Зашто је без обнављања монаштва немогуће обнављање Цркве у Русији, и како да онај ко осећа у себи тежњу к монашком животу, не дозволи свету да угуши у себи Божији призив, говори епископ Смоленски и Вјаземски Пантелејмон
„Данас много говоре о социјалном раду, о раду с омладином, говоре о катехизацији, али црквени живот се не може обновити у свом целокупном претходном обиму, ако у Цркви не буде манастира.
А у манастире долази све мање и мање људи. Све мање и мање људи је призвано Богом к томе, да изврше подвиг монашког живота: подвиг савршеног хришћанског живота. Раније смо говорили, да су за монахе узор анђели, а за мирјане – монаси. У наше време је мало таквих узора. Није јасно, или Бог више никога не призива к монаштву (може бити, да данас није време за монаштво на земљи?) или људи остају глуви за призиве Божије.
Ми данас овде стојимо на зидинама града Смоленска и иза мене се види храм Аврамијевог манастира. Тај древни манастир је добио назив по имену преподобног Аврамија Смоленског, изузетног свеца. Довољно је рећи, да је он деценијама, сваки дан служио Божанску литургију. Био је веома образован монах и многе је привукао црквеном животу, проповедајући хришћанство. Толико је био добар, да је његов рад чак изазивао незадовољство код његове братије монаха и белог свештенства. Неправедно је био осуђен и избачен из манастира. Тада веома дуго у Смоленску није било кише, све док га нису вратили назад и док се није помолио да престане та казна Божија. Ето такав изузетни светац је он био, који је многе људе привео к вери.
Манастири су увек били места где су људи долазили да би научили нешто о Богу, на месту где се извршава подвиг молитве. Манастири су били школе молитве. У манастире су слали своју децу да се уче разним професијама. Манастири су имали важну улогу у очувању наших граница.
Данас, вероватно, те функције више нису потребне ни нашој држави, ни људима. Али неопходни су молитвеници за цео свет. Неопходни су људи, који бескомпромисно иду за Христом. Таквих људи је све мање и мање у целом свету.
Света Гора, на којој је раније живело на десетине хиљада монаха, сада оскудева људима. И ипак, они долазе тамо из целог света, тамо се окупи око две хиљаде монаха.
После тога, како је Црква постала слободна, много људи је дошло у манастире. Много је потом отишло из њих. Било је случајева кад су се монаси женили, а монахиње удавале. Данас мало ко долази у манастире. Сигурно је за то неопходан подвиг бар једног човека. Старац Јефрем, ученик старца Јосифа Исхаиста, основао је у Америци око двадесет манастира. Тамо има монаха, има и монахиња. Изненађујуће, у Америци је отворено двадесет манастира! Код нас у Русији нема таквих подвижника. Нема, можда, таквих људи који су за себе изабрали бескомпромисни подвих монашког живота. На жалост, савремени монаси се баве обнављањем зидина манастира и бивају далеко од духа тог живота.
Ја сам нисам монах. Иако сам примио и монашки постриг, али не живим монашким животом. Ипак, веома бих желео да се код нас овде, у Аврамијевом манастиру, обнови монашки живот. Без манастира, чини ми се да би се град тешко исправно оријентисао. Нема оријентира, нема правила живота, која манастир диктира. Нема дубине духовне, нема чистоте, нема подвига самоодрицања. У та времена, када није било гоњења, управо су монаси очували ревност и љубав према Богу.
Наш Аврамијев манастир се налази одмах поред зидина тврђаве. Иако је то центар града, место је тихо, спокојно, овде нема прометних улица. Иза зидина почиње градски живот. Овде негде се налазе мошти преподобног Аврамија, древног Смоленског свеца. И овде би, чини ми се, могли да се спасавају ти који желе бескомпромисно да се боре с греховима у својој души. Овде би могли да се подвизавају ти, који желе да се науче непрекидној молитви, ти, који су решили да све оставе, да би били с Христом.
Хтео бих још да кажем нашој омладини, људима средњих година, онима, који осећају призив к монаштву, да не гасе ту искру у својој души, већ да послушају глас своје савести, глас Божији, и тада би се можда нашли људи, који би се решили на такав изузетан подвиг.
Подвиг, сличан анђелском животу, подвиг чистоте, борбе с грехом. Ја бих, с задовољством, примио такве људе у нашу Смоленску епархију и помогао им да заснују монашки живот. Не као старац Јефрем, не као монах, већ као архијереј, коме је поверена брига о Смоленској епархији“.
Записала Екатерина Степанова
Превод с руског С. М.
3.4.2013.
Izvor http://www.nsad.ru/articles/episkop-panteleimon-o-monashestve
manastir-lepavina.org
„Данас много говоре о социјалном раду, о раду с омладином, говоре о катехизацији, али црквени живот се не може обновити у свом целокупном претходном обиму, ако у Цркви не буде манастира.
Ми данас овде стојимо на зидинама града Смоленска и иза мене се види храм Аврамијевог манастира. Тај древни манастир је добио назив по имену преподобног Аврамија Смоленског, изузетног свеца. Довољно је рећи, да је он деценијама, сваки дан служио Божанску литургију. Био је веома образован монах и многе је привукао црквеном животу, проповедајући хришћанство. Толико је био добар, да је његов рад чак изазивао незадовољство код његове братије монаха и белог свештенства. Неправедно је био осуђен и избачен из манастира. Тада веома дуго у Смоленску није било кише, све док га нису вратили назад и док се није помолио да престане та казна Божија. Ето такав изузетни светац је он био, који је многе људе привео к вери.
Манастири су увек били места где су људи долазили да би научили нешто о Богу, на месту где се извршава подвиг молитве. Манастири су били школе молитве. У манастире су слали своју децу да се уче разним професијама. Манастири су имали важну улогу у очувању наших граница.
Данас, вероватно, те функције више нису потребне ни нашој држави, ни људима. Али неопходни су молитвеници за цео свет. Неопходни су људи, који бескомпромисно иду за Христом. Таквих људи је све мање и мање у целом свету.
Света Гора, на којој је раније живело на десетине хиљада монаха, сада оскудева људима. И ипак, они долазе тамо из целог света, тамо се окупи око две хиљаде монаха.
После тога, како је Црква постала слободна, много људи је дошло у манастире. Много је потом отишло из њих. Било је случајева кад су се монаси женили, а монахиње удавале. Данас мало ко долази у манастире. Сигурно је за то неопходан подвиг бар једног човека. Старац Јефрем, ученик старца Јосифа Исхаиста, основао је у Америци око двадесет манастира. Тамо има монаха, има и монахиња. Изненађујуће, у Америци је отворено двадесет манастира! Код нас у Русији нема таквих подвижника. Нема, можда, таквих људи који су за себе изабрали бескомпромисни подвих монашког живота. На жалост, савремени монаси се баве обнављањем зидина манастира и бивају далеко од духа тог живота.
Ја сам нисам монах. Иако сам примио и монашки постриг, али не живим монашким животом. Ипак, веома бих желео да се код нас овде, у Аврамијевом манастиру, обнови монашки живот. Без манастира, чини ми се да би се град тешко исправно оријентисао. Нема оријентира, нема правила живота, која манастир диктира. Нема дубине духовне, нема чистоте, нема подвига самоодрицања. У та времена, када није било гоњења, управо су монаси очували ревност и љубав према Богу.
Наш Аврамијев манастир се налази одмах поред зидина тврђаве. Иако је то центар града, место је тихо, спокојно, овде нема прометних улица. Иза зидина почиње градски живот. Овде негде се налазе мошти преподобног Аврамија, древног Смоленског свеца. И овде би, чини ми се, могли да се спасавају ти који желе бескомпромисно да се боре с греховима у својој души. Овде би могли да се подвизавају ти, који желе да се науче непрекидној молитви, ти, који су решили да све оставе, да би били с Христом.
Хтео бих још да кажем нашој омладини, људима средњих година, онима, који осећају призив к монаштву, да не гасе ту искру у својој души, већ да послушају глас своје савести, глас Божији, и тада би се можда нашли људи, који би се решили на такав изузетан подвиг.
Подвиг, сличан анђелском животу, подвиг чистоте, борбе с грехом. Ја бих, с задовољством, примио такве људе у нашу Смоленску епархију и помогао им да заснују монашки живот. Не као старац Јефрем, не као монах, већ као архијереј, коме је поверена брига о Смоленској епархији“.
Записала Екатерина Степанова
Превод с руског С. М.
3.4.2013.
Izvor http://www.nsad.ru/articles/episkop-panteleimon-o-monashestve
manastir-lepavina.org
Нема коментара:
Постави коментар