У знаку јубилеја који часопис нашег Факултета Богословље обележава ове године, овогодишња беседа представља покушај указивања на неке од задатака и изазова савременог богословља и, начелно, богословске просвете. Свети апостол Павле поучава Цркву речима опомињућим и актуелним за свако време и сваку генерацију хришћана: „Не варајте се, Бог се не да обмањивати; јер што човек посеје оно ће и пожњети. Јер који сеје у тело своје, од тела ће пожњети трулеж, а ко сеје у дух, од Духа ће пожњети живот вечни (Гал 6, 7-8)“. Нема никакве сумње да се изречено односи на све аспекте хришћанског живота, а самим тим и на црквену просвету и на богословље које се у просветним институцијама баштини и завештава садашњости и будућности наше Свете Цркве. Свети Сава је јасно созерцавао значај богословља и црквене просвете и његово просветно завештање нас обавезује да се огледамо у ономе чиме нас је неизрециво задужио. Стога, у контексту наведених Павлових речи и хришћанског просветног предања неопходно је да себи увек изнова постављамо питање – јесмо ли ми, богослови Српске Православне Цркве, данас достојни наследници Просветитеља Саве и они који „сеју у дух“, зарад благослова вечним животом у Царству Христовом. Одговор на ово питање је, међутим, увек повезан са нашим разумевањем природе, улоге и значаја богословља за живот Цркве и света.
 |
| фото: Филигран Покимица |
Богословска просвета је, дакле, увек у служби живота Цркве. Она подсећа на древна отачка тумачења, истовремено открива нове и актуелне димензије Светог Писма и Предања, али свакако би требало и да оспособи теологе да зналачки и добронамерно, када је потребно, критички испитују праксу и живот Цркве, чак и када то подразумева постављање нелагодних питања. Ово значи да аутентично богословље не може бити сведено на пуко понављање раније изречених ставова, већ непрекидно стваралачко суочавање са савременим животом Цркве. Богословље је, другим речима, жива савест Цркве. Насупрот овоме, принципијелно избегавање нелагодних и неразјашњених тема, и ушанчење у постојећим праксама, чак и када су оне неповезане са изворним смислом, може са собом носити опасност за очување идентитета Цркве. Такође, оно што одважну богословску мисао краси свакако није мирење са маргинализацијом са којом се она често сусреће у савременом друштву, поготово ако је малодушност напросто последица неприпремљености за озбиљан дијалог на савремене теме. Богословље јесте пре свега харизма, дар Духа Светога, али овај дар не подразумева искључивање академског истраживања, студирања и узрастања у познавању тајни Домостроја спасења. Вишедисциплинарно и критичко теолошко мишљење је данас, више него икада, потребно у јавној сфери, поготово ако се у виду имају мисионарска призвања богослова и богословских школа.
Савременом богословљу је стога потребно не само разумевање библијске и отачке мисли, већ, баш као и у ранијим епохама, и разумевање савремених идеја и погледа на свет, што са своје стране изискује упознавање и дијалог са другим хуманистичким (социологијом, антропологијом, философијом, психологијом, лингвистиком, историјом итд.) и егзактним научним дисциплинама. Ово пак не би требало чинити на такав начин да теологија изгуби своје усредсређење и сврху и расплине се у изобиљу мудрости „по човеку“. Међутим, искушење свакако представља и самоизолација богословске мисли, игнорисање критике која долази споља, као и затварање у сопствени терминолошки жаргон, који није разумљив никоме доли самим теолозима. Богословске школе и манифестације (симпосиони, конференције, зборници, часописи) не би требало да буду полигони за самохвалисање и узајамно дивљење. У сваком случају две крајности би требало да буду избегнуте. Са једне стране, требало би избећи бег теологије у неповерљивост и самоизолацију, а са друге суви интелектуализам, који удаљава теологију од богослужбеног живота Цркве. Овај специфични задатак богословља свакако са собом доноси извесна искушења.
Чини се да не бисмо погрешили ако бисмо подсетили да једно од искушења данас јесте поистовећивање поседовања информација са знањем, или тачније са богопознањем, које може водити ка извитоперењима као што су елитизам и отуђење, који спотичу мисију и разумевање јеванђеоске проповеди. Велика количина информација која је данас доступна посредством нових технологија изискује богословску умешност која ће из њих саткати такву богословску мисао која ће као свој извор и циљ увек имати Литургију Цркве.
Уколико бисмо желели да из обиља тема којима се бави и којима ће се бавити савремено богословље, издвојимо неке теме од нарочитог значаја, можемо напоменути нпр. следеће. Један од кључних будућих изазова теологије представља учење о човеку и то нарочито у контексту конструктивног дијалога библијске и савремене научне антропологије. Хришћанску антропологију наиме обележава извесна сложеност и привидна противречност о којој апостол Павле каже: „И као што носисмо слику земљанога, тако ћемо носити и слику небескога (1Кор 15, 49)“. Појам о човеку као икони и подобију Божијем представља непосредно Божије откривење, а не плод човековог закључивања. У овом смислу, библијски појам ближњег и човеково достојанство које је непрекидно ниподаштавано у историји, од Каина до данашњих дана, остаје једна од темељних богословских тема и њено разјашњење богослови дугују свакој новој историјској генерацији. Речи из Посланице Јаковљеве: „(једним те истим) језиком благосиљамо Бога и Оца, и њиме проклињемо људе створене по подобију Божију (Јак 3,9)“ – указују и на дивљаштво и насиље, које карактерише нашу палу природу, које у наше време, на жалост, добија невероватне, готово апокалиптичне размере (у виду светских ратова, геноцида, поробљавања, дискриминација и дехуманизација разних врста). На несрећу, зло и нечовештво често имају своје идеолошко, на жалост понекад и квазитеолошко оправдање.
Са друге стране, разумевање човековог телесног и смртног постојања ће представљати додатни изазов за богословље, поготово у контексту интервенција и промена које већ остварује и најављује медицинска технологија (наведимо само неке - трансплантација органа, пластична хирургија, протетика, промена пола, клонирање итд.). Питање биоетике и човековог идентитета, у контексту ових промена представљаће свакако неке од најважнијих богословских тема.
Очување природног окружења и творевине представљаће и убудуће можда и најзначајнију тему за богословску мисао. Ова тема је уско повезана са темом хришћанског учења о човеку. Штавише, садашња криза и угроженост природног окружења у највећој мери изазвана је отуђењем од изворне библијске приповести о човеку и његовог односа са творевином (поред свакако, заосталих дуалистичких погледа на појам света и човека). Наиме, појам човека као иконе Божије тумачен је често као изговор за агресивно опхођење према нижим облицима постојања, сходно неуравнотеженом тумачењу библијских речи: „будите господари од риба морских и од птица небеских и од свих звери што се мичу по земљи (Пост 1, 28)“, а занемаривању другог аспекта из исте библијске приповести који уноси равнотежу у овај однос, а то су стихови: „(Бог) намести човека у врту едемском, да га ради и да га чува (Пост 2, 15)“. Човек је дакле требало да буде заштитник и, богословски говорећи, свештеник творевине, а не њен бескрупулозни уништитељ. У сваком случају, иако се пре свега стотинак година чинило да су ресурси наше планете огромни и неисцрпни, данас је болно јасно да ствари стоје управо супротно и да је сам опстанак живота на нашој планети доведен у питање. У овом контексту, оно што се од богословља очекује је снажан утицај на савремену културу, не само у смислу нпр. заговаравања рециклирања, већ у смислу остварења потпуног преумљења када је реч о односу према творевини. Другим речима, оно што је потребно, јесте васпостављање аскетског духа, у смислу ограничавања човекових потреба и дубљег поштовања живе и неживе творевине, духа који неминовно води ка литургијском и светотајинском поимању Божије творевине.
Пред савременим богословским образовањем стоји и задатак ваљаног укључивања потенцијала савремених технологија, пре свега Интернета, друштвених мрежа и специјализованих софтвера у наставни процес, јер оне напросто представљају нови контекст у коме се развија богословска мисао. Један од најзначајнијих аспеката дигиталних технологија је повећање могућности за мисију Цркве, тј. огромно повећање аудиторијума, али и његовог све активнијег учествовања у дијалогу на богословске теме. Међутим, све активније учествовање аудиторијума у дијалогу отвара изнова тему ауторитета у сфери богословља, јер се поред јерархијских и просветних ауторитета појављују нови – ауторитети из виртуелног света - веб мастери, администратори, модератори, блогери итд., а овај феномен свакако заслужује одговарајућу пажњу савремених богослова. Пропратна потреба у овом смислу је и обучавање предавача ангажованих у наставном процесу, за одговарајућу употребу нових технологија, које би се свакако користиле у комбинацији са старим, тј. стандардним методама поучавања. У сваком случају, технологија никако не може заменити човекову кључну улогу у богословском образовању, због бројних фактора који је ограничавају, али и због самог етоса и предањске праксе богословске наставе. Негативне пропратне појаве као што су плагијаризам, несавесна и манипулативна коришћења технологије представљају такође, у овом контексту, значајне теме за размишљање.
И у будућности богословска просвета и богословље ће као незаобилазну тему пред собом имати тему секуларизма. Иако се, додуше, по многим основама већ може говорити о почетку такозваног постсекуларног друштва, богослови ће и даље бити суочени са чињеницом да су већ читаве генерације одгајане у култури у којој потрага за истином и за Богом више не представљају педагошки императив. Одсуство културолошки одгајаног религиозног сензибилитета и убудуће ће представљати велики изазов, надајмо се креативан изазов за богословску мисао. У овом смислу, поменуте савремене технологије теолошку мисао чине продорнијом јер омогућавају да се она оприсутњује у јавности на до сада невиђеном нивоу. У сваком случају, секуларизам и постсекуларно друштво представљају тему која ће изискивати појачана богословско промишљања.
Теме које смо поменули су само неке од многобројних тема којима ће се богословска мисао посвећивати. Трагична подељеност хришћанског света ће и даље представљати велику и незаобилазну тему за савремено богословље. Расветљавање значаја есхатологије, учења о Светој Тројици, Светим Тајнама, устројству Цркве, постојању зла и греха итд., изискиваће постојани богословски труд и разраду.
У контексту наведених изазова и тема са којима ће се суочавати богословска мисао од пресудног значаја је преданији рад православних богослова на изучавању библијске мисли и богословља. Подсећање на чињеницу да је отачко богословље пре свега утемељено на библијским списима требало би да је свагда живо у савременим богословским школама. Сви одговори отачког богословља на њима савремене проблеме били су утемељени првенствено у духу и етосу библијске мисли. Не постоји апсолутно ни један разлог да сумњамо да библијско богословље такође мора бити уграђено у темеље савремене теологије.
Задатак савремене просвете је свакако и прилагодљивост у приступу и примени образовних програма, напоредо са хришћанским неговањем духа заједништва и литургијске самосвести, а не напросто произвођење „кадрова“, независно од стварних потреба Цркве. У овом смислу, можда више него икад, неопходна је повезаност нашег Факултета са Светим Архијерејским Сабором, са Синодом, са свим црквеним просветним установама, али свакако и са нашим парохијама и манастирима, а све у циљу што јаснијег расуђивања и усаглашавања најсврсисходнијег проповедања Речи Божије у наше време.
Теологија јесте истовремено катихетска, критичка и славословна, али она не може престати да буде пророчка. Не у смислу да се бави предвиђањем будућности, већ, сагласно библијском смислу речи, да расуђује о сложеном духу времена и контексту у коме делује, и да налази најбољи начин за проповед Јеванђеља. Теолози ово могу постићи само уколико себе не виде као личности које се налазе изнад или изван свог животног окружења, већ једино ако са смирењем али и одлучношћу своје расуђивање о свету приносе Цркви и њеној мисији спасења Божије творевине. Другим речима, тумачење древних текстова би требало да иде напоредо са тумачењем знакова и симбола савременог света; тумачење које би усред какофоније савременог живота требало да проналази пријемчивост за љубавни призив Божији за заједницу у Телу Васкрслог Христа.
И да, приводећи крају, закључимо - богословље и богословска просвета се никада не могу у потпуности поистоветити ни са једном културом, али, подједнако, никада не могу постојати изван културног окружења. Ова чињеница са собом, по правилу, доноси и нова искушења али и нове могућности. Ово свакако важи и за нашу савремену епоху у којој би савремени богослови требало да пројављују уравнотеженост, компетентност, стваралаштво и искреност. Имајући на уму значај, облагодаћеност али и изазове који стоје пред богословљем и богословским образовањем нека нам Господ, молитвеним посредовањем Светог Саве, помогне да богословствујемо, учимо и поучавамо тако да бисмо, по речима из Друге посланице Петрове: „узрастали у благодати и у познању Господа нашега и Спаса Исуса Христа. Њему слава и сада и у Дан вечни. Амин. (2Пет 3, 18)“.
Здравко Јовановић, 2016.
извор: Званична страница Православног богословског факултета УБ
Нема коментара:
Постави коментар