Јосиф Бродски, Сретење

Стихотворение Иосифа Бродского читает священник Александр Шмеман.Музыка митрополита Волоколамского Илариона (Алфеева)

извор: Культурный центр Русская неделя, 2.3.2012.

Када је у цркву Она први пут унела
Дете, унутар ње, међу људима
Који су тамо непрекидно боравили
Свети Симеон и пророчица Ана су били.
И старац узе Дете из руку
Маријиних; и три човека око
Детета стајаху, попут лелујавог рама,
Тога јутра, заборављени у сенци Храма.
Тај Храм окруживаше их као утихла шума,
Од погледа људи и од погледа небеса
Врхови скриваху, распрострвши се,
тога јутра Марију, пророчицу, старца.
И само на теме случајном зраком
Светлост је Детету падала; али Он још ништа
Није знао и гласио се снено,
Почивајући на снажним рукама Симеона.
А старцу овом беше речено
Да неће видети смртну таму
Пре но што Сина Господњег види.
Десило се. И старац прозбори:
„Данас,
Некада изречене и сачуване речи,
Ти, с миром, Господе, разрешаваш ме;
Јер очи моје видеше то
Дете: Он је Твоје настављење и светлост,
Источник за идолопоклоничка племена
И слава Израиља у Њему је.“ – Симеон
Ућута. Све их тишина прекри.
Само ехо тих речи дотицао је строп,
Кружио је неко време
Над главама њиховим, једва шумећи
Под сводовима Храма, као нека птица
Која може да узлети, али нема снаге да се спусти.
И чудно им је било. Била је тишина
Не мање чудна од речи. Збуњена,
Марија ћуташе. „Какве су то речи...“
И старац је рекао, окренувши се Марији:
„У Положеном сада на рамена Твоја
Пад је једних а узвишење других,
Предмет свађе и повод раздорима.
А истим оружјем, Марија, којим ће
Мучена бити плот Његова, Твоја
Душа биће рањена. Раном сваком
Биће Ти дато да видиш шта је сакривено дубоко
У срцима људи, као неким оком.“
Завршио је и кренуо ка излазу, за њим су
Марија, погнута и тежином година
Погрбљена Ана, ћутке гледале.
Он је ишао, смањујући се значајем и телом
За те две жене под окриљем стубова.
Прогоњен њиховим погледима, он
Је ходао по замрзнутом Храму пустом
Кроз бели магличасти пролаз врата.
И корак је био старачки чврст.
Само глас пророчице позади када
Се разлегао, он је свој корак успорио мало:
Али тамо нису њега дозивали, већ Бога
Пророчица беше почела да слави.
И врата су се приближавала. Одежде и чела
Већ се ветар дотакао, и у уши право
Продирао је шум живота изван зидова Храма.
Ишао је да умре. И није на уличну вреву
Он, врата отворивши рукама, крочио,
Већ у глувонемо царство смрти
Ишао је простором без чврстине,
Ослушкивао је: време прекину звук.
И лик Детета са сијањем око
Паперјастог темена смртним путем
Душа Симеонова носила је пред собом,
Као неко кандило у тој црној тами,
У којој до тад још нико
Пут себи не могаше да озари.
Кандило је светлело, а пут се ширио.