Архијерејска Литургија у манастиру Вазнесењу

   Магистралом од Чачка ка Овчар Бањи, на 12-ом километру, постоји скретање кроз шуму које води до манастира Вазнесења. Смештен на северној падини Овчара, обраслој густом буковом и грабовом шумом, био је идеално место за монахе исихасте 14-17 века. До Велике сеобе, када је манастир запустео 1690. године, братство манастира се бавило преписивањем књига. О томе сведочи и Рукописно Четворојеванђеље из 1570. године, које је остало сачувано у збирци Алексе Ивића из Новог Сада. Данас се чува у Народној библиотеци Србије у Београду. На унутрашњој страни корице пише да је „писано трудом игумана Силвестра и братства манастира Вазнесења под Овчаром“.

   Сретењски монах Макарије покренуо је велику обнову Вазнесења 1855. године. Није успео да је заврши, јер су се остали манастири жалили тадашњем ужичком епископу Јанићију, да ће им се смањити приходи, ако се обнови Вазнесење. Након осамдесет година епископ Николај Велимировић обнавља манастир Вазнесење 1937. године и успоставља монашки живот. Наредне 1938. године постављен је иконостас. Освећење манастира извршио је патријарх Герман 1960. године.
   Дана 23. јануара 2016. године, када Православна Црква слави успомену на св. Григорија Ниског, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин први пут је одслужио свету архијерејску Литургију у манастиру Вазнесењу у Овчарско-кабларској клисури. Саслуживали су му архимандрит Тимотеј игуман манастира и протођакон Александар Грујовић. У надахнутој беседи Архипастир је истакао да су наши највећи непријатељи незнање, заборавност и лењост, који долазе од кушача, који је и самог Христа кушао у пустињи.
   Након одслужене Литургије, на којој су се верни причестили Светим Тајнама на попутнину за Вечни Живот, заједничарење је настављено у манастирској трпезарији, где је братство манастира припремило празнични ручак за све присутне.

Братство манастира
извор: eparhija-zicka.rs