Безмало да нема значајнијег храма у нашој Цркви који није украшен неким црквеним предметом из атељеа „Филигран Покимица“ из Краљева. Нитима од сребра Горан Ристовић тка најразличитије облике из природе који, стрпљивим и преданим радом склопљени у цјелину, постају, потом, путири, кандила, кадионице, престони и напрсни крстови, окови кивота, икона и Јеванђеља, панагије, жезла, штапови, медаљони... Елегантни и већ препознатљиви радови сребродјелца Покимице, који подсјећају на славу призренских мајстора, налазе се и у грчким, руским, украјинским, француским храмовима, Витлејему, па чак и православним светињама Латинске Америке... Више него довољно разлога за разговор са уваженим господином Ристовићем о овој, до недавно заборављеној, умјетности.
 |
| Филигрански оков на икони Свети Сава, Манастир Жича Silver filigree mounting on icon St.Sava, Zica Monastery - Serbia фото: Горан Ристовић |
Свевиђе: Гдје се налазе Ваши радови?
Г. Ристовић: Предмети које сам израдио се налазе у бројним нашим манастирима и храмовима. Посебно су ми драга кандила на иконостасу манастира Жиче, јер својом симболиком сажимају наше културно наслеђе. Рађена су у форми „стематогириона“, по узору на круне наших средњовековних владара. Необичну духовну радост ми је донело моје симболично учешће у изради новог кивота за мошти Светог Стефана Пиперског у манастиру Ћелија Пиперска. Окови за Света Јеванђеља за Цетињски манастир и манастир Острог сматрам радовима који ће, вероватно, издржати испит времена и у нади да ће над њима бити испеване бројне Литургије. Ван наших простора, налазе се и у Светој Земљи, Русији, Румунији, Грчкој, Светој Гори, Америци, Боливији, Аустралији, Француској, Грузији… Посебно инспиративан рад је био на изради 19 сребрних филигранских кандила која се налазе на плафону Вертепа и изнад Витлејемске звезде у храму Рођења Господа Исуса Христа у Витлејему. У том храму, као дар наших приложника, налази се и позлаћени престони крст, који у себи има честицу Часног Крста. У комплету са њим је и дискос, запремине преко два литра, и дискос са крунама. Рад на тим предметима је трајао преко две године. Господ је хтео да прошле године учествујем у обнови храма Светог Александра Невског у Ново-Тихвинском манастиру у граду Јекатеринбургу. Ту је пострадала мученичком смрћу царска породица Романових. За тај храм сам урадио позлаћена кандила и два кивота за мошти Светитеља. Тренутно радим на једном престоном крсту за потребе Буковинске Епархије у Украјини, а надам се да ћу ускоро завршити и оков за целивајућу икону Светог Арх. Михајла у манастиру Подмалинско.
Свевиђе: Опишите нам, укратко, процес рада.
Г. Ристовић: Од једног грама сребра, могуће је извући жицу дужине преко три километра. Неопходно је безброј пута жицу грејати током овог процеса како би остала мека и не би пуцала. Такве две жице се међусобно упредају, а затим ваљају да би се добила пљосната жица, која на горњој и доњој страни бива рецкаста. Мало крупнијом жицом се, око унапред припремљеног модела, формира спољашњи рам и унутрашња конструкција. Такве контуре су различитих облика и, поред декоративног изгледа, имају основну функцију да предмет добије конструктивност и чврстину. После формирања основе ради се тзв. „пуњење“ тј. испуњавање међупростора малим спирала- ма од најтање жице. Та попуна може имати различите облике, у зависности какав се ефекат жели постићи. На крају се приступа варењу или, како ми филигранисти кажемо, „лотовању“ прашкастим лотом. То подразумева грејање бренером до температуре преко 950 степени, водећи при том рачуна да се лот лепо разлије и повеже све елементе, а да предмет не изгори, јер је тачка топљења сребра само неколико десетина степени виша. На крају се приступа декорисању предмета сребрним куглицама, ромбоидним плочицама и разним цветићима без којих је филигран незамислив. Измучен огњем и безбројним савијањем, поцрнео од пламена, сребрни предмет се на крају урања у киселине који га прочишћавају и беле. Своју коначну лепоту добија ручним полирањем контура.
Свевиђе: Које су особине технике филиграна код нас, који је свој зенит доживио у доба краља Милутина?
Г. Ристовић: Иако је филигран толико усавршена златарска техника којој се мало шта може допринети, може се говорити о стилским одликама филигранске уметности карактеристичне за поједина поднебља. За разлику од исламског начина израде који тежи што префињенијем и чипкастом изгледу предмета, српски филигран је донекле другачији. Наслоњен на византијско наслеђе у изради накита и богослужбених предмета, српски филигран је на предиван начин укључио и неколико мотива јерменске декоративне камене пластике, која се јавља на прочељима јерменских храмова. Заиста је необичан тај спој византијског, јерменског и српског. На врхунцу моћи српске државе, у доба краља Милутина, приметан је и утицај западног златарства. Економски ојачала властела је обилато даривала храмове бројним бого- службеним предметима, израђеним од племенитих метала. Природно је било да се у таквом окружењу развије филигранска делатност која је упила позитивне утицаје Запада и Истока и развила свој посебан стил. Основна и препознатљива особина тог аутен- тичног стила су изражајније контуре са крупнијим декоративним гранулама и префињеном попуном од најфиније жице. Предмети израђени на овакав начин одају необичну снагу, а у исто време неописиву лепршавост. Нажалост, мало је од тих предмета сачувано, тако да је нама филигранистима модерног доба остало да помно про- учавамо и најситније детаље са тих узорака и трагамо у колективној подсвести са надом да ћемо још више одгонетнути особине српског стила.
Свевиђе: Каква је симболичка вриједност сребра као драгоцјеног метала који се користи у овој техници?
Г. Ристовић: Вредност сребра је везана за моралну чистоту, светост и непорочност. Тим вредностима доприноси особина сребра да поседује изузетну белину и моћ да спречи процесе распадања и труљења. Злато је апсолутни и божански симбол, а сребро, у већој мери, одражава живу природу човека. Стога је сребро погодно за израду сакралних предмета као што су крстићи, иконице и други предмети који су у додиру са пропадљивим људским телом, болешћу, а на духовном плану са грехом. Сребро временом, познато је, тамни, што, такође, симболизује посрнулу Адамову природу. Постоји још једна додатна симболичка вредност злата и сребра, а у вези је са процесом топљења и пречишћавања ових метала. То је симбол преображења, просветљења, аскезе и мучеништва. Код свих народа процес топљења и ливења метала носи одређену магијску конотацију. Међутим, у хришћанству тај процес је у дубокој вези са искушењем и преображењем човечје душе. На свом путу до сјаја злато и сребро пролазе кроз огањ: „Топионица је за сребро и пећ за злато, а срца искушава Господ“, каже се у Старом Завету (књига прича Соломонових XVII, 3). Стихови Псалма 11, 7, су такође повезани са процесом топљења: „Ријечи су Господње ријечи чисте, сребро у ватри очишћено од земље, седам пута претопљено“. Сваки сребрни делић у себи носи заметак новога живота – искру која постаје део будуће иконе, ланца, броша, крста – баш онако како се и ми, кроз покајање и исповедање грехова, изнутра мењамо ка бољем.
Свевиђе: Шта је, осим самог заната, потребно умјетнику да од сребрних нити дебљине власи човјечије, изатка жељени предмет?
Г. Ристовић: Потребно је смирење и стрпљење. Због изузетно спорог процеса израде предмета, уметност филиграна је корисна и дивна вежба стрпљења. Моја природа и мој карактер су доста живахни и на момен- те преки, али, изгледа да Господ свакоме пружа оно што му је неопходно. Мени је, уз остале даро- ве, верујем, дао и ову предивну вежбу смирења. Другачије не би било могуће седети за радним столом и по 15 сати када је то неопходно. Важан је и константан рад на самообразовању, неопходно је што више упознати и овладати оним чиме се бавите и, наравно, потребна је љубав према дару који вам је Господ подарио.
Свевиђе: По струци сте преводилац оријенталиста. Да ли је оријентална декоративна умјетност утицала на Ваше откривање овог древног заната?
Г. Ристовић: Мој избор студија оријенталистике, тј. арапског и турског језика био је један од необичних избора у мом животу. Сада знам да је то био призив Истока, призив који тада нисам знао, ни умио протумачити. Мој сусрет са оријенталним културама и предивним арабескама, као и упознавање са прелепом калиграфијом арапског писма ме је очарао и дубоко се урезао у моје поимање естетског и доживљај лепог. То је невероватан спој геометријских облика и природног тока непрекинуте линије. Било је потребно да протекне 15 и више година да упијена знања и прихваћена естетика Истока нађе своје место у позиву којим се данас бавим. Кренуо сам најпре да радим дуборез, али ме убрзо привукло изучавање филиграна, без неког, наизглед, видљивог разлога. Покојни таст, родом из Призрена, упутио ме је у основе заната. Као опијен, ноћима сам остајао до јутра покушавајући да одгонетнем поједине тајне, а Господ као да је искушавао моје стрпљење, решења сам откривао тек када сам био на ивици одустајања.
Свевиђе: Колико је пут овладавања овом умјетношћу за Вас уједно био и пут трагања и проналажења соп- ствене суштине, односно приближавања Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог?
Г. Ристовић: Изгледа да, у ранијим годинама, нисам знао тумачити симболе које ми је Господ слао. Било је потребно да ступим у четрдесете године живота, па да почнем примећивати. У мом трагању за тајном израде филиграна, Господ ми се на неки неприметан и нечујан начин откривао. Почео сам да примећујем делове потпуно но- вог света који до тада нисам видео, а све време ми је био ту, пред очима. Речима је неописива радост када ноћу, у осами радионице, надвијени над предметом који радите, осетите присуство Њега, а у исто време неизрецив страх, страх од сопствене недостојности наспрам пута који Вам је Господ отворио.
Свевиђе: Шта предметима, који су дио црквене умјетности, обезбјеђује каноничност употребе?
Г. Ристовић: У данашње време појам православног ка- нона је прилично замршен и, неретко, искривљен. Често се мешају канон и стил, канон и традиција. Православни канон не може имати чврсту, формалну дефиницију, не може се објаснити разумом. Канон је, пре свега, живот у Богу, креативно садејство са Богом. Канон никад не бива огољен и разоткривен у целости, њега дарује Дух Свети, он живи и плодоноси кроз Цркву – тајанствено Тело Христово. Канон није резултат човечјег поимања и закључака, он је апсолутно објективан и не може се описати помоћу спољашњих атрибута. Каноничност неког рада се једино може одредити степеном присуства Божанске Красоте. Све ово не искључује корисност и потребу за правилима и смерницама Цркве везаних за црквену уметност. Оне су духовна основа, као костур око којег расте тело, јер где нема духовног живота, нема ни живота уопште. Наслоњен на овај духовни костур, савремени црквени уметник добија, уз благодат Духа Светога, нова пространства за изражавање, избегавајући замку простог копирања радова својих претходника. У вези са чињеницом да црквена уметност мора поседовати духовни карактер, појављује се и проблем оцене вредности неког дела. Искушење да се за такву процену користе световни критеријуми доводи до све веће секуларизације црквене уметности. За одређење сакралности, традиције и каноничности, потребно је да та својства буду присутна у нама самима. Ово значи да је за поседовање сакралности неопходно имати религиозну свест, за традицију да живимо по православним обичајима, а за каноничност да будемо „оцрквљени“, да се теолошки образујемо и, као најважније, да водимо практични духовни живот. Поседовати све ове квалитете практично је немогуће. За почетак, довољно је веровати да су они могући и да постоје, трагати за њима у себи и стремити да се они развију. А за све остало, Господ ће се постарати.
Свевиђе: Наши таланти имају смисла и вриједности ако су у вези једни са другима, а не сами за себе.
Г. Ристовић: Ти таланти, на неки начин, и нису наши. Ми их само баштинимо у име Господа, на корист себи и другима, и ништа више. Таланти су нам дати да их негујемо и опрашујемо са другим цветовима из баште Господње. Једино на такав, саборан начин, могуће је и живети животом у Христу. Има ли ишта лепше од заједничког рада на, рецимо, кивоту за свете мошти, који је клесар секао из камена или дуборезац резао у дрвету, иконописац украсио ликом светитеља, а среброделац оковао племенитим сребром? Тек у саборности и симбиози са радовима других црквених уметника, црквено златарство добија потпуни смисао. Оно није само себи циљ. Тамо, где је у садејству са другим техникама, као што је иконопис, црквено златарство не сме никако прећи невидљиву границу, која дели украшавање лика Светитеља од непримерене упо- требе племенитог метала. Оно што световно златарство и јувелирство одваја од других уметничких заната јесте употреба природних драгоцених материјала. Исто важи за целокупну црквену уметност, јер користи природне и често драгоцене материјале. Суштина црквене уметности није пуко приказивање умећа једног уметника или изражавања његовог става наспрам постављеног задатка. Суштина је у трагању за начином да се прикаже одређени духовни смисао који се, у овом случају, открива тек у контексту целокупног јувелирско-златарског рада, имајући у виду његову намену, форму, уметничко решење, састав материјала и њихово садејство у целокупној композицији. Као и у Светој Литургији, поредак је веома битан у избору материјала који се користи и његовом распореду на одређеном, сложеном у изради, богослужбеном предмету. У дуборезу рађено „Распеће“ са малим сребрним оковом, слично је молитви Господњој која је по форми кратка, а по суштини представља срж Православља. Црквени уметник је ништа друго до слуга на њиви Господњој. Његов задатак је да спозна и пренесе Божју промисао. Стога се и ово делање своди на службу Богу, а не на стваралаштво.
Разговарала: Сенка Чоловић
Свевиђе, бр.88, 2014.г.
www.eparhija.me/casopis-svevidje/14/svevidje-88.pdf
Нема коментара:
Постави коментар