Свети владика Николај о Витлејемској пећини

   СЛУЖБА ХРИСТОВА

      Савест људи - Једна успомена са хаџилука - Витлејемска пећина - Чистилиште савести - Утакмица у служби - Један редак завет.

   За време Светскога Рата слушао сам говор једног научника у Лондону. Он је рекао, између осталога, ове велике речи: "Христос је друга савест људи која препорођава, осветљава и појачава нашу урођену савест. У овим тешким данима код људи без Христа урођена савест лако бледи и ишчезава".
   Ове речи ја сам добро запамтио, и носио их у паметуј својој као неко бисерје.
   Пре шест година кренула је једна група нас из Јерусалима уз Витлејем. Неки су сели у аутомобиле, други на камиле, трећи опет на коњска кола "арабије" (од ове речи постала је наша реч рабаџија), а они прави и предани богомољци пошли су пешке. Уговорисмо да се сачекамо сви у највећој радњи седефа у Витлејему, па да одатле, сви заједно пођемо у свештену пећину, где се Спаситељ света родио.
   Кад смо се сви искупили кренусмо једном другом улицом ка Пећини. Неки страх обузе нам душе, успори кораке и завеза језике.
  Пећина се налази на самоме крају вароши. Около нас трчала су арапска деца, вичући и кличући и тражећи бакшиш. Наједном пред нама се указа велика црква, сазидана Царем   Јустинијаном над самом пећином.

   Уђосмо у цркву, па се онда низ степене спустимо у Пећину. Ту смо дакле, у хладној пећини, где је закуцало најтоплије срце у историји рода људског! У Пећини ништа особито; само је особит Он, који се родио у њој. Има и пространијих и бољих пештера у Палестини. Има их много; али он ни од пештера није хтео изабрати себи најбољу. Према истоку часна Трпеза, а испод ње, на земљи једно велико кандило, што гори дан и ноћ, кроз многе векове.Ту, где то кандило гори, родио се Он, - а наспрам тога места, на другој страни, виси цео ред запаљених кандила. Ту су биле јасле, у којима је Он, повијен, лежао. Посматрајући све ово са поштовањем и сећањем на Христа, страх нас прође и ми осетисмо чудну топлину у срцима. Некима се отеше и сузе на очи, а неки почеше гласно да јецају. Ово место дејствује као чистилиште. Човек мисли само на Христа и на себе. И кад учини сравњење, свак мора да се заплаче од стида. Мало ко од нас да није рођен у већој удобности него Он. Тако је хтео Он, Цар над Царевима и Господар над Господарима, како је назван у Апокалипсису.
      - Зашто се баш онда морао родити? - кроз плач упита једна жена нашег вођа, једног грчког калуђера из Патријаршије Јерусалимске. Видите како је овде у лето хладно, како ли је тек морало бити у зиму кад се Он родио?
      - Па Он је и дошао да буде слуга свима - одговори вођа. - Сам је рекао: Син човечји није дошао да му служе, него да служи. Знате, госпођо, да несавесним људима није било право ни што се Он овде родио, ни што се уопште родио. Тек што се родио морала је његова Света Мајка да бежи са Њим на рукама, одавде у Мисир испред мача Иродова, а шта би тек чинили завидљивци, да се он родио на бољем месту.
* * *
      Враћајући се из Витлејема нама су зујале у ушима речи:
      - Он је дошао да буде слуга свима, и будући слуга свима Он је био друга савест свију. Он је сав био служба и савест. Онај ко служи - онај буди савест код људи Онај пак, ко се грамзи за право и господарство - онај сагорева савести у људи. Зато су тако често слуге већи морални фактори у свету него њихови господари. То се не пише у књиге и у новине, али то се уписује на небесима, где ће многи први бити последњи.
      Тешко је било отпочети ма какав разговор после силних утисака о оној свештеној Пећини. Најзад први одреши језик наш вођа, показа нам једну цркву украј пута: Ето, на оном месту преноћила су три Цара са Истока, када су се после поклоњења Господу вратила дома; па после једне паузе опет рече:
      - Светлост Звезде довела их је до Пећине, а са светлошћу Христовом вратили су се у своју земљу.
    Тада се један Абисинац окрете нашем вођи и проговори:
     - Данас сам ја од тебе много научен. И ако сам много пута читао Јеванђеље, никад се, признајем, нисам пажљивије задржавао на речима Христовим о служби. Кад си ме подсетио на Његове речи да Он није дошао да му се служи, него да служи, открио си ми једну битну истину о Христу Господу.
      - Па да! одговори наш вођа задовољно. - Тако је написано. Има и других Његових сличних изрека као:А ја сам међу вама као слуга; или: Ко је међу вама старешина нека буде као слуга; или: Ко хоће да буде први међу вама нека буде свима слуга; и још друге његове речи у томе смислу.
      - Не само речи, брате, него и сва дела Његова показују, да је Он дошао због службе, - рече неко трећи!
      - Па ето и Његово рођење у пећини!
      Један Рус доктор уздахну:
      - Ја се осећам као да сам у оној Пећини душу окупао. А како ви, господине конзуле? (То беше један конзул из Каира).
      - А ја - одговори конзул - као да сам добио још једну савест.
       Били смо већ на домаку Јерусалима. При заходу сунца ми смо погађали, које је које здање у граду.
      Ено цркве на Сиону! Гле тамо ниже Омарове џамије! А тамо даље ено велике цркве Васкрсења! Ено Голготе!
      Док смо ми тако посматрали панораму Јерусалима, наш вођа се удари руком по челу, па ће рећи:
      - Ах, опростите нешто сам заборавио, и огрешио се! Ми заћутасмо.
      - Заборавио сам, вели да вам кажем један древни обичај. Ко год од Хришћана посети Пећину у Витлејему, треба да да завет пред Богом, да ће добро дело учинити. Молим вас, дакле, пренесите се духом поново у свештену Пећину, и заветујте се нешто, сваки за себе, јавно или тајно.
      Ми стадосмо као окамењени.
      Какав би завет могли дати? Толико се добрих дела може учинити у свету, али на које ми имамо сад да се заветујемо?
      - Знате какав завет да учинимо - рече један кога смо ми због његове ћутљивости звали философом.
       Један завет за све нас. Ви видите да људи свуда у свету највише чине несрећним себе и друге због јавне утакмице око власти, господства и томе слично. Хајде, ми овако сакупљени да се заветујемо, да ћемо остатак свога живота испунити служењем у име Христово, утакмицом у служби.
      - Сјајно! - узвикнуше сви.
    - Заиста сјајно! - рече Абисинац. Та Син Божији је желео очистити свет од паганског такмичења око власти, господства, које данас чини све народе несрећним и збуњеним. То је Христос, браћо!
      И ако смо ми крштени у Његово име треба и да служимо у Његово име.
      Тако се ми заветовасмо и растадосмо.
      Никад се више нисмо видели. Колико је ко од тих мојих сапутника испунио овај завет није ми познато. Једно знам: да је наш завет био потпуно искрен. И могу веровати, да су моји сапутници боље од мене испунили овај ретки завет. А ја за себе могу рећи, да уколико сам га могао испунити за последњих шест година, утолико осећао сам се живим, и срећним и - човеком.

      извор: nikolajvelimirovic.blogspot.rs