Почетком децембра, у једном ведром поподневу позне јесени, био сам томе очевидац, на небу изнад Херцег Новог видела су се „три сунца“. Да, баш три. Невероватан и атрактиван феномен, својеврсна визуелна варка, која се јавља под околностима ниских температура, кристала у атмосфери и посебног угла падања сунчевих зрака. Све то у оку посматрача ствара илузију „умножавања“ Сунца. Тога дана, ко се задесио у Новом, могао је уочити да је ово небеско тело имало по један свој „дупликат“ са сваке стране – а томе још треба додати одраз комплетне ове појаве у мору… па се у једном моменту чинило да нас обасјава шест или седам сунаца!
Нема боље ни прикладније речи за све ово него сјајно! Оно што се тада нудило голом људском оку, превазишло је поезију, а опет, тако је објашњиво и рационално да не оставља места за нагађања и чуђења. У одређеном амбијенту, под одређеним углом посматрања, једноставно „ очи не помажу“. Тај амбијент који „вара и лаже“, понекад има узрок у самом посматрачу ( пијан или просто узбуђен човек нпр.), а некада, ето, разлози заблуде су објективни ( мрак, облаци, преламање светлости…). Овај призор на бокешком небу, био је мало је рећи прелеп, али попут многих таквих красота које маме нашу пажњу, није био реалан, тј. сугерисао је погрешан закључак.
Промишљајући ову чудесну појаву, човек се може замислити над чињеницом колико је велика могућност обмане и преваре, односно како су варљива човекова чула, и колико је потребно опреза и онда када се гледа „широм отворених очију“. С друге стране, не би било погрешно отиснути се мислима и на супротну страну, па закључити како су саме чињенице варљиве, и понекад ирелевантне, готово сувишне, у односу на моменат, тренутак инспирације, надахнућа… Да, заиста, овде се пред нама отварају два пута, два различита схватања живота, различита односа према свету који нас окружује. Чак и ако прескочимо прастару философску дилему око тога колико је свет око нас, један састав објективних факата, а колико је све то просто пројекција наше субјетивности ипак нећемо избећи питање вредновања оног што видимо, макар не имали никакву сумњу у његов реалитет.
Ето, нека смо сагласни да је Сунце једно и једино, и да не може имати свога „двојника“ – осим при некој фатаморгани. И тада, то и такво Сунце, нас „вара“ и при много јаснијим и бистријим околностима, од оних горе наведених. Оно, иако непрестано стоји у односу на нас, већ миленијумима и генерацијама људског постојања, ствара утисак да се „рађа“, да „путује“, да се „скрива“, и на крају „одлази на починак“. Прави, објективни, научни подаци нису нам од богзна какве користи, а ни од потребе када је у питању свакодневни живот. „Излазак“ и „залазак“ Сунца су појмови који су толико урезани у темељ људске свести ( како колективне, тако и оне појединачне ), да је људски живот без те „лажи“ незамислив. Људска култура и духовност је толико описана и осликана том „преваром“, да се овдје поставља веома озбиљно и дубоко питање – где станује права истина? У језику, у срцу, или у сабраним и одузетим бројевима?
Да човек није само материјално и телесно биће, него да је у много већој мери емотиван и духован то је стара истина. Међутим, последице ове истине, када је у питању тема о којој говоримо, битно комликују могућност јасног закључка. Шта ми значе научне чињенице о односу Сунца, Месеца и Земље у моменту претеране туге, или опет велике радости? А љубав, радост, туга и мржња…много више опредјељују наше поступке, и усмеравају наш живот него научна сазнања и коначни резултати неких рачунских операција. Кад сам тужан тада не признајем постојање ни овог једног, јединог Сунца, а кад сам испуњен љубављу, тада, и без кристала у атмосфери, видим их више, и осећам већу топлоту и сјај, него што би то могле показати казаљке на каквом метеоролошком инструменту.
Опет, заљубљен човек ће рећи да Сунце, као центар нашег планетарног система, и узрочник живота на Земљи можда може имати, под неким атмосферским стицајем околности, свог „двојника“ али особа у коју се заљубио и коју воли, ни под каквим околностима, не може имати њој равну, а камоли исту. Још ако таква особа каже да је његова вољена „једино истинско Сунце“, те да ово из астрономије „нити греје, нити зрачи“ као његова љубав – мислим да смо пред великим проблемом утврђивања истине, макар кад је наш заљубљени пријатељ у питању.
Поетско Сунце, које „излази“, „рађа се“, па чак и „умире“ инспирисало је многе људе на бројна храбра и лепа дела, и послужило за опис таквих подвига оним генерацијама које су се родиле касније… док хладни и неми астрономски фактицитет „непокретне звезде“ око које се окрећу друга тела, често није био кадар да мрдне даље од кабинета физичара.
Ових дана идемо у сусрет Божићу, најрадоснијем црквеном празнику у нашем народу. „Божић ми је драго ми је“! Тако су певали наши преци. А још старија божићна песма од те јесте онај црквени тропар „Рождество Твоје“… у ком хришћани Новорођеног Христа називају „Сунцем Правде“. Цела историја божићног празника је везана за победу духа над пролазним чињеницама овога света. Наиме, 25. децембар ( односно 7. јануар ) није датум за који вјерујемо да је записан од неког јудејског матичара, ниги хришћанског историчара као дан Христовог рођења. Просто, такав запис који би нас водио неком евидентираном датуму не постоји. Празновање Божића је настало три-четири века после Христа, када су црквени људи узели пагански празник „непобедивог сунца“, за основ новог богослужења. Паганско одушевљење феноменом јачања сунчеве појаве на небу, управо у дане после зимске краткодневнице 25. децембра, хришћанима је послужило као мотив да укажу на Исуса Христа, Богочовека, који својим доласком на Земљу, својом личношћу, својим спасоносним делом и својом науком, представља право, истинско Сунце. Господ Исус Христос јесте за верујуће људе Истина, непромењива и сигурна Истина, која светли и греје све на овом свету, у односу на небеско тело које зовемо „Сунцем“, а које стално мења свој положај и свој лик пред нама, па се чини да нас вара, и онда када нам је најоданије.
Протојереј-ставрофор Гојко Перовић
Извор: Дан
www.mitropolija.com
Промишљајући ову чудесну појаву, човек се може замислити над чињеницом колико је велика могућност обмане и преваре, односно како су варљива човекова чула, и колико је потребно опреза и онда када се гледа „широм отворених очију“. С друге стране, не би било погрешно отиснути се мислима и на супротну страну, па закључити како су саме чињенице варљиве, и понекад ирелевантне, готово сувишне, у односу на моменат, тренутак инспирације, надахнућа… Да, заиста, овде се пред нама отварају два пута, два различита схватања живота, различита односа према свету који нас окружује. Чак и ако прескочимо прастару философску дилему око тога колико је свет око нас, један састав објективних факата, а колико је све то просто пројекција наше субјетивности ипак нећемо избећи питање вредновања оног што видимо, макар не имали никакву сумњу у његов реалитет.
Ето, нека смо сагласни да је Сунце једно и једино, и да не може имати свога „двојника“ – осим при некој фатаморгани. И тада, то и такво Сунце, нас „вара“ и при много јаснијим и бистријим околностима, од оних горе наведених. Оно, иако непрестано стоји у односу на нас, већ миленијумима и генерацијама људског постојања, ствара утисак да се „рађа“, да „путује“, да се „скрива“, и на крају „одлази на починак“. Прави, објективни, научни подаци нису нам од богзна какве користи, а ни од потребе када је у питању свакодневни живот. „Излазак“ и „залазак“ Сунца су појмови који су толико урезани у темељ људске свести ( како колективне, тако и оне појединачне ), да је људски живот без те „лажи“ незамислив. Људска култура и духовност је толико описана и осликана том „преваром“, да се овдје поставља веома озбиљно и дубоко питање – где станује права истина? У језику, у срцу, или у сабраним и одузетим бројевима?
Да човек није само материјално и телесно биће, него да је у много већој мери емотиван и духован то је стара истина. Међутим, последице ове истине, када је у питању тема о којој говоримо, битно комликују могућност јасног закључка. Шта ми значе научне чињенице о односу Сунца, Месеца и Земље у моменту претеране туге, или опет велике радости? А љубав, радост, туга и мржња…много више опредјељују наше поступке, и усмеравају наш живот него научна сазнања и коначни резултати неких рачунских операција. Кад сам тужан тада не признајем постојање ни овог једног, јединог Сунца, а кад сам испуњен љубављу, тада, и без кристала у атмосфери, видим их више, и осећам већу топлоту и сјај, него што би то могле показати казаљке на каквом метеоролошком инструменту.
Опет, заљубљен човек ће рећи да Сунце, као центар нашег планетарног система, и узрочник живота на Земљи можда може имати, под неким атмосферским стицајем околности, свог „двојника“ али особа у коју се заљубио и коју воли, ни под каквим околностима, не може имати њој равну, а камоли исту. Још ако таква особа каже да је његова вољена „једино истинско Сунце“, те да ово из астрономије „нити греје, нити зрачи“ као његова љубав – мислим да смо пред великим проблемом утврђивања истине, макар кад је наш заљубљени пријатељ у питању.
Поетско Сунце, које „излази“, „рађа се“, па чак и „умире“ инспирисало је многе људе на бројна храбра и лепа дела, и послужило за опис таквих подвига оним генерацијама које су се родиле касније… док хладни и неми астрономски фактицитет „непокретне звезде“ око које се окрећу друга тела, често није био кадар да мрдне даље од кабинета физичара.
Ових дана идемо у сусрет Божићу, најрадоснијем црквеном празнику у нашем народу. „Божић ми је драго ми је“! Тако су певали наши преци. А још старија божићна песма од те јесте онај црквени тропар „Рождество Твоје“… у ком хришћани Новорођеног Христа називају „Сунцем Правде“. Цела историја божићног празника је везана за победу духа над пролазним чињеницама овога света. Наиме, 25. децембар ( односно 7. јануар ) није датум за који вјерујемо да је записан од неког јудејског матичара, ниги хришћанског историчара као дан Христовог рођења. Просто, такав запис који би нас водио неком евидентираном датуму не постоји. Празновање Божића је настало три-четири века после Христа, када су црквени људи узели пагански празник „непобедивог сунца“, за основ новог богослужења. Паганско одушевљење феноменом јачања сунчеве појаве на небу, управо у дане после зимске краткодневнице 25. децембра, хришћанима је послужило као мотив да укажу на Исуса Христа, Богочовека, који својим доласком на Земљу, својом личношћу, својим спасоносним делом и својом науком, представља право, истинско Сунце. Господ Исус Христос јесте за верујуће људе Истина, непромењива и сигурна Истина, која светли и греје све на овом свету, у односу на небеско тело које зовемо „Сунцем“, а које стално мења свој положај и свој лик пред нама, па се чини да нас вара, и онда када нам је најоданије.
Протојереј-ставрофор Гојко Перовић
Извор: Дан
www.mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар