Широке улице. Лепи људи. Једна река се зове Дунав, друга исто као и омиљени светац – Сава. То је Београд. Овде је топлије него у Москви, а ако си Рус, клима коју стварају људи биће за тебе једна од најтоплијих на планети. Само што у самом центру града једна преко пута друге стоје две руине. То су рушевине Министарства одбране и Министарства унутрашњих послова. Трагови бомбардовања НАТО-а од пре 15 година. Човек стиче утисак као да је неки Гуливер доспео у земљу Лилипутанаца и да је забаве ради згазио здање од сивог камена и шале ради срушио два-три спрата. Међутим, то нису трагови Гуливера, већ борбених авиона. И овде не живе Лилипутанци, него Срби – људи који у просеку нису нимало нижи од Руса и који су, узгред речено, добри кошаркаши. Ове срушене зграде су симболи уништеног система безбедности у послератној Европи. Уништили су га Американци.
Ах, Американци. Ах, добри људи, чије се срце стеже од бриге у грудима ако се негде крше демократске норме! Од колико паса треба да позајмите очи да би то било довољно за све ваше дипломате и да би они, са своје стране, не црвенећи, по читавом свету лагали о својим добрим намерама? Наравно, знате да је људско сећање краткотрајно. Да бујице информација могу да потисну чак и сећање на јучерашњи дан. Знате да се читави народи могу заглупети или стрељати (јефтиније је заглупети их), заробити кредитима, учинити зависницима од игле. И тада можете да царујете осмехујући се. Очигледно, зато у Београду још увек има неколико рушевина како би кратко сећање препуно серија, задржало нешто важно о овим осмехнутим «цивилизаторима» који олако издају команду: «Пали!» То сам помислио. То су помислили и сви они којима сам испричао шта сам видео. Али је један од локалних београдских свештеника то изразио другим речима. Рекао је да не чувају Срби трагове сећања на сурове догађаје, већ сами Американци с правом господара из сенке захтевају да рушевине буду конзервиране. Кажу, гледајте и сећајте се онога што се већ једном десило. Понашајте се како треба, јер историја зна да се понови. Можемо опет то да урадимо. У принципу – фактор заплашивања, као да на стубу виси обешен човек с таблицом «Нисам јео у ‘Мекдоналдсу’ и нисам веровао да је долар валута, а не само папир.»
Немам разлога да не верујем овом поштованом локалном свештенику. Само ми је жао што су сасвим недавно Јенкији летели изнад центра Београда и испаљивали ракете «ваздух - земља» где су хтели. И то још у време Васкршњих празника. А застарела југословенска ПВО, коју је Србија наследила, није могла скоро ништа да уради, иако је повремено погађала авионе невидљиве за радаре. Погађала их је управо зато што није користила радаре, већ је гледала кроз обичан нишан. А Јељцин је за то време или дириговао немачким оркестром на аеродрому, или је био заузет неким хитним стварима, и било нас је срамота да живимо. Наравно, било је тешко, али је главно то што нас је било срамота. И вређало нас је то.
А буквално јуче један младић је заподео са мном разговор о томе да треба претопити копља и мачеве у српове и рала, као што је написано код Исаије. И о томе да милитаризам није у складу са хришћанством итд. А ја сам му, иако у целини немам ништа против српова и плугова, одговорио да се копља одмах могу претопити. Одмах. А системи ПВО и ПРО треба да буду ефикасни и модерни. Јер ако је небо изнад нас плаво, ако није помрачено гарежју од експлозија, то није само атмосферска појава. То је знак да се наши пилоти и ракеташи налазе на борбеном дежурству. И добро то обављају. Зато и трговци демократијом на високим дужностима морају да затегну осмехе на својим похлепним лица кад се састају с руским руководством. Зато и ми можемо мирно да читамо Исаијино пророчанство седећи код куће поред прозора, а не с батеријском лампом у склоништу.
У Србији човек има шта да види и има о чему да напише. Заиста има. Али је потребно време да се погрузи, време за дружење, за ослушкивање звукова језика који је тако близак руском, али је за новајлију ипак неразумљив. За све је потребно време, чији се недостатак снажно осећа у атмосфери прекомерне производње робе. А две рушевине у центру града се одмах виде. И свако ће вам рећи да нису плод експлозије обичног гаса. И одмах ће човека преплавити сећања на оне дане кад је жељно ишчекивао да види вести на телевизији, а Срби су се немоћном злобом гледали у небо и гвоздене птице с натписима «У.С. Аир Форце» које нису биле покривене перјем. Тих дана деца светог Саве никако нису могла да досегну ове птице. А пилоти, ако су и читали Исаију, нису имали намеру да извлаче практичне закључке из прочитаног. Пошто су пацифизам и демократија – извозна роба налик на Тројанског коња.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
05 / 11 / 2015
извор: www.pravoslavie.ru
Ах, Американци. Ах, добри људи, чије се срце стеже од бриге у грудима ако се негде крше демократске норме! Од колико паса треба да позајмите очи да би то било довољно за све ваше дипломате и да би они, са своје стране, не црвенећи, по читавом свету лагали о својим добрим намерама? Наравно, знате да је људско сећање краткотрајно. Да бујице информација могу да потисну чак и сећање на јучерашњи дан. Знате да се читави народи могу заглупети или стрељати (јефтиније је заглупети их), заробити кредитима, учинити зависницима од игле. И тада можете да царујете осмехујући се. Очигледно, зато у Београду још увек има неколико рушевина како би кратко сећање препуно серија, задржало нешто важно о овим осмехнутим «цивилизаторима» који олако издају команду: «Пали!» То сам помислио. То су помислили и сви они којима сам испричао шта сам видео. Али је један од локалних београдских свештеника то изразио другим речима. Рекао је да не чувају Срби трагове сећања на сурове догађаје, већ сами Американци с правом господара из сенке захтевају да рушевине буду конзервиране. Кажу, гледајте и сећајте се онога што се већ једном десило. Понашајте се како треба, јер историја зна да се понови. Можемо опет то да урадимо. У принципу – фактор заплашивања, као да на стубу виси обешен човек с таблицом «Нисам јео у ‘Мекдоналдсу’ и нисам веровао да је долар валута, а не само папир.»
Немам разлога да не верујем овом поштованом локалном свештенику. Само ми је жао што су сасвим недавно Јенкији летели изнад центра Београда и испаљивали ракете «ваздух - земља» где су хтели. И то још у време Васкршњих празника. А застарела југословенска ПВО, коју је Србија наследила, није могла скоро ништа да уради, иако је повремено погађала авионе невидљиве за радаре. Погађала их је управо зато што није користила радаре, већ је гледала кроз обичан нишан. А Јељцин је за то време или дириговао немачким оркестром на аеродрому, или је био заузет неким хитним стварима, и било нас је срамота да живимо. Наравно, било је тешко, али је главно то што нас је било срамота. И вређало нас је то.
А буквално јуче један младић је заподео са мном разговор о томе да треба претопити копља и мачеве у српове и рала, као што је написано код Исаије. И о томе да милитаризам није у складу са хришћанством итд. А ја сам му, иако у целини немам ништа против српова и плугова, одговорио да се копља одмах могу претопити. Одмах. А системи ПВО и ПРО треба да буду ефикасни и модерни. Јер ако је небо изнад нас плаво, ако није помрачено гарежју од експлозија, то није само атмосферска појава. То је знак да се наши пилоти и ракеташи налазе на борбеном дежурству. И добро то обављају. Зато и трговци демократијом на високим дужностима морају да затегну осмехе на својим похлепним лица кад се састају с руским руководством. Зато и ми можемо мирно да читамо Исаијино пророчанство седећи код куће поред прозора, а не с батеријском лампом у склоништу.
У Србији човек има шта да види и има о чему да напише. Заиста има. Али је потребно време да се погрузи, време за дружење, за ослушкивање звукова језика који је тако близак руском, али је за новајлију ипак неразумљив. За све је потребно време, чији се недостатак снажно осећа у атмосфери прекомерне производње робе. А две рушевине у центру града се одмах виде. И свако ће вам рећи да нису плод експлозије обичног гаса. И одмах ће човека преплавити сећања на оне дане кад је жељно ишчекивао да види вести на телевизији, а Срби су се немоћном злобом гледали у небо и гвоздене птице с натписима «У.С. Аир Форце» које нису биле покривене перјем. Тих дана деца светог Саве никако нису могла да досегну ове птице. А пилоти, ако су и читали Исаију, нису имали намеру да извлаче практичне закључке из прочитаног. Пошто су пацифизам и демократија – извозна роба налик на Тројанског коња.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
05 / 11 / 2015
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар