Јереј Александар Бојовић, парох студенички
Објављено у новинама Православље бр. 1173 (стр. 18, 19) и бр. 1174 (стр. 11–13) од 1. и 15. фебруара 2016. године.
Завјештања Стефана Немање није написао Немања. То је савремено књижевно дело чији је аутор писац Миле Медић.
Увод
Књижевно дело Завјештања Стефана Немање стекло је велику популарност, а захваљујући њима и њихов писац. Читајући га, многи нису били сигурни да ли се срећу са истинским Немањиним речима или са савременим делом. У једном тексту о Медићевој књизи Р. Милић, хвалећи даровитост поменутог аутора пише: „Написао је књигу тако да су ријечи које у њој изговара Стефан Немања масовно прихваћене као изворне, старе осам стотина година. Написао је књигу око које се од самог почетка, испрела легенда… Написао је књигу којој је припала највећа могућа награда – многобројни читаоци је радо читају, препричавају, памте и чувају. Написао је књигу која живи свој самостални, чудесни, невидљиви живот још за живота писца“.
Уз сво поштовање према писцу, морамо приметити да се са његовим Завјештањима десило нешто што он вероватно није желео када их је писао. Успех његовог дела је одавно превазишао границе онога за шта је исто намењено. Оно је постало апокриф. Апокрифи су примамљива дела која приповедају о пророцима, апостолима, светцима итд, али у њима су помешана хришћанска учења са јеретичким и нехришћанским. Она су опасна само у случају да читалац не зна ко је прави аутор. Ово се, нажалост, дасило са Завјештањима. Неупућена српска јавност често мисли да их је написао Немања. Само због ове чињенице Завјештања су постала штетна за читаоце. Међу људима који мисле да је реч о нечему што је написао Немања, она данас шире идеје које нису Немањине и дају лажну слику о њему и о Светом Сави. У најмању руку овај апокриф збуњује људе, а у основном смислу изопачује и квари истинску Христову науку на којој су утемељена дела наших светих предака
Где се налазе истинске Немањине поуке
Хиландарска повеља Преподобног монаха Симеона Немање из 1198., на крају које су стављени Крст и његов потпис, сматра се заједничким делом Немање и Саве. Зато повељу налазимо у Сабраним делима Светога Саве.
Свети Сава је у Хиландару боравио уз Преподобног Симеона у последњим данима његовог земаљског живота. Он је донео његове мошти у Манастир Студеницу 1206. или 1207. године и положио их у ктиторски гроб. Убрзо је Свети Сава, као студенички игуман, написао чувено дело Житије Светог Симеона у коме су поуке које му је Преподобни Отац говорио пред смрт. Нема старијег записа Немањиних поука. Ово је писао онај који их је слушао – Свети Сава, вољени син Немањин. Његово срце се показало као добра земља на коју се стачу речи оца његовог:
„Чедо моје слатко и утехо старости моје, сине, речи моје пази, ка мојим, пак, речима приклањај своје ухо, и да не оскудевају источници живота твога, сачувај их у свом срцу, јер живот су свима који их нађу.“ (Свети Сава, Житије Светог Симеона)
Не постоје сачуване Немањине поуке пре ових које је сачинио директни слушалац и очевидац. Немањина житија су писали: Стефан првовенчани, Доментијан, Теодосије и други. Сви они, у свом смерном стајању пред светим претком, имају за циљ да прикажу светост онога о коме пишу исказујући му послушност и поштовање – као што пише Стефан: „све твоје заповести извршише се и жеље срца твога испунише се“. (Стефан Првовенчани,Житије Светог Симеона) Иако су и та житија веома лепа и корисна за читање, једино нам је Савин запис донео аутентичне Немањине поуке. Оне су махом сачињене од делова Светога Писма (Приче Соломонове 1, 8; 4, 20–5, 2; 8, 32–34; 9, 6–11; Постање 3, 19), а њихова суштина изражена је у речима Светог старца: „Имајте љубав међу собом!“ што је парафраза новозаветног стиха (Јован 15, 12).
Преподобни Симеон је пред своје упокојење тражио од Светог Саве да оде по „оца духовнога и по све часне старце Свете Горе“. Монаси који су дошли примили су од њега благослов и остали уз њега до упокојења. Сава пише како „Блажени старац“ ништа од хране није окушао последњих дана већ се свакодневно причешћивао. Немања је са сузама говорио:
„Тројице света, Боже наш, славим те и благосиљам те и молим те, и представљам те, јер по трећи пут дајем благослов наследству моме. Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, Авраамов, Исааков, Јаковљев и семена праведнога, сачувај их и укрепи у држави бивше владавине моје, и помоћ пресвете Богородице и моја, иако грешна молитва нека је са њима од сада и до века.“ (Свети Сава,Житије Светог Симеона
Последње што је рекао биле су следеће молитве:
„Хвалите Бога међу светима његовим, хвалите га и на тврђи силе његове!“ и „Хвалите га и на силама његовим, хвалите га и по премногој владавини његовој!“ (Пс. 150, 1–2). После ових псаламских стихова, по речима Саве, „одмах испусти свој пребожаствени дух и усну у Господу“.
Дакле, у данима пред смрт Преподобни Симеон се понашао као најбољи и најскромнији монах. Просио је од монаха њихове молитве за себе, молио се Богу за опроштај, од светогораца је тражио да га благослове а и сам их је благосиљао. Реченице које је изговорио пред Светим Савом мешавина су отачких добрих жеља и цитата и парафраза Светог Писма. Овако се понашао прави монах – Преподобни Симеон.
Појава нових изрека које нису Немањине
Током 90-их година прошлог века појавиле су се неистините гласине о томе како је група књижевника посетила манастир Хиландар и како су, наводно, тамо открили Немањина завештања у манастирској ризници, како су их преписали и пренели у Србију. Одмах потом, појавило се књижевно дело, један филозофско-поетски трактат, под насловом Завјештања Стефана Немање чији је аутор писац Миле Медић. Као засебну књигу Завјештања је објавила издавачка кућа Филип Вишњић из Београда 1998. године.
Ово издање „уместо поговора“ садржи писмо Медићеве супруге. Она у њему одушевљено пише:
„Твоја ’Завјештања Стефана Немање’ прихваћена су у нашој јавности спонтано, срцем и душом, као да су одавно била чекана, па изненада, жељно дочекана. Одмах су ушла у новине, часописе, на радио и телевизију, у школе, међу ђаке и студенте. Читана су на Светосавској академији у Сава центру, на Светосимеунској академији у Патријаршији, у скоро свим градовима Србије, у нашој Републици Српској и у Црној Гори. …
…Завјештања су постала познатија од свог писца. Редовно питање које су слушаоци постављали било је: где си нашао те текстове и како се може доћи до њиховог старославенског оригинала.
Одломци из Твојих Завјештања почели су се цитирати у расправама као оригинални Немањини записи. Тако си имао задовољство да слушаш високе похвале исконској дубини Немањиних мисли, раскошној лепоти његовог језика и узвишености Немањиних осећања.
Знам да Ти је била драга та лепа забуна код читалаца и слушалаца. Слушала сам Те како се не сналазиш и како не успеваш увек да убедиш слушаоце да то нису историјски записи Стефана Немање, него савремено књижевно дело о Немањићима. Твоје дело.
Шта би иначе један писац могао пожелети него баш то, да читалац има снажан утисак о пуној историјској, духовној и језичкој веродостојности људи и времена о којима пише.
…С радошћу Твоја Лела, Јелисавета Медић
Београд, 1. маја 1998.“ (Миле Медић, Завјештања Стефана Немање, „Писмо уместо поговора“)
И поред тога што је уз наслов књиге стајало име њеног аутора, а уместо поговора изложено писмо ауторове супруге – Леле (Јелисавете) Медић, из кога се јасно види да је реч о савременом делу, Завјештања се полако одвајају од свог аутора и почињу самостални живот. Ова Медићева књига постала је најпознатији српски апокриф.
Неки су веровали да је Завјештања заиста Немања створио, а други, иако су знали да је реч о савременом аутору, ипак су величали ово дело сматрајући да је писано са посебним надахнућем. Видели су га као наставак древне књижевне традиције и немањићког предања. Постало је очигледно да је настала извесна забуна која и данас траје.
Коришћењем архаичног ћириличног слога, уз обиље фотографија претежно старих фресака и натписа, затим понављањем карактеристичног – „Чедо моје“, које је преузето из Савиног Житија Светог Симеона, и директним поучним обраћањем – код мање обазривих читалаца јављао се погрешан утисак о старини списа и ауторству. Ово се још више продубљивало честим цитирањем делова Завјештања у јавним приредбама без спомињања стварног писца и лажним наводом да је дело преузето из Хиландарске повеље. Издавачка кућа «Нолит» објавила је Медићеву књигу: Најезда страних речи на српски језик (Београд 2000). На задњим корицама сваког комада ове Нолитове књиге наведени су делови овог Медићевог дела испод којих је потписано: Из Хиландарске повеље (!!!). Дакле, неко је савремени текст нетачно потписао са намером да неупућени читаоци помисле да је из ове Повеље. Створила се забуна код многих који су се почели интересовати за тобожњи оригинални рукопис и распитивати где је до сада био сакривен.
Неколико аутора је, мање или више успешно, покушало да покаже да су Завјештања савремено књижевно дело без икакве везе са Немањом и немањићком традицијом (Иван Чоловић, Владислав Ђорђевић, Радомир Милић). Упркос покушајима да се широј јавности предочи права истина, до данашњих дана је остало раширено уверење о Немањином ауторству Завјештања. О овој заблуди сведочи и недавна појава новинског текста под насловом „Стефан Немања у свом завештању предвидео талас азиланата: Чувајте се инојезичника!“. Исту збуњеност примећујемо кроз усмена признања људи који посећују манастир Студеницу истичући посебност и надахнутост “његових“ речи које су прочитали у тобожњим Немањиним Завјештањима не слутећи, притом, да су преварени јер је поменуто дело написао њихов савременик Медић. Све ово сведочи о површном односу према нашој отачкој (књижевној) заоставштини.
Стању забуне доприноси вештина Мила Медића да своје идеје одене у светачко рухо. Тако на пример, он, желећи да сачува „биће нације“, брани чистоту језика управо тиме што своје ставове штити неприкосновеним ауторитетима чија је мудрост и светост од Бога потврђена. Своје речи Медић представља као да излазе из Немањиних уста. Тако се стиче утисак да Немања и Сава, бринући се за опстанак свога народа, стају у одбрану језика и осталих „завјештања“ која Медић наводи.
Паганско усмерење лажних поука
Док нас наши Свети преци Немања и Сава призивају под Христово окриље и укорењују у Њему просветивши нас истинским богопознањем, Медић пише како се Немања пита: „Боже, шта чинимо? Одузимамо овом народу стару вјеру, уништавамо њихова светилишта и старе богове. Забрањујемо њихове старе обреде и обичаје“. Он поистовећује паганску веру са српством и брани га као таквог од страних, то јест, светих имена. Медић ставља у Немањина уста следеће речи: „Шта ћемо добити кад нам просте чобанице и себарке постану Анастазије, Теодоре, Симониде, Веронике и Магдалене или неке друге светице и царице? Хоће ли бити боље од наших Милица, Даница, Цвијета или Танкосава?“ И онда смело закључује и упозорава „Зато добро запамти, чедо моје мило: никада нећемо бити већи христијани ако мање будемо Срби.“
Колико ово не личи на Немању и немањићко предање говори чињеница да је Немањина породица радила управо супротно. Када се Стефан Немања замонашио узео је име Симеон (име је грчког порекла настало из старојеврејског корена са значењем – Бог слуша, услишан). Немањин син Растко (од раст, са значењем – који стално напредује, јача) замонашио се и постао Сава (то је библијско име настало од арамејско-јеврејског значења за старац, дед; обраћен, преведен). Немањина жена Ана, мајка Светог Саве, се замонашила узевши име Анастасија (грчки – Васкрсење), против кога, како смо видели, говори Медићев „Немања“.
Свети апостол Павле учи да „нема више Јудеја ни Јелина, нема више роба ни слободнога, … јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Галатима 3, 27-28). Медић пише супротно: „Ја више волим посрбљеног хришћанина него христијанизираног Србина, јер је на свијету много хришћана, а један је Србин. Многи би са истока и запада да нас кроз хришћанство посвоје и униште, а на нама је, чедо моје, да у хришћанству опстанемо и своји останемо. У томе је смисао наше вјере.“
Стављајући српство изнад хришћанства, у времену после комунистичке индоктринације, Медић даје своју визију очувања националног бића. Ова визија није ни хришћанска ни немањићка. Немања је, напротив, предао и себе и свој народ и државу Богу и Пресветој Богородици. Опет наводимо његову молитву:
„Тројице света, Боже наш, … по трећи пут дајем благослов наследству моме. Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, Авраамов, Исааков, Јаковљев и семена праведнога, сачувај их и укрепи у држави бивше владавине моје, и помоћ пресвете Богородице…“ (Свети Сава, Житије Светог Симеона)
Немања све предаје у руке Господа и Пречисте Богомајке, као што је предао и пребожаствени дух свој, па тако и своје српство. Свети Сава је после овога написао „Амин!“ Ово је истински Немањин завет, а Савино „Амин!“ на ове очеве речи путоказ је за сваког који би хтео да се назове њиховим чедом.
Како неупућен човек да увиди разлику?
Као што смо на почетку рада истакли, Свети Сава је написао дело Житије Светог Симеона. У овом Житију Сава је написао поуке које му је Преподобни Отац говорио пред смрт. Ово дело се може пронаћи у скоро свим библиотекама у Србији. Навешћемо два познатија издања: Димитрије Богдановић (и Лазар Мирковић), у оквиру Сабраних списа Светога Саве (издато у Београду 1986. године); Томислав Јовановић, у оквиру превода књиге Цароставник манастира Студенице (издато у Београду 1994. године). Молимо читаоце да пронађу ово дело и да га прочитају. Оно постоји и на интернету у оквиру Сабраних дела Светог Саве. У читавом Савином делу не може се пронаћи реч „завештање“ (или „завјештање“). Сама појава ове речи знак је да дело није Немањино него да је реч о новом тексту Мила Медића.
„Враг однео шалу“
Аутор Завјештања је даровит и сугестиван писац. Али успех његове књиге, код неупућених читалаца, је толики да морамо рећи да је већ одавно „враг однео шалу“. Лаковерни богомољци увелико урамљују ове Медићеве поуке са лажним потписом Стефана Немање. То се још може и истрпети. Али, овакви транспаренти (често исписани украсним словима) могу да се виде по парохијским домовима, па чак и по манастирима (и то опет приписани Немањи). Било је случајева да стручњаци за српску књижевност покушају да укажу монахињама да те реченице нису Немањине а да их ове због тога изгрде и оптуже за „новотарије“. Ово је већ недопустиво. Зар смо толико неуки и необразовани. Зар поред толико аутентичних средњовековних текстова морамо да измишљамо апокрифе.
Додатак
Како пронаћи шта је Немања говорио Светом Сави?
Набавити Сабрана дела Светог Саве.
У тој књизи пронаћи Савино дело „Житије Светог Симеона“.
У том тексту прочитати део где се Преподобни Симеон, пред смрт, обраћа сину Сави.
Шта није рекао Немања?
Све што пише у књизи Завјештања Стефана Немање није написао Немања већ писац Миле Медић. Поднаслови овог „апокрифа“ су:
Завјештање земље; Завјештање крви; Завјештање гробова и костију; Завјештање неба и звијезда; Завјештање језика; Завјештање цркава; Завјештање државе; Завјештање власти; Завјештање књиге и писма; Завјештање пјесме и свирке; Завјештање имена српских.
Где год постоје овакви наслови или поднаслови (и све што пише испод њих) треба знати да је реч о тексту који нема везе са Немањом.
извор: www.manastirstudenica.rs
Објављено у новинама Православље бр. 1173 (стр. 18, 19) и бр. 1174 (стр. 11–13) од 1. и 15. фебруара 2016. године.
Завјештања Стефана Немање није написао Немања. То је савремено књижевно дело чији је аутор писац Миле Медић.
 |
| Лажно потписано да је из Хиландарске повеље |
Књижевно дело Завјештања Стефана Немање стекло је велику популарност, а захваљујући њима и њихов писац. Читајући га, многи нису били сигурни да ли се срећу са истинским Немањиним речима или са савременим делом. У једном тексту о Медићевој књизи Р. Милић, хвалећи даровитост поменутог аутора пише: „Написао је књигу тако да су ријечи које у њој изговара Стефан Немања масовно прихваћене као изворне, старе осам стотина година. Написао је књигу око које се од самог почетка, испрела легенда… Написао је књигу којој је припала највећа могућа награда – многобројни читаоци је радо читају, препричавају, памте и чувају. Написао је књигу која живи свој самостални, чудесни, невидљиви живот још за живота писца“.
Уз сво поштовање према писцу, морамо приметити да се са његовим Завјештањима десило нешто што он вероватно није желео када их је писао. Успех његовог дела је одавно превазишао границе онога за шта је исто намењено. Оно је постало апокриф. Апокрифи су примамљива дела која приповедају о пророцима, апостолима, светцима итд, али у њима су помешана хришћанска учења са јеретичким и нехришћанским. Она су опасна само у случају да читалац не зна ко је прави аутор. Ово се, нажалост, дасило са Завјештањима. Неупућена српска јавност често мисли да их је написао Немања. Само због ове чињенице Завјештања су постала штетна за читаоце. Међу људима који мисле да је реч о нечему што је написао Немања, она данас шире идеје које нису Немањине и дају лажну слику о њему и о Светом Сави. У најмању руку овај апокриф збуњује људе, а у основном смислу изопачује и квари истинску Христову науку на којој су утемељена дела наших светих предака
Где се налазе истинске Немањине поуке
Хиландарска повеља Преподобног монаха Симеона Немање из 1198., на крају које су стављени Крст и његов потпис, сматра се заједничким делом Немање и Саве. Зато повељу налазимо у Сабраним делима Светога Саве.
Свети Сава је у Хиландару боравио уз Преподобног Симеона у последњим данима његовог земаљског живота. Он је донео његове мошти у Манастир Студеницу 1206. или 1207. године и положио их у ктиторски гроб. Убрзо је Свети Сава, као студенички игуман, написао чувено дело Житије Светог Симеона у коме су поуке које му је Преподобни Отац говорио пред смрт. Нема старијег записа Немањиних поука. Ово је писао онај који их је слушао – Свети Сава, вољени син Немањин. Његово срце се показало као добра земља на коју се стачу речи оца његовог:
„Чедо моје слатко и утехо старости моје, сине, речи моје пази, ка мојим, пак, речима приклањај своје ухо, и да не оскудевају источници живота твога, сачувај их у свом срцу, јер живот су свима који их нађу.“ (Свети Сава, Житије Светог Симеона)
Не постоје сачуване Немањине поуке пре ових које је сачинио директни слушалац и очевидац. Немањина житија су писали: Стефан првовенчани, Доментијан, Теодосије и други. Сви они, у свом смерном стајању пред светим претком, имају за циљ да прикажу светост онога о коме пишу исказујући му послушност и поштовање – као што пише Стефан: „све твоје заповести извршише се и жеље срца твога испунише се“. (Стефан Првовенчани,Житије Светог Симеона) Иако су и та житија веома лепа и корисна за читање, једино нам је Савин запис донео аутентичне Немањине поуке. Оне су махом сачињене од делова Светога Писма (Приче Соломонове 1, 8; 4, 20–5, 2; 8, 32–34; 9, 6–11; Постање 3, 19), а њихова суштина изражена је у речима Светог старца: „Имајте љубав међу собом!“ што је парафраза новозаветног стиха (Јован 15, 12).
Преподобни Симеон је пред своје упокојење тражио од Светог Саве да оде по „оца духовнога и по све часне старце Свете Горе“. Монаси који су дошли примили су од њега благослов и остали уз њега до упокојења. Сава пише како „Блажени старац“ ништа од хране није окушао последњих дана већ се свакодневно причешћивао. Немања је са сузама говорио:
„Тројице света, Боже наш, славим те и благосиљам те и молим те, и представљам те, јер по трећи пут дајем благослов наследству моме. Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, Авраамов, Исааков, Јаковљев и семена праведнога, сачувај их и укрепи у држави бивше владавине моје, и помоћ пресвете Богородице и моја, иако грешна молитва нека је са њима од сада и до века.“ (Свети Сава,Житије Светог Симеона
Последње што је рекао биле су следеће молитве:
„Хвалите Бога међу светима његовим, хвалите га и на тврђи силе његове!“ и „Хвалите га и на силама његовим, хвалите га и по премногој владавини његовој!“ (Пс. 150, 1–2). После ових псаламских стихова, по речима Саве, „одмах испусти свој пребожаствени дух и усну у Господу“.
Дакле, у данима пред смрт Преподобни Симеон се понашао као најбољи и најскромнији монах. Просио је од монаха њихове молитве за себе, молио се Богу за опроштај, од светогораца је тражио да га благослове а и сам их је благосиљао. Реченице које је изговорио пред Светим Савом мешавина су отачких добрих жеља и цитата и парафраза Светог Писма. Овако се понашао прави монах – Преподобни Симеон.
Појава нових изрека које нису Немањине
Током 90-их година прошлог века појавиле су се неистините гласине о томе како је група књижевника посетила манастир Хиландар и како су, наводно, тамо открили Немањина завештања у манастирској ризници, како су их преписали и пренели у Србију. Одмах потом, појавило се књижевно дело, један филозофско-поетски трактат, под насловом Завјештања Стефана Немање чији је аутор писац Миле Медић. Као засебну књигу Завјештања је објавила издавачка кућа Филип Вишњић из Београда 1998. године.
Ово издање „уместо поговора“ садржи писмо Медићеве супруге. Она у њему одушевљено пише:
„Твоја ’Завјештања Стефана Немање’ прихваћена су у нашој јавности спонтано, срцем и душом, као да су одавно била чекана, па изненада, жељно дочекана. Одмах су ушла у новине, часописе, на радио и телевизију, у школе, међу ђаке и студенте. Читана су на Светосавској академији у Сава центру, на Светосимеунској академији у Патријаршији, у скоро свим градовима Србије, у нашој Републици Српској и у Црној Гори. …
…Завјештања су постала познатија од свог писца. Редовно питање које су слушаоци постављали било је: где си нашао те текстове и како се може доћи до њиховог старославенског оригинала.
Одломци из Твојих Завјештања почели су се цитирати у расправама као оригинални Немањини записи. Тако си имао задовољство да слушаш високе похвале исконској дубини Немањиних мисли, раскошној лепоти његовог језика и узвишености Немањиних осећања.
Знам да Ти је била драга та лепа забуна код читалаца и слушалаца. Слушала сам Те како се не сналазиш и како не успеваш увек да убедиш слушаоце да то нису историјски записи Стефана Немање, него савремено књижевно дело о Немањићима. Твоје дело.
Шта би иначе један писац могао пожелети него баш то, да читалац има снажан утисак о пуној историјској, духовној и језичкој веродостојности људи и времена о којима пише.
…С радошћу Твоја Лела, Јелисавета Медић
Београд, 1. маја 1998.“ (Миле Медић, Завјештања Стефана Немање, „Писмо уместо поговора“)
И поред тога што је уз наслов књиге стајало име њеног аутора, а уместо поговора изложено писмо ауторове супруге – Леле (Јелисавете) Медић, из кога се јасно види да је реч о савременом делу, Завјештања се полако одвајају од свог аутора и почињу самостални живот. Ова Медићева књига постала је најпознатији српски апокриф.
Неки су веровали да је Завјештања заиста Немања створио, а други, иако су знали да је реч о савременом аутору, ипак су величали ово дело сматрајући да је писано са посебним надахнућем. Видели су га као наставак древне књижевне традиције и немањићког предања. Постало је очигледно да је настала извесна забуна која и данас траје.
Коришћењем архаичног ћириличног слога, уз обиље фотографија претежно старих фресака и натписа, затим понављањем карактеристичног – „Чедо моје“, које је преузето из Савиног Житија Светог Симеона, и директним поучним обраћањем – код мање обазривих читалаца јављао се погрешан утисак о старини списа и ауторству. Ово се још више продубљивало честим цитирањем делова Завјештања у јавним приредбама без спомињања стварног писца и лажним наводом да је дело преузето из Хиландарске повеље. Издавачка кућа «Нолит» објавила је Медићеву књигу: Најезда страних речи на српски језик (Београд 2000). На задњим корицама сваког комада ове Нолитове књиге наведени су делови овог Медићевог дела испод којих је потписано: Из Хиландарске повеље (!!!). Дакле, неко је савремени текст нетачно потписао са намером да неупућени читаоци помисле да је из ове Повеље. Створила се забуна код многих који су се почели интересовати за тобожњи оригинални рукопис и распитивати где је до сада био сакривен.
Неколико аутора је, мање или више успешно, покушало да покаже да су Завјештања савремено књижевно дело без икакве везе са Немањом и немањићком традицијом (Иван Чоловић, Владислав Ђорђевић, Радомир Милић). Упркос покушајима да се широј јавности предочи права истина, до данашњих дана је остало раширено уверење о Немањином ауторству Завјештања. О овој заблуди сведочи и недавна појава новинског текста под насловом „Стефан Немања у свом завештању предвидео талас азиланата: Чувајте се инојезичника!“. Исту збуњеност примећујемо кроз усмена признања људи који посећују манастир Студеницу истичући посебност и надахнутост “његових“ речи које су прочитали у тобожњим Немањиним Завјештањима не слутећи, притом, да су преварени јер је поменуто дело написао њихов савременик Медић. Све ово сведочи о површном односу према нашој отачкој (књижевној) заоставштини.
Стању забуне доприноси вештина Мила Медића да своје идеје одене у светачко рухо. Тако на пример, он, желећи да сачува „биће нације“, брани чистоту језика управо тиме што своје ставове штити неприкосновеним ауторитетима чија је мудрост и светост од Бога потврђена. Своје речи Медић представља као да излазе из Немањиних уста. Тако се стиче утисак да Немања и Сава, бринући се за опстанак свога народа, стају у одбрану језика и осталих „завјештања“ која Медић наводи.
Паганско усмерење лажних поука
Док нас наши Свети преци Немања и Сава призивају под Христово окриље и укорењују у Њему просветивши нас истинским богопознањем, Медић пише како се Немања пита: „Боже, шта чинимо? Одузимамо овом народу стару вјеру, уништавамо њихова светилишта и старе богове. Забрањујемо њихове старе обреде и обичаје“. Он поистовећује паганску веру са српством и брани га као таквог од страних, то јест, светих имена. Медић ставља у Немањина уста следеће речи: „Шта ћемо добити кад нам просте чобанице и себарке постану Анастазије, Теодоре, Симониде, Веронике и Магдалене или неке друге светице и царице? Хоће ли бити боље од наших Милица, Даница, Цвијета или Танкосава?“ И онда смело закључује и упозорава „Зато добро запамти, чедо моје мило: никада нећемо бити већи христијани ако мање будемо Срби.“
Колико ово не личи на Немању и немањићко предање говори чињеница да је Немањина породица радила управо супротно. Када се Стефан Немања замонашио узео је име Симеон (име је грчког порекла настало из старојеврејског корена са значењем – Бог слуша, услишан). Немањин син Растко (од раст, са значењем – који стално напредује, јача) замонашио се и постао Сава (то је библијско име настало од арамејско-јеврејског значења за старац, дед; обраћен, преведен). Немањина жена Ана, мајка Светог Саве, се замонашила узевши име Анастасија (грчки – Васкрсење), против кога, како смо видели, говори Медићев „Немања“.
Свети апостол Павле учи да „нема више Јудеја ни Јелина, нема више роба ни слободнога, … јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Галатима 3, 27-28). Медић пише супротно: „Ја више волим посрбљеног хришћанина него христијанизираног Србина, јер је на свијету много хришћана, а један је Србин. Многи би са истока и запада да нас кроз хришћанство посвоје и униште, а на нама је, чедо моје, да у хришћанству опстанемо и своји останемо. У томе је смисао наше вјере.“
Стављајући српство изнад хришћанства, у времену после комунистичке индоктринације, Медић даје своју визију очувања националног бића. Ова визија није ни хришћанска ни немањићка. Немања је, напротив, предао и себе и свој народ и државу Богу и Пресветој Богородици. Опет наводимо његову молитву:
„Тројице света, Боже наш, … по трећи пут дајем благослов наследству моме. Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, Авраамов, Исааков, Јаковљев и семена праведнога, сачувај их и укрепи у држави бивше владавине моје, и помоћ пресвете Богородице…“ (Свети Сава, Житије Светог Симеона)
Немања све предаје у руке Господа и Пречисте Богомајке, као што је предао и пребожаствени дух свој, па тако и своје српство. Свети Сава је после овога написао „Амин!“ Ово је истински Немањин завет, а Савино „Амин!“ на ове очеве речи путоказ је за сваког који би хтео да се назове њиховим чедом.
Како неупућен човек да увиди разлику?
Као што смо на почетку рада истакли, Свети Сава је написао дело Житије Светог Симеона. У овом Житију Сава је написао поуке које му је Преподобни Отац говорио пред смрт. Ово дело се може пронаћи у скоро свим библиотекама у Србији. Навешћемо два познатија издања: Димитрије Богдановић (и Лазар Мирковић), у оквиру Сабраних списа Светога Саве (издато у Београду 1986. године); Томислав Јовановић, у оквиру превода књиге Цароставник манастира Студенице (издато у Београду 1994. године). Молимо читаоце да пронађу ово дело и да га прочитају. Оно постоји и на интернету у оквиру Сабраних дела Светог Саве. У читавом Савином делу не може се пронаћи реч „завештање“ (или „завјештање“). Сама појава ове речи знак је да дело није Немањино него да је реч о новом тексту Мила Медића.
„Враг однео шалу“
Аутор Завјештања је даровит и сугестиван писац. Али успех његове књиге, код неупућених читалаца, је толики да морамо рећи да је већ одавно „враг однео шалу“. Лаковерни богомољци увелико урамљују ове Медићеве поуке са лажним потписом Стефана Немање. То се још може и истрпети. Али, овакви транспаренти (често исписани украсним словима) могу да се виде по парохијским домовима, па чак и по манастирима (и то опет приписани Немањи). Било је случајева да стручњаци за српску књижевност покушају да укажу монахињама да те реченице нису Немањине а да их ове због тога изгрде и оптуже за „новотарије“. Ово је већ недопустиво. Зар смо толико неуки и необразовани. Зар поред толико аутентичних средњовековних текстова морамо да измишљамо апокрифе.
Додатак
Како пронаћи шта је Немања говорио Светом Сави?
Набавити Сабрана дела Светог Саве.
У тој књизи пронаћи Савино дело „Житије Светог Симеона“.
У том тексту прочитати део где се Преподобни Симеон, пред смрт, обраћа сину Сави.
Шта није рекао Немања?
Све што пише у књизи Завјештања Стефана Немање није написао Немања већ писац Миле Медић. Поднаслови овог „апокрифа“ су:
Завјештање земље; Завјештање крви; Завјештање гробова и костију; Завјештање неба и звијезда; Завјештање језика; Завјештање цркава; Завјештање државе; Завјештање власти; Завјештање књиге и писма; Завјештање пјесме и свирке; Завјештање имена српских.
Где год постоје овакви наслови или поднаслови (и све што пише испод њих) треба знати да је реч о тексту који нема везе са Немањом.
извор: www.manastirstudenica.rs
Нема коментара:
Постави коментар