„Рођење твоје, Христе, Боже наш, обасја свет светлошћу разума“.
Овим речима почиње главна божићна химна,
која се у дане празника понавља
бескрајно много пута.
За вернике, за црквене људе, израз „светлост разума“ толико је уобичајен да више и не размишљају о његовом смислу. За оне који не верују, када би га и чули, овај израз би био нејасан, штавише апсурдан. Каква сад па светлост разума, и шта ће разуму некаква додатна светлост, када разум и јесте та светлост захваљујући којој живимо на земљи и без које не можемо да учинимо нити један корак, било мали или велики – од прања суђа до скока у космички простор? Међутим, када изговарамо или слушамо ове речи божићне химне, ми
се често несвесно дотичемо најважније и најдубље тврдње хришћанске вере, па стога о њима вреди поразмислити.
Ми, наравно, знамо да се религија уопште и конкретно хришћанство у наше дане одбацује, па чак и прогања, управо у име разума. Разум је помоћу науке, наводно, доказао да је вера у најбољем случају илузија, самообмана, или у најгорем случају оруђе које су користили моћници овога света да би све остале држали у послушности. Религија припада оскуднима,
непросвећенима, онима који нису дорасли истинитом, то јест научном погледу на свет. Али доћи ће време када ће завладати царство разума и науке, а човечан-ство се избавити и од последњих остатака религијских празноверица. То је званична схема рационалистичког (од латинске речи ратио – „разум“) односа према религији, какав преовладава у наше време.
Морам, ипак, рећи да је од оваквог, рационалистичког негирања религије неупоредиво трагичније својеврсно одрицање од разума, које се, нажалост, често може приметити међу самим верницима. Као да су увређени, као да су љути на разум у чије име атеисти
свргавају религију, спремни су да разум, такорећи, уступе ђаволу. Одговарајући на рационалистичку критику хришћанства, ови верници тврде да је њихова вера ирационална и да јој зато није потребан разум, јер она је изван његових закона. Њима се чини да тиме што се
на овај начин одричу од разума спасавају своју веру, да је чине недодирљивом пред нападима рационализма.Како се често на питања која се тичу најважнијих аспеката хришћанског учења чује одговор: „То се не може разумети, у то, једноставно, треба веровати!“
Истина је да је такав став, такво свргавање разума у знак одмазде за свргавање религије помоћу разума хришћанству не само страно, већ управо противно.На то нас подсећају исте оне речи главне божићне химне: „Рођење твоје, Христе, Боже наш, обасја свет светлошћу разума“. Јер истинско хришћанско учење гласи да је разум, упркос томе што је, као и све дру-
го у свету, помрачен грехом, упркос томе што је болестан и што му је потребно исцељење, увек био и остао најузвишенији Божији дар човеку. И сам је Христос у Јеванђељу по Јовану назван Реч (грчки Λόγος – „смисао“, „разум“, „објашњење“). А у најважнијем тренутку најважнијег и најсветијег од свих хришћанских богослужења, божанствене литургије, изговарају се речи: „Приносимо ти разумну службу“, којима потврђујемо божанску разумност хришћанске исти-
не. Речи божићне химне о „светлости разума“ значе да Христовим доласком у свет, да појавом најузвишеније мудрости, најузвишенијег разума и смисла почиње исцељење и просветљење помрачене људске свести,васкрсавање разума у свој његовој снази и дубини.
Зато је тако важно да у ове дане пред Божић подсетимо себе и једни друге да у хришћанству нема већег греха него препустити разум ђаволу и слугама његовим, одрећи се од разума у име „ирационализма“ који је, тобоже, одлика вере. Не, ђаво није паметан, напротив, он је носилац својеврсног метафизичког слепила. Одавно је безимени аутор једног псалма огорчено и ужаснуто узвикнуо: „Рече безумник у срцу своме: нема Бога“ (Пс 13, 1). За њега су ове речи биле врхунац неразумевања. Уосталом, како ми, верници, можемо тврдити да је у Христу свет обасјан „светлошћу разума“, то јест да се у свету зацарио истински разум, и у исто време негирати разум, препуштајући га непријатељима Божијим? Ово не сме бити!
Често нас заслепљују видљиви успеси рационалистичког знања, фасцинантна научна открића. А ако научници који имају везе са тим открићима одричу Бога, нама се чини да би вери било боље да се сакрије иза тајновитости, иза чуда, иза ирационализма. То, међутим, није тако. Јер иако је разум Божији дар, човек у својој слободи може да га отргне од Бога, да прогласи његову независност. Наравно, разум и у том случају остаје разум, остаје Божији дар, бави се оним послом који му је поверен и добро га обавља. Ипак, у дубини отргнут од Бога, разум више не види оно што се крије иза површине ствари, којом је једино и обузет. Зар не примећујемо колико је разум отцепљен од Бога немоћан у погледу главних животних питања, у погледу свега што је изнад и изван видљивог света?
То је разлог због кога смо ми, хришћани, позвани да захваљујемо Богу за разум и за све што је разумно, и да се у исто време молимо за просвећење нашег разума светлошћу Христовом. Рођење Христово омогућава просвећење разума. Рођење Христово је обасјало свет светлошћу разума. Пре или касније, људски разум не може да се не окрене извору разума и светлости, а то је Бог који је дошао у свет зарад његовог спасења.
Протопресвитер Александр Шмеман, «Я верю». Что это значит? О главном в христианстве, Москва: ПСТГУ, Эксмо, 2013, стр. 748-750.
Са руског превели Иван и Јелена Недић
извор: Каленић, бр. 6, 2015.
Овим речима почиње главна божићна химна,
која се у дане празника понавља
бескрајно много пута.
За вернике, за црквене људе, израз „светлост разума“ толико је уобичајен да више и не размишљају о његовом смислу. За оне који не верују, када би га и чули, овај израз би био нејасан, штавише апсурдан. Каква сад па светлост разума, и шта ће разуму некаква додатна светлост, када разум и јесте та светлост захваљујући којој живимо на земљи и без које не можемо да учинимо нити један корак, било мали или велики – од прања суђа до скока у космички простор? Међутим, када изговарамо или слушамо ове речи божићне химне, ми
се често несвесно дотичемо најважније и најдубље тврдње хришћанске вере, па стога о њима вреди поразмислити.
Ми, наравно, знамо да се религија уопште и конкретно хришћанство у наше дане одбацује, па чак и прогања, управо у име разума. Разум је помоћу науке, наводно, доказао да је вера у најбољем случају илузија, самообмана, или у најгорем случају оруђе које су користили моћници овога света да би све остале држали у послушности. Религија припада оскуднима,
непросвећенима, онима који нису дорасли истинитом, то јест научном погледу на свет. Али доћи ће време када ће завладати царство разума и науке, а човечан-ство се избавити и од последњих остатака религијских празноверица. То је званична схема рационалистичког (од латинске речи ратио – „разум“) односа према религији, какав преовладава у наше време.
Морам, ипак, рећи да је од оваквог, рационалистичког негирања религије неупоредиво трагичније својеврсно одрицање од разума, које се, нажалост, често може приметити међу самим верницима. Као да су увређени, као да су љути на разум у чије име атеисти
свргавају религију, спремни су да разум, такорећи, уступе ђаволу. Одговарајући на рационалистичку критику хришћанства, ови верници тврде да је њихова вера ирационална и да јој зато није потребан разум, јер она је изван његових закона. Њима се чини да тиме што се
на овај начин одричу од разума спасавају своју веру, да је чине недодирљивом пред нападима рационализма.Како се често на питања која се тичу најважнијих аспеката хришћанског учења чује одговор: „То се не може разумети, у то, једноставно, треба веровати!“
го у свету, помрачен грехом, упркос томе што је болестан и што му је потребно исцељење, увек био и остао најузвишенији Божији дар човеку. И сам је Христос у Јеванђељу по Јовану назван Реч (грчки Λόγος – „смисао“, „разум“, „објашњење“). А у најважнијем тренутку најважнијег и најсветијег од свих хришћанских богослужења, божанствене литургије, изговарају се речи: „Приносимо ти разумну службу“, којима потврђујемо божанску разумност хришћанске исти-
не. Речи божићне химне о „светлости разума“ значе да Христовим доласком у свет, да појавом најузвишеније мудрости, најузвишенијег разума и смисла почиње исцељење и просветљење помрачене људске свести,васкрсавање разума у свој његовој снази и дубини.
Зато је тако важно да у ове дане пред Божић подсетимо себе и једни друге да у хришћанству нема већег греха него препустити разум ђаволу и слугама његовим, одрећи се од разума у име „ирационализма“ који је, тобоже, одлика вере. Не, ђаво није паметан, напротив, он је носилац својеврсног метафизичког слепила. Одавно је безимени аутор једног псалма огорчено и ужаснуто узвикнуо: „Рече безумник у срцу своме: нема Бога“ (Пс 13, 1). За њега су ове речи биле врхунац неразумевања. Уосталом, како ми, верници, можемо тврдити да је у Христу свет обасјан „светлошћу разума“, то јест да се у свету зацарио истински разум, и у исто време негирати разум, препуштајући га непријатељима Божијим? Ово не сме бити!
Често нас заслепљују видљиви успеси рационалистичког знања, фасцинантна научна открића. А ако научници који имају везе са тим открићима одричу Бога, нама се чини да би вери било боље да се сакрије иза тајновитости, иза чуда, иза ирационализма. То, међутим, није тако. Јер иако је разум Божији дар, човек у својој слободи може да га отргне од Бога, да прогласи његову независност. Наравно, разум и у том случају остаје разум, остаје Божији дар, бави се оним послом који му је поверен и добро га обавља. Ипак, у дубини отргнут од Бога, разум више не види оно што се крије иза површине ствари, којом је једино и обузет. Зар не примећујемо колико је разум отцепљен од Бога немоћан у погледу главних животних питања, у погледу свега што је изнад и изван видљивог света?
То је разлог због кога смо ми, хришћани, позвани да захваљујемо Богу за разум и за све што је разумно, и да се у исто време молимо за просвећење нашег разума светлошћу Христовом. Рођење Христово омогућава просвећење разума. Рођење Христово је обасјало свет светлошћу разума. Пре или касније, људски разум не може да се не окрене извору разума и светлости, а то је Бог који је дошао у свет зарад његовог спасења.
Протопресвитер Александр Шмеман, «Я верю». Что это значит? О главном в христианстве, Москва: ПСТГУ, Эксмо, 2013, стр. 748-750.
Са руског превели Иван и Јелена Недић
извор: Каленић, бр. 6, 2015.
Нема коментара:
Постави коментар