истом оном чему Достојевски учи сваког читаоца: богоопштењу. Томе да у сваком човеку треба да видимо образ Божији, да видимо Христа, а ако је реч о жени – Мајку Божију. Томе да у свакој сцени која се дешава у датом тренутку видимо њену јеванђељску праоснову, библијску праоснову. Писац је устима свог лика, старца Зосиме, Библију назвао «вајањем света и људских карактера». Замислите: Библија се налази у центру створеног света као неки кип, а око ње све оно што је писац називао «насушним видљиво-текућим».
Али овде можемо да поставимо питање: по чему се овакво виђење света разликује од паганског? Јер омиљена паганска религија је такође «света историја» и сваки њен следбеник у свом животу остварује, оживљује и поново ствара сцене оне некадашње «свете историје». Међутим, разлика је огромна.
– У чему се заправо састоји ова разлика?
– У паганским религијама историја се завршава заједно с овом «светом историјом», која се десила «на почетку», а у суштини – ван граница времена. Односно, заправо ни нема никакве историје осим свете. Све остало је само њено понављање. И човек може да понови, да оствари (боље или горе – у зависности од квалитета места његовог присуства) оно што се некад већ десило, зато што се свет одржава само тако што се све време понавља оно што се већ десило – у питању је стално кружење времена око «почетка времена».
А хришћанска историја је потпуно другачија: то је вечност која је ушла у време и захваљујући томе историја први пут почиње да се одвија у времену. Историја Христовог присуства у свету се не понавља, не обнавља се – она траје. И човек који поново у свом животу доживљава јеванђељску историју не треба да је понавља, он треба да је трансформише. Зато што има превише одговора у јеванђељској историји који нису добијени од човека. Превише је корака у сусрет Богу који нису учињени. Ево о чему пише Достојевски.
Дакле, од нас се очекује одговор.
– Какав одговор човек треба да дâ?
– Старац Зосима каже: «Живот је рај.» А у пишчевим рукописима наћи ћемо још радикалније: «Живот је рај, а кључеви су у нашим рукама.» И за шта све богослови нису оптуживали Достојевског поводом ових речи – укључујући и пелагијанство: да наводно спасење зависи од човека. А код Достојевског се уопште не ради о томе.
Старац Зосима говори о ситуацији кад је Христос већ учинио Свој корак у сусрет човеку и сад очекује од њега узвратни корак. Чека, зато што Бог никога не приморава, ни над ким не врши насиље: «Се, стоју при дверјех и толку: ашче кто услишит глас Мој и отверзет двери, вниду к њему и вечерјају с њим» («Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим») (Откр. 3, 20). Чека да ли ће Му човек отворити врата или неће. А Он се неће одмаћи од ових врата. Ето, у томе је све стваралаштво – и не само стваралаштво, већ и цео поглед на свет Достојевског.
– Да ли бисте могли да илуструјете своју мисао неким конкретним примером?
– Постоји једно изванредно писмо које је Достојевски написао у вези с догађајем који се десио с Корниловом – 20-годишњом трудном маћехом која је избацила кроз прозор своју шестогодишњу пасторку, и која је после тога отишла у полицију да се пријави. Девојчица није погинула, али је Корнилова осуђена на Сибир. Достојевски о овом догађају пише у «Дневнику писца» и изражава претпоставку: а да ли је овај поступак могао бити повезан с оним што се може назвати «афекат трудноће»? И ако је тако, случај Корнилове треба поново размотрити. Извесни К.И. Масљаников, поштовалац Достојевског, који је служио управо у надлештву које је могло да покрене поновно разматрање предмета, узео је ватрено учешће у судбини младе жене и почео је да се дописује с Достојевским у вези с тим. У једном од писама он по тачкама набраја шта је учинио. Достојевски му одговара подједнако пословним писмом, по тачкама, и одједном на крају неочекивано додаје: «У Јерусалиму је била бања Витезда. И раслабљени се жалио Христу да дуго чека и живи покрај бање, али нема човека који би га спустио у воду кад се вода узбурка.» И даље: «На основу смисла Вашег писма такав човек за нашу болесницу желите да будете Ви. Немојте пропустити тренутак кад се узбурка вода, а и ја ћу деловати до краја.»
Овде је идеално изражено то како Достојевски гради лик човека у својим романима и како види човека у стварности: одмах га пореди с јеванђељском ситуацијом. И истаћи ћемо, у јеванђељској ситуацији болесник није нашао свог човека и морао је да сачека Христа – Бога и Човека истовремено. Односно, у Јеванђељу нико није пожелео да сарађује с Богом како би спасио овог конкретног човека. А овде се ситуација радикално мења: Господ налази човека који жели да сарађује с Њим како би исцелио ову болесницу. Ето, у томе је био сав Достојевски.
Зато се од Достојевског окрећу они који не желе да виде отворени бездан: откривају се управо они «крајеви и почеци» који су за човека у «насушном видљиво-текућем», како пише Достојевски, нешто «још увек фантастично». Појављују се сасвим друге тачке одбројавања за сваки догађај: он се одједном не оцењује у перспективи у којој је човек навикао да оцењује и у којој му је згодно да га оцењује. На све почињемо да гледамо с тачке гледишта вечности, а од такве промене ракурса, наравно, можемо и да се разболимо.
 |
| Ф. М. Достојевски, 1879. |
– А да ли је писац био православан, јер неки богослови су у његовим размишљањима видели и нешто јеретичко?
– Достојевски јесте био православан, али ми се нимало не свиђа кад се реч «православан» користи у следећем смислу: православан – и готово. Ипак бих говорила о Достојевском као о «православном хришћанину» и ставила бих акценат на реч «хришћанин», зато што је за Достојевског главно то што је Христос овде присутан у сваком тренутку.
Достојевски говори управо о насушној, живој христологији и мариологији која дотиче сваког човека. А по сведочењима практично свих оних који су се тада бавили догматским богословљем (и по сведочењима многих који се њим данас баве), ово живо знање у систему догматског богословља није било присутно. Без овог живог познавања Христа XIX век је и постао век позитивизма – између осталог, и у Русији.
Има једна изванредна књижица италијанског аутора Дива Барсотија, узгред речено, католичког свештеника, - «Достојевски: Христос је страст живота». То је веома прецизан назив. Христос је за Достојевског страст живота. Буњин је рекао грубо: «Код Достојевског је Христос у свакој чорби мирођија.» Достојевски је страствени хришћанин и безусловно је православац, зато што је апсолутно прецизан у излагању тога како се гради сједињење човека с Богом.
Друга је ствар што богослови читајући Достојевског најчешће доживљавају дискурс – а овде чујемо гласове јунака, а нипошто не аутора. А ако се не прави разлика имеђу гласова аутора и јунака или ако не схватамо да ћемо код Достојевског наићи на нешто сложеније од праволинијског изражавања, можемо доћи до погрешних закључака. Један од најистакнутијих примера јесте оптуживање писца за пелагијанство. Али они који га оптужују не узимају у обзир да је за писца Христос презумпција света и да је корак који чини Христос – презумпција сваке радње јунака (реч «презумпција» користим у њеном почетном значењу: лат. praesumptio – «претпоставка, наслућивање»).
– Достојевски је до последњег покрета пера остао у реду уметника, а испоставља се да је писао о духовним стварима?
– То није једини случај у светској књижевности. Да ли можете да кажете да је Данте, на пример, писао о нечем другом? Иако нам је прилично тешко да схватимо Дантеа: «Божанску комедију» знамо на основу превода, а у оригиналу је писана једноставнијим и грубљим језиком, «у брк».
Али зашто је, заправо, сваки геније – геније? Ова реч има два значења: једно је било у употреби крајем XVIII – почетком XIX века, а друго крајем XIV – почетком ХХ века. Пушкин каже: «Мој геније», а И. Северјањин већ пише стих: «Ја, геније, Игор Северјањин...» (1912).
– Молим вас да објасните у чему је разлика.
– «Мој геније» је онај ко долази код мене, за кога сам ја једноставно перо – оруђе за писање, кога треба да слушам, стварамо заједно.
«Ја сам геније» је већ нешто сасвим друго, то је индивидуалност усредсређена на себе, која не може ни да нам да ништа више осим вести о себи. Премда је и то занимљиво, као што је занимљива вест о било ком човеку, али је то сасвим други ниво књижевности.
Дакле, Достојевски је (као и сваки геније) геније управо због тога што је геније присутан у њему: односно у тренутку и моћно се успоставља веза између пролазног и вечног.
Узгред речено, Александар Блок је једном приликом написао изванредну ствар – истаћи ћемо: радећи на историјској поеми «Освета». Размишљајући о томе како ће је саградити Блок записује: «За писца је главно да успостави везу између пролазног и ванвременског.»
 |
| Иља Глазунов. Уз роман Браћа Карамазови. Триптих (фрагменат). 1983. |
– Митрополит Антоније (Храповицки) је чак сматрао да је Аљоша Карамазов у извесној мери написан по њему.
Питање је да ли аутор себи поставља задатак да делује управо споља. На пример, Пушкиново стваралаштво је апсолутно идеална поетска форма. Све што се дешава, дешава се унутар универзума који Пушкин ствара. А Достојевски ствара нешто друго. Он уопште не пише да би испричао неку причу, - он пише да би променио свет.
Између осталог, Л. Толстој ради исту ствар, истина, он «оперише» на потпуно другом нивоу – он «оперише» моралом. А Достојевски «оперише» управо религијом, ако под религијом подразумевамо дословно везу између човека и Бога. Толостој «ради» на душевном нивоу, а Достојевски на духовном. И пошто Достојевски управо ово поставља себи за циљ, и пошто код Достојевског основу његове личности представља управо љубав према Христу, коју преноси кроз сваки свој текст, дешава се задивљујућа ствар: он у ХХ веку постаје водич ка Христу за људе који нису читали Јеванђеље.
Рекли сте да Достојевског цитирају у проповедима. Многи данашњи свештенослужитељи су људи који су у Цркву дошли захваљујући Достојевском.
Седамдесетих година, кад је омладина одједном почела да долази у храм, многи су на питање: «Зашто?» одговарали: «Читао сам Достојевског.» Тада је, узгред речено, Достојевски био «дозвољен». Између осталог, то је била радикална грешка совјетске власти. Ако је желела да се сачува, требало је да и даље «држи под забраном» Достојевског.
Испоставља се да човек не може да не дође у Цркву ако чита Достојевског. Зато је прилично смешно кад неки кажу: «Имамо Псалтир и није нам потребна никаква лепа књижевност.» Текст Достојевског је препун скривених цитата из Библије: управо то је покретач, мотор сваке сцене који је трансформише из «насушног видљиво-текућег» у полазну јеванђељску сцену. Достојевски одједном почиње да разговара с душом о ономе од чега је она већ одавно откинута и учи нас да обнављамо ову везу.
Зашто је Бог послао идиота?
– Знам да је роман «Идиот» извршио значајан утицај на многе људе и да га многи воле.
– Узгред речено, кад је роман објављен, на њега се одмах обрушила чудовишна лавина критике – и рецензија, и пародија, и исмевања... Зато што је текст био потпуно неадекватно прочитан. Савременици Достојевског су били навикли, на пример, на дела Николаја Успенског с његовом отвореном критиком стварности с демократских позиција, без икакве духовне садржине. Достојевског су крајем XIX – почетком ХХ века почела да цене деца његових првих читалаца.
О чему, заправо, говори роман «Идиот»? О присуству Бога у човеку у свету који сасвим лако живи без Бога и којем Он као да није ни потребан.
Занимљиво је што на почетку романа сваки човек с којим се кнез Мишкин упознаје, размишља о њему: «Сам Бог ми га је послао.» Али зашто им га је «Бог послао»? Генералу Јепанчину га је, на пример, «Бог послао» да би могао да избегне расправу са женом... И са другима је слично. Испоставља се да се ови људи сећају Бога и да Бога користе искључиво за своје ситне, чак не ни послове, већ послиће. То је савремено стање друштва, његов адекватан пресек. Степан Трофимович ће у роману «Зли дуси» кад му донесу Јеванђеље рећи: «Да, недавно сам га освежио у сећању, пре двадесет година сам га читао, и недавно сам га освежио по изванредној Ренановој књизи.» Ради с ео књизи француског философа и историчара Е. Ренана «Живот Исуса». О чему је она? Управо о Христу – само човеку. О Христу и Његовој принципијелној небожанствености. То је поглед однекуд са стране, апсолутно се не ради Христовом присуству, о укључености у односе с Њим. И Достојевски ће у роману «Идиот» поновити овај поглед.
Није нимало случајно што је роман «Идиот» имао најрадикалнији утицај у безбожном Совјетском Савезу. Прича се да су за време сваког приказивања култне представе Г. Товстоногова «Идиот» (1957.; друга редакција је била 1966) испред сваког позоришта дежурала возила «Хитне помоћи»: срца људи нису могла то да издрже. Одједном су почињали да виде у човеку оно што им је одавно било забрањено да виде.
Достојевски је написао – много година пре тога! – књигу за коју се у ситуацији седамдесет година одсуства Јеванђеља, уопште одсуства Бога у људској свести испоставило да је апсолутно адекватна стању друштва. Просто га је натерала да се суочи с тим. И кад се појавила апсолутно је променила ово друштво изнутра.
– А ко је главни јунак? Идиот или...?
– То је човек који стално уништава очекивања других. Али шта тачно уништава? Управо овај удобан и стабилан боравак у «насушном видљиво-текућем».
Сви се спотичу о кнеза Мишкина. Али ако се човек не спотакне, ако не испадне из рупе, ако не искочи из жлеба, неће заправо никуда потрчати. И неће се остварити настанак човека. Дешава се трагедија – као и увек кад се људи извлаче из топлог густиша «насушног видљиво-текућег» на овај или онај начин. Узгред речено, није случајно што су људи неке крајње непријатне догађаје у животу називали Божијом посетом.
– А Настасја Филиповна?
– То је човек који бира себе. Зашто је побегла од кнеза Мишкина на самом венчању? После сасвим јасног повика из гомиле: «‘За такву кнегињу бих и душу продао!’ ‘Мој живот вреди једну ноћ!’ – повикао је неки писар.’» ‘Мој живот вреди једну ноћ’ је цитат из «Египатских ноћи» Пушкина.
Уопште, цео роман је прожет Пушкином. Сећате се како кнез Мишкин каже за Рогожина: «Он и ја смо читали Пушкина, све смо прочитали.» То је навођење читаоца на то у ком контексту треба да схвати роман.
А о чему се ради у «Египатским ноћима»? Клеопатра баца изазов својим обожаваоцима: «Ко ће међу вама по цену живота купити једну ноћ са мном?» Достојевски је дубоко схватао овај Пушкинов текст. Још почетком 1860-их година написао је чланак за који је као повод послужио следећи скандал: извесна дама је одлучила да прочита «Египатске ноћи» са сцене на некој књижевној вечери и почело је блаћење у штампи. Достојевски се заступио за даму и објаснио је да у Пушкиновом тексту нема ничег «шкакљивог». Да уопште није реч о томе. Реч је у ужасу оног света у којем човек у суштини постаје већ живи леш којем је потребна пикантна храна у виду необичних ствари, зато што му је све досадило. Све је досада ако је изнад света поклопац уместо отвореног Неба. И све је због тога што је човекова душа развраћена и што је прекинута веза с духом.
Настасји Филиповној бацају у лице: «Ти си, душо, - Клеопатра. Спреман сам, изволи, да ‘по цену живота добијем једну ноћ с тобом’». Пред њу постављају огледало у којем она види себе као Клеопатру – а то је симбол лепоте која води у смрт, похлепне лепоте. И она бећи од кнеза код Рогожина како би постала жртва, а не паук који прождире. Ето какав избор је био пред њом: или си Клеопатра, или си невина жртва.
Али да би се роман прочитао онако како га је Достојевски замислио, треба ухватити и схватити све алузије у њему.
Грешка Раскољникова
– Сви знају роман «Злочин и казна» - ако ни због чега другог, онда зато што спада у школску лектиру. Питање о роману: шта је, по вашем мишљењу, Раскољников погрешио?
– Раскољников је погрешио само у једном – у средствима. Сећате се, имао је сат – од тате? А на сату – глобус. То је његово наследство. То је његова власт: сва земља. И он осећа одговорност за цео свет.
Раскољников и живи осећајући одговорност за све. То је јунак који у току целог романа стално дели новац другима. Сиромашан младић који нема новца! А бави се – дељењем. Притом је то новац који је добио заложивши очев сат, или од мајчине пензије, коју она такође добија захваљујући оцу. Испоставља се да он нема ништа своје – све је од оца. И оно што је од оца увек се нађе у овој или оној ситуацији у потребној мери: 20 копејки полицајцу да одведе девојчицу с булевара кући, 25 рубаља за сахрану Мармеладова... И испоставља се да је сав новац који је сам «набавио» непотребан – може само да га сакрије испод камена.
Овај сат има дубок смисао. То је и глобус, и держава-васиона коју Неко држи у руци, исто као што је Раскољников држи у руци, али је то истовремено и рука Онога Ко држи све «крајеве и почетке». То је отворена васељена у коју стално долази неизмерна благодат. Али је то и механизм сата. А шта је механизам сата? Шта је уопште време? Да би човек ушао у следећи минут треба некуда да потисне претходни. Односно, то је оно што стално себе прождире како би се обновило. То је затворена васељена, уроборос – змија која прождире свој реп: то је вечито распоређивање оног што постоји.
И Раскољников управо то и мисли: некакав Бог је «неспособан», и свашта се дешава на свету, и лоше сања (тата у сну такође није био у стању ни да заштити коњића, нити да заустави његове убице) – значи, сам треба да делује. А како човек сам може да делује у свету? – Само на један начин. Ако је свет затворен, да би се некоме нешто дало, треба до узети од неког другог. Почиње да делује принцип прерасподеле, прекрајања – принцип сиромаштва, а не изобиља.
Ето у чему је грешка Раскољникова! Он заиста одговара за све, али сматра да за све одговара у затвореном свету, а не у свету који је отворен за примање благодати – односно, он сматра да је распоређивач, а не посредник и преносилац.
– Изгубио је везу с оцем?
– Да, изгубио је везу с оцем. Покушао је да на неки начин распореди оно што је имао испоставило се да то уоште не функционише. Тако се десило следеће: «Убио сам себе, а не старицу.»
А затим се кроз цео роман одвија лагано и постепено обнављање првобитног Христовог обличја у њему.
Последње речи романа су задивљујуће: «Али ту већ почиње нова прича, прича о постепеном обнављању човека, прича о његовом постепеном препороду, о постепеном преласку из једног света у други, о упознавању с новом до сада потпуно непознатом стварношћу.» Шта се десило? Метаноја, промена ума. А то значи – потпуна промена свега, промена виђења света и његових веза. Отприлике исто то се дешава и с читаоцем Достојевског.
Александра Боровик
Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru
13 / 11 / 2015
Нема коментара:
Постави коментар