Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије одржао је у Крстопоклону недјељу, 27. марта, у Духовном центру Црквене општине Подгорица, предавање на тему "Света Гора и Светогорци данас".
Преосвећени Владика је говорећи о својим доживљајима Свете Горе подсетио, најпре, да су српски монаси, почев од Светог Саве, могуће и много раније, оставили дубоки траг на Светој Гори, а дубок и непролазан траг оставили су и наши добротвори, краљеви, цареви, касније деспоти, па све до најновијих времена. Много садржаја у нашој култури, историји, традицији, према речима Владике Јоаникија, има свој корен на Светој Гори, то јесте у светогорском искуству и светогорском предању које се преносило и у таласима запљускивало наше отачаство.
За оне који повремено долазе и посећују Свету Гору живот монаха изгледа као да се не мења, јер оно што је од суштинског значаја остаје непромењено вековима, нагласио је Његово Преосвештенство и додао:
"Докле год има манастира на Светој Гори обављаће се монашко молитвено правило, служиће се свете службе, јер то је најважније. Зато је Света Гора, ипак, други свет у односу на овај и то много значи за оне који оду на Свету Гору. Тим одласком они добијају прилику да се, на неки начин, ослободе од овог света и да се вежу за свет који долази, за Царство небеско, за Христа Господа, да посвете свој живот Богу, да служе Богу и извршавају заповести Господње, да се труде да се испуне Божанским врлинама, да ојачају веру, љубав, наду, да у свом срцу направе место у коме ће обитавати Господ", рекао је Владика Јоаникије.
У свом предавању он се осврнуо на царски сјај некадашње Византије, који је и сада присутан како у Хиландару, тако и другим светогорским манастирима. Заједништво православних народа и различитост језика, култура и традиција, према речима Преосвећеног Владике, такође плене на Светој Гори, а за оне који повремено посећују ово свето место, ипак су богослужења, а нарочито, свеноћна бденија нешто посебно. Она у Хиландару почињу негде око 2 сата и трају до 7 ујутру.
"Примећује се на ономе, коме је Бог дао прилику да буде на Светој Гори, да се он много обогати и испуни, јер га прожме дух молитве. Кад је човек прожет молитвом, прожет духовношћу, кад је у прилици да се непрестано напаја духом молитве и светогорске духовности, читаво његово биће се просветљује. Не може се рећи да он постаје паметнији, али постаје нови човек. Циљ хришћанског пута и јесте обновљење нашег бића, нашег осећања, обновљење нашег ума. То су духовни дарови које даје Света Гора. Тако се усавршавају подвижници љубави Божије на Светој Гори Атонској", нагласио је Његово Преосвештенство.
Преосвећени Епископ Јоаникије је, са бројном подгоричком публиком, поделио своја сећања на неке од Хиландараца из старије генерације. Оца Арсенија срео је када је, као студент, први пут посетио Свету Гору.
"Када сам на улазној капији угледао оца Арсенија, који је касније постао великосхимник и добио име Агатон, помислио сам да се појавио Свети Сава. Наравно, то није Свети Сава, али је Светитељев дух био на њему. Као да се појавио неко од Немањића, царски син у монашкој раси. Отац Арсеније је тада већ био старац, и мој први утисак је да је он монах старац, а у исто време он је могао бити и цар. Иако нисам срео ниједног православног цара, али сам срео неке монахе и то ми је довољно. Јер, они који су постигли идеале монашког живота, они су, заправо, постали цареви."
"Кроз његово смирење, кроз његову молитвеност, види се да је он достигао царско достојанство, зато што га је Господ, Цар царева и Господар господара, обдарио даровима, који су већи од свих оних дарова које поседују цареви. Монаси немају земаљску, али добијају духовну власт. То је власт над сопственим страстима и слабостима, које свако од нас има. То је власт на коју и ми можемо да се ослонимо, власт која побеђује наше грехе, јер такви дарови се никада не дају да би неко сам у њима уживао, већ се дају да би били на корист Цркве и на спасење ближњих. Знао је то отац Арсеније, који се скривао и бежао од разговора, па је права повластица била ако прихвати да макар пола сата поразговара са вама", истакао је Његово Преосвештенство.
Он је нагласио да дарови, које је поседовао отац Арсеније, нијесу били препознати међу сабраћом Хиландарцима, који су га неретко и потцењивали. Међутим, врлине оца Арсенија помињали су грчки монаси, међу њима и чувени духовник, старац Пајсије.
"Било је задивљујуће гледати тог старца како улази у храм. Он је на Светој Гори провео читав живот и никада није излазио са Свете Горе, па би се могло претпоставити да је за њега улазак у храм просто једна природна ствар, међутим, он је увек цркви прилазио са великим страхом Божијим, крстећи се, клањајући се, целивајући иконе, пред сваком правећи поклон. Иако стар, био је јако хитар. Његова духовна сила давала је снагу и његовом телу, све до краја живота."
"Па како је само стајао у цркви. Увек је изгледао отмено, иако су на њему биле обичне монашке ризе, могуће неиспеглане и не баш нарочито чисте, али та унутрашња духовна отменост је пробијала и стварала утисак отмености. Са нарочитом пажњом је пратио богослужења и свака реч се дотицала његовог срца. То су духовници, који су кроз службу Богу живоме, Који је Логос, вечна реч Божија, постали осетљиви и његово биће прима духовну садржину сваке богослужбене речи. И ви видите монаха који кроз молитву, захваљујући својој великој просветљености и духовној осетљивости, непрестано богослужи, непрестано се моли Богу и непрестано је у општењу са Богом."
"Нисам имао прилику да будем на његовој сахрани, мада ми је посљедњи пут причао и о томе како се треба припремати за смрт. Говорио је много о исповести. Он, старац од 80 година, препун духовности ишао је код младог игумана, оца Пајсија у то време, да се исповеди, па би клекнуо пред њим, исповедао своје грехе и тражио од њега савет. Толико је било његово смирење. Говорио је о значају исповести и примању Светих тајни нарочито када дођу болести и посљедњи дани. Тако се догодило и са њим. Причестио се и упокојио. Смрт за Светогорце није нешто трагично, ни за онога који одлази, а ни за братију. Скоро свака сахрана неког монаха, праведника, који се потрудио на Светој Гори да изврши Божије заповести и да угоди Богу, претвара се у Пасху, у крсно-ваксрсни осећај. Кроз смрт они већ доживљавају радост васкрсења", завршио је своје сећање о старцу Арсенију Епископ Јоаникије, напомињући да је лепо поменути наше велике духовнике са Свете Горе, који су у Хиландару засијали врлинама.
У наставку предавања Његово Преосвештенство је говорио о утисцима које носи са недавне посете светогорском манастиру Симонопетри и великом гостопримству са којим је, групу поклоника из Србије и Црне Горе, дочекао архимандрит Јелисеј и братство ове свете обитељи. Они његују успомену на српска доброчинства према манастиру Симонопетра, почев од ктитора деспота Јована Угљеше и са поштовањем и благодарношћу причају о Ави Јустину и Епископима наше Свете Цркве Православне.
извор: www.spc.rs
Преосвећени Владика је говорећи о својим доживљајима Свете Горе подсетио, најпре, да су српски монаси, почев од Светог Саве, могуће и много раније, оставили дубоки траг на Светој Гори, а дубок и непролазан траг оставили су и наши добротвори, краљеви, цареви, касније деспоти, па све до најновијих времена. Много садржаја у нашој култури, историји, традицији, према речима Владике Јоаникија, има свој корен на Светој Гори, то јесте у светогорском искуству и светогорском предању које се преносило и у таласима запљускивало наше отачаство.
За оне који повремено долазе и посећују Свету Гору живот монаха изгледа као да се не мења, јер оно што је од суштинског значаја остаје непромењено вековима, нагласио је Његово Преосвештенство и додао:
"Докле год има манастира на Светој Гори обављаће се монашко молитвено правило, служиће се свете службе, јер то је најважније. Зато је Света Гора, ипак, други свет у односу на овај и то много значи за оне који оду на Свету Гору. Тим одласком они добијају прилику да се, на неки начин, ослободе од овог света и да се вежу за свет који долази, за Царство небеско, за Христа Господа, да посвете свој живот Богу, да служе Богу и извршавају заповести Господње, да се труде да се испуне Божанским врлинама, да ојачају веру, љубав, наду, да у свом срцу направе место у коме ће обитавати Господ", рекао је Владика Јоаникије.
У свом предавању он се осврнуо на царски сјај некадашње Византије, који је и сада присутан како у Хиландару, тако и другим светогорским манастирима. Заједништво православних народа и различитост језика, култура и традиција, према речима Преосвећеног Владике, такође плене на Светој Гори, а за оне који повремено посећују ово свето место, ипак су богослужења, а нарочито, свеноћна бденија нешто посебно. Она у Хиландару почињу негде око 2 сата и трају до 7 ујутру.
"Примећује се на ономе, коме је Бог дао прилику да буде на Светој Гори, да се он много обогати и испуни, јер га прожме дух молитве. Кад је човек прожет молитвом, прожет духовношћу, кад је у прилици да се непрестано напаја духом молитве и светогорске духовности, читаво његово биће се просветљује. Не може се рећи да он постаје паметнији, али постаје нови човек. Циљ хришћанског пута и јесте обновљење нашег бића, нашег осећања, обновљење нашег ума. То су духовни дарови које даје Света Гора. Тако се усавршавају подвижници љубави Божије на Светој Гори Атонској", нагласио је Његово Преосвештенство.
Преосвећени Епископ Јоаникије је, са бројном подгоричком публиком, поделио своја сећања на неке од Хиландараца из старије генерације. Оца Арсенија срео је када је, као студент, први пут посетио Свету Гору.
"Када сам на улазној капији угледао оца Арсенија, који је касније постао великосхимник и добио име Агатон, помислио сам да се појавио Свети Сава. Наравно, то није Свети Сава, али је Светитељев дух био на њему. Као да се појавио неко од Немањића, царски син у монашкој раси. Отац Арсеније је тада већ био старац, и мој први утисак је да је он монах старац, а у исто време он је могао бити и цар. Иако нисам срео ниједног православног цара, али сам срео неке монахе и то ми је довољно. Јер, они који су постигли идеале монашког живота, они су, заправо, постали цареви."
"Кроз његово смирење, кроз његову молитвеност, види се да је он достигао царско достојанство, зато што га је Господ, Цар царева и Господар господара, обдарио даровима, који су већи од свих оних дарова које поседују цареви. Монаси немају земаљску, али добијају духовну власт. То је власт над сопственим страстима и слабостима, које свако од нас има. То је власт на коју и ми можемо да се ослонимо, власт која побеђује наше грехе, јер такви дарови се никада не дају да би неко сам у њима уживао, већ се дају да би били на корист Цркве и на спасење ближњих. Знао је то отац Арсеније, који се скривао и бежао од разговора, па је права повластица била ако прихвати да макар пола сата поразговара са вама", истакао је Његово Преосвештенство.
Он је нагласио да дарови, које је поседовао отац Арсеније, нијесу били препознати међу сабраћом Хиландарцима, који су га неретко и потцењивали. Међутим, врлине оца Арсенија помињали су грчки монаси, међу њима и чувени духовник, старац Пајсије.
"Било је задивљујуће гледати тог старца како улази у храм. Он је на Светој Гори провео читав живот и никада није излазио са Свете Горе, па би се могло претпоставити да је за њега улазак у храм просто једна природна ствар, међутим, он је увек цркви прилазио са великим страхом Божијим, крстећи се, клањајући се, целивајући иконе, пред сваком правећи поклон. Иако стар, био је јако хитар. Његова духовна сила давала је снагу и његовом телу, све до краја живота."
"Па како је само стајао у цркви. Увек је изгледао отмено, иако су на њему биле обичне монашке ризе, могуће неиспеглане и не баш нарочито чисте, али та унутрашња духовна отменост је пробијала и стварала утисак отмености. Са нарочитом пажњом је пратио богослужења и свака реч се дотицала његовог срца. То су духовници, који су кроз службу Богу живоме, Који је Логос, вечна реч Божија, постали осетљиви и његово биће прима духовну садржину сваке богослужбене речи. И ви видите монаха који кроз молитву, захваљујући својој великој просветљености и духовној осетљивости, непрестано богослужи, непрестано се моли Богу и непрестано је у општењу са Богом."
"Нисам имао прилику да будем на његовој сахрани, мада ми је посљедњи пут причао и о томе како се треба припремати за смрт. Говорио је много о исповести. Он, старац од 80 година, препун духовности ишао је код младог игумана, оца Пајсија у то време, да се исповеди, па би клекнуо пред њим, исповедао своје грехе и тражио од њега савет. Толико је било његово смирење. Говорио је о значају исповести и примању Светих тајни нарочито када дођу болести и посљедњи дани. Тако се догодило и са њим. Причестио се и упокојио. Смрт за Светогорце није нешто трагично, ни за онога који одлази, а ни за братију. Скоро свака сахрана неког монаха, праведника, који се потрудио на Светој Гори да изврши Божије заповести и да угоди Богу, претвара се у Пасху, у крсно-ваксрсни осећај. Кроз смрт они већ доживљавају радост васкрсења", завршио је своје сећање о старцу Арсенију Епископ Јоаникије, напомињући да је лепо поменути наше велике духовнике са Свете Горе, који су у Хиландару засијали врлинама.
У наставку предавања Његово Преосвештенство је говорио о утисцима које носи са недавне посете светогорском манастиру Симонопетри и великом гостопримству са којим је, групу поклоника из Србије и Црне Горе, дочекао архимандрит Јелисеј и братство ове свете обитељи. Они његују успомену на српска доброчинства према манастиру Симонопетра, почев од ктитора деспота Јована Угљеше и са поштовањем и благодарношћу причају о Ави Јустину и Епископима наше Свете Цркве Православне.
извор: www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар