Иза идеје о укидању веронауке стоји чиста идеја атеизма, можда овога пута не толико утемељена у идеологији дијалектичког материјализма, колико у савременој идеологији посткомунизма и либералног капитализма! И то у надолазећој форми тоталитаризма која руши све до сада познате "леве" и "десне" идеологије јер укида елементарни "божански" (или "природни" како хоћете) поредак. На делу је смисао безнађа као дијаболична представа о животу коју потхрањује једна једина идеја: тоталитарна демократија!
Горан Радовановић, редитељ филма "Енклава"
 |
| Манастир Вазнесење |
Зашто нам је потребно цртање?
Зашто нам је потребно певање?
Зашто нам је потребно читање?
На крају, зашто нам је потребно и учење о постојању Бога?
Наравно, да нам није све то потребно и да се "може" без свега тога!
И, наравно, следствено томе следи и питање да ли је ико доказао да постоји душа?
Или, можда, дух?
Нико и никада.
И следствено томе, све нам то и не треба и килограм јунетине је вреднији од Леонардове слике или Пете Бетовенове симфоније!
А о Богу да и не говоримо!
Јер нема ни душе, ни духа, па ни Њега!
Нема Га!
Просто, иза идеје о укидању веронауке стоји чиста идеја атеизма, можда овога пута не толико утемељена у идеологији дијалектичког материјализма, колико у савременој идеологији посткомунизма и либералног капитализма! И то у надолазећој форми тоталитаризма која руши све до сада познате "леве" и "десне" идеологије јер укида елементарни "божански" (или "природни" како хоћете) поредак. и смисао постојања рода, смисао постојања мушког и женског, смисао постојања нагона за продужењем врсте! А самим тим и смисао постављања питања о смислу живота.
На делу је смисао безнађа као дијаболична представа о животу коју потхрањује једна једина идеја: тоталитарна демократија!
У вртићима у Скандинавији нема више подела на мушке и женске играчке, а другарица из Њујорка му усплахирено препричава садржину родитељског састанка на коме наставник, који живи у хомосексуалном браку са два усвојена детета, предлаже укидање "мушких" и "женских" тоалета у школи.
Родноравноправни тоалет!
Тотално демократски тоалет!
Људско биће постаје све више дијаболички механизам чија се слобода огледа у крају врхунског принципа демократије: еутаназији!
Дакле, нема љубави, нема осећања, нема патње, нема бола, нема прошлости, нема будућности!
Постоји само тоталитарна демократска смрт!
Ово није апокалиптични наговештај!
Ово је плима "реалне демократије" која у форми глобализма дотиче и обале нашег друштва...
Каквог друштва?
Па друштва које је до пре само тридесет година баштинило култ Врховног Вође, култ далеког научника "објективног" Дарвина, култ бесконачне вере у науку и астробудућност, са селективним (и донкле забрањеним) сећањем на прошлост, друштва које се отворено исмевало вредностима својих предака у првом колену!
Из таквог друштва већина нас је потекла и сазревала!
У позном детињству сам се смејао својој неписменој баби са села која је пред спавање мрмљала "нешто" (то је био "Оче наш"!).
Као рани адолесцент у жару "интелектуалног" сазревања нисам веровао да је неко и када могао да поверује у бајколике приче неког тамо занесеног Назарећанина.
1976 - због студија на Филозофском факултету купио сам прву књигу Новог Завета са 19 година у књижари "Комунист" на Тргу Маркса и Енгелса, јер га другде није ни било и то у издању "Кршћанске садашњости"!
Додуше, Вуковог издања је било у црквама али то се тада није рачунало, јер се у цркву ретко иде, и то само из "нужде"!"
"Нужде смрти" - дакле, мора се и умрети!
1977. умире ми баба са села која ме "приводи" првом опелу!
И где први пут чух за "Вјечнују памјат"!
1980 - умире Врховни Вођа!
Сви су изненађени смрћу човека у 88. години! (Мора да је у питању нека грешка...Ипак умире...први јавни и необориви доказ да има смрти у тадашњој земљи!)
1983 - као стипендиста Гете Института слушам часове веронауке на Педагошком факултету у Лудвигсбургу!
"Да ли је могуће да су потомци Гетеа, Шелинга и Хегела тако наивни да у тако богатој и цивилизованој земљи на крају 20. века слушају неке наивне инерпретације јеванђеоских бајки" - нешто ми није било сасвим јасно...
1984 - мој најбољи пријатељ, у војсци ЈНА у Пули непрекидно чисти чучавце, јер је водник открио да је верник Српске Православне Цркве.
1989 - први пренос Литургије на државној телевизији! Никада нисам волео државну телевизију, тако да нисам ни гледао...
У мојој околини сви почињу да се крштавају...
20. јануар 1992 - први пут славимо славу Св. Јована.
1998 - 2001 - темељно али "књишко" суочавање са вером!
Март 2001 - мој отац умире а са њим и читава једна генерација чувара несреће револуционарног преврата, ситнокорумпираних поданика социјализма, латентних мученика комунизма.
Смрт као рађање!
Као Нови Живот!
Јули 2001 - Крштење!
А све је могло у нашим животима бити тако једноставно, цивилизовано, непревратнички.
Само да сам на време имао неког ко би покушао да одговори на моје питање, питање петогодишњака из 1962:
"А где је крај краја?"
Само неког ко је могао да наговести да је то најлегитимније питање једног људског бића и да се цео живот састоји у давању одговора на то питање. На овај, онај или неки трећи начин.
И ко сада покушава да нам поново одузме право на његов одговор?
На одговор у коме су сажете све драме и поезје овог света у покушају да себи објаснимо ко смо, одакле долазимо, куда идемо!
Славица Лазић, ПРАВОСЛАВЉЕ, бр. 1175, 1.март 2016.
Нема коментара:
Постави коментар