На болницу је Соломон такође указао као на дом плача и школу сећања на смрт.[1] Да ли сте имали прилике да видите како људи умиру? У болници их смештају у одвојене собе како други болесници не би видели смрт која сваком од њих може да се деси. Ипак, код људи на умору пуштају у знак милости рођаке и пријатеље, као код сужња који је заточен у самицу за осуђене на смрт, ради последњег опроштаја.
Видљиви свет је од невидљивог одвојен непробојним зидом, али за самртника ова преграда постаје све тања, провиднија, пробојна, умирући, он као да се налази у два света. Он чује гласове које наш слух не прима, изгледа као да до постеље човека умору долазе људи који су га престигли на путу ка вечности, нарочито они с којима је био сједињен везама пријатељства и љубави. Умирући тихим шапатом изговара имена преминулих, нарочито често изговара реч "мама". Вероватно је да мајка и после смрти остаје најближе биће за своје дете, чак и ако је оно већ старац у веома дубокој старости.
Често очи умирућег човека постају зачуђујуће дубоке и јасне, као да с њих пада копрена видљивог света - слике његових ствари и предмета. Његов поглед је уперен некуда у даљину, он не види људе који су око њега, али почиње да види оно што ми још не видимо, пред њим се открива нешто велико и необично. Запањиле су ме очи човека на умору којег сам видео у детињству. Оне су личиле на два плава бездана или на два кристала у којима се огледала вечност. Видео сам смрт неверујућег, он је осећао да умире и преклињао је лекаре да му продуже живот као да сами лекари не умиру, као да је бесмртност на земљи у човековој власти. "Убрзо ће доћи пролеће," говорио је, "процветаће дрвеће, а ја ћу у то време лежати у земљи. Какви сте ви лекари ако ја умирем? Шта ћете ми ако не можете да ме спасите?" Једна од његових комшиница, верујућа жена почела је да га наговара да се исповеди и причести, алудирајући на то да Причешће може да га исцели. Неочекивано је пристао, али је умро исте ноћи. Очигледно да је у души био исти какав је и био и пре и Господ му, не нашавши у њему покајање није допустио да се причести.
Видео сам другу слику мучне смрти: самртник је чинио покрете као да гура неког од себе, као да одбацује неке невидљиве непријатеље који су се окупили око њега. Видео сам на његовом лицу печат страха, као код животиње ухваћене у клопку.
Кажу да се за време причешћа нарочито добро види унутрашње стање човека, али оно се помало открива и у време смрти. Лице једне монахиње која је дуго година патила од туберкулозе костију и која је умрла у болници после кончине постало је тако светло и предивно да су се лекари окупили да виде овај преображај после смрти као чудо (монахиња Љубов је умрла у Сухумској болници седамдесетих година минулог столећа). И насупрот томе, постоје људи, чија лица након смрти тамне попримајући тежак, мрачан израз.
Они који читају Псалтир за мртве знају како човеку лако бива да се моли за неке људе као да се заједно с њима моли душа преминулог, поред неких мртвачких сандука осећа се мир и радост, тамо нема доживљаја смрти као губитка, већ постоји радост што се душа вратила у свој дом након земаљског туђиновања. Постоји нарочит осећај, који објављује да је душа спасена, као да је срце од ње добило вест из загробног света. Међутим, има покојника поред којих душа осећа тескобу, тежину и глув, несвестан страх, као да њихов сандук окружују нека тамна бића. Тешко је читати Псалтир у таквој кући, човеку се чини да му је језик отежао и да сваку реч изговара с великим напором, као да онај ко чита окреће и подиже тешко камење. Од неких гробова осећа се миомирис, а од неких - тешки смрад смрти који не личи на обичан смрад леша који се распада: њега не осећа њух већ неки унутрашњи осећај душе. Понекад се код сандука догађају чудне ствари, час се гасе свеће и падају саме од себе, никако не може да се разгори кадионица, као да нека невидљива бића вичу: "Шта тражите овде, он је наш!"
Једном сам пред смрт причешћивао професора универзитета, који је једно време предавао на Тбилиском Богословском факултету и у средњој богословској школи. Студенти су га волели не само због знања, већ и због чистоте душе, коју је сачувао у овом развратном свету: чинило се да је ишао кроз мочвару и није се испрљао у блату. Овај човек ми је пред смрт рекао: "Немојте мислити да сам одлучио да се причестим у нади да ће ми то дати исцељење, у овим тренуцима не молим Бога за здравље и за то да ми продужи живот, осећам да умирем иако од мене крију моју болест, желим само једно: опроштај од Бога у Којег сам веровао целог свог живота."
У Гудаутима је живела искушеница по имену Клавдија, духовна кћи схиигумана Саве из Псково-Печерског манастира, која је прислуживала при цркви. Она се разболела од неизлечиве болести, дани су јој већ били одбројани. И више од тога, лекари су рекли да може да умре у сваком тренутку и да је чудо што још живи. Питао сам је:
"Да ли желиш да примиш монаштво?"
Одговорила је:
"Ја сам духовна кћи схиигумана Саве и плашим се да било шта чиним без његовог благослова. Једном ми је отац Сава поклонио кошуљу која личи на власеницу и упитао је: "Хоћеш ли је променити за другу?" Одговорила сам: "Не." И сада је код мене.
Рекао сам:
"После монашког пострига инок се уручује старцу, а ја ћу извршивши постриг рећи: "Уручујем те оцу Сави". Кошуља коју ти је поклонио биће ти потребна за постриг, тако да ћеш остати његова духовна кћи."
Пристала је.
Отишао сам у Сухуми да узмем благослов од митрополита Илије. Саслушавши ме рекао је:
"Немој да јој даш иночество, него мантију."
За време пострига Клавдија је устала из кревета и сама је држала крст и свећу. Кад сам се вратио кући јавили су ми да је после мог одласка клекла на колена, заблагодарила Господу за милост која јој је дарована и да је тако клечећи, умрла. Као да је Анђео смрти који је послан по Клавдијину душу чекао да буде обучена у монашку одећу да је поведе као невесту Христову...
У Књизи Премудрости Исуса, сина Сирахова, написано је: и умрле не лишавај милости[2]. Ова милост је молитва за њих, нарочито помињање на Литургији. Често кад нам умре близак човек остаје у нама не само осећај ненадокнадивог губитка или бол растанка, већ се у нашем срцу буди и осећај кривице према њему, осећај неотплативог дуга. Сећамо се добра које нам је учинио и незахвалности којом смо му одговарали. Колико боли смо причинили нашим ближњима, какву суровост смо показали у односу на њих, колико пута се њихово срце стезало од наших речи као од удараца и како је тешко мислити да су ову бол и нашу неправедност однели са собом у земљу смрти, оставивши нам закаснело раскајање, оставивши у нашем срцу незацељиву рану.
Међутим, можемо да поправимо грехове и грешке молитвом за умрле - још у већој мери него да су с нама на земљи. И мртвога можемо да замолимо за опроштај као живога, нарочито на његовом гробу. Било је много случајева кад су душе умрлих захваљивале за молитве за њих или се јављале онима с којима су раније били у свађи како би међусобно опростили једни другима. Живи и мртви су одвојени једни од других као преградом, материјом, али у Цркви Христовој наше душе се налазе у јединству с њима. Светлост црквених молитава обасјава не само земљу, већ и дубине пакла; она доноси олакшање и утеху онима који могу да приме њене зраке или чак њихове мутне одсјаје. У овим молитвама је утеха за мртве и поука за живе, то је плач због трулежности и греховности нашег живота, али у њој звучи и нада. Мртви од нас очекују милост. И како ће се они захваљивати онима који су се молили за њих кад се сретну с њима у загробном свету!
Архимандрит Рафаил (Карелин)
www.svetosavlje.org
Видљиви свет је од невидљивог одвојен непробојним зидом, али за самртника ова преграда постаје све тања, провиднија, пробојна, умирући, он као да се налази у два света. Он чује гласове које наш слух не прима, изгледа као да до постеље човека умору долазе људи који су га престигли на путу ка вечности, нарочито они с којима је био сједињен везама пријатељства и љубави. Умирући тихим шапатом изговара имена преминулих, нарочито често изговара реч "мама". Вероватно је да мајка и после смрти остаје најближе биће за своје дете, чак и ако је оно већ старац у веома дубокој старости.
Често очи умирућег човека постају зачуђујуће дубоке и јасне, као да с њих пада копрена видљивог света - слике његових ствари и предмета. Његов поглед је уперен некуда у даљину, он не види људе који су око њега, али почиње да види оно што ми још не видимо, пред њим се открива нешто велико и необично. Запањиле су ме очи човека на умору којег сам видео у детињству. Оне су личиле на два плава бездана или на два кристала у којима се огледала вечност. Видео сам смрт неверујућег, он је осећао да умире и преклињао је лекаре да му продуже живот као да сами лекари не умиру, као да је бесмртност на земљи у човековој власти. "Убрзо ће доћи пролеће," говорио је, "процветаће дрвеће, а ја ћу у то време лежати у земљи. Какви сте ви лекари ако ја умирем? Шта ћете ми ако не можете да ме спасите?" Једна од његових комшиница, верујућа жена почела је да га наговара да се исповеди и причести, алудирајући на то да Причешће може да га исцели. Неочекивано је пристао, али је умро исте ноћи. Очигледно да је у души био исти какав је и био и пре и Господ му, не нашавши у њему покајање није допустио да се причести.
Видео сам другу слику мучне смрти: самртник је чинио покрете као да гура неког од себе, као да одбацује неке невидљиве непријатеље који су се окупили око њега. Видео сам на његовом лицу печат страха, као код животиње ухваћене у клопку.
Кажу да се за време причешћа нарочито добро види унутрашње стање човека, али оно се помало открива и у време смрти. Лице једне монахиње која је дуго година патила од туберкулозе костију и која је умрла у болници после кончине постало је тако светло и предивно да су се лекари окупили да виде овај преображај после смрти као чудо (монахиња Љубов је умрла у Сухумској болници седамдесетих година минулог столећа). И насупрот томе, постоје људи, чија лица након смрти тамне попримајући тежак, мрачан израз.
Они који читају Псалтир за мртве знају како човеку лако бива да се моли за неке људе као да се заједно с њима моли душа преминулог, поред неких мртвачких сандука осећа се мир и радост, тамо нема доживљаја смрти као губитка, већ постоји радост што се душа вратила у свој дом након земаљског туђиновања. Постоји нарочит осећај, који објављује да је душа спасена, као да је срце од ње добило вест из загробног света. Међутим, има покојника поред којих душа осећа тескобу, тежину и глув, несвестан страх, као да њихов сандук окружују нека тамна бића. Тешко је читати Псалтир у таквој кући, човеку се чини да му је језик отежао и да сваку реч изговара с великим напором, као да онај ко чита окреће и подиже тешко камење. Од неких гробова осећа се миомирис, а од неких - тешки смрад смрти који не личи на обичан смрад леша који се распада: њега не осећа њух већ неки унутрашњи осећај душе. Понекад се код сандука догађају чудне ствари, час се гасе свеће и падају саме од себе, никако не може да се разгори кадионица, као да нека невидљива бића вичу: "Шта тражите овде, он је наш!"
Једном сам пред смрт причешћивао професора универзитета, који је једно време предавао на Тбилиском Богословском факултету и у средњој богословској школи. Студенти су га волели не само због знања, већ и због чистоте душе, коју је сачувао у овом развратном свету: чинило се да је ишао кроз мочвару и није се испрљао у блату. Овај човек ми је пред смрт рекао: "Немојте мислити да сам одлучио да се причестим у нади да ће ми то дати исцељење, у овим тренуцима не молим Бога за здравље и за то да ми продужи живот, осећам да умирем иако од мене крију моју болест, желим само једно: опроштај од Бога у Којег сам веровао целог свог живота."
У Гудаутима је живела искушеница по имену Клавдија, духовна кћи схиигумана Саве из Псково-Печерског манастира, која је прислуживала при цркви. Она се разболела од неизлечиве болести, дани су јој већ били одбројани. И више од тога, лекари су рекли да може да умре у сваком тренутку и да је чудо што још живи. Питао сам је:
"Да ли желиш да примиш монаштво?"
Одговорила је:
"Ја сам духовна кћи схиигумана Саве и плашим се да било шта чиним без његовог благослова. Једном ми је отац Сава поклонио кошуљу која личи на власеницу и упитао је: "Хоћеш ли је променити за другу?" Одговорила сам: "Не." И сада је код мене.
Рекао сам:
"После монашког пострига инок се уручује старцу, а ја ћу извршивши постриг рећи: "Уручујем те оцу Сави". Кошуља коју ти је поклонио биће ти потребна за постриг, тако да ћеш остати његова духовна кћи."
Пристала је.
Отишао сам у Сухуми да узмем благослов од митрополита Илије. Саслушавши ме рекао је:
"Немој да јој даш иночество, него мантију."
За време пострига Клавдија је устала из кревета и сама је држала крст и свећу. Кад сам се вратио кући јавили су ми да је после мог одласка клекла на колена, заблагодарила Господу за милост која јој је дарована и да је тако клечећи, умрла. Као да је Анђео смрти који је послан по Клавдијину душу чекао да буде обучена у монашку одећу да је поведе као невесту Христову...
У Књизи Премудрости Исуса, сина Сирахова, написано је: и умрле не лишавај милости[2]. Ова милост је молитва за њих, нарочито помињање на Литургији. Често кад нам умре близак човек остаје у нама не само осећај ненадокнадивог губитка или бол растанка, већ се у нашем срцу буди и осећај кривице према њему, осећај неотплативог дуга. Сећамо се добра које нам је учинио и незахвалности којом смо му одговарали. Колико боли смо причинили нашим ближњима, какву суровост смо показали у односу на њих, колико пута се њихово срце стезало од наших речи као од удараца и како је тешко мислити да су ову бол и нашу неправедност однели са собом у земљу смрти, оставивши нам закаснело раскајање, оставивши у нашем срцу незацељиву рану.
Међутим, можемо да поправимо грехове и грешке молитвом за умрле - још у већој мери него да су с нама на земљи. И мртвога можемо да замолимо за опроштај као живога, нарочито на његовом гробу. Било је много случајева кад су душе умрлих захваљивале за молитве за њих или се јављале онима с којима су раније били у свађи како би међусобно опростили једни другима. Живи и мртви су одвојени једни од других као преградом, материјом, али у Цркви Христовој наше душе се налазе у јединству с њима. Светлост црквених молитава обасјава не само земљу, већ и дубине пакла; она доноси олакшање и утеху онима који могу да приме њене зраке или чак њихове мутне одсјаје. У овим молитвама је утеха за мртве и поука за живе, то је плач због трулежности и греховности нашег живота, али у њој звучи и нада. Мртви од нас очекују милост. И како ће се они захваљивати онима који су се молили за њих кад се сретну с њима у загробном свету!
Архимандрит Рафаил (Карелин)
www.svetosavlje.org
Нема коментара:
Постави коментар