МАЛЕ ПОБЕДЕ

    Како човек да каже нешто тако да други правилно схвате његове речи? Јер може се говорити једно, а оно што је речено интепретирати на други начин.
   Има тренутака на које не умемо да обраћамо пажњу. И кад неко покуша да говори о томе, други га заправо не разумеју. На пример, после акатиста се држи проповед, а неке сестре можда седе и причају. Јасно ми је озвучење није добро. Али ви ни не слушате, причате. Зашто не бисте стајале и слушале заједно с осталима?

Црква на Превлаци
фото: www.pravoslavie.ru

   Чини ми се да се у таквим стварима, у малом приморавању себе, крије изузетан смисао. Чини се да ништа од тога није безначајно. Заправо, у тим малим стварима дозвољавамо себи много тога и због тога много губимо. Из тога се рађају празнина и умор. А Господ и за најмање победе даје радост. И од њих може настати веома велика радост.
   Оно о чему сам размишљала дошавши у манастир тек сад полако почиње да се остварује на делу. Као што је говорио старац Софроније (Сахаров), кад међу хиљаду победа имаш један пораз, то доживљаваш као трагедију, а кад међу хиљаду пораза имаш једну победу, осећаш се као херој.
   Толико бих желела да то чујемо, јер се тако васпитава црквеност о којој тако често говоримо. Црква постоји више од две хиљаде година. Постоји Свето Писмо, Свето предање, које се преноси од уста до уста и које чува устројство црквеног живота и његових богослужења.
   Дакле, зашто тако убого изгледамо у поређењу с бакама? Зато што старице стоје на штакама целу службу, а ми иако смо још младе тражимо где да седнемо. Па није нам теже него бакама. Баке су прекаљене, а ми смо раслабљене. А Господ може да нас исцели ако то будемо желеле, ако будемо приморавале себе на сличне ствари.
   На пример, треба да се служи литија, а младе сестре мрзи, не иду. Откуд то код нас? Немој да гледаш на то што игуманија не иде, можда треба да погледам књиге — сутра је Литургија. Сама се потруди. Јер сама ћеш лично одговарати пред Богом. То је веома важан моменат.
   Имамо духовника, Господ му даје глобално, широко виђење. А има елементарних ствари на које такође треба обратити пажњу. Од тога настаје извесна целовитост, пуноћа. То треба да буде нешто што се подразумева, а ми га игноришемо. Отац Софроније је говорио да нема ситница — велико је у малом. Зато нам је тако тешко кад смо заједно. Отуда таква нетрпељивост и раздражљивост. Кад све пребацујеш на неког другог — у томе је твоје одсуство жеље, неоствареност и ћудљивост. Не говорим то да бих некога оптуживала. Не. Сви смо ми од истог материјала. Треба да учимо да пожалимо једне друге, да се помажемо. То треба да признамо, да се сакрушавамо због тога и да прекоревамо себе. И ја пре свега — и ја сам крива.

***
   Недавно ми се у животу десио веома упечатљив догађај. Доживела сам речи Спаситеља о томе да сте, ако сте посетили заточеника у тамници или нахранили гладног, то учинили Њему (В.: Мт. 25: 35–40). Возила сам се колима. На путу је стопирао човек. Видело се да је пијан. Поред њега је већ прошло неколико кола. Зауставила сам се и помислила: „Види, стала сам!“ (смеје се). Мало смо се возили. Распричао се, само што није плакао, молио је да се помолим за њега. Знате, кад људи попију почињу да се кају, а овде је поред њега неко у монашкој одећи. Кад је изашао осетила сам да сам повезла Христа. Чак ни кад сам ишла у болницу нисам имала тако снажан доживљај. Како је то чудно! Иако се на први поглед чини да човек није био трезан, причао је неке глупости... Христос је поред — а ми живимо и не примећујемо.

   Игуманија Ефросинија (Лаптик)
   извор: obitel-minsk.by
   24.12.2015.