Озбиљна је образовна грешка малој деци говорити о демонима
у детаље, зато што кад дете једном чује какви су, немогуће је да их престану
замишљати.
Одрасли морају бити упозорени о опасности коју ризикују дозвољавајући
да слике демона обузму њихове мисли, али код малог детета, чак и када је
упозорено, оно једноставно не може престати мислити о нечему што га узнемирава
и то може довести до опасног стања ума, или у најмању руку, да пати од ноћних
мора. Када мала деца питају у вези са демонима или постојању злих духова,
најбоље би било да не идете у детаљну анализу, већ да им кажете да не требају
обраћати велику пажњу на њих од оне у сновима или тако нешто слично. Генерално,
дечије мисли требамо усмерити на Христа, светитеље и анђеле.
Боље је децу учити о хришћанским борбама али без директоног
освртања на борбу са демонима. Децу треба научити да сасвим природно, пре
спавања, се осене крсним знаком (саме себе и кревет или јастук) као благослов
за лаку ноћ, да изговоре Исусову молитву (Господе, Исусе Христу, помилуј ме
грешног/у) или да причају са Господом и светитељима својим речима, кад год то
пожеле. Дакле, када осете искушење (нпр. страх од ноћних мора) они ће сасвим
природно употребити право оружје. Деца могу спавати са бројаницом у руци
испод јастука и изговарати Исусову молитву (чак свега пар пута у својим дневним
молитвама).
Представа пакла плаши децу. Наравно да и нас плаши, али наш
страх није патолошки већ прије извире из наше љубави према Богу и нашег страха
да ћемо бити одвојени од Њега. Оно што требамо његовати код деце није страх од
пакла већ љубав према Богу. Деца могу озбиљно подразумијевати метафизички
проблем и Божију љубав. Пакао је визија Божије светлости која пече оне који не
желе постати као Он. Или можемо чак рећи да ако болесна особа одбија да узме
лекове прописане од стране лекара, не би требало да криви лекара за то што је неизлечена.
Као и увек, не постоје универзални рецепти, за шта ћу
навести само пар примера. Постоје многи случајеви одраслих који су одбацили
Хришћанство јер су мислили да је то најбољи начин да се ослободе од гушећег
страха одласка у пакао са којим су одрасли. Чак и када говоримо о злим делима
које су људи починили, важно је да дете буде сигурно да је Христос увек
спреман да опрости било који грех.
Када деца говоре о рају, она често изражавају различите
идеје о томе шта се тамо налази, идеје које теолошки могу изгледати нетачне.
Међутим, морамо бити веома опрезни да не уништимо њихову жељу да оду у рај.
Можете ли замислити дете које би желело да оде на место где нема хране, или
играчака, или њихове омиљене животиње? Морамо оставити утисак (али не лажни
утисак) да је рај неупоредиво бољи од било чега што можемо замислити. Нека
деца, када ово чују, спонтано ће упитати: "Боље него ноћ уочи Васкрса?
Боље од сладоледа? Лепше него кад ме мама стави у кревет?" Свето Писмо нас
учи да постоји небеска храна, небеска радост, итд.
Што се тиче животиња, деца желе да знају да ли ће њихова
омиљена животиња имати своје место у рају. Нема разлога да се ово теолошки
објашњава детету, објашњавајући му разлику између душе животиње и душе људског
бића. Боље их је подсетити да се Бог брине за сваког малог врапца (Мат.
10:29).
Када теолошки причамо, никада не треба уништавати идеју коју
неко носи у себи, осим да је заменимо неком зрелијом идејом која не прелази
ниво њиховог разумијевања. У "Изрекама пустињских отаца" налази се
прича о монаху који је био антропоморф (он је буквално тумачио библијске изразе
Божијим рукама, Божијим очима, итд.). Православни монаси су га исправљали. Али
посетио га је један други монах који га је нашао уплаканог. Посетилац га
упита: "Зашто плачеш оче? Зар ниси срећан што си се вратио исправној
вјери?" Монах му одговори: "Плачем зато што су ми узели мог Бога од
мене и сада не знам коме да служим."
Ми не желимо да наша деца буду у страху од смрти. Морамо о
томе говорити као о делу нашег живота - да је то праг небеског живота,
одскочна даска у наш вечни живот са Христом, светитељима и анђелима. Понекад
постоје деца која толико желе да оду у рај, да то изражавају жељом да умру или
чак да ставе тачку на сопствени живот. У овакву децу не смемо усадити
морбидан страх од смрти како бисмо их одвратили од те жеље, али требамо објаснити
да је смрт само благослов ако напустимо овај свет у време када нас Бог
позове зато што само Он зна када смо спремни. Ми не одлазимо на небеса пре
него што нам Он прво не пошаље карту. Не постоји универзални рецепт шта треба
рећи сваком појединачном детету, али ми морамо покушати прилагодити свој
одговор за свако поједино дете. Ово је проблем који обично родитеље остави
неспремним. Жалосно је да мала деца чак и чују за самоубиство, али то је
реалност са којом се хришћански катехисти морају суочити.
Питања о паклу и рају, добру и злу, демонима, смрти,
самоубиству, итд. доћиће много пута у току детињства. Наши одговори на ово
(као и на питање како деца долазе на свијет) требало би да буду пропорционална
са нивоом дечијег развоја. Не одговарајте на исти начин детету од пет година
као што бисте одговорили детету од десет година, чак и онда ако постављају
исто питање.
Превод: Джон Санидопулос
Превод са енглеског Драгана Р.
извор:
http://www.daimonologia.org/2015/11/how-to-talk-to-children-about-demons.html
Нема коментара:
Постави коментар