Благослови чудесног промисла Божијег
- Понекад, старче, имам неку жељу, и Бог ми је испуни, а ја то ни не затражим. Како се то дешава?
- Бог тако устроји. Гледа наше потребе и жеље и, ако је у питању нешто за наше добро, тиме нас дарива. Када је некоме потребна помоћ у нечему, Христос и Богородица помажу. Питали старца Филарета[1]: "Шта желиш да ти добавимо?" - "Све што желим послаће ми Богородица", одговори он. И тако је и било. Када се ослонимо на Бога са потпуним уздањем, добри Бог нас прати и устроји нам. Као добар домостројитељ, свакоме од нас даје оно што му је неопходно, па се још брине и за ситнице, као што су неке материјалне потребе. Како бисмо разумели Његову бригу и промисао Његов, даје нам тачно оно што нам је потребно. Не чекај, међутим, да ти прво Бог да, него ти најпре дај целу себе Богу. Јер, ако иштеш непрестано од Бога и не предајеш саму себе Богу са поверењем, то показује да имаш своју кућу и да се отуђујеш од вечних небеских манастира. Они људи који дају све Богу и предају Му се у потпуности, налазе се под кровом велике куполе Божије и под заштитом промисла Божијег. Уздање у Бога је непрестана тајинствена молитва, која неприметно доводи силе Божије онде где је потребно и у тренутку када је потребно и тада добра деца Његова непрестано Га славослове са много благодарности.
Када је папа-Тихон отишао у колибу Часнога Крста, тамо није било храма, иако му је био неопходан. Није имао ни новца да га сагради. Имао је само велику веру у Бога. Једног дана се помолио и кренуо према Кареји, са вером да ће Бог да му устроји новац неопходан Да сагради храм. Још пре него што је стигао у Кареју, позва га, из далека, старешина[2] скита Пророка Илије. Када му је папа-Тихон пришао, старешина му рече: "Неки добар хришћанин из Америке послао ми је ове доларе да дам неком испоснику који нема где да служи. Ти немаш, ево, узми их и сагради храм." Папа-Тихону потекоше сузе од ганућа и благодарности према добром Богу, који се, као добар познавалац срца, што и јесте, побринуо за храм, пре него што Га је он и замолио, па је тако имао за њега спреман новац, баш када је намеравао да га иште.[3]
Када се неко препусти Богу, Бог га не напушта. И стварно, ако ти је нешто потребно сутра у десет сати, ако није неразумно и ако је стварно неопходно, у петнаест до десет, или у пола десет, Бог ће то имати спремно да ти да. На пример, неопходна ти је чаша у девет сати. У пет минута до девет, стиже ти чаша. Неопходно ти је пет стотина драхми. Тачно у време када ти је потребно, стиже ти тачно пет стотина драхми: ни пет стотина десет, нити четири стотине деведесет. Приметио сам. да ако ми је нешто неопходно, на пример, сутра, Бог је то устројио још данас: пре него што је мени пало на памет, Бог је већ мислио на то, а покаже се тачно у време када ми је потребно. Јер гледам колико је времена потребно да оданде, одакле то долази, стигне до мене тачно на време. Дакле, Бог се за то побринуо раније.
Ако све чинимо да се Бог радује нашем животу, онда Он обилато дарује благослове Своје доброј деци Својој, тачно у онај час када су им потребни.
Читав живот потом, пролази уз благослове промисла Божијег. Могу да вам испричам много примера деловања чудесног промисла Божијег.
Када сам био у рату, на задатке сам увек носио једно Јеванђеље, а онда сам га дао некоме. После сам говорио: "Ах, када бих имао једно Јеванђеље, много би ми помогло!" На Божић, послали су нам, горе на планину, две стотине пакета. Од тих две стотине пакета, само у мом је било једно Јеванђеље! Било је старо, садржавало је и мапу Палестине. У пакету сам пронашао и писамце у коме је писало: "Ако ти треба још књига, пиши нам да ти пошаљемо." Касније, у манастиру Стомију, једном ми је било потребно једно кандило за цркву. Једног јутра, у цик зоре, сишао сам у Коницу. Баш када сам пролазио поред једне куће, зачујем неку девојчицу како говори свом оцу: "Оче, ево једног монаха!" Отац тада изиђе и рече ми: "Оче, заветовао сам се Богородици да ћу јој даровати једно кандило: узми овај новац и, молим те, купи једно кандило." И даде ми пет стотине драхми, тачно је толико, тада, 1958. године, стајало једно кандило. Али и сада, када ми је нешто потребно, Бог то одмах устроји. Хоћу, на пример, да насечем дрва, а не могу. Онда се, час посла, некако добаве дрва. Пре него што сам дошао овамо, примио сам пакет у коме је било педесет хиљада драхми. Тачно колико ми је било потребно. Дао сам некоме на поклон једну икону "Достојно јест" следећег дана ми доносе једну икону Богородице "Портаитисе"! Овог лета[4], пре него што је пала киша, нисам уопште имао воде. Сада, како је пало нешто кише, сакупим канту и по воде дневно. У цистерни је прошлогодишња вода и није добра. Како то Бог устроји! Мало по мало, сакупио сам буре воде. Толико људи долази свакога дана и пију воду, умивају се, јер стигну овамо ознојени, а пловак се спушта само за четири до пет прстију! Сто педесет, или две стотине људи користило је воду из бурета, а оно се не празни! Једни много одврну чесмицу, други забораве да је заврну, па вода истиче, али је још увек има, буре никако да се испразни!
извор: www.svetosavlje.org
- Понекад, старче, имам неку жељу, и Бог ми је испуни, а ја то ни не затражим. Како се то дешава?
- Бог тако устроји. Гледа наше потребе и жеље и, ако је у питању нешто за наше добро, тиме нас дарива. Када је некоме потребна помоћ у нечему, Христос и Богородица помажу. Питали старца Филарета[1]: "Шта желиш да ти добавимо?" - "Све што желим послаће ми Богородица", одговори он. И тако је и било. Када се ослонимо на Бога са потпуним уздањем, добри Бог нас прати и устроји нам. Као добар домостројитељ, свакоме од нас даје оно што му је неопходно, па се још брине и за ситнице, као што су неке материјалне потребе. Како бисмо разумели Његову бригу и промисао Његов, даје нам тачно оно што нам је потребно. Не чекај, међутим, да ти прво Бог да, него ти најпре дај целу себе Богу. Јер, ако иштеш непрестано од Бога и не предајеш саму себе Богу са поверењем, то показује да имаш своју кућу и да се отуђујеш од вечних небеских манастира. Они људи који дају све Богу и предају Му се у потпуности, налазе се под кровом велике куполе Божије и под заштитом промисла Божијег. Уздање у Бога је непрестана тајинствена молитва, која неприметно доводи силе Божије онде где је потребно и у тренутку када је потребно и тада добра деца Његова непрестано Га славослове са много благодарности.
Када је папа-Тихон отишао у колибу Часнога Крста, тамо није било храма, иако му је био неопходан. Није имао ни новца да га сагради. Имао је само велику веру у Бога. Једног дана се помолио и кренуо према Кареји, са вером да ће Бог да му устроји новац неопходан Да сагради храм. Још пре него што је стигао у Кареју, позва га, из далека, старешина[2] скита Пророка Илије. Када му је папа-Тихон пришао, старешина му рече: "Неки добар хришћанин из Америке послао ми је ове доларе да дам неком испоснику који нема где да служи. Ти немаш, ево, узми их и сагради храм." Папа-Тихону потекоше сузе од ганућа и благодарности према добром Богу, који се, као добар познавалац срца, што и јесте, побринуо за храм, пре него што Га је он и замолио, па је тако имао за њега спреман новац, баш када је намеравао да га иште.[3]
Када се неко препусти Богу, Бог га не напушта. И стварно, ако ти је нешто потребно сутра у десет сати, ако није неразумно и ако је стварно неопходно, у петнаест до десет, или у пола десет, Бог ће то имати спремно да ти да. На пример, неопходна ти је чаша у девет сати. У пет минута до девет, стиже ти чаша. Неопходно ти је пет стотина драхми. Тачно у време када ти је потребно, стиже ти тачно пет стотина драхми: ни пет стотина десет, нити четири стотине деведесет. Приметио сам. да ако ми је нешто неопходно, на пример, сутра, Бог је то устројио још данас: пре него што је мени пало на памет, Бог је већ мислио на то, а покаже се тачно у време када ми је потребно. Јер гледам колико је времена потребно да оданде, одакле то долази, стигне до мене тачно на време. Дакле, Бог се за то побринуо раније.
Ако све чинимо да се Бог радује нашем животу, онда Он обилато дарује благослове Своје доброј деци Својој, тачно у онај час када су им потребни.
Читав живот потом, пролази уз благослове промисла Божијег. Могу да вам испричам много примера деловања чудесног промисла Божијег.
Када сам био у рату, на задатке сам увек носио једно Јеванђеље, а онда сам га дао некоме. После сам говорио: "Ах, када бих имао једно Јеванђеље, много би ми помогло!" На Божић, послали су нам, горе на планину, две стотине пакета. Од тих две стотине пакета, само у мом је било једно Јеванђеље! Било је старо, садржавало је и мапу Палестине. У пакету сам пронашао и писамце у коме је писало: "Ако ти треба још књига, пиши нам да ти пошаљемо." Касније, у манастиру Стомију, једном ми је било потребно једно кандило за цркву. Једног јутра, у цик зоре, сишао сам у Коницу. Баш када сам пролазио поред једне куће, зачујем неку девојчицу како говори свом оцу: "Оче, ево једног монаха!" Отац тада изиђе и рече ми: "Оче, заветовао сам се Богородици да ћу јој даровати једно кандило: узми овај новац и, молим те, купи једно кандило." И даде ми пет стотине драхми, тачно је толико, тада, 1958. године, стајало једно кандило. Али и сада, када ми је нешто потребно, Бог то одмах устроји. Хоћу, на пример, да насечем дрва, а не могу. Онда се, час посла, некако добаве дрва. Пре него што сам дошао овамо, примио сам пакет у коме је било педесет хиљада драхми. Тачно колико ми је било потребно. Дао сам некоме на поклон једну икону "Достојно јест" следећег дана ми доносе једну икону Богородице "Портаитисе"! Овог лета[4], пре него што је пала киша, нисам уопште имао воде. Сада, како је пало нешто кише, сакупим канту и по воде дневно. У цистерни је прошлогодишња вода и није добра. Како то Бог устроји! Мало по мало, сакупио сам буре воде. Толико људи долази свакога дана и пију воду, умивају се, јер стигну овамо ознојени, а пловак се спушта само за четири до пет прстију! Сто педесет, или две стотине људи користило је воду из бурета, а оно се не празни! Једни много одврну чесмицу, други забораве да је заврну, па вода истиче, али је још увек има, буре никако да се испразни!
извор: www.svetosavlje.org
Нема коментара:
Постави коментар