Не смемо да дозволимо укидање веронауке

Још увек се не чини довољно да се укаже на темељни значај верског образовања за наш лични и колективни национални идентитет. Ми се полако прилагођавамо, јер нас они прилагођавају на перфидан начин на једну потпуно другачију култтуру и цивилизацију. Већ смо изгубили материјални ослонац, сада преко укидања веронауке треба да изгубимо и духовно тло.

Бојан Јовановић, научни саветник Балканолошког института

Манастир Вазнесење

Наговештај редукције веронауке у школама видим као пут ка њеном потпуном укидању. Реч је о томе да се веронаука, коју смо сматрали да је утемељена као део образовног процеса, сада битно мења. То се ради на начин који може да изазове велике и трајне последице по образовни систем и по нашу културу. Сигурно је да овај покушај има политичке карактеристике. Повезао бих та и са неким другим особеностима наше културе и нашег националног менталитета. Уколико у светлу тих карактеристика посматрамо укидање и редукцију веронауке, онда можемо да констатујемо и да се подсетимо да смо ми ипак колектив кратког даха, да многе ствари радимо кампањски, да смо склони фасцинацијама, спектаклима, да нисмо довољно истрајни у започетом, па брзо одустајемо од тога и тражимо често, без правог разлога, оно супротно, спремни да - како се показало у историји - и битно изневеравамо себе.
   Проблем културе се заправо исказује у једној одлучној културној политици која долази до изражаја и у образовању. Међутим, битан је и аспект процеса васпитања које се стиче у породици, јер се васпитањем негују религијска осећања и све је то део религијске културе. Чини ми се да се сувише препуштамо некаквом спонтаном процесу који је карактеристичан и за образовање и васпитање деце, процесу да се она препуштају сама себи. Данас се суочавамо са таквим феноменом јер се родитељи не труде довољно да својој деци дају информације о вери и њиховом религијском идентитету и да их васпитавају и образују у духу хришчанске културе. То је њихова обавеза. Родитељи препуштају децу саме себи, под геслом да ће када одрасту, одлучити о значају вере у свом животу.
   Такав приступ је, чини ми се, најближи ономе што се негује и што се тражи у секташким религијама, а не у једном аутентичном хришчанском и православном духу. Тај однос карактеристичан је за Запад, који негује појединца који одлучује, али одлучује на такав начин да исказује своју критичност према средини и традицији из које долази и одлучује се за неку секту покушавајући у њој да покаже и потврди свој религијски идентитет. Чини ми се да такав дух почиње да превладава и у нашој култури и нашем образовном процесу и у том смислу видим једну велику опасност уколико се настави даље. Томе води потпуно укидање веронауке или њено свођење на симболичку димензију онога што је до сада постојало као веронаука.

   С друге стране, мислим да већ има довољно информација на које нисмо благовремено реаговали. Оно што смо сматрали утемељеним када је реч о истицању значаја религије за културу савременог човека у Србији, није довољно вредносно одређено. Дакле, није благовремено и још увек се не чини да се укаже на темељни значај верског образовања за наш лични и колективни национални идентитет. Када смо са фасцинацијом и усхићењем обновили значај религијског живота у Србији, требало је да се покрене значајна иницијатива у осталим сегментима друштва. Не само она која проистиче из активности Цркве, већ и наших културних институција. У том смислу је и наш дневни лист Политика својевремено установио Божићни и Ускршњи  додатак, у Сава центру су биле Светосавске академије и свему томе дат је повишен значај. Уколико имамо у виду како се то сада чини, а видимо да је на пример Политика као наш најзначајнији дневни лист укинула Божићни и Ускршњи додатак, а на Дан Светог Саве тај лист није објавио ни један текст о нашем највећем светитељу и његовом значају за идентитет, културу и историју српског народа, онда је то показатељ не само односа према Светом Сави и православљу, него показатељ потпуно другачијег односа према нашој култури. У том смислу видим да се веронауком настоје да учине нешто што је тенденција ове културе већ неколико година уназад и да заправо уколико се не предузме нешто да се тај процес заустави и врати свом изворишту - ономе што је битно за идентитет српског народа, онда се плашим да могу ствари да оду тако далеко да више не може ништа да се учини.

   Не смемо дозволити да се изврши редукција веронауке! Треба покушати да се благовремено одустане од тога уз помоћ културе и свести о значају тих битних елемената за наш колективни идентитет, некако оживети све оно што не би требало да нас оптерећује, него да нас краси у духовном и људском смислу. Чини ми се да смо се после првих ентузијастичких настојања да вратимо религију помало уморили, да смо остали религијски апатични и да понестаје снаге да се на прави начин бавимо оним што је битно за наш духовни опстанак. Ово је показатељ нечега што се континуирано догађа, а ми не обраћамо довољно пажње. Када је Вербић најавио нагло укидање, јавност се усталасала, што је добро, али показује и да смо изгубили културне и духовне рефлексе да благовремено реагујемо. Морамо да реагујемо! Јер ћемо се у супротном помирити са готовом ствари. Негативан став који нам шаљу долази до изражаја у свим односима културе и јавног живота и свега онога што треба да одређује наше постојање. Ми се полако прилагођавамо, јер нас они прилагођавају на перфидан начин на једну потпуно другачију културу и цивилизацију. Ми смо већ изгубили материјални ослонац, сада преко укидања веронауке треба да изгубимо и духовно тло.

ПРАВОСЛАВЉЕ, бр.1175, 1. март 2016.