Морам да кажем да монашки живот није бег од света већ прецизније речено бег од светског начина размишљања. Ми живимо у свету и не можемо да се потпуно изолујемо од њега.
Ипак имамо обавезу и дужност, пре свега као хришћани, да на свет и збивања у њему гледамо са једне друге, духовне перспективе. Наравно, духовно није само оно што је бестелесно јер тело није грех. Грех је телесни, тачније плотски, начин размишљања који у материјалним вредностима види пуно исходиште и смисао нашег живота. У складу са том философијом живота сматрам да није никакав проблем да монах, уосталом и сваки хришћанин, погледа добар филм, послуша концерт, посети музеј или погледа добру позоришну представу. Ја лично волим филм и сматрам да добри режисери и те како добро могу да представе стварност која нас окружује и пруже нам аутентичан доживљај стварности који нас може обогатити и отворити нам духовне перспективе.
Исто тако волим савремену уметност (сликарство и вајарство) и искрено верујем да у сваком времену уметник може да пружи своје виђење стварности које одражава време у коме живимо уз сопствени уметнички доживљај те стварности. Хришћанство у својој основи није било никада анти-културно и анти-цивилизацијско. Штавише, Хришћанство је у Европи сачувало античку традицију и дало јој много дубљи смисао и израз.
Истина, у одређеним периодима хришћанске историје дошло је до схватања по којима су све врсте уметности, људског стваралаштва, наука, књижевност, музика проглашавани за сујету и грех јер, наводно, хришћанин треба да буде одвојен од свега овоземаљског. Мислим да је то прилично неправилан приступ који одражава својеврсно монофизитско схватање Богочовека Хрста. Христос је савршени Бог, али и савршени човек. Човекова способност за уметничко стварање велики је дар Божији и негирање могућности личног уметничког доживљаја света који нас окружује у суштини негира дубину тајне оваплоћења Христовог. Подсетимо се сукоба између иконофила и иконобораца. Син Божији је заиста постао човек по свему сличан нама осим по греху, заиста је пострадао на Крсту, васкрсао и вазнео се у људској природи и са том људском природом заувек седи са десне стране Бога Оца. Та људска природа није неописива јер да јесте била би нестварна. Величанственост наше вере је управо у томе што је Хришћанство најсавршенији и најлепши материјализам. Наравно, Хришћани стварност око себе увек гледају из перспективе есхатологије, онога што ће бити. Зато стварност никада не можемо представити само у реалности чула којима ту стварност познајемо у овом животу са свим ограничењима наше природе. Хришћанин, мислилац и уметник увек трага за посебним доживљајем стварности који осликава есхатолошку реалност, истину која се не завршава само у овом свету и веку већ у којој је човек биће позвано на вечно постојање и који је у сталној динамици узрастања у меру висине раста Христовог (Еф. 4, 13).
Архимандрит Сава Јањић
извор: podviznickaslova.wordpress.com
Ипак имамо обавезу и дужност, пре свега као хришћани, да на свет и збивања у њему гледамо са једне друге, духовне перспективе. Наравно, духовно није само оно што је бестелесно јер тело није грех. Грех је телесни, тачније плотски, начин размишљања који у материјалним вредностима види пуно исходиште и смисао нашег живота. У складу са том философијом живота сматрам да није никакав проблем да монах, уосталом и сваки хришћанин, погледа добар филм, послуша концерт, посети музеј или погледа добру позоришну представу. Ја лично волим филм и сматрам да добри режисери и те како добро могу да представе стварност која нас окружује и пруже нам аутентичан доживљај стварности који нас може обогатити и отворити нам духовне перспективе.
 |
| Елизавета Цымбаревич, Старая Будва фото: www.pravoslavie.ru |
Истина, у одређеним периодима хришћанске историје дошло је до схватања по којима су све врсте уметности, људског стваралаштва, наука, књижевност, музика проглашавани за сујету и грех јер, наводно, хришћанин треба да буде одвојен од свега овоземаљског. Мислим да је то прилично неправилан приступ који одражава својеврсно монофизитско схватање Богочовека Хрста. Христос је савршени Бог, али и савршени човек. Човекова способност за уметничко стварање велики је дар Божији и негирање могућности личног уметничког доживљаја света који нас окружује у суштини негира дубину тајне оваплоћења Христовог. Подсетимо се сукоба између иконофила и иконобораца. Син Божији је заиста постао човек по свему сличан нама осим по греху, заиста је пострадао на Крсту, васкрсао и вазнео се у људској природи и са том људском природом заувек седи са десне стране Бога Оца. Та људска природа није неописива јер да јесте била би нестварна. Величанственост наше вере је управо у томе што је Хришћанство најсавршенији и најлепши материјализам. Наравно, Хришћани стварност око себе увек гледају из перспективе есхатологије, онога што ће бити. Зато стварност никада не можемо представити само у реалности чула којима ту стварност познајемо у овом животу са свим ограничењима наше природе. Хришћанин, мислилац и уметник увек трага за посебним доживљајем стварности који осликава есхатолошку реалност, истину која се не завршава само у овом свету и веку већ у којој је човек биће позвано на вечно постојање и који је у сталној динамици узрастања у меру висине раста Христовог (Еф. 4, 13).
Архимандрит Сава Јањић
извор: podviznickaslova.wordpress.com
Нема коментара:
Постави коментар