ОВО ЈЕ МОЈА ИСПОВЕСТ

Ова власт жели "нови народ" који треба да заборави на своју традицију и верску припадност. Што је најгоре, они укидањем веронауке стварно мисле да је народ спреман да заборави своју хришћанску суштину и да буде као они.

Радмила Маринковић, професор средњовековне књижевности на Филолошком факултету

   Јако сам забринута најавом да ће ова власт укинути веронауку. Вера нам је важна зато што је православно хришћанство наша суштина. Ја себе не могу одвојити од веронауке коју сам учила као дете, којом је проткан предмет који сам предавала студентима деценијама и коју видим у души сваког човека. Веронаука је саставни део човековог бића - његове прошлости, садашњости и будућности а да бисмо је разумели, морамо и кроз процес образовања упознати хришћанску суштину наше личности. При томе веронаука садржи логику мишљења и историју људске мисли. Све науке се у мањем или већем обиму налазе у веронауци. Веронаука је због тога широка а наше знање без веронауке није копмлетно. Треба разликовати ситуацију када је веронаука у школама државе која је верски скоро хомогенизована и ситуацију у државама и школама где има ученика више вероисповести. Предност садашње ситуације у Србији је управо у томе што смо ми једноверна држава, у којој је православље доминантно по величини, по својој историји, по везаности за нацију. Мени је сасвим јасна важност веронауке за нашу децу у школама. Веронаука то сам ја! Учила сам је у кући, у школи, кроз живот и ја сам верник. Српски народ је верујући, он се кроз целу своју историју креће у верском миљеу. Веровање је смисао у коме се народ креће и које нас напаја. Комунизам који је укинуо веронауку је донео другу "веру" - марксизам. Пола века се оштро борио са православном вером. Човекова суштина је да верује.

Манастир Вазнесење, Недеља праштања, 13.3.2016.

Српски народ верује и поузда се у милост Божију, као у себе. Вера указује човеку да није напуштен и сам. Српску православну веру доживљавам као наше национално опредељење. Наша деца ће бити ускраћена ако би остала без веронауке, јер веронаука пружа одговоре на најважнија питања сваке личности.

   Део сазнања о верској традицији деца добијају у породици, давно пре него што пођу у школу. Али, то је недовољно. Деца осећају да је вера нешто што је у њима, што је наисказано и потребни су им одговори на та важна питања. Због тога је било драгоцено када је веронаука пре 15 година враћена у школе. Ја сам предавала средњовековну културу у доба најтежег комунизма и најцрњих притисака и знам да свака власт жели да грађани имају иста схватања и веровања. Према томе, ова власт жели "нови народ" који треба да заборави на своју традицију и верску припадност. Што је најгоре, они укидањем веронауке стварно мисле да је народ спреман да заборави на своју хришћанску суштину и да буде као они.

   Стара сам, рођена сам 1922. године и мој овоземаљски живот се приближава крају. Због болести не излазим из куће. Али сваке вечери седим уз прозор и видим како се људске душе на млечном путу уздижу ка Богу напуштајући овај свет. Знам и верујем, упркос великом комунистичком притиску у коме сам живела и радила, да постоји Живот Вечни. И надам му се. То никада нисам заборавила. Бог је увек присутан у нама. Никада нисмо сами. Жалим што нисам имала своју децу, због тешке болести, али се надам да су генерације мојих студената на неки начин, помало, и моја деца. Ја сам православна Српкиња, потичем из лозе Карађорђа, и поносна сам на своје студенте, сада већ познате научнике, којима сам предавала средњовековну књижевност која се не може замислити без православног хришћанства. Предавала сам у Паризу, у Москви, у Лењинграду, у Кијеву, у Бечу и Берлину. Имам нешто од интернационализма у души, али сам у суштини српска сељанка. Човек о себи и природи не зна ништа и зато му је потребна породица и традиционална држава и вера да га воде кроз живот који није тражио, али га је добио.

   Мислим да је велика срећа нас Срба што смо имали Светог Саву који је православно хришћанство, коме припадамо, обојио Светосављем. О томе сам пуно писала. Тешко је бити Србин, јер носимо у себи силно осећање демократизма и морамо да се боримо за афирмацију у садашњој Европи која се јако изменила. Скидам капу нашој Светосавској Цркви која нас подесећа да нас вера чини Савиним народом. Светосавље нас чини издржљивим, а хришћанство је религија мученика. Такав је наш ход по времену. Без Светог Саве не би постојали. Он нас окупља под родитељским покривачем. Благост хришчанства је важна и увек нам даје наду јер постоји опроштај греха. А без опроштења нема живота. Религија је бесконачна и безвременаа. Шта је иза овоземљаског живота? Чекам! Ово је моја исповест.

Славица Лазић, Православље, бр.1176, 15.3.2016.