10/23 новембра Грузијска Православна Црква обележава спомен светог великомученика Георгија Победоносца, подсећајући на његово страдање. Однос ка светом Георгију у Гризији је посебан. О томе, зашто је баш тог свеца Грузија изабрала као свог Небеског покровитеља, како се овде чува сећање на њега, како се поштовање светог Георгија одразило на менталитет и поглед на свет грузинског народа, причамо са архимандритом Рафаилом (Карелином).
-На енглеском се Грузија зове Георгиа. Због чега је баш свети Георгије постао покровитељ ове земље?
-Према старом предању, свети великомученик Георгије је био рођак свете равноапостолне Нине, и она је прва утемељила поштовање свог брата у новопросвећеној земљи (почетак IV века). Значајно је то што се гробница свете Нине налази у капели храма светог Георгија – једном из старих храмова, направљеним за њеног живота, који је остао очуван до дан данас онакав какав је био. Та два имена – Нина и Георгије – у свести грузинског народа нераскидиво су везани један са другим.
Свети Георгије се од давнина сматра Небеским покровитељем Грузије. Његово име – најраспрострањеније је и највољеније у народу. Мало је вероватно да у Грузији постоји породица у чијем родослову није било мушкарца који се звао Георгије. Немогуће је наћи угао у Гризији, где нема храма или капеле, посвећене светом Георгију. Чак и рушевине тих храмова негују сећање народа, и на дан празника светог Георгија у њих иде река ходочасника. Карактеристично је да неколико храмова светог Георгија носе име: Бели Георгије, Георгије-лав итд, у којима се одразила благодарност и љубав народа ка свом покровитељу. Он се поштује у свим областима Грузије, посебно у планинама. После храмова, сазиданих у част Пресвете Богородице, највећи број цркви и капела је посвећен светом Георгију Победоносцу.
На грбу породице Багратиони – царској династији Грузије – раме уз раме са изображењем Хитона Господњег, харфе и праћке цара Давида Псалмопевца –предака грузинских царева – налази се и икона светог Георгија, који убија аждају. Као да су се оствариле речи тропара светог „помоћника царева“ : Георгије није само помоћник већ и невидљиви учесник и предводник у броби са непријатељима и освајачима, који су се у претходних 17 векова упорно, али безуспешно трудили да искорене Православље у Грузији.
Дванаест царева из династије Багратиони су носили име светог Георгија. Од њих, треба посебно поменути Георгија III – оца царице Тамаре, који је за живота изабрао своју младу кћер за сувладара државе и наследницу трона, која је за време њене владавине достигла врхунац своје величине и славе (XII-XIII век). Ако Грузију за време царице Тамаре можемо сравнити са прелепом баштом пуном цвећа, онда можемо и рећи да је цар Георгије III био ограда те баште.
Георгије В, назван Блиставним (XIII-XIV век), ујединио је подељену земљу и свргнуо вековни монголски јарам. Цар Георгије XИИ – последњи краљ Грузије – одликовао се побожношћу. Будући да је био тешко болестан, успео је за кратко време свог царствовања (1798-1800) да обнови и оживи земљу и да поново сагради главни град Тбилиси, опљачкан и спаљен током инвазије персијског владара Аге-Мухамед-Хана (1795).
После револуције 1917 године, на новом грбу Демократске Републике Грузије (1918-1921) био је насликан свети Георгије, само у секуларизованом облику: младић на коњу, окружен небеским светитељима. Савремени грб Грузије, усвојен од 2004 године, представља умањени грб краљевске породице Багратиони, са ликом светог Георгија. Главни трг Тбилисија украшава стуб од 44 метара, са скулптуром великомиченика Георгија, који убија аждају.
-Не само у Грузији, већ сигурно и на другој страни Главног Кавкаског гребена, нема вероватно ни једног храма у коме не постоји икона свете Нине равноапостолне и светога Георгија: они су постали заштитници целог Кавказа. Како се то десило, са чим је то повезано?
-Равноапостолни цар Миријан, при чијој се владавини десило крштење Грузије (IV век), умиравши, наредио је свом сину Бакару да заврши то што је започела света Нина – да проповеда хришћанство паганима Кавказа. То обећање је цар Бакар испунњавао током целог свог живота и просветио је светим Јеванђељем многа племена Кавказа.
У V веку свети цар Вахтанг Горгасали је, као одговор на инвазију Грузије од стране горштака, и на заробљеништво његове сестре, организовао војни удар на северу Кавказа, који се завршио блиставом победом. То је био необичан рат, у коме побеђени нису платили данак и у коме заробљеници нису били претворени у робове. Цар Вахтанг је својим хероизмом и својом великодушношћу умео да преобрази бивше непријатеље у своје пријатеље. Он је у поход повео и градитеље који су градили хришћанске харамове и капеле на путу, и свештенике, који су проповедали Јеванђеље и крстили горштаке, преобративши их у хришћанство. Ово путовање је подсећало на поворку око Кавказа, као нерукотвореног храма.
Свети цар Давид Градитељ (XI-XII век) крстио је неколико хиљада Кавказаца, који су служили у његовој војсци, а затим се вратили на Кавказ. До великог просвешћења Кавказа такође дошло за време владавине царице Тамаре (XII-XIII век), која је градила храмове и капеле и стављала велике крстове од камена на врхове и стене Кавказа. У неколико древних храмова на Северном Кавказу остали су сачувани натписи на грузинском језику.
Значајно је такође што храм са највишом куполом у Грузији, саграђен у XI веку на јужним обронцима Кавказа, носи име Георгија Победоносца. Та црква ужива дубоко поштовање не само хришћана већ такође и неверника-горштака, који су га посећивали на дан празника светог Георгија и који су, по свом обичају, приносили жртве.
Почетком XVIII века, велики просветитељ кавказких племена и народа, посебно дагестанаца, ингуша и осетина, постао је светитељ и чудотворац Јован, митрополит Манглијски, који је узео на себе апостолски подвиг, да би повратио хришћанство на северу Кавказа. Он је саградио храмове у Дербенету, Астрахани и Кизљару, а такође је основао мисионарску школу, где су се припремали будући проповедници Јеванђеља за тај регион. У то време на северу Кавказа је живело много грузина, а у Астрахани је тада живео цар Вахтанг VI са свитом. Разуме се да су своје лично поштовање и љубав ка светој Нини равноапостолној и великомученику Георгију предали горштацима-хришћанима Кавказа.
Треба напоменути да је Констанстинопољска Црква такође имала учешће у хришћанизацији народа Кавказа. Од VI до XIV века, око реона Тупасе, постојала је епархија Константинипољске Цркве. За време владавине светог византијског императора Јустијана (IV век) и његових наследника дошло је до великих градњи храмова. После освајања Византије од стране турака, епархија је престала да постоји.
-Како се поштовање светог Георгија одразило на карактер и менталитет грузинског народа?
-Кроз многе векове Грузија је остала јединствена хришћанска држава не само на Кавказу већ и на Блиском Истоку. Православље је морало да се брани и крстом и мачем. Карактеристично је да су муслимани називали Грузију – Гјурџистан – „земља ратника“. У то време Грузија је била изложена сталним нападима од стране муслимана: у просеку се водило четири великих ратова годишње. Слика светог Георгија-неустрашивог витеза, заступника сиромашних и незаштићених, помоћника у борбама – постала је омиљена и блиска срцу народу Грузије. Грузијска Црква одавно је утврдила посебан празник у помен страдања светог Георгија. Тај празник је имао мото: „ Победа кроз страдање“. Треба напоменути, да су ратови, које је водила Грузија, били у великој мери религиозни ратови, где су се мотиви „Домовина“ и „Вера“ сливали у једно.
Такође, треба напоменути да, за разлику од Европе, у Грузији никада није било институције витештва, са посебним иницијацијама, сталешког припадања, и традиционалних такмичења-турнира, где су другови постајали супарници и брат је могао убити свога брата. Ти спектакли, слични борбама гладијатора, често су се одигравали на западу, под покровитељством светог Георгија.
Виктор Иго је у песми „Турнир краља Јована“ писао:
Почело је...бруји земља...
Звони за узбуну...Битка прса у прса, убадање,
Почела је борба једног против другог –
У част Светог Георгија,
и у име краља.
Као што смо рекли, у Грузији није било витештва, у смислу елитног сталешког припадања. Овде је за војнике пример витеза-хришћана био свети Георгије који убија аждају, која пак представља демонске силе и непријатеље Крста. На грузинској земљи турнири су замењени реалним борбама са непријатељима, који су били много бројнији од грузинске војске; звање витеза добијало се – ранама и крвљу добијеним у боју, где се смрт за веру и отаџбину сматрала највећом наградом.
-Како је успела Грузија, поред свих жестоких инвазија – и персијанаца, и арапа, и упада Тамерлана – да сачува Православље, у време када је на територији Северног Кавказа оно било разорено?
-Огромна заслуга у очувању Православља и самог грузинског етноса припада Грузинској Цркви. Византијски историчар Прокопије (VI век) у књизи „Историја готских ратова“ пише о грузинима, о томе да су они најрелигиознији од свих народа, које је он знао, и још бележи животну радост код грузина који су у време најтежих војних похода, натопљени болом, пред лицем смрти, певали песме, као да је био неки велики празник. Дубока вера народа, сједињена са надом, са радошћу, спашававала је од унинија, и давала могућност Грузији да залечи своје ране и уздигне се из руина и пепела, како би поново васкрсла. Грузију можемо да упоредимо са птицом Феникс, која не изгори, већ се у огњу поново роди.
Што се тиче судбине Православља на северу Кавказа, треба рећи, да је тамо дошло до исламизације од VII века па од XIX, која је наилазила на отпор локалних хришћана. За време владавине Шамила, биле су протеране и уништене последње породице, које су успеле да сачувају хришћанство.
-Светог Георгија, као свог сопственог светитеља поштују многи народи – и грузини, и арапи, и енглези, и шпанци, и руси: он је заштитник Москве и наше војске. Зашто ми сви тражимо заштиту баш у светом Георгију?
-Питање о посебном поштовању неких светитеља односи се на област православне мистике и то не може бити објашњено на основу рационалне аналитике. Чак и истраживања хагиографије не дају одговор на то питање. Треба узети у обзир да свети, који су у вечности, чувају у преображеном облику своју индивидуалност, која их је чинила другачијима у земаљском животу. Молитва светитељу – то је посебан начин духовног учења кроз комуникацију, то није расуђивање, већ созрецање, које се зове и визија. Тајна поштовања светих и духовног општења са њима открива се кроз молитву, и тада питање „зашто“ нестаје, смењује га усхићење на помисао о томе, како је диван Бог у светима Својим и како су дивни свети у Богу.
Посебно поштовање и љубав народа ка неким светитељима заснива се на мистичном искуству покољења. И то молитвено искуство, искристалисано кроз векове, постаје један вид црквене традиције.
Са архимандритом Рафаилом (Карелином)
разговарала Анастасија Рахлина
са руског Слађана Митровић
извор: www.pravoslavie.ru
24. 11.2015.
-Према старом предању, свети великомученик Георгије је био рођак свете равноапостолне Нине, и она је прва утемељила поштовање свог брата у новопросвећеној земљи (почетак IV века). Значајно је то што се гробница свете Нине налази у капели храма светог Георгија – једном из старих храмова, направљеним за њеног живота, који је остао очуван до дан данас онакав какав је био. Та два имена – Нина и Георгије – у свести грузинског народа нераскидиво су везани један са другим.
 27/14. јануар | |||||||||||||||||
| Света Нина, просветитељка Грузије. Сродница светог Ђорђа великомученика и Јувенала, патријарха јерусалимског. Пошто јој се и отац и мајка, племићи кападокијски, замонаше, то она би васпитана под надзором патријарха Јувенала. Чувши за народ грузијски, девица Нина је одмалена желела да пође у Грузију и покрсти Грузијанце. Јавила јој се Пресвета Богородица и обећала јој да ће је одвести у ту земљу. Када јој Господ отвори пут, млада Нина заиста оде у Грузију где за кратко време стече велику љубав народа. Успе да покрсти цара грузијског Мириана, његову супругу Нану и њиховог сина Бекара, који после ревносно помагаху мисионарски рад Нини. Нина је успела да за живота прође сву Грузију и углавном да преведе сав народ у веру Христову, и то баш у време страшног гоњења хришћана од стране цара Диоклецијана. Одморила се од многих трудова својих и упокојила у Господу 335. године. Гроб јој се налази у Самтаврском храму. Чинила многа чудеса и за живота и по смрти. Свети владика Николај, Охридски пролог, Глас цркве, Шабац, 2013. |
На грбу породице Багратиони – царској династији Грузије – раме уз раме са изображењем Хитона Господњег, харфе и праћке цара Давида Псалмопевца –предака грузинских царева – налази се и икона светог Георгија, који убија аждају. Као да су се оствариле речи тропара светог „помоћника царева“ : Георгије није само помоћник већ и невидљиви учесник и предводник у броби са непријатељима и освајачима, који су се у претходних 17 векова упорно, али безуспешно трудили да искорене Православље у Грузији.
Дванаест царева из династије Багратиони су носили име светог Георгија. Од њих, треба посебно поменути Георгија III – оца царице Тамаре, који је за живота изабрао своју младу кћер за сувладара државе и наследницу трона, која је за време њене владавине достигла врхунац своје величине и славе (XII-XIII век). Ако Грузију за време царице Тамаре можемо сравнити са прелепом баштом пуном цвећа, онда можемо и рећи да је цар Георгије III био ограда те баште.
Георгије В, назван Блиставним (XIII-XIV век), ујединио је подељену земљу и свргнуо вековни монголски јарам. Цар Георгије XИИ – последњи краљ Грузије – одликовао се побожношћу. Будући да је био тешко болестан, успео је за кратко време свог царствовања (1798-1800) да обнови и оживи земљу и да поново сагради главни град Тбилиси, опљачкан и спаљен током инвазије персијског владара Аге-Мухамед-Хана (1795).
После револуције 1917 године, на новом грбу Демократске Републике Грузије (1918-1921) био је насликан свети Георгије, само у секуларизованом облику: младић на коњу, окружен небеским светитељима. Савремени грб Грузије, усвојен од 2004 године, представља умањени грб краљевске породице Багратиони, са ликом светог Георгија. Главни трг Тбилисија украшава стуб од 44 метара, са скулптуром великомиченика Георгија, који убија аждају.
-Равноапостолни цар Миријан, при чијој се владавини десило крштење Грузије (IV век), умиравши, наредио је свом сину Бакару да заврши то што је започела света Нина – да проповеда хришћанство паганима Кавказа. То обећање је цар Бакар испунњавао током целог свог живота и просветио је светим Јеванђељем многа племена Кавказа.
У V веку свети цар Вахтанг Горгасали је, као одговор на инвазију Грузије од стране горштака, и на заробљеништво његове сестре, организовао војни удар на северу Кавказа, који се завршио блиставом победом. То је био необичан рат, у коме побеђени нису платили данак и у коме заробљеници нису били претворени у робове. Цар Вахтанг је својим хероизмом и својом великодушношћу умео да преобрази бивше непријатеље у своје пријатеље. Он је у поход повео и градитеље који су градили хришћанске харамове и капеле на путу, и свештенике, који су проповедали Јеванђеље и крстили горштаке, преобративши их у хришћанство. Ово путовање је подсећало на поворку око Кавказа, као нерукотвореног храма.
Свети цар Давид Градитељ (XI-XII век) крстио је неколико хиљада Кавказаца, који су служили у његовој војсци, а затим се вратили на Кавказ. До великог просвешћења Кавказа такође дошло за време владавине царице Тамаре (XII-XIII век), која је градила храмове и капеле и стављала велике крстове од камена на врхове и стене Кавказа. У неколико древних храмова на Северном Кавказу остали су сачувани натписи на грузинском језику.
Значајно је такође што храм са највишом куполом у Грузији, саграђен у XI веку на јужним обронцима Кавказа, носи име Георгија Победоносца. Та црква ужива дубоко поштовање не само хришћана већ такође и неверника-горштака, који су га посећивали на дан празника светог Георгија и који су, по свом обичају, приносили жртве.
Почетком XVIII века, велики просветитељ кавказких племена и народа, посебно дагестанаца, ингуша и осетина, постао је светитељ и чудотворац Јован, митрополит Манглијски, који је узео на себе апостолски подвиг, да би повратио хришћанство на северу Кавказа. Он је саградио храмове у Дербенету, Астрахани и Кизљару, а такође је основао мисионарску школу, где су се припремали будући проповедници Јеванђеља за тај регион. У то време на северу Кавказа је живело много грузина, а у Астрахани је тада живео цар Вахтанг VI са свитом. Разуме се да су своје лично поштовање и љубав ка светој Нини равноапостолној и великомученику Георгију предали горштацима-хришћанима Кавказа.
Треба напоменути да је Констанстинопољска Црква такође имала учешће у хришћанизацији народа Кавказа. Од VI до XIV века, око реона Тупасе, постојала је епархија Константинипољске Цркве. За време владавине светог византијског императора Јустијана (IV век) и његових наследника дошло је до великих градњи храмова. После освајања Византије од стране турака, епархија је престала да постоји.
-Како се поштовање светог Георгија одразило на карактер и менталитет грузинског народа?
-Кроз многе векове Грузија је остала јединствена хришћанска држава не само на Кавказу већ и на Блиском Истоку. Православље је морало да се брани и крстом и мачем. Карактеристично је да су муслимани називали Грузију – Гјурџистан – „земља ратника“. У то време Грузија је била изложена сталним нападима од стране муслимана: у просеку се водило четири великих ратова годишње. Слика светог Георгија-неустрашивог витеза, заступника сиромашних и незаштићених, помоћника у борбама – постала је омиљена и блиска срцу народу Грузије. Грузијска Црква одавно је утврдила посебан празник у помен страдања светог Георгија. Тај празник је имао мото: „ Победа кроз страдање“. Треба напоменути, да су ратови, које је водила Грузија, били у великој мери религиозни ратови, где су се мотиви „Домовина“ и „Вера“ сливали у једно.
Виктор Иго је у песми „Турнир краља Јована“ писао:
Почело је...бруји земља...
Звони за узбуну...Битка прса у прса, убадање,
Почела је борба једног против другог –
У част Светог Георгија,
и у име краља.
Као што смо рекли, у Грузији није било витештва, у смислу елитног сталешког припадања. Овде је за војнике пример витеза-хришћана био свети Георгије који убија аждају, која пак представља демонске силе и непријатеље Крста. На грузинској земљи турнири су замењени реалним борбама са непријатељима, који су били много бројнији од грузинске војске; звање витеза добијало се – ранама и крвљу добијеним у боју, где се смрт за веру и отаџбину сматрала највећом наградом.
-Како је успела Грузија, поред свих жестоких инвазија – и персијанаца, и арапа, и упада Тамерлана – да сачува Православље, у време када је на територији Северног Кавказа оно било разорено?
-Огромна заслуга у очувању Православља и самог грузинског етноса припада Грузинској Цркви. Византијски историчар Прокопије (VI век) у књизи „Историја готских ратова“ пише о грузинима, о томе да су они најрелигиознији од свих народа, које је он знао, и још бележи животну радост код грузина који су у време најтежих војних похода, натопљени болом, пред лицем смрти, певали песме, као да је био неки велики празник. Дубока вера народа, сједињена са надом, са радошћу, спашававала је од унинија, и давала могућност Грузији да залечи своје ране и уздигне се из руина и пепела, како би поново васкрсла. Грузију можемо да упоредимо са птицом Феникс, која не изгори, већ се у огњу поново роди.
Што се тиче судбине Православља на северу Кавказа, треба рећи, да је тамо дошло до исламизације од VII века па од XIX, која је наилазила на отпор локалних хришћана. За време владавине Шамила, биле су протеране и уништене последње породице, које су успеле да сачувају хришћанство.
-Светог Георгија, као свог сопственог светитеља поштују многи народи – и грузини, и арапи, и енглези, и шпанци, и руси: он је заштитник Москве и наше војске. Зашто ми сви тражимо заштиту баш у светом Георгију?
-Питање о посебном поштовању неких светитеља односи се на област православне мистике и то не може бити објашњено на основу рационалне аналитике. Чак и истраживања хагиографије не дају одговор на то питање. Треба узети у обзир да свети, који су у вечности, чувају у преображеном облику своју индивидуалност, која их је чинила другачијима у земаљском животу. Молитва светитељу – то је посебан начин духовног учења кроз комуникацију, то није расуђивање, већ созрецање, које се зове и визија. Тајна поштовања светих и духовног општења са њима открива се кроз молитву, и тада питање „зашто“ нестаје, смењује га усхићење на помисао о томе, како је диван Бог у светима Својим и како су дивни свети у Богу.
Посебно поштовање и љубав народа ка неким светитељима заснива се на мистичном искуству покољења. И то молитвено искуство, искристалисано кроз векове, постаје један вид црквене традиције.
Са архимандритом Рафаилом (Карелином)
разговарала Анастасија Рахлина
са руског Слађана Митровић
извор: www.pravoslavie.ru
24. 11.2015.
Нема коментара:
Постави коментар