Почетком фебруара 2016. године из штампе је изашао нови број часописа Православни мисионар (свеска 1 за 2016. г., бр. 347), са темом броја „Царство Божије у нама“. Часопис се може купити у храмовима Српске Православне Цркве, а о начину претплате можете се информисати преко адресе претплата@спц.рс или на телефон +381 (0)11 3025 113. Ексклузивно преносимо интервју протојерејем-ставрофором др Милошем Весином, професором Православног богословског факултета у Либертвилу и једним од најактивнијих свештеника-проповедника у расејању:
Тражење Царства Божјег и правде његове (Мт 6, 33) јесте успостављање једне другачије листе приоритета у нашој свакодневици
Покајте се јер се приближило Царство небеско (Мт 3, 2). Овим речима Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи започиње своју проповед. Истим речима и сам Христос започиње своју проповед и спаситељско дело међу изабраним народом Божијим. Можете ли нам нешто рећи о истинском покајању и његовом односу према Царству Божијем?
– Описујући начин на који је Свети пророк и претеча Господњи Јован позивао на покајање, наглашавајући: Родите дакле, плодове достојне покајања… (Лк 3, 8), Свети апостол и јеванђелист Лука нам пружа и детаљне одговоре пророка на питање које му људи упутише: Шта ћемо, дакле чинити? А он одговарајући рече им: Који има две хаљине нека даде ономе који нема, и који има хране нека чини тако (Лк. 3, 10–11). Пророк је, у погледу конкретног вида покајања, био веома јасан и у својим саветима цариницима и војницима (види Лк 3, 13–14). Међутим, Свети Јован Крститељ је свакако разликовао само покајање, од плодова достојних покајања. Покајање је унутарња промена ума, док се плодови покајања огледају у спољашњој примени тог преумљења, дакле – у квалитативно другачијем понашању.
У Јеванђељу по Матеју, у опису проповеди Јована Крститеља, ми наилазимо и на разлог зарад кога се треба покајати: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско (Мт 3, 2). Блажени Теофилакт Охридски, префињени изданак византијске духовне културе и књижевности из 11. века, при тумачењу овога места, наглашава: „Царством Небеским назива први и други долазак Христов, као и врлински живот“.
Свети Оци, као најдоследнији и најаутентичнији не тек само тумачи него и делатељи преумљења, почетак истинског покајања виде управо тамо где и почиње хришћански живот – у Светој тајни крштења. Тако Свети Јован Лествичник у Петој поуци свог знаменитог дела Лествица, о покајању каже и ово: „Покајање је обнова Крштења. Покајање је завет с Богом да ће се водити један нов живот“. Наш мудри и Свети Владика Николај покајање пореди са буном и овако о томе говори: „Покајање је, браћо, буна човека против самога себе. Ту буну подиже човек када осети непријатеља у себи самоме. Докле год човек живи у самообмани да су сви његови непријатељи ван њега, дотле се он не буни против себе“. Можда управо у овим речима Благовесника охридског и жичког треба потражити један од водећих разлога зашто је многим данашњим православцима помало нејасан, или чак и неприхватљив тај веома динамичан однос покајања и Царства Божијег, јер смо сви, мање или више, увек спремнији да се бунимо против других, него ли против себе.
Шта је или ко је Царство Божије које је Исус Христос проповедао људима и које нам се открива кроз Свето Писмо и Свето Предање?
– Сама грчка реч василија, која се у многим савременим језицима преводи речју – царство, пре би се могла односити на цареве активности него на саму територију над којом цар влада. Савремени библиста Џон Дрејн повезује значење речи василија са значењем арамејске речи малкутха, за коју многи научници тврде да је баш то она реч коју је Господ Исус Христос употребио говорећи о Царству Божијем. Зато Дрејн и поставља, духу Светога Писма веома сродну, дефиницију појма Царство Божије, када каже да је то „начин на који Бог поступа“. А „најопипљивији“ начин тог поступања показује нам се у Светој Литургији, која, не без разлога, и почиње речима: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа. Нигде нам се, као у Божанственој Литургији, на тако очигледан начин не открива смисао тога Божијег Царства, јер да није тако како бисмо славословили и певали: Окусите видите како је благ Господ, и тиме указивали на Христово оприсутњење у нама и наше искуство о животу са Христом?
Повезаност Светога Писма и Светога Предања је очигледна, или боље речено: Свето Писмо је река из које извиру потоци Светог Предања. То је најлепше осетио Свети Викентије Лерински, рекавши: „Свето Предање је правилно појмљено Свето Писмо“. Зато Литургија Цркве Православне, као Тајна Царства почива како на Светом Писму, тако исто и на Светом Предању, јер је Свето Предање, по речима оца Георгија Флоровског, „благодатно, а не историјско начело“.
Међу многим причама које нам сликовито говоре о Царству Божијем, издваја се она у којој Христос својим ученицима каже да Царство Божије не долази на видљив начин, нити да се налази на неком посебном месту у смислу физичког простора, већ да је оно унутра у нама (Лк 17, 21). Шта је Господ мислио кад је рекао да се Царство Божије налази унутра у нама?
– Ваше питање само потврђује горе поменуту дефиницију Царства Божијег као „начина на који Бог дела“, а не неког „одређеног простора“, како би то рекао Дрејн. Христове речи: Царство је Божије унутра у вама (Лк 17, 21), најбоље је објаснио Свети Апостол Павле, када је у Посланици Римљанима написао: Јер Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме (Рим 14, 17). Радост извире из праведности и мира. Све распрострањеније и трагичније одсуство радости у савременом свету, само је један од доказа колико је наша назови „јудеохришћанска“ цивилизација све даље и даље од јединог правог извора мира, правде и радости – од Бога.
Симптоматична је данас ова све већа опседнутост човека самим собом, с једне стране, можемо то назвати и егоизмом, а с друге стране ту је и просто панични страх да се „сиђе“ у себе. А једино у неоткривеним просторима срца могуће је додирнути варницу искрене радости, па онда и заблистати радошћу. Можда смо зато толико далеко од мира и радости јер, услед опседнутости собом, али на себичан и страствен начин, ми или не умемо, или нећемо да принесемо род достојан покајања. Резултат тога је све учесталије присуство неурозе у савременом човеку. Да, чак и у савременом хришћанину. Не чини ли баш одсуство радости од многих наших савременика хроничне неуротичаре? Није узалуд хришћански оријентисан психолог гроф Игор Карузо смело тврдио: „Неуроза је издаја онога што смо позвани да будемо у животу, али истовремено и потврда тог позива“. А позвани смо да будемо свети. Призвани смо на обожење. Светост не треба „искати“, него нам покајним стопама треба непрестано ходити ка њој.
Свестан многих замки које сналазе савременог хришћанина на путу боготражитељства, искусни руски старац и знаменити духовник Сергије Шевич с разлогом упозорава: „Треба искати смирење, а не светост, јер светост без смирења није ништа друго до таштина“. Видећи пак таштину као све присутнију одлику човека данашњице, готово лирски истанчан, а светопредањски тако доследан, Архиепископ Јован Шаховској, када говори о трагедији људи који су потчињени само „природном“ току ствари, па самим тим и далеко од Царства Божијег, јер су далеко од свога извора, овако збори: „Човека је створио Бог, и ако он живи ван Бога, онда је то највећи бесмисао, чија жртва – пре или касније – увек постаје сам човек. Решење је у срцу! Зато је Свети старац Макарије Оптински и могао да саветује своја духовна чеда овим речима: „Царство Божије унутра је у вама – рекао нам је Господ, тј. у срцу. Онда га треба и тражити у срцу, очишћујући га од страсти и утицаја нечастивих, никога не осуђујући и не корећи...“
Да би се задобило Царство Божије, Свети Оци говоре да је потребан велики труд и победа над страстима које нас одвајају од Бога. На питање ученика ко је највећи у Царству небеском, Христос дозва једно дете, постави га међу њима и рече: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. Који се дакле понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском. И који прими једно такво дете у име моје, мене прима. А који саблазни једнога од ових малих који верују у мене, боље би му било да се обеси камен воденички о врат његов и да потоне у дубину морску (Мт 18, 1–6). Можете ли нам објаснити значење ове приче и шта по вама Христос мисли када каже да требамо да будемо попут деце, ради задобијања Божијег царства?
– Предање Цркве, али не мање и црквена химнографија, сведоче да је то дете које је Христос ставио међу апостоле био Свети Игњатије Богоносац. Зато о дану његовог празника и певамо: „Од младенства твога горео си љубављу Христовом и зато си и предао себе да као пшеница будеш самлевен, да би љубљеном Христу принео себе као плод чистоте“. Свети Игњатије је, дакле, већ у детињству био не тек додирнут него и прожет пламеном спасавајуће љубави Бога Који је Љубав, Истина и Правда. А онда је потом у годинама своје зрелости принео себе Богу као чисту и непорочну жртву. А то је могао зато што је у себи сачувао детиње поверење у Бога, али не мање и чистоту детета у себи, победивши тако себе и маловременост пролазности, али и да, својим трпљењем, порази и непријатеље своје. Од нас се данас не тражи таква врста мучеништва, мада је и ово наше време и те како доба нових мученика за Христа, али се од нас ипак очекују макар и малени, али искрени и одлучни, кораци на путу ка детињој чистоти у нама. А то је могуће једино подвигом покајања, дакле преумљењем које је мотивисано љубављу ка Богу и ближњем. На то се односе Христове речи: Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт 18, 3).
Ово јеванђелско поимање детињства најбоље је осетила и изразила руска религиозна философија. В. В. Зењковски је, по Владимиру Варави, овако објаснио свој философско-педагошки кредо: „У деци то сијање лика Божијег, та лепота душе још није заклоњена од нас онако како је заклоњена у одраслим људима – и речи Спаситељеве: Ако се не обратите и не будете као деца нећете ући у Царство Божије, добијају нов смисао. Не можемо у људима угледати одсјај Царства небеског ако не допремо до оне дубине у којој су људи блиски деци“. Ми назови одрасли, а често само „многолетни, а никада пунолетни“, како нас с правом назива Свети Владика Николај, све смо мање спремни да учимо од деце. А деца нас и те како могу подучити како да у себи прво препознамо, а онда и заволимо личност, као одраз лика Божијег, јер „управо религиозност дозвољава детету да угледа у себи личност“, како правилно уочава Владимир Варава. Христос је узео дете као пример јер је дете, како сјајно саопштава В. В. Розанов, „откривена мисао Божија“.
Чињеница да данас, често, ни деца нису оно што су била, много више говори о данашњим родитељима него ли о деци, јер нас новопросијавши Свети старац Порфирије Кавсокаливит још како опомињућим речима подсећа да „Ако родитељи не иду путем светости и ако се не подвизавају, онда чине велике грешке и преносе на децу зло које сами имају у себи... Дечије понашање је у непосредној вези са духовним стањем родитеља“. Они који данас највише саблажњавају једнога од ових малих који верују у мене (Мт 18, 6) често су баш родитељи. Значи, опет се враћамо на покајање као на преумљење. Покајање јесте дело подвига свакога појединца, али то дело руши границе индивидуализма и чини нас, кроз Свете тајне Цркве, не тек немим посматрачима него и активним судеоницима Царства Божијег. Није на одмет подсетити се да је покајање у Цркви првих векова био „свечани јавни чин помирења, кроз који би се грешник поново примао у црквену заједницу“. Темељ заједнице је у породици. Зато је данас како криза заједнице, тако и криза породице заправо криза покајања, боље речено криза у којој се налазе они који су позвани на покајање. Делотворног и радосног покајања нема изван Цркве, јер како правилно закључује отац Џон Хрисавгис: „Изван заједнице, изван Цркве, покајање би се претворило у туробност душе испуњене кривицом, отупљујући тиме дух или га доводећи до очаја. Тако би се метаноја претворила у параноју.“
Од свега што човек тражи од Бога, по речима Христовим, треба најпре тражити Царство Божије и силе или правде његове. Шта се подразумева под појмом силе или правде Божије?
– Правда је Божија, постојана и трајна, и њу ваља разликовати од права, као онога што је резултат људског умовања и, веома често, ствар договора или резултат воље већине. Самим тим, право је променљиво. Оно што је јуче било против законских норми, данас је измењеним параграфима истог закона не тек само дозвољено, него и пожељно. Почетак двадесет и првога века, више него бурно, сведочи о томе како се категорија људског права све више и више удаљава од Божије правде. Не може се данас говорити о праведном уређењу ма кога друштва, ако у том друштву тон не дају људи праведног, дакле светог живота. А ход ка светости и немирење са гажењем правде данас се на многим странама света чак кажњавају као нешто што је „против закона“. Поменимо само небивале, а данас у многим државама донете, законске одредбе којима се, на пример, истополне заједнице проглашавају „браком“. Или суптилна, али све продорнија, настојања да се и само име Спаситеља Христа у јавности што тише помиње, или замени разним еуфемизмима иза којих би се крило „неко божанство“, али никако Оваплоћена Реч Божија! Христос је данас, као једини до-носилац Правде и Истине, заправо сметња многим „правним системима“, који постепено легализују све оно што је не тек само далеко од Правде, него је заправо све више отворено изругивање Сунца правде, како о Христу пева тропар Рождества.
Тражити силе и правде Његове и тежити ка Царству Божијем данас, ништа мање него јуче, значи живети врлинским животом, дакле оним животом који, Христом у нама, једини може у свету да васпостави правду, а не тек краткотрајно и променљиво право. У исто време, те речи нас и те како опомињу да мада смо у свету нисмо од света, јер нам је Христос рекао: Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет (Јн 15, 19). Свети Григорије Синаит, уз одважност, чисто разумевање, само-ограничење, сврстава и правду међу четири главне врлине. Он, на пример, одважност ставља у оне врлине које могу бити плод наше природе и нашега труда, док правду посматра искључиво као „плод милости Божије“. Зато правду треба тражити, другим речима за њу се ваља молити! Човек који је решен да се успиње степеницама врлина мора буквално жеднети за правдом, јер како бисмо иначе могли да разумемо Христове речи изговорене на Гори Блаженства: Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити (Мт 5, 6), али не мање и оне друге речи упућене гладнима и жеднима правде: Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско (Мт 5, 10).
У најкраћем, тражење Царства Божијег и правде његове (Мт 6, 33) јесте успостављање једне другачије листе приоритета у нашој свакодневици. Када би наши савременици знали да је управо то пут којим се најделотворније савладава анксиозност и разарајућа брига о неизвесној будућности, многи би, можда, уместо душепогубног бацања неповратних зрнаца маловремености у загрљај такозваним „програмима показивања стварности“, да не кажемо – „риалити шоу програмима“, себе усмерили ка јединој, подвижништвом и мучеништвом, доказаној реалности – Свеблагом Сунцу Правде – Богочовеку Христу!
Читаво Јеванђеље и спаситељско дело Христово везани су за Царство Божије. Можете ли нам за крај рећи, по учењу наше Цркве, ако постоји, у чему је разлика између Царства Божијег које се по речима Христовим налази у нама, од оног блаженства које задобијају душе праведника након смрти и живота будућег века у који верујемо и ишчекујемо по Другом доласку Христовом и свеопштем васкрсењу из мртвих?
– Говорећи о Цркви, отац Георгије Флоровски нам је дао један прелеп, а истовремено и веома поучан, опис Цркве рекавши: „Црква је жива икона Вечности у времену“. Живећи у динамици и хармонији Цркве као иконе Вечности у времену, ми на свакој Литургији исповедамо и гласно објављујемо: Чекам васкрсење мртвих и живот Будућега века. Оно што искуствено у Цркви доживљавамо већ овде и сада јесте предукус Царства Божијег. Црква је Тело Христово, а ако у Христу, по учењу Светог Апостола Павла, обитава сва пуноћа божанства телесно (Кол 2, 9) онда и наша телесност, а не тек само наша душа, има и вредност и достојанство које се не сме занемарити. Није Апостол Павле узалуд писао хришћанима у Коринту: Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама..? (1Кор 6, 19). Један од оних отаца Цркве који је увек учио о човековој целовитости, био је и Атинагора Атински, који у своме делу О васкрсењу мртвих, овако говори о јединству душе и тела: „Бог није дао независно биће и живот ни природи људске душе одвојеној од тела, нити природи тела засебно, него људима који су сачињени од тела и душе, тако да би они са истим овим деловима од којих су сачињени при рођењу и док траје њихов живот могли да постигну заједнички циљ. Душа и тело сачињавају у човеку један живи ентитет“.
Није на нама да правимо разлику између онога што, Благодаћу Божијом, а снагом своје вере, наде и љубави, задобијамо већ овде и сада, и онога што нас очекује у незалазном дану Царства Божијег. Већ поменути отац Георгије Флоровски, сјајни промислитељ и изванредни тумач, али и настављач непрекидне нити богословља Цркве, казује и ово: „У узвођењу човечанске природе у сферу вечне причасности Божанском животу, рани Оци Цркве једногласно су видели саму суштину спасења. ‘Спасено је оно што је сједињено са Богом’, каже Свети Григорије Назијанзин. Оно што није на овај начин сједињено не може уопште бити спасено. Ово је фундаментални мотив у читавој теологији раних Отаца – код Св. Иринеја, Св. Атанасија, Кападокијаца, Св. Кирила Александријског, Св. Максима Исповедника... Хришћанска „нада у бесмртност“, укорењена је и обезбеђена историјским догађајем тј. историјским самооткривењем Бога, она нема корен у некој статичкој диспозицији нити нарочитом склопу човечанске природе.“ Што се пак тиче „Тајни последњих ствари“, она је већ присутна, или како то Флоровски каже: „Она је сакривена у првобитном парадоксу Стварања.. О будућности можемо да говоримо само у предображењима и причама. Такав је језик Писма... Долазак Христов ће бити Његов повратак, без обзира на сву радикалну новину тог догађаја... Есхатологија је испуњена антиномијама, чији се почетак налази у самој тајни Стварања.“
Мислим да је за нас најважније да се док још имамо времена, које не заборавимо није наше него нам је од Бога дато, припремамо животом у врлинама за Страшни суд. А тај последњи суд ће заиста бити и страшан, јер ће Бог Који је Љубав, Који је Милост, али Који је и Правда, судити људима за одсуство љубави, милости и живот ван правде. Када су једном неки православни радозналци питали чувеног Павла Флоренског: – Зашто нам Бог није дао мало јасније одговоре на најбитнија питања која имамо?, он им је овако одговорио: – Бог нам је дао нешто много боље, јасније и лепше од одговора на нашу знатижељу. Дао нам је Свога Јединороднога Сина – Господа Исуса Христа.
А Христос нам је у погледу „последњих ствари“ оставио више него довољно „материјала“ у Својим причама. Подсетимо се, на крају овога разговора, само на три приче које недвосмислено указују на динамику садашњих и будућих дешавања: 1. Причу о блудноме сину (Лк 15, 11–32), која сведочи о важности покајања као преумљења и повратка Оцу, али нам казује и о неизмерној Милости Божијег опраштања; 2. Причу о богаташу и Лазару (Лк 16, 19–31) из које јасно сазнајемо да човек после смрти наставља и даље да: осећа, да се сећа и да комуницира, и 3. Причу о Другом доласку Христовом и Страшном суду (Мт 25, 31–46), која нам казује да ће о дану суда љубав и милост, односно одсуство истих, бити једина мерила према којима ће Господ свакоме од нас дати онако како смо се у овом животу припремали за живот у вечности.
разговор водио: Ненад Јовановић
извор: www.spc.rs
Тражење Царства Божјег и правде његове (Мт 6, 33) јесте успостављање једне другачије листе приоритета у нашој свакодневици
Покајте се јер се приближило Царство небеско (Мт 3, 2). Овим речима Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи започиње своју проповед. Истим речима и сам Христос започиње своју проповед и спаситељско дело међу изабраним народом Божијим. Можете ли нам нешто рећи о истинском покајању и његовом односу према Царству Божијем?
У Јеванђељу по Матеју, у опису проповеди Јована Крститеља, ми наилазимо и на разлог зарад кога се треба покајати: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско (Мт 3, 2). Блажени Теофилакт Охридски, префињени изданак византијске духовне културе и књижевности из 11. века, при тумачењу овога места, наглашава: „Царством Небеским назива први и други долазак Христов, као и врлински живот“.
Свети Оци, као најдоследнији и најаутентичнији не тек само тумачи него и делатељи преумљења, почетак истинског покајања виде управо тамо где и почиње хришћански живот – у Светој тајни крштења. Тако Свети Јован Лествичник у Петој поуци свог знаменитог дела Лествица, о покајању каже и ово: „Покајање је обнова Крштења. Покајање је завет с Богом да ће се водити један нов живот“. Наш мудри и Свети Владика Николај покајање пореди са буном и овако о томе говори: „Покајање је, браћо, буна човека против самога себе. Ту буну подиже човек када осети непријатеља у себи самоме. Докле год човек живи у самообмани да су сви његови непријатељи ван њега, дотле се он не буни против себе“. Можда управо у овим речима Благовесника охридског и жичког треба потражити један од водећих разлога зашто је многим данашњим православцима помало нејасан, или чак и неприхватљив тај веома динамичан однос покајања и Царства Божијег, јер смо сви, мање или више, увек спремнији да се бунимо против других, него ли против себе.
Шта је или ко је Царство Божије које је Исус Христос проповедао људима и које нам се открива кроз Свето Писмо и Свето Предање?
– Сама грчка реч василија, која се у многим савременим језицима преводи речју – царство, пре би се могла односити на цареве активности него на саму територију над којом цар влада. Савремени библиста Џон Дрејн повезује значење речи василија са значењем арамејске речи малкутха, за коју многи научници тврде да је баш то она реч коју је Господ Исус Христос употребио говорећи о Царству Божијем. Зато Дрејн и поставља, духу Светога Писма веома сродну, дефиницију појма Царство Божије, када каже да је то „начин на који Бог поступа“. А „најопипљивији“ начин тог поступања показује нам се у Светој Литургији, која, не без разлога, и почиње речима: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа. Нигде нам се, као у Божанственој Литургији, на тако очигледан начин не открива смисао тога Божијег Царства, јер да није тако како бисмо славословили и певали: Окусите видите како је благ Господ, и тиме указивали на Христово оприсутњење у нама и наше искуство о животу са Христом?
Повезаност Светога Писма и Светога Предања је очигледна, или боље речено: Свето Писмо је река из које извиру потоци Светог Предања. То је најлепше осетио Свети Викентије Лерински, рекавши: „Свето Предање је правилно појмљено Свето Писмо“. Зато Литургија Цркве Православне, као Тајна Царства почива како на Светом Писму, тако исто и на Светом Предању, јер је Свето Предање, по речима оца Георгија Флоровског, „благодатно, а не историјско начело“.
Међу многим причама које нам сликовито говоре о Царству Божијем, издваја се она у којој Христос својим ученицима каже да Царство Божије не долази на видљив начин, нити да се налази на неком посебном месту у смислу физичког простора, већ да је оно унутра у нама (Лк 17, 21). Шта је Господ мислио кад је рекао да се Царство Божије налази унутра у нама?
– Ваше питање само потврђује горе поменуту дефиницију Царства Божијег као „начина на који Бог дела“, а не неког „одређеног простора“, како би то рекао Дрејн. Христове речи: Царство је Божије унутра у вама (Лк 17, 21), најбоље је објаснио Свети Апостол Павле, када је у Посланици Римљанима написао: Јер Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме (Рим 14, 17). Радост извире из праведности и мира. Све распрострањеније и трагичније одсуство радости у савременом свету, само је један од доказа колико је наша назови „јудеохришћанска“ цивилизација све даље и даље од јединог правог извора мира, правде и радости – од Бога.
Симптоматична је данас ова све већа опседнутост човека самим собом, с једне стране, можемо то назвати и егоизмом, а с друге стране ту је и просто панични страх да се „сиђе“ у себе. А једино у неоткривеним просторима срца могуће је додирнути варницу искрене радости, па онда и заблистати радошћу. Можда смо зато толико далеко од мира и радости јер, услед опседнутости собом, али на себичан и страствен начин, ми или не умемо, или нећемо да принесемо род достојан покајања. Резултат тога је све учесталије присуство неурозе у савременом човеку. Да, чак и у савременом хришћанину. Не чини ли баш одсуство радости од многих наших савременика хроничне неуротичаре? Није узалуд хришћански оријентисан психолог гроф Игор Карузо смело тврдио: „Неуроза је издаја онога што смо позвани да будемо у животу, али истовремено и потврда тог позива“. А позвани смо да будемо свети. Призвани смо на обожење. Светост не треба „искати“, него нам покајним стопама треба непрестано ходити ка њој.
Свестан многих замки које сналазе савременог хришћанина на путу боготражитељства, искусни руски старац и знаменити духовник Сергије Шевич с разлогом упозорава: „Треба искати смирење, а не светост, јер светост без смирења није ништа друго до таштина“. Видећи пак таштину као све присутнију одлику човека данашњице, готово лирски истанчан, а светопредањски тако доследан, Архиепископ Јован Шаховској, када говори о трагедији људи који су потчињени само „природном“ току ствари, па самим тим и далеко од Царства Божијег, јер су далеко од свога извора, овако збори: „Човека је створио Бог, и ако он живи ван Бога, онда је то највећи бесмисао, чија жртва – пре или касније – увек постаје сам човек. Решење је у срцу! Зато је Свети старац Макарије Оптински и могао да саветује своја духовна чеда овим речима: „Царство Божије унутра је у вама – рекао нам је Господ, тј. у срцу. Онда га треба и тражити у срцу, очишћујући га од страсти и утицаја нечастивих, никога не осуђујући и не корећи...“
Да би се задобило Царство Божије, Свети Оци говоре да је потребан велики труд и победа над страстима које нас одвајају од Бога. На питање ученика ко је највећи у Царству небеском, Христос дозва једно дете, постави га међу њима и рече: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. Који се дакле понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском. И који прими једно такво дете у име моје, мене прима. А који саблазни једнога од ових малих који верују у мене, боље би му било да се обеси камен воденички о врат његов и да потоне у дубину морску (Мт 18, 1–6). Можете ли нам објаснити значење ове приче и шта по вама Христос мисли када каже да требамо да будемо попут деце, ради задобијања Божијег царства?
– Предање Цркве, али не мање и црквена химнографија, сведоче да је то дете које је Христос ставио међу апостоле био Свети Игњатије Богоносац. Зато о дану његовог празника и певамо: „Од младенства твога горео си љубављу Христовом и зато си и предао себе да као пшеница будеш самлевен, да би љубљеном Христу принео себе као плод чистоте“. Свети Игњатије је, дакле, већ у детињству био не тек додирнут него и прожет пламеном спасавајуће љубави Бога Који је Љубав, Истина и Правда. А онда је потом у годинама своје зрелости принео себе Богу као чисту и непорочну жртву. А то је могао зато што је у себи сачувао детиње поверење у Бога, али не мање и чистоту детета у себи, победивши тако себе и маловременост пролазности, али и да, својим трпљењем, порази и непријатеље своје. Од нас се данас не тражи таква врста мучеништва, мада је и ово наше време и те како доба нових мученика за Христа, али се од нас ипак очекују макар и малени, али искрени и одлучни, кораци на путу ка детињој чистоти у нама. А то је могуће једино подвигом покајања, дакле преумљењем које је мотивисано љубављу ка Богу и ближњем. На то се односе Христове речи: Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт 18, 3).
Ово јеванђелско поимање детињства најбоље је осетила и изразила руска религиозна философија. В. В. Зењковски је, по Владимиру Варави, овако објаснио свој философско-педагошки кредо: „У деци то сијање лика Божијег, та лепота душе још није заклоњена од нас онако како је заклоњена у одраслим људима – и речи Спаситељеве: Ако се не обратите и не будете као деца нећете ући у Царство Божије, добијају нов смисао. Не можемо у људима угледати одсјај Царства небеског ако не допремо до оне дубине у којој су људи блиски деци“. Ми назови одрасли, а често само „многолетни, а никада пунолетни“, како нас с правом назива Свети Владика Николај, све смо мање спремни да учимо од деце. А деца нас и те како могу подучити како да у себи прво препознамо, а онда и заволимо личност, као одраз лика Божијег, јер „управо религиозност дозвољава детету да угледа у себи личност“, како правилно уочава Владимир Варава. Христос је узео дете као пример јер је дете, како сјајно саопштава В. В. Розанов, „откривена мисао Божија“.
Чињеница да данас, често, ни деца нису оно што су била, много више говори о данашњим родитељима него ли о деци, јер нас новопросијавши Свети старац Порфирије Кавсокаливит још како опомињућим речима подсећа да „Ако родитељи не иду путем светости и ако се не подвизавају, онда чине велике грешке и преносе на децу зло које сами имају у себи... Дечије понашање је у непосредној вези са духовним стањем родитеља“. Они који данас највише саблажњавају једнога од ових малих који верују у мене (Мт 18, 6) често су баш родитељи. Значи, опет се враћамо на покајање као на преумљење. Покајање јесте дело подвига свакога појединца, али то дело руши границе индивидуализма и чини нас, кроз Свете тајне Цркве, не тек немим посматрачима него и активним судеоницима Царства Божијег. Није на одмет подсетити се да је покајање у Цркви првих векова био „свечани јавни чин помирења, кроз који би се грешник поново примао у црквену заједницу“. Темељ заједнице је у породици. Зато је данас како криза заједнице, тако и криза породице заправо криза покајања, боље речено криза у којој се налазе они који су позвани на покајање. Делотворног и радосног покајања нема изван Цркве, јер како правилно закључује отац Џон Хрисавгис: „Изван заједнице, изван Цркве, покајање би се претворило у туробност душе испуњене кривицом, отупљујући тиме дух или га доводећи до очаја. Тако би се метаноја претворила у параноју.“
Од свега што човек тражи од Бога, по речима Христовим, треба најпре тражити Царство Божије и силе или правде његове. Шта се подразумева под појмом силе или правде Божије?
– Правда је Божија, постојана и трајна, и њу ваља разликовати од права, као онога што је резултат људског умовања и, веома често, ствар договора или резултат воље већине. Самим тим, право је променљиво. Оно што је јуче било против законских норми, данас је измењеним параграфима истог закона не тек само дозвољено, него и пожељно. Почетак двадесет и првога века, више него бурно, сведочи о томе како се категорија људског права све више и више удаљава од Божије правде. Не може се данас говорити о праведном уређењу ма кога друштва, ако у том друштву тон не дају људи праведног, дакле светог живота. А ход ка светости и немирење са гажењем правде данас се на многим странама света чак кажњавају као нешто што је „против закона“. Поменимо само небивале, а данас у многим државама донете, законске одредбе којима се, на пример, истополне заједнице проглашавају „браком“. Или суптилна, али све продорнија, настојања да се и само име Спаситеља Христа у јавности што тише помиње, или замени разним еуфемизмима иза којих би се крило „неко божанство“, али никако Оваплоћена Реч Божија! Христос је данас, као једини до-носилац Правде и Истине, заправо сметња многим „правним системима“, који постепено легализују све оно што је не тек само далеко од Правде, него је заправо све више отворено изругивање Сунца правде, како о Христу пева тропар Рождества.
Тражити силе и правде Његове и тежити ка Царству Божијем данас, ништа мање него јуче, значи живети врлинским животом, дакле оним животом који, Христом у нама, једини може у свету да васпостави правду, а не тек краткотрајно и променљиво право. У исто време, те речи нас и те како опомињу да мада смо у свету нисмо од света, јер нам је Христос рекао: Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет (Јн 15, 19). Свети Григорије Синаит, уз одважност, чисто разумевање, само-ограничење, сврстава и правду међу четири главне врлине. Он, на пример, одважност ставља у оне врлине које могу бити плод наше природе и нашега труда, док правду посматра искључиво као „плод милости Божије“. Зато правду треба тражити, другим речима за њу се ваља молити! Човек који је решен да се успиње степеницама врлина мора буквално жеднети за правдом, јер како бисмо иначе могли да разумемо Христове речи изговорене на Гори Блаженства: Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити (Мт 5, 6), али не мање и оне друге речи упућене гладнима и жеднима правде: Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско (Мт 5, 10).
У најкраћем, тражење Царства Божијег и правде његове (Мт 6, 33) јесте успостављање једне другачије листе приоритета у нашој свакодневици. Када би наши савременици знали да је управо то пут којим се најделотворније савладава анксиозност и разарајућа брига о неизвесној будућности, многи би, можда, уместо душепогубног бацања неповратних зрнаца маловремености у загрљај такозваним „програмима показивања стварности“, да не кажемо – „риалити шоу програмима“, себе усмерили ка јединој, подвижништвом и мучеништвом, доказаној реалности – Свеблагом Сунцу Правде – Богочовеку Христу!
Читаво Јеванђеље и спаситељско дело Христово везани су за Царство Божије. Можете ли нам за крај рећи, по учењу наше Цркве, ако постоји, у чему је разлика између Царства Божијег које се по речима Христовим налази у нама, од оног блаженства које задобијају душе праведника након смрти и живота будућег века у који верујемо и ишчекујемо по Другом доласку Христовом и свеопштем васкрсењу из мртвих?
– Говорећи о Цркви, отац Георгије Флоровски нам је дао један прелеп, а истовремено и веома поучан, опис Цркве рекавши: „Црква је жива икона Вечности у времену“. Живећи у динамици и хармонији Цркве као иконе Вечности у времену, ми на свакој Литургији исповедамо и гласно објављујемо: Чекам васкрсење мртвих и живот Будућега века. Оно што искуствено у Цркви доживљавамо већ овде и сада јесте предукус Царства Божијег. Црква је Тело Христово, а ако у Христу, по учењу Светог Апостола Павла, обитава сва пуноћа божанства телесно (Кол 2, 9) онда и наша телесност, а не тек само наша душа, има и вредност и достојанство које се не сме занемарити. Није Апостол Павле узалуд писао хришћанима у Коринту: Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама..? (1Кор 6, 19). Један од оних отаца Цркве који је увек учио о човековој целовитости, био је и Атинагора Атински, који у своме делу О васкрсењу мртвих, овако говори о јединству душе и тела: „Бог није дао независно биће и живот ни природи људске душе одвојеној од тела, нити природи тела засебно, него људима који су сачињени од тела и душе, тако да би они са истим овим деловима од којих су сачињени при рођењу и док траје њихов живот могли да постигну заједнички циљ. Душа и тело сачињавају у човеку један живи ентитет“.
Није на нама да правимо разлику између онога што, Благодаћу Божијом, а снагом своје вере, наде и љубави, задобијамо већ овде и сада, и онога што нас очекује у незалазном дану Царства Божијег. Већ поменути отац Георгије Флоровски, сјајни промислитељ и изванредни тумач, али и настављач непрекидне нити богословља Цркве, казује и ово: „У узвођењу човечанске природе у сферу вечне причасности Божанском животу, рани Оци Цркве једногласно су видели саму суштину спасења. ‘Спасено је оно што је сједињено са Богом’, каже Свети Григорије Назијанзин. Оно што није на овај начин сједињено не може уопште бити спасено. Ово је фундаментални мотив у читавој теологији раних Отаца – код Св. Иринеја, Св. Атанасија, Кападокијаца, Св. Кирила Александријског, Св. Максима Исповедника... Хришћанска „нада у бесмртност“, укорењена је и обезбеђена историјским догађајем тј. историјским самооткривењем Бога, она нема корен у некој статичкој диспозицији нити нарочитом склопу човечанске природе.“ Што се пак тиче „Тајни последњих ствари“, она је већ присутна, или како то Флоровски каже: „Она је сакривена у првобитном парадоксу Стварања.. О будућности можемо да говоримо само у предображењима и причама. Такав је језик Писма... Долазак Христов ће бити Његов повратак, без обзира на сву радикалну новину тог догађаја... Есхатологија је испуњена антиномијама, чији се почетак налази у самој тајни Стварања.“
Мислим да је за нас најважније да се док још имамо времена, које не заборавимо није наше него нам је од Бога дато, припремамо животом у врлинама за Страшни суд. А тај последњи суд ће заиста бити и страшан, јер ће Бог Који је Љубав, Који је Милост, али Који је и Правда, судити људима за одсуство љубави, милости и живот ван правде. Када су једном неки православни радозналци питали чувеног Павла Флоренског: – Зашто нам Бог није дао мало јасније одговоре на најбитнија питања која имамо?, он им је овако одговорио: – Бог нам је дао нешто много боље, јасније и лепше од одговора на нашу знатижељу. Дао нам је Свога Јединороднога Сина – Господа Исуса Христа.
А Христос нам је у погледу „последњих ствари“ оставио више него довољно „материјала“ у Својим причама. Подсетимо се, на крају овога разговора, само на три приче које недвосмислено указују на динамику садашњих и будућих дешавања: 1. Причу о блудноме сину (Лк 15, 11–32), која сведочи о важности покајања као преумљења и повратка Оцу, али нам казује и о неизмерној Милости Божијег опраштања; 2. Причу о богаташу и Лазару (Лк 16, 19–31) из које јасно сазнајемо да човек после смрти наставља и даље да: осећа, да се сећа и да комуницира, и 3. Причу о Другом доласку Христовом и Страшном суду (Мт 25, 31–46), која нам казује да ће о дану суда љубав и милост, односно одсуство истих, бити једина мерила према којима ће Господ свакоме од нас дати онако како смо се у овом животу припремали за живот у вечности.
разговор водио: Ненад Јовановић
извор: www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар