Интервју с клириком саборне цркве Светог Духа у Минску протојерејем Владимиром Уваровом
Одавно сам желела да поделим с другима нека своја запажања. И ево којим поводом. Кад седим у реду чекајући свештеника обавезно се с неким распричам и о томе шта је човека довело у Цркву. Може се чути мноштво углавном горких, тужних прича, које рањавају душу: син је алкохоличар, кћерка је наркоманка, тешка болест, непролазни бол и туга због блиског човека... Кад саслушам саговорнике често се распитујем имају ли духовника који би им помогао да се усмере на духовни живот, да пронађу исправан пут за решавање проблема, којем могу да се обрате за савет у било које доба дана и ноћи. Једни одговарају да не знају ко је то, а други покушавају да се досете како да га пронађу и како да правилно изграде односе с њим.
Питања заиста има много, посебно код хришћана-почетника. Данас ће нам протојереј Владимир Уваров помоћи да пронађемо одговоре на неке од њих и да се разаберемо у тананим питањима духовног живота.
Оче Владимире, ко је заправо духовник?
Циљ сваког свештенослужитеља је спасење у Богу и живот с Богом. Овај трновити пут почиње од колевке. Духовник је управо онај свештеник који може мудро да нам исприча нешто о духовном животу, да на време примети од чега заиста болује духовно чедо, да види узроке који рађају многе невоље, како душевне, тако и телесне. Духовник је духовни отац, наставник и руководилац за којег је отворено ваше срце, који се стално моли за вас, који вам помаже да схватите своје призвање, да бар мало откријете Божију замисао о самом себи, да пронађете духовни смисао онога што вам се дешава, који се заступа за вас пред Господом, који преузима одговорност за вас. Духовник треба да помаже својој духовној деци да траже вољу Божију и да их овим путем води у Царство Небеско. Јер, кроз њега делује Христос. А за то прохијанин треба стално да се усавршава и да стиче духовне плодове.
За мене лично духовник, духовни руководилац је човек код којег се стално исповедам и причешћујем. Он је за мене истовремено и духовни отац и верни друг у којег имам бесконачно много поверења. Оно што сам постао, због чега живим и дишем десило се само захваљујући њему, његовом саучешћу, снисхођењу, мудрости и љубави.
Односно, ако сам добро схватила, сваки свештеник има духовног оца...
Наравно. Чак и ако је свештеник већ напојен духовним искуством, свеједно треба да се исповеда. Синоположење (усвајање — Ред.) је од давнина подразумевало општење: дете — отац. Дете је говорило оцу, а отац га је учио. Дешавало се да духовник буде прогнан у Сибир и да духовно чедо иде ради мудрог савета код старца у Субир. Нека би се то десило и само једном, али је било за цео живот.
Духовни отац је посебно потребан младом свештенику. Уопште, духовник је потребан свима: и свештенослужитељима, и верујућима и неверујућима. Друга је ствар што због своје гордости, која одбацује потребу за животом у послушању многи нису свесни да им је потребан духовни наставник, да им је потребно духовно руководство (кад човек открива духовнику своје помисли).
Да ли је сваком свештенику дозвољено да буде духовник?
Раније је духовник могао да буде свештеник старији од 45 година, који је већ поседовао велико духовно искуство. Јер да би човек дао духовни савет потребни су дар расуђивања и духовно искуство, и он сам треба да тежи томе да испуњава јеванђељске заповести и заповести светих отаца, потребна је посебна благодат која се може стећи само личним хришћанским подвигом.
Човек који прима звање свештеника добија право да обавља Тајне, богослужења, да проповеда Реч Божију с црквеног амвона и да руководи људима који долазе код њега на исповест и постављају му питања. У Тајни Свештенства даје се благодат за поучавање, кроз свештеника Господ открива Своју вољу. То може бити и млад свештеник, јер није случајно речено: „Уста детета говоре истину.“ Важно је да на време и правило чујемо одговор који нам Бог даје.
Једном је епископ Петар (Јекатериновски) рекао да је данас тешко наћи доброг руководиоца у духовном животу. И ако не можемо да нађемо мудрог духовног наставника који жели и може да нам помогне, треба да молимо Бога да нам пошаље жељеног учитеља. Оче Владимире, које особине треба да поседује савремени духовник?
Дуго се може говорити о особинама духовника. Ако се наводи по тезама, то је смирење које представља сведочанство заиста духовног живота, исправног схватања јеванђељских заповести и њиховог испуњавања. Расуђивање и умеће доношења неординарних одлука, бестрасност, исправно исповедање православних догми и правилна представа о Православљу. Духовник треба да буде добродетељан, треба да су му својствени љубав, самилост и милосрђе. Добродетељан човек се одмах види на основу његовог понашања, деловања, говорења и спољашњег изгледа.
Прави духовник треба да уме правилно да споји строгост и снисходљивост, да увек схвати и опрости, да буде милостив, да увек састрадава с људима који долазе код њега на исповест. Прави духовник треба да буде молитвеник и као што је рекао отац Серафим (Тјапочкин), треба да буде крајње захтеван према себи. Јер, од чистоте живота свештеника у многоме зависи како ће Господ кроз њега деловати на духовно чедо. Ето зашто је тако важно правилно изабрати свештенослужитеља који неће причинити штету, већ ће, напротив, позитивно утицати на духовни развој човека и на цео његов живот.
Оче, како онда правилно изабрати духовника?
Сви људи су различити и духовници нису изузетак. Човек који је строгог карактера и у светости ће бити строг. Ћутљив човек може постати свети ћутљивац и тако даље. Сваком човеку је потребан свој духовник који одговара његовом душевном, интелектуалном и унутрашњем стању. Строгима је потребан строг духовник, благима — благ, нипошто не обрнуто. Интелектуалац жели да има високообразованог духовника. А простодушан хришћанин — простодушног. И то је исправно. Сложићете се, тешко да ће интелектуалцу који се уцрквљује, који иза себе има неколико факултета, који се налази у сталном трагању и бори са сумњама, одговарати духовник који руководи поправном колонијом и затвором. Њему је потребан неки посебан духовник. Зато духовника треба да тражимо као што тражимо мужа или жену.
Да ли је истина да је за човека који се труди да води правилан духовни живот корисније да има једног, а не неколико духовника?
Пожељно је имати једног духовног наставника који дуго времена познаје човека којим руководи, који је посвећен у тајне и специфичност његовог живота, укључујући и породични, који зна његове могућности и слабости. То је као кад имамо свог лекара који из године у годину води историју наших болести и који нас зна као стару пару. Наравно, човек може да оде код другог лекара који ће преписати друге лекове и процедуре. Али трчећи од специјалисте до специјалисте губимо драгоцено време које болест користи попримајући све теже облике и компликације. Истовремено, ако поверујемо и стекнемо поверење у једног лекара, добијамо шансу да се исцелимо, ако не потпуно, онда од најтежих облика болести. Искрено речено, још ниједном нисам срео човека који пре одласка у болницу није замолио своје познанике да му посаветују доброг лекара, на пример, кардиолога или офталмолога. Тражимо доктора, као што се обично каже, од Бога, који поседује тананији осећај, савршеније навике и богатије искуство. Исто се дешава и приликом избора духовника.
Данас многи свештеника замењују психологом, кажу, каква је разлика коме ће човек плакати на рамену. Да ли постоји велика разлика између психолога и духовног оца?
Огромна. Душа је творевина Бога, која има дух. Ко може боље да познаје човекову душу од духовника којем је Господ дао благодатни дар љубави?! Ова љубав сама налази такве речи утехе и исцељења да било какве вештачке психолошке методе постају сувишне. Психолог се не моли за своје пацијенте, он према њима може бити потпуно равнодушан. Учествовање пацијента и психолога у међусобним животима завршава се чим пацијент затвори за собом врата ординације. А између духовника и његовог духовног детета се стварају родбински односи у Христу, они се труде да помажу једно другом до последњег даха. Духовни наставник је спреман да се жртвује за своју духовну децу. Пастир добри душу своју полаже за овце. А најамник... коме нису овце своје, види вука где иде, и оставља овце, и бежи... (Јн. 10: 11, 12). Да ли је психолог способан на такве жртве? Сигуран сам да није.
Мислим да људи иду код психолога зато што не схватају најбоље шта је духовни живот. И свој осећај духовности црпе из оквира своје душевости.
Друга ствар је православни психолог који одлично свхата да човеку стварно помаже само Бог, а његов задатак је да помогне човеку да дође у храм. Православни психолог не постиже потребан резултат толико захваљујући својој стручној спреми, колико личним даром пружања утехе и расуђивања.
И још једна важна разлика. Служење свештеника је повезано с тим да ослобађа човека од терета греха, од власти греха. И то није зато што је он тако изванредан и што је то заслужио, већ зато што му је то право дато у Тајни Свештенства. Психолог нема ову власт.
Окружени смо различитим духовницима. Они се разликују међу собом по карактеру, искуству и степену духовног савршенства. Кога изабрати за наставника? За почетак идите на службе у храм. Погледајте свештенике који држе проповед. Чујте шта говоре у свакој од њих. Ако осетите да управо тај свештеник одговара на ваша тајна душевна питања, да вам је близак његов доживљај света, да зрачи топлином и да има душу која вам је сродна, приђите му после службе и замолите га за детаљну исповест или разговор. Тако ћете моћи да схватите да ли ћете се с овим човеком осећати лако ако он буде ваш духовни отац.
И још. Преподобни Никон Оптински је писао: „Духовни отац као стуб, само показује пут, а човек треба сам да иде. Ако духовни отац буде показивао, а ученик се не буде сам кретао, никуда неће отићи, већ ће иструлити покрај овог стуба.“
Нека вам Господ да мудрости!
Разговор је водила Татјана Соколович
30.10.2015.
извор: obitel-minsk.by
Одавно сам желела да поделим с другима нека своја запажања. И ево којим поводом. Кад седим у реду чекајући свештеника обавезно се с неким распричам и о томе шта је човека довело у Цркву. Може се чути мноштво углавном горких, тужних прича, које рањавају душу: син је алкохоличар, кћерка је наркоманка, тешка болест, непролазни бол и туга због блиског човека... Кад саслушам саговорнике често се распитујем имају ли духовника који би им помогао да се усмере на духовни живот, да пронађу исправан пут за решавање проблема, којем могу да се обрате за савет у било које доба дана и ноћи. Једни одговарају да не знају ко је то, а други покушавају да се досете како да га пронађу и како да правилно изграде односе с њим.
Питања заиста има много, посебно код хришћана-почетника. Данас ће нам протојереј Владимир Уваров помоћи да пронађемо одговоре на неке од њих и да се разаберемо у тананим питањима духовног живота.
Циљ сваког свештенослужитеља је спасење у Богу и живот с Богом. Овај трновити пут почиње од колевке. Духовник је управо онај свештеник који може мудро да нам исприча нешто о духовном животу, да на време примети од чега заиста болује духовно чедо, да види узроке који рађају многе невоље, како душевне, тако и телесне. Духовник је духовни отац, наставник и руководилац за којег је отворено ваше срце, који се стално моли за вас, који вам помаже да схватите своје призвање, да бар мало откријете Божију замисао о самом себи, да пронађете духовни смисао онога што вам се дешава, који се заступа за вас пред Господом, који преузима одговорност за вас. Духовник треба да помаже својој духовној деци да траже вољу Божију и да их овим путем води у Царство Небеско. Јер, кроз њега делује Христос. А за то прохијанин треба стално да се усавршава и да стиче духовне плодове.
За мене лично духовник, духовни руководилац је човек код којег се стално исповедам и причешћујем. Он је за мене истовремено и духовни отац и верни друг у којег имам бесконачно много поверења. Оно што сам постао, због чега живим и дишем десило се само захваљујући њему, његовом саучешћу, снисхођењу, мудрости и љубави.
Односно, ако сам добро схватила, сваки свештеник има духовног оца...
Наравно. Чак и ако је свештеник већ напојен духовним искуством, свеједно треба да се исповеда. Синоположење (усвајање — Ред.) је од давнина подразумевало општење: дете — отац. Дете је говорило оцу, а отац га је учио. Дешавало се да духовник буде прогнан у Сибир и да духовно чедо иде ради мудрог савета код старца у Субир. Нека би се то десило и само једном, али је било за цео живот.
Духовни отац је посебно потребан младом свештенику. Уопште, духовник је потребан свима: и свештенослужитељима, и верујућима и неверујућима. Друга је ствар што због своје гордости, која одбацује потребу за животом у послушању многи нису свесни да им је потребан духовни наставник, да им је потребно духовно руководство (кад човек открива духовнику своје помисли).
Да ли је сваком свештенику дозвољено да буде духовник?
Раније је духовник могао да буде свештеник старији од 45 година, који је већ поседовао велико духовно искуство. Јер да би човек дао духовни савет потребни су дар расуђивања и духовно искуство, и он сам треба да тежи томе да испуњава јеванђељске заповести и заповести светих отаца, потребна је посебна благодат која се може стећи само личним хришћанским подвигом.
Човек који прима звање свештеника добија право да обавља Тајне, богослужења, да проповеда Реч Божију с црквеног амвона и да руководи људима који долазе код њега на исповест и постављају му питања. У Тајни Свештенства даје се благодат за поучавање, кроз свештеника Господ открива Своју вољу. То може бити и млад свештеник, јер није случајно речено: „Уста детета говоре истину.“ Важно је да на време и правило чујемо одговор који нам Бог даје.
Једном је епископ Петар (Јекатериновски) рекао да је данас тешко наћи доброг руководиоца у духовном животу. И ако не можемо да нађемо мудрог духовног наставника који жели и може да нам помогне, треба да молимо Бога да нам пошаље жељеног учитеља. Оче Владимире, које особине треба да поседује савремени духовник?
Дуго се може говорити о особинама духовника. Ако се наводи по тезама, то је смирење које представља сведочанство заиста духовног живота, исправног схватања јеванђељских заповести и њиховог испуњавања. Расуђивање и умеће доношења неординарних одлука, бестрасност, исправно исповедање православних догми и правилна представа о Православљу. Духовник треба да буде добродетељан, треба да су му својствени љубав, самилост и милосрђе. Добродетељан човек се одмах види на основу његовог понашања, деловања, говорења и спољашњег изгледа.
Прави духовник треба да уме правилно да споји строгост и снисходљивост, да увек схвати и опрости, да буде милостив, да увек састрадава с људима који долазе код њега на исповест. Прави духовник треба да буде молитвеник и као што је рекао отац Серафим (Тјапочкин), треба да буде крајње захтеван према себи. Јер, од чистоте живота свештеника у многоме зависи како ће Господ кроз њега деловати на духовно чедо. Ето зашто је тако важно правилно изабрати свештенослужитеља који неће причинити штету, већ ће, напротив, позитивно утицати на духовни развој човека и на цео његов живот.
Оче, како онда правилно изабрати духовника?
Сви људи су различити и духовници нису изузетак. Човек који је строгог карактера и у светости ће бити строг. Ћутљив човек може постати свети ћутљивац и тако даље. Сваком човеку је потребан свој духовник који одговара његовом душевном, интелектуалном и унутрашњем стању. Строгима је потребан строг духовник, благима — благ, нипошто не обрнуто. Интелектуалац жели да има високообразованог духовника. А простодушан хришћанин — простодушног. И то је исправно. Сложићете се, тешко да ће интелектуалцу који се уцрквљује, који иза себе има неколико факултета, који се налази у сталном трагању и бори са сумњама, одговарати духовник који руководи поправном колонијом и затвором. Њему је потребан неки посебан духовник. Зато духовника треба да тражимо као што тражимо мужа или жену.
Да ли је истина да је за човека који се труди да води правилан духовни живот корисније да има једног, а не неколико духовника?
Пожељно је имати једног духовног наставника који дуго времена познаје човека којим руководи, који је посвећен у тајне и специфичност његовог живота, укључујући и породични, који зна његове могућности и слабости. То је као кад имамо свог лекара који из године у годину води историју наших болести и који нас зна као стару пару. Наравно, човек може да оде код другог лекара који ће преписати друге лекове и процедуре. Али трчећи од специјалисте до специјалисте губимо драгоцено време које болест користи попримајући све теже облике и компликације. Истовремено, ако поверујемо и стекнемо поверење у једног лекара, добијамо шансу да се исцелимо, ако не потпуно, онда од најтежих облика болести. Искрено речено, још ниједном нисам срео човека који пре одласка у болницу није замолио своје познанике да му посаветују доброг лекара, на пример, кардиолога или офталмолога. Тражимо доктора, као што се обично каже, од Бога, који поседује тананији осећај, савршеније навике и богатије искуство. Исто се дешава и приликом избора духовника.
Данас многи свештеника замењују психологом, кажу, каква је разлика коме ће човек плакати на рамену. Да ли постоји велика разлика између психолога и духовног оца?
Огромна. Душа је творевина Бога, која има дух. Ко може боље да познаје човекову душу од духовника којем је Господ дао благодатни дар љубави?! Ова љубав сама налази такве речи утехе и исцељења да било какве вештачке психолошке методе постају сувишне. Психолог се не моли за своје пацијенте, он према њима може бити потпуно равнодушан. Учествовање пацијента и психолога у међусобним животима завршава се чим пацијент затвори за собом врата ординације. А између духовника и његовог духовног детета се стварају родбински односи у Христу, они се труде да помажу једно другом до последњег даха. Духовни наставник је спреман да се жртвује за своју духовну децу. Пастир добри душу своју полаже за овце. А најамник... коме нису овце своје, види вука где иде, и оставља овце, и бежи... (Јн. 10: 11, 12). Да ли је психолог способан на такве жртве? Сигуран сам да није.
Мислим да људи иду код психолога зато што не схватају најбоље шта је духовни живот. И свој осећај духовности црпе из оквира своје душевости.
Друга ствар је православни психолог који одлично свхата да човеку стварно помаже само Бог, а његов задатак је да помогне човеку да дође у храм. Православни психолог не постиже потребан резултат толико захваљујући својој стручној спреми, колико личним даром пружања утехе и расуђивања.
И још једна важна разлика. Служење свештеника је повезано с тим да ослобађа човека од терета греха, од власти греха. И то није зато што је он тако изванредан и што је то заслужио, већ зато што му је то право дато у Тајни Свештенства. Психолог нема ову власт.
Окружени смо различитим духовницима. Они се разликују међу собом по карактеру, искуству и степену духовног савршенства. Кога изабрати за наставника? За почетак идите на службе у храм. Погледајте свештенике који држе проповед. Чујте шта говоре у свакој од њих. Ако осетите да управо тај свештеник одговара на ваша тајна душевна питања, да вам је близак његов доживљај света, да зрачи топлином и да има душу која вам је сродна, приђите му после службе и замолите га за детаљну исповест или разговор. Тако ћете моћи да схватите да ли ћете се с овим човеком осећати лако ако он буде ваш духовни отац.
И још. Преподобни Никон Оптински је писао: „Духовни отац као стуб, само показује пут, а човек треба сам да иде. Ако духовни отац буде показивао, а ученик се не буде сам кретао, никуда неће отићи, већ ће иструлити покрај овог стуба.“
Нека вам Господ да мудрости!
Разговор је водила Татјана Соколович
30.10.2015.
извор: obitel-minsk.by
Нема коментара:
Постави коментар