Већина нас је пришла Цркви да бисмо познали Бога. Ипак, бива тако, да после недуго времана ми постајемо некако лажни, буквално почињемо да служимо као украс на излогу. Изгледамо тако као да можемо решити све проблеме. О свему судимо, дајемо савете, о свему имамо своје мишљење. Претећи прстом чинимо примедбе другом. Но при том ми сами уопште не личимо на те идеале о којима расуђујемо. Нас муче сасвим друге ствари.
Зато, ако не желиш да се и са тобом не деси слично, говри о Богу својим животом. Говори о томе што знаш, и не скривај истинског себе. Ти си – обичан човек, са својим страстима, грешкама и немоћима. Као и сви људи и ти желиш љубав, пријатељство и остале радости.
Веома често, дошавши у Цркву човек почиње да мисли да је уцрковљење само по себи изменило сву његову природу. Но, рећи ћу ти, да по питању сопственог «ја», ту се никаква промена није десила. Карактер се не може изменити само зато што је човек дошао у конкретно место – чак и ако је то место свето.
Али нешто друго може да се деси. Ми продужујемо да у себи носимо своје страсти које почињу да се трансформишу. На пример, човек престаје да се туче на фудбалским утакмицама или престаје да посећује ноћне клубове, престаје да употребљава наркотике, но страст која га је побуђивала да све то ради, никуда није отишла – зато што је немогуће опростити се тако брзо са страстима.
Страст – то није кошуља коју можемо скинути са себе, бацити на прање и заборавити на њу. Ми смо сједињени са својим страстима. Зато често происходи следеће: «светска» страст се трансформисала у «хришћанску». Ето због чега понекад човек који је раније био фанатични навијач, тукао се, после меча ломио излоге, а сада после уцрковљења, остаје јаросни фанатик – само сада у Цркви.
То је тај исти случај, када људи говоре о својим ближњим, који су постали црквени људи: «Он иде у цркву, но уопште се не мења! Кида нам живце као и раније!»
Шта се није изменило? Основне, главне црте карактера су остале исте. Оне се не могу преобразити саме по себи – само зато што је човек пришао Цркви и постао хришћанин.
Зато је важно имати на уму да гнев и раздражење остају с нама. И мада се ми сад већ гневимо као из «духовних» разлога, но главна страст је као и пре с нама.
И ако хоћемо да будемо искрени, сагласићемо се с речима Пајсија Светогорца. Када је Старац једном путовао на броду из Дафнија у Уранополис, неко га је препознао и рекао му:
– Старче, дођите овамо, да не седит са мирјанима!
А Старац је одговорио:
– Али, чедо, зар ћемо ми изгубити нешто седећи с њима? Зар смо ми толико бољи од њих? Ми имамо неку посебну врлину коју треба да чувамо? Зар ми нисмо такви, као и они? То што живи у нама живи и у њима. Само што се наши пороци, страсти, проблеми пројављују на други начин. Ми почињемо да се свађамо, на пример због црквеног устава – да ли смо правилно одслужили службу (прим. прев. затворене или отворене двери)…
Једном сам видео два монаха како су се посвађали због тога какву чинију да изаберу за прање воћа. Да, они се нису тукли и нису се псовали као на фудбалској утакмици, но њихове раније страсти су остале с њима.
Ако ми то схватимо, у првом реду ћемо успоставити бољи контакт са собом, а затим ћемо постати снисходљивији према другима. Код нас ће се појавити више човекољубља и смирења. И ако ми себе признамо таквима какви смо, ако се измиримо са својим «ја», ако познамо себе и заволимо себе, то ћемо и своју децу почети волети далеко више, зато што ће се код нас појавити далеко више снисхођења. Јер какво је моје дете, такав сам и ја! На пример, ми се свађамо са својом децом ако они, како се нама чини, скрећу са истинитог пута, а на самом делу, ми сами смо скренули са тог пута. Сви смо се ми с њега уклонили, сви смо ми бегунци, свима нама нешто не успева. Ми се, просто, старамо да то замаскирамо, зато се и не види.
Човек живећи у Цркви и општећи с другим црквеним људима, веома брзо почиње да схвата да су многи од њих остали исти такви какви су били и до Цркве. Један млад човек ми је причао да, када је дошао у Цркву, надао се да ће овде угледати потпуни идеал. Тај млад човек је радио у банци. И показало се да, као што су у банци биле свађе, спорови, осуђивања, интриге, све исто то је бивало и у парохијском храму.
А једна жена, која живи у иностранству и активни је парохијан у тамошњој цркви, често ми пише да је спремна покидати своју косу, јер не може више да издржи. «Изгубила сам веру!» – једном је написала. Зашто је то тако? Зато што смо сви ми људи, људи са својим проблемима и слабостима. И уколико ми то препознајемо, наш карактер ће се поправљати. Помиривши се са самим собом, признавши себи, ми ћемо моћи рећи свом ближњем: «Какав си ти, такав сам и ја. Ја те волим. Опрости ми, и ја теби опраштам».
Лаж у односу према себи самом, лицемерје и фарисејство само усложњавају наш живот.
Признавши истину о себи самом, заволећемо друге људе, постаћемо снисходљивији и човечнији. А поставши човечнији, придобићемо и божанственост. Смиривши се, приземљивши се, полетећемо, зато што, да би полетели потребно је најпре чвросто стати на земљу. Постани човек да би се преобратио у богочовека! Буди прост, смирен и природан.
Због тога је Господ и начинио апостоле (а потом и свештенике) својим наследницима међу људима, да се ми, налазећи се у њиховој близини, не бисмо бојали, да бисмо видели – они су исто такви као и ми, и они разумеју све наше тешкоће, зато што и сами пролазе кроз те тешкоће. Што чиним ја, чиниш и ти.
Веома су ми се свиделе речи једног мог познаника који више воли да се исповеда код «жењених свештеника». Рекао је да «нежењени свештеници» као да живе на другој планети и понекад говоре с тобом тако да ништа не разумеш. Нећу да скривам – сагласан сам са њим. Веома често свештеник с породицом поседује спокојство, уравнотежен карактер, зато што је имао прилику да… мења пелене. Када купујеш пелене и корситиш их по намени, немогуће је притом летети у облацима. Напротив, човек се приземљује, постаје човечнији, искренији, и не претвара се. Он се више не шепури на излогу светости, него носи у себи благодат, простоту, смирење православног духа.
И говорећи о опасности за црквене људе да постану лажни, очевидне лутке у излозима, присећам се једне кинеске пословице: «Потребно је научити дете да лови рибу, а не да ју је једе».
Када човек лови рибу, он самоуверено стоји на земљи. Код њега су његове кукице, штапови за пецање, мамац. Он сам бира место за пецање, развија своје методе и технике, и на такав начин ступа у свој сопствени однос са морем. На каквој год обали био, он је увек био у стању да упеца (а онда и поједе) најмање једну рибу, зато што он зна како се то ради, то је његов таленат, његово омиљено занимање. Но, ако човјек навикне да добија храну само на готово од стране других људи, тада он неће моћи јести рибу.
То је уобичајена замка у коју често упадамо, то нас чини све више и више зависнима од других. «Дођи овамо, – кажемо ми једни другима, – ја ћу да те нахраним, почастићу те рибом». Исто то се понекад дешава и у цркви. Али, зар није потребно да сами одрастамо како бисмо се приближили Богу? Зар није потребно да сами тежимо ка томе како би наша душа процветала? Да чврсто стојимо са сопственим ногама?
Човек нам помаже да се приближимо Богу, он је мост. Али не можеш вечно стајати на мосту, мост не може бити животни циљ. Ти идеш и ја те држим за руку да се ти не би спотакао, да не би изгубио равнотежу и пао. Али, колико то може да потраје? Колико дуго је потребно да те ја држим за руку, да би ти могао ићи? Твој главни задатак је да научиш да ходаш сам. Ти можеш. И када успеш у томе, ти ћеш се обрадовати. И након тога ја те нећу заборавити, зато што ћеш ме ти још више волети. Ти ћеш схватити да наши односи нису узајамна зависност, као кад људи једни друге «гуше» сопственим егоизмом, везујући их за себе. Једноставно, ти си уз моју помоћ пронашао Бога.
Али, уколико сам ја теби показао на Њега, а ти се концентришеш искључиво на мој прст, онда почињеш мислити: «Какав диван прст има попа! Како ми је предивно показао на Бога!» Да, али уколико ти не пођеш на ту страну на коју ти прст показује, на крају ћеш пољубити путоказ са натписом «Рај». Но, ми треба да дођемо до Раја. Самостално.
Људи често очекују од духовника готова решења и јасне смернице које треба да следе. А такви односи су незрели. То је детиња психологија. У извесној фази [духовног развоја] то се и може разумети, али ту фазу је неопходно проћи као један сегмент свог духовног пута. Не може се вечно детињити. До када дете може питати учитеља: «Је ли истина да су два и два четири?» У шестом разреду не постављају таква питања! Размисли и сам одговори [на своје питање], ти можеш!
И то је снага, то је увереност, а не егоизам. То је оно што је апостол Павле имао на уму, говорећи: «Све могу у Христу који ми моћ даје» (Фил 4, 13). Ако ми не осећамо ту свемоћ коју носи у себи божанствена благодат, која живи у нама, онда ћемо и стално запиткивати: «Како овде да поступим? А тамо? Шта Бог хоће од мене?» Тако је немогуће чути глас Божији.
Господ је рекао: «Који улази на врата пастир је овцама… И овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену» (Јн 10, 2 – 3). Ако ми знамо и слушамо Његов глас, онда знамо и једни друге. Волимо једни друге. У нама се јавља лична свеза са Христом и са другима. Ти и Господ. Господ и ти. И у неком тренутку ти говориш: «Ја и Бог». И раствараш се у Њему, осећаш како са Његовим благословом и благодарећи Његовој љубави, постајеш благодаћу једно са Њим.
Све су то кораци на путу духовног узрастања. И док још нисмо постигли резултате, ми све време хоћемо да слушамо упутства, шта радити. Ми још нисмо научили да сами куцамо Богу и да му говоримо: «Господе, кажи, ја те слушам! Обрати ми се, подај души мојој да те чује!»
Ствар је у томе што је већина нас одрастала зависећи од родитеља. «Ја чиним тако, зато што Црква тако каже!» Не, ти чиниш тако зато што су те родитељи приморали да то чиниш. Дакле, твоји успеси нису твоја заслуга. И на самом делу ти ништа ниси усвојио, затворио си своје срце. Све се дешавало по аутоматизму.
Такви људи су научили да се Богу обраћају чисто формално. Они сами не разумеју зашто тако поступају, или пак говоре: «Тако су ме учили. Тако су ми говорили.» Да ли Господ то хоће од нас? Просто понављање, имитацију, лишено било какве животне силе и свежине? Је ли то љубав? Сећам се како ми је једна жена причала како се радовала када јој је дете било мало. Радила је са њим све што је хтела: водила га је у цркву, слала га на исповест, на духовне разговоре и ходочашћа, дечак је био помоћник у олтару... Ја сам ју је упитао:
- А сада?
- Сада нема више ништа од тога, све је одбацио!
Ја сам јој рекао:
- Твоје дете је то онда радило тако зато што си ти тако хтела. Али ти ниси усадила у његово малено срце љубав према Богу. Уместо тога, ти си све време сину сервирала готова решења и ниси му давала прилику да сам размисли, да ризикује и да се опече.
Када човек сам учи да лови рибу, дешава му се да греши. Он губи мамац, губи време, те преврће кофу са уловом, али тако стиче искуство. А ова жена је хтела да њено дете одрасте у стакленику, и мислила је да ће оно бити идеално и савршено. Али свако дете одрасте, и онда то више није дете него мушкарац или жена. Он или она сада живе у Лондону и недељом изјутра воли да попије кафу са друштвом, уместо да оде у цркву. Зато што у детињству, долазећи у цркву, ови људи нису ништа научили. Ишли су у цркву јер су их родитељи приморавали да то чине. И сада се испоставља да је све то било залудно.
Из тога следи да је потребно да изађемо на сопствени духовни пут, а не да бринемо о спољашњој, видљивој побожности.
То је као кад родитељи спремају своје дете за излет или га уче неком занату. Ево ти ранац или алат, и ја ћу те научити како се са свим тим носити, и све могу спокојно да оставим [и одем]. Моје дете, или мој друг, мој ближњи, може да пређе преко мене као преко моста на ону страну. Притом, мост може да се сруши, скрши, али ти познај себе, гледај на крајњи циљ, на ту обалу – на Бога. Нико ти не може одузети Његов загрљај.
Ето зашто човек који стреми духовном савршенству, а не нарученој побожности, никада не пада и не јадикује. Али, ако се ти не научиш да гледаш реално на себе и око себе, ако си се навикао да те неко апсолутно води, и најмања мука ће да те сломи и ћеш пасти.
Архимандрит Андреј Конанос
www.pouke.org
Зато, ако не желиш да се и са тобом не деси слично, говри о Богу својим животом. Говори о томе што знаш, и не скривај истинског себе. Ти си – обичан човек, са својим страстима, грешкама и немоћима. Као и сви људи и ти желиш љубав, пријатељство и остале радости.
Веома често, дошавши у Цркву човек почиње да мисли да је уцрковљење само по себи изменило сву његову природу. Но, рећи ћу ти, да по питању сопственог «ја», ту се никаква промена није десила. Карактер се не може изменити само зато што је човек дошао у конкретно место – чак и ако је то место свето.
Страст – то није кошуља коју можемо скинути са себе, бацити на прање и заборавити на њу. Ми смо сједињени са својим страстима. Зато често происходи следеће: «светска» страст се трансформисала у «хришћанску». Ето због чега понекад човек који је раније био фанатични навијач, тукао се, после меча ломио излоге, а сада после уцрковљења, остаје јаросни фанатик – само сада у Цркви.
То је тај исти случај, када људи говоре о својим ближњим, који су постали црквени људи: «Он иде у цркву, но уопште се не мења! Кида нам живце као и раније!»
Шта се није изменило? Основне, главне црте карактера су остале исте. Оне се не могу преобразити саме по себи – само зато што је човек пришао Цркви и постао хришћанин.
Зато је важно имати на уму да гнев и раздражење остају с нама. И мада се ми сад већ гневимо као из «духовних» разлога, но главна страст је као и пре с нама.
И ако хоћемо да будемо искрени, сагласићемо се с речима Пајсија Светогорца. Када је Старац једном путовао на броду из Дафнија у Уранополис, неко га је препознао и рекао му:
– Старче, дођите овамо, да не седит са мирјанима!
А Старац је одговорио:
– Али, чедо, зар ћемо ми изгубити нешто седећи с њима? Зар смо ми толико бољи од њих? Ми имамо неку посебну врлину коју треба да чувамо? Зар ми нисмо такви, као и они? То што живи у нама живи и у њима. Само што се наши пороци, страсти, проблеми пројављују на други начин. Ми почињемо да се свађамо, на пример због црквеног устава – да ли смо правилно одслужили службу (прим. прев. затворене или отворене двери)…
Једном сам видео два монаха како су се посвађали због тога какву чинију да изаберу за прање воћа. Да, они се нису тукли и нису се псовали као на фудбалској утакмици, но њихове раније страсти су остале с њима.
Ако ми то схватимо, у првом реду ћемо успоставити бољи контакт са собом, а затим ћемо постати снисходљивији према другима. Код нас ће се појавити више човекољубља и смирења. И ако ми себе признамо таквима какви смо, ако се измиримо са својим «ја», ако познамо себе и заволимо себе, то ћемо и своју децу почети волети далеко више, зато што ће се код нас појавити далеко више снисхођења. Јер какво је моје дете, такав сам и ја! На пример, ми се свађамо са својом децом ако они, како се нама чини, скрећу са истинитог пута, а на самом делу, ми сами смо скренули са тог пута. Сви смо се ми с њега уклонили, сви смо ми бегунци, свима нама нешто не успева. Ми се, просто, старамо да то замаскирамо, зато се и не види.
Човек живећи у Цркви и општећи с другим црквеним људима, веома брзо почиње да схвата да су многи од њих остали исти такви какви су били и до Цркве. Један млад човек ми је причао да, када је дошао у Цркву, надао се да ће овде угледати потпуни идеал. Тај млад човек је радио у банци. И показало се да, као што су у банци биле свађе, спорови, осуђивања, интриге, све исто то је бивало и у парохијском храму.
А једна жена, која живи у иностранству и активни је парохијан у тамошњој цркви, често ми пише да је спремна покидати своју косу, јер не може више да издржи. «Изгубила сам веру!» – једном је написала. Зашто је то тако? Зато што смо сви ми људи, људи са својим проблемима и слабостима. И уколико ми то препознајемо, наш карактер ће се поправљати. Помиривши се са самим собом, признавши себи, ми ћемо моћи рећи свом ближњем: «Какав си ти, такав сам и ја. Ја те волим. Опрости ми, и ја теби опраштам».
Лаж у односу према себи самом, лицемерје и фарисејство само усложњавају наш живот.
Признавши истину о себи самом, заволећемо друге људе, постаћемо снисходљивији и човечнији. А поставши човечнији, придобићемо и божанственост. Смиривши се, приземљивши се, полетећемо, зато што, да би полетели потребно је најпре чвросто стати на земљу. Постани човек да би се преобратио у богочовека! Буди прост, смирен и природан.
Због тога је Господ и начинио апостоле (а потом и свештенике) својим наследницима међу људима, да се ми, налазећи се у њиховој близини, не бисмо бојали, да бисмо видели – они су исто такви као и ми, и они разумеју све наше тешкоће, зато што и сами пролазе кроз те тешкоће. Што чиним ја, чиниш и ти.
Веома су ми се свиделе речи једног мог познаника који више воли да се исповеда код «жењених свештеника». Рекао је да «нежењени свештеници» као да живе на другој планети и понекад говоре с тобом тако да ништа не разумеш. Нећу да скривам – сагласан сам са њим. Веома често свештеник с породицом поседује спокојство, уравнотежен карактер, зато што је имао прилику да… мења пелене. Када купујеш пелене и корситиш их по намени, немогуће је притом летети у облацима. Напротив, човек се приземљује, постаје човечнији, искренији, и не претвара се. Он се више не шепури на излогу светости, него носи у себи благодат, простоту, смирење православног духа.
И говорећи о опасности за црквене људе да постану лажни, очевидне лутке у излозима, присећам се једне кинеске пословице: «Потребно је научити дете да лови рибу, а не да ју је једе».
Када човек лови рибу, он самоуверено стоји на земљи. Код њега су његове кукице, штапови за пецање, мамац. Он сам бира место за пецање, развија своје методе и технике, и на такав начин ступа у свој сопствени однос са морем. На каквој год обали био, он је увек био у стању да упеца (а онда и поједе) најмање једну рибу, зато што он зна како се то ради, то је његов таленат, његово омиљено занимање. Но, ако човјек навикне да добија храну само на готово од стране других људи, тада он неће моћи јести рибу.
То је уобичајена замка у коју често упадамо, то нас чини све више и више зависнима од других. «Дођи овамо, – кажемо ми једни другима, – ја ћу да те нахраним, почастићу те рибом». Исто то се понекад дешава и у цркви. Али, зар није потребно да сами одрастамо како бисмо се приближили Богу? Зар није потребно да сами тежимо ка томе како би наша душа процветала? Да чврсто стојимо са сопственим ногама?
Човек нам помаже да се приближимо Богу, он је мост. Али не можеш вечно стајати на мосту, мост не може бити животни циљ. Ти идеш и ја те држим за руку да се ти не би спотакао, да не би изгубио равнотежу и пао. Али, колико то може да потраје? Колико дуго је потребно да те ја држим за руку, да би ти могао ићи? Твој главни задатак је да научиш да ходаш сам. Ти можеш. И када успеш у томе, ти ћеш се обрадовати. И након тога ја те нећу заборавити, зато што ћеш ме ти још више волети. Ти ћеш схватити да наши односи нису узајамна зависност, као кад људи једни друге «гуше» сопственим егоизмом, везујући их за себе. Једноставно, ти си уз моју помоћ пронашао Бога.
Али, уколико сам ја теби показао на Њега, а ти се концентришеш искључиво на мој прст, онда почињеш мислити: «Какав диван прст има попа! Како ми је предивно показао на Бога!» Да, али уколико ти не пођеш на ту страну на коју ти прст показује, на крају ћеш пољубити путоказ са натписом «Рај». Но, ми треба да дођемо до Раја. Самостално.
Људи често очекују од духовника готова решења и јасне смернице које треба да следе. А такви односи су незрели. То је детиња психологија. У извесној фази [духовног развоја] то се и може разумети, али ту фазу је неопходно проћи као један сегмент свог духовног пута. Не може се вечно детињити. До када дете може питати учитеља: «Је ли истина да су два и два четири?» У шестом разреду не постављају таква питања! Размисли и сам одговори [на своје питање], ти можеш!
И то је снага, то је увереност, а не егоизам. То је оно што је апостол Павле имао на уму, говорећи: «Све могу у Христу који ми моћ даје» (Фил 4, 13). Ако ми не осећамо ту свемоћ коју носи у себи божанствена благодат, која живи у нама, онда ћемо и стално запиткивати: «Како овде да поступим? А тамо? Шта Бог хоће од мене?» Тако је немогуће чути глас Божији.
Господ је рекао: «Који улази на врата пастир је овцама… И овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену» (Јн 10, 2 – 3). Ако ми знамо и слушамо Његов глас, онда знамо и једни друге. Волимо једни друге. У нама се јавља лична свеза са Христом и са другима. Ти и Господ. Господ и ти. И у неком тренутку ти говориш: «Ја и Бог». И раствараш се у Њему, осећаш како са Његовим благословом и благодарећи Његовој љубави, постајеш благодаћу једно са Њим.
Све су то кораци на путу духовног узрастања. И док још нисмо постигли резултате, ми све време хоћемо да слушамо упутства, шта радити. Ми још нисмо научили да сами куцамо Богу и да му говоримо: «Господе, кажи, ја те слушам! Обрати ми се, подај души мојој да те чује!»
Ствар је у томе што је већина нас одрастала зависећи од родитеља. «Ја чиним тако, зато што Црква тако каже!» Не, ти чиниш тако зато што су те родитељи приморали да то чиниш. Дакле, твоји успеси нису твоја заслуга. И на самом делу ти ништа ниси усвојио, затворио си своје срце. Све се дешавало по аутоматизму.
Такви људи су научили да се Богу обраћају чисто формално. Они сами не разумеју зашто тако поступају, или пак говоре: «Тако су ме учили. Тако су ми говорили.» Да ли Господ то хоће од нас? Просто понављање, имитацију, лишено било какве животне силе и свежине? Је ли то љубав? Сећам се како ми је једна жена причала како се радовала када јој је дете било мало. Радила је са њим све што је хтела: водила га је у цркву, слала га на исповест, на духовне разговоре и ходочашћа, дечак је био помоћник у олтару... Ја сам ју је упитао:
- А сада?
- Сада нема више ништа од тога, све је одбацио!
Ја сам јој рекао:
- Твоје дете је то онда радило тако зато што си ти тако хтела. Али ти ниси усадила у његово малено срце љубав према Богу. Уместо тога, ти си све време сину сервирала готова решења и ниси му давала прилику да сам размисли, да ризикује и да се опече.
Када човек сам учи да лови рибу, дешава му се да греши. Он губи мамац, губи време, те преврће кофу са уловом, али тако стиче искуство. А ова жена је хтела да њено дете одрасте у стакленику, и мислила је да ће оно бити идеално и савршено. Али свако дете одрасте, и онда то више није дете него мушкарац или жена. Он или она сада живе у Лондону и недељом изјутра воли да попије кафу са друштвом, уместо да оде у цркву. Зато што у детињству, долазећи у цркву, ови људи нису ништа научили. Ишли су у цркву јер су их родитељи приморавали да то чине. И сада се испоставља да је све то било залудно.
Из тога следи да је потребно да изађемо на сопствени духовни пут, а не да бринемо о спољашњој, видљивој побожности.
То је као кад родитељи спремају своје дете за излет или га уче неком занату. Ево ти ранац или алат, и ја ћу те научити како се са свим тим носити, и све могу спокојно да оставим [и одем]. Моје дете, или мој друг, мој ближњи, може да пређе преко мене као преко моста на ону страну. Притом, мост може да се сруши, скрши, али ти познај себе, гледај на крајњи циљ, на ту обалу – на Бога. Нико ти не може одузети Његов загрљај.
Ето зашто човек који стреми духовном савршенству, а не нарученој побожности, никада не пада и не јадикује. Али, ако се ти не научиш да гледаш реално на себе и око себе, ако си се навикао да те неко апсолутно води, и најмања мука ће да те сломи и ћеш пасти.
Архимандрит Андреј Конанос
www.pouke.org
Нема коментара:
Постави коментар