Мој чланак је посвећен једном од најважнијих и истовремено најактуелнијих проблема свакидашњице: међусобном односу савременог манастира и цивилизације. У нашој епохи...епохи целокупне глобализације и "сажимања" света на величину компјутерског монитора, када могу истовремено да читам једну и добијам нову информацију са свих делова планете, епоху култура разних народа помесаних у једну, "бојажљиву" мултикултуру - проблем постојања монашког опстежића као једног од виших форми заједништва и савременог мегаполиса као више форме сједињености и разједињености, мешања разних раса, обичаја и веровања, - постаје један од главних. Како живећи у самом центру владавине "кнеза овога света", не само не заборавити већ и задобити већу хришћанску благочестивост? Да ли је могуће спојити монашки подвиг и живот у центру петомилионског града? Зашто су уопште потребни градски манастири и није ли замрла потреба за њима?
 |
| СВЕТО-ТРОЈИЦКА ЛАВРА |
Упоредо са тим, треба приметити, да су у току целокупне руске историје, а нарочито у периоду од XI до XVII века, манастири били светилници не само благочешћа, већ и просвећености у Русији. Страшно је чак и помислити шта би било са руском историјском науком, кад у Русији не би било светих обитељи. У манастирима су вођени летописи, бележена иоле важна дешавања. Руска историја почиње од Светог преподобног Нестора, Кијево-Печерског летописца, што представља најбољи доказ непрекинуте везе просвећивања и монаштва у Русији из давних времена. Нажалост, после страшних дешавања у прошлом веку, можемо с горчином констатовати, да у данашње време у Русији нема остатака ни сељаштва, ни тих људи који би представљали основу "образованог" монаштва.
Политика комунистичке власти је довела до потпуног уништења дотадашњег начина живота у руском селу, а велики део интелигенције је у току протеклих векова мењао своје "непоколебљиве" идеје толико пута, да је само схватање вере и црковности, живота у Христу и Христа ради, за огромну већину садашњих образованих људи, у најбољем случају редовна "егзотика", која се сврстава у ред са многобројним "исцелитељима", који су преплавили огромне територије руске државе. Схватања "демократије" и "плурализма мишљења" се потпуно неразумно преносе на однос према вери и Господу. При томе, садашња "интелигенција" испушта из вида то, да демократија у преводу на богословском језику значи политеизам или многобоштво, устројство пак Цркве као друштвеног института је по својој суштини јерархично и означава анархију, или да бисмо били сасвим прецизни - конституциону монархију.
Какви су људи који данас долазе у Цркву и моле за монашки постриг из Његове Руке? Каквим су помислима и побудама они подстакнути, шта их подстиче на тај узан пут, који води у Царство Небеско? Такве људе је могуће поделити на четири (сасвим приближне и условне) групе или категорије према разликама у њиховим животним условима, стремљењима и друштвеном статусу. Прво, ти људи захваљујући свом образовању и васпитању без сумње су се прилагодили и помирили са устројством савременог друштва. Ти људи се у свако време налазе у било којој земљи, са било каквим друштвено-политичким поретком, а у време наглих промена политичких, економских и моралних праваца, који се тренутно дешавају у Русији, број тих људи се повећава геометријском прогресијом.
Друго, то су људи, који су подстакнути да долазе у Цркву због немогућности разрешења својих личних проблема. Лични духовни и морални проблеми тих људи су толико велики, да они не могу сами да их реше, а притом, једноставно немају искуства у борби са својим пороцима захваљујући васпитању у атеистичкој држави. Ти људи се према Цркви односе као према лековитом средству за све, које може да излечи сваку њихову бољку без њиховог било каквог залагања.У ту групу спадају алкохоличари и наркомани, мушкарци и жене, који нису могли да очувају породице. Доспевши у тешку животну ситуацију, такви људи сматрају манастир као неко склониште или уточиште, које може да их заштити од свих невоља. Већина тих људи не може бити примљена у манастирско братство, поред свега осталог и због тога, што у сагласности са канонским правилима Свете Цркве, имају непунолетну децу. Треће, то су људи, које условно можемо да назовемо "скитнице". Класичан пример тог типа људи се може наћи у познатој причи руског писца Николаја Лескова. Такви људи су у непрестаној потрази за "главном истином", "по сваку цену желе да дођу до саме суштине". Једна од етапа тог трагања и промене самих себе, за те људе представља обраћење ка Православљу и живот у светој обитељи. На жалост, они не могу да прођу монашки испит, јер при првим искушењима они почињу да уверавају себе, како ни овде нису нашли "главну истину" и настављају са својом потрагом. Такве "скитнице" често називају "братијом Сатајеве пустиње".
И на крају, четврто, то су људи који долазе у манастир Христа ради, људи који искрено желе да послуже Господу на том узаном и трновитом путу. Управо ти људи представљају основу и духовни скелет руског монаштва. Нажалост, морам да приметим, да ти, који долазе у манастир ради свесног примања монашког пострига, као по правилу, бирају најудаљеније и најмање насељене манастире, а не градске манастире, који се налазе у самом центру светских збивања. Ко долази у градске манастире? Како поступати са тим људима? Како градити живот у тим манастирима, тако да он послужи као пример, а не као саблазан? И да ли треба уопште стварати манастир у граду (одмах се ограђујем, да надаље нећу говорити о већ постојећим градским манастирима, већ о могућности стварања нових манастира или обнављања старих)?
Мој монашки испит (постриг сам примио 1985-е године, и од тад сам практично две трећине свог монашког пута провео као настојатељ градских манастира) показује да постојање монашке заједнице у граду може бити оправдано, само уколико таква заједница није самостални манастир, већ градска црква са пријемном просторијом, неког провинцијског манастира. Самостални могу да остану само они манастири, који су од почетка изграђивани и замишљени као градски. У том случају градска црква са пријемном просторијом има следеће функције:
1) оперативна веза манастира са руководством својих надлежних и епархије;
2) представништво манастира у различитим државним структурама;
3) организација снабдевања манастира;
4) организација и координација поклоничких путовања у манастир.
Манастирска Црква може да обавља и друге функције, зависно од конкретних услова у манастиру, и града у којем је организована, али претходно набројане 4 врсте посла су доминирајуће за сваку манастирску Цркву.
Желео бих одвојено да се задржим на питању о саставу братије у градској Цркви са пријемном просторијом. Моје, и не само моје искуство, већ и многобројне поуке Светих Отаца говоре о томе да и настојатељ, као и огромна већина братије у таквом манастиру, морају бити духовно искусни људи, не млађи од 40 година, (како би били прави ауторитет за почетнике), који су прошли дуг монашки испит у забаченом манастиру, далеко од светских саблазни. Манастирска братија мора да буде у градској цркви једино ради испуњавања основних важних послушања, на која сам раније указао. Послушнике у градско - манастирској Цркви треба по мом мишљењу бирати из категорије оних који долазе у манастир, који при свој својој жељи да ступе у манастирско братство изазивају сумњу код настојатеља манастира. Навикнути на много јачу и тежу врсту искушења на духовном плану, с почетничким узбуђењем, нашавши се у градској сујетној средини у поређењу са тихом манастирском средином, може се са увереношћу рећи, да живот таквих послушника у градској Цркви, а не у самом манастиру, ће бити као "лакмус папир" који ће на најјаснији начин показати истински, а не издекламовани циљ почетника. Безусловно, то је строг метод избора братије, може бити чак и провокативан, али само такавим "хируршким" путем је могуће у одређеним условима истински проверити спремност нових искушеника за носење тешког Крста монашког начина живота. Наравно, притом је немогуће уопште и помислити да се завиди настојатељу Цркве.
Даље бих желео да се задржим на питању постојања самосталних градских манастира, које је тако важно као и претходно.
Историјски се тако десило, да су неки манастири били основани у старим руским градовима, у самом њиховом центру, како би имали посебну улогу у духовном, културном и политичком животу земље. Говорећи о томе, не треба заборавити, да су манастири у почетку били пустиње, а затим су људи који су били привучени од стране манастирске братије, оснивали град око манастира, и на тај начин је он постајао градски. Класичан пример такве метаморфозе је - Свето-Тројицка Сергејева Лавра. Ту су још и друге познате обитељи као, пре свега, московски Чудов манастир, основан у XIV веку у Московском Кремљу (нажалост он је био разрушен у време гоњења у прошлом веку), Свето-Успенска Кијево-Печерска Лавра и наравно Лавра Александра-Невског. У наше не лако време, због различитих околности, и пре свега одсуства "образованог монаштва", такви манастири морају бити пре свега центри духовног просвећивања, паралелно са њима постојећим Духовним школама. Нажалост, данас у Руској Православној Цркви постоји само један пример мање-више хармоничног постојања правог манастира и Духовне школе - то је комплекс Тројице-Сергејеве Лавре, која у себе укључује и Московску Духовну семинарију и академију. Шта су проблеми у међусобним односима између Духовних школа и манастира? Како сам већ напоменуо напред, матуранти Духовних школа су представљали основу руског монаштва у Русији до XX века, "образовано монаштво", из кога је настајала цела црквена јерархија. Тренутно је проценат монашких пострига, на пример, у Сент-Петербурским Духовним школама веома низак - у најбољем случају 1-2 монашења са курса од 40 људи. То је делимично повезано са тим, да је огромна већина предавача у школама - бело духовништво или мирјани, који некад тајно, а некад потпуно отворено говоре о непотребности и некорисности за младе људе да приме монашки подвиг.
Поред природне жеље сваке научне установе за добијање најбољих студената, после завршеног курса, такав став се заснива још и на томе, да у условима комунистичког режима у Русији практично није било активних манастира, и новопострижене монахе је просто требало негде упутити, јер, узимајући у обзир чињеницу о традицији руског монаштва, живети у свету, а бити монах, је веома тешко. На тај начин предавачи у Духовним школама, као највећи ауторитет за студенте, често нису могли да дају зрео духовни савет матуранту, већ су још више продубљивали његове недоумице. Као резултат тога су не ретки бракови међу студентима Духовне школе, кроз кратко време завршавали разводима. Највише од свих у тој ситуацији страдају супруге студената, и што је најтужније њихова малолетна деца. Остаје да се надамо, да ће се током времена и доласком у Духовне школе нових, младих предавача, који имају другачији однос према монашком подвигу, ситуација коренито изменити, и да ћемо с радошћу моћи да посматрамо како наше Духовне школе постају истински расадник благочешћа и да ће у Цркви, као и у прошла времена, поново засветлети прави стубови "образованог монаштва". Последњи део свог наступа бих желео да посветим теми о свакодневном животу савремених руских градских манастира, да кажем нешто о њиховим свакодневним проблемима, с којима мора да се суочава практично сваки монах, који живи у градском манастиру. Историја Лавре нам говори о томе, да је према првом пројекту Лаврске каре, који је направио велики италијански архитекта Доменико Трезини, улаз у саборни храм морао да буде са стране Неве. Пројекат је био одбачен, због тога што би у том случају верници улазили у храм са источне стране, што је у сагласности са традицијом Православне Цркве немогуће, а Трезини будући да је припадао католичкој цркви није учио о сличним детаљима. У овој причи је као у огледалу одсликана једна од најочитијих разлика између православног и класичног католичког манастира. У католичком манастиру, по правилу, страни човек може ући само у храм; посета осталих просторија и територија манастира је могућа само уз посебан благослов настојатеља. Улаз у храм у православним манастирима је са територије манастира, изнутра; за поглед са стране су недоступне само братске келије.
Али ако монах у сеоском манастиру може наћи себи место за усамљену молитву, чак и ако свакодневно верујући мирјани посећују манастир, за монаха у граду је јединствено место, на којем може бити сам са собом, његова келија. У манастир практично 24 часа долазе екскурзије (тако на пример под прозорима лаврских зграда у летње време долазе екскурзије од раног јутра до дубоко у ноћ), манастирска врата су затворена можда само ноћу на кратко (приступ у Лавру је отворен од 5 ујутру до 11 увече). Највише од свега разочарава то, да ако у сеоски манастир човек путује са циљем, као ходочасник, онда огромна већина људи који долазе у градски манастир, су - просто туристи, који често не схватају смисао постојања манастира. Становници манастира, излазећи из зграда у којима живе, у храм на Богослужења, се осећају као у зоолошком врту или као експонати у музеју.
Али и келија може бити право место за осаму при ниском степену духовног развоја. Савремена достигнућа система телекомуникација доводе до тога, да живећи у центру града, чак и у манастиру, могу да се приуште савремени аудио-видео системи, и чак да се прикључе на Интернет. Схватајући, да савремена техничка достигнућа не могу сама по себи донети ни само зло ни само добро, желео бих истовремено са тим да подвучем, да се у одсуству правилних духовних приоритета коришћење техником може претворити у погубну страст, која само штети души. Забрана коришћења савремене технике ће довести до тога, да ће се њом користити чак и они којима она раније није била потребна, јер сви знамо да се највише жели - оно што је забрањено. Такође је неопходно приметити, да присуство великог броја мирјана на Богослужењима у манастиру, открива још једну грану живота градског манастира. Велики број ревносних верника у храмовима градског манастира дају нам основу да кажемо да такви манастири не само да су место спасења братије већ и верника. Може се чак говорити и о свеобразном феномену постојања парохијског живота у градском манастиру.
С друге стране, због таквог тесног општења са мирјанима постоје и негативне последице. У Русији се приликом слома совјетског поретка, образовала довољно борбена, иако малобројна група верних, која је свим силама тежила да "шири идеје" Православља таквим методама, којима су ти исти људи пре 10-15 година ширили идеје научног комунизма. У потрази за местима за своју активност, такви људи неизбежно долазе у градске манастире, јер у некомфорним за њих удаљеним манастирима могу провести у најбољем случају недељу-две за време одмора, а сагласне парохијске заједнице тешко дозвољавају активно учешће у животу парохијана, лица са отвореним деструктивним намерама. Рад са таквим парохијанима је такође вазан део служења градских манастира.
Што се тиче питања о саставу братије у градским манастирима у данашње време, то на пример у Свето-Тројицкој Александро-Невској Лаври, чији сам ја намесник већ скоро пет година, могуће је рећи да су практично сви монаси у Лаври - градски житељи, притом само половина од њих има духовно образовање, и сасвим мало - више светско. Сва братија поред послушања у храму имају и лична послушања.
Једна од основних разлика данашњег градског монаштва је практично за сваког монаха поседовање сопственог стана, уколико је он мештанин. То је условљено пре свега односима државе и Цркве. У условима, када су још увек свеже успомене на пређашња гоњења, многи не могу да предају свој стан, страхујући, да практично сваког момента власт може да затвори манастир и остави монахе без крова над главом. Државни органи не предузимају никакве мере за измену ситуације. Делимично, у манастирима Сент-Петербурске епархије је забрањено регистровање монаха у месту њиховог непрекидног боравка у манастиру. Слични проблеми у међусобним односима са државним органима само продубљују то стање неодређености, које је искушење за многе који долазе у манастир.
Поред свега осталог, већина монаха има и своје породичне обавезе, као што је обилазак својих старих родитеља. Монаси у Русији (сем свештеника) нису ослобођени ни војне обавезе. Испуњавање тих и других обавеза, се несумњиво, одражава на свакодневни живот у манастиру.
* * *
Моја прича о животу савремених руских градских манастира није прича о неком "идеалном" животу. За десет и по година, посматрајући живот руских монаха "изнутра", будући и сам монах, ја сам пре свега желео, користећи се речима старог историчара, да опишем живот у манастиру наших дана, таквим какав је он одиста, сине ира ет студио. Да, није све добро у савременим манастирима. Али може ли манастир бити оаза, које се не дотиче данашњи свеопшти недостатак духовности? Да ли је при свеопштој секуларизацији друштва могуће постојање манастира који је у строгој сагласности са старим Уставима? Одговор на ова питања, иако тужан, је очигледан за све нас. Али, да ли то значи да у последња времена постојање манастира и монаства нема никакве основе? Наравно, не!
У "Отачнику" који је саставио један од истакнутих руских Светитеља XIX века, Свети Игњатије Брјанчанинов, можемо наћи следеће поуке оснивача монаштва, Светог Преподобног Антонија Великог: "Наступи некад време, сине мој љубљени, када монаси напуштају своје пустиње и уместо њих одлазе у најбогатије градове, и тамо уместо јазбина и колиба, којима је "посејана" пустиња, они,трудећи се да превазиђу једни друге, изграђују велелепна здања, која се по својој раскоши могу поредити са царским палатама. Уместо сиромаштва поткрада се жеља за стицањем богатства, смиреност срца се претвара у гордост, због добијеног знања љубав ће охладнети; уместо уздржања јавља се стомакоугађање и многи од монаха набавивши одабрану храну која се не разликује од оне коју једу мирјани, од којих ће се само разликовати по одежди и камилавци, налазећи се усред света, неће се постидети да себе неправилно називају монасима и пустињацима. Неће престати да се хвале, говорећи: Ја сам Павлов, а ја Аполонов (1 Кор. 1, 12)како се дозвољено и оправдано хвале Светим Оцима, као што су се Јудејци хвалили својим претком Аврамом! Истовремено ће међу монасима тих времена бити далеко бољих и савршенијих од нас: јер блажен је онај ко је могао да преступи а није, и зло творити а није (Сир. 31, 11), него онај који се вежба у добром по примеру многих добрих".
Недавно ми је постављено следеће питање: "Реците нам да ли тренутно у Русији постоје исихисти?". Наравно има их, и њиховим молитвама се и ми спасавамо. Монаси треба да се моле за цео свет, и они то раде мање или више успешно. Али и свет треба да се моли за монахе, јер су њима потребне молитве ближњих не мање него осталим људима. Зато вам поручујем, драги оци, браћо и сестре, не заборављајте у својим молитвама, молитву за оне, којима Господ и Света Црква поверавају велико наслеђе Отаца, подвижнике вере и благочешћа, а пре свега оно најважније: људске душе!
Архимандрит Назарије (Лавриненко)
www.bogoslov.ru
извор: www.manastir-lepavina.org
Нема коментара:
Постави коментар