Манасија

                                 

                                      извор: Манастир Вазнесење

   Како је дивно кад ми у тихо недељно јутро прва мисао буде Манасија. Када се прво сетим златних коластих аздија на плавој одежди деспота Стефана и месинганих змајева који тугују крај његовог новог, руком осликаног кивота кога сам морала да фотографишем у потаји. Не разуме наша црква да се вера шири и сликом, јер је мало оних који "не видише, а повероваше".

Деспот је мој стални подсетник да ништа није пропало ако не дозволимо да нас бујица однесе.

   Он је онај владар којег бих најрадије видела на челу Србије. Велики кризни менаџер и врхунски директор институције у култури од националног значаја. Магијски библиотекар, господар знања и оличење мудрости.

   Као што видите ратничке квалитете не помињем, иако је деспот и високо цењени ратник, непобеђени витез по мени најлепше српске средњовековне приче ~ оне у којој владар уместо мача употреби дипломатију и математику.

   Да, чудесно је у сањиво недељно јутро прво помислити на Манасију. То је мисао која надима срце радосном памћењем. То је сећање које распламсава наду.

   Тамара Огњевић, 13.3.2016.