Лазарева субота. Христос је васкрсао Лазара и не можемо да се не понадамо да ће васкрснути и сваког од нас. Сваког ко му буде пријатељ, као што му је и Лазар био. Заправо, сваког ко то жели.
Врбица. Опходом око цркве нас, деце Божије, као да смо је загрлили. Црква постаје нешто меко, живо и топло, не грађевина. Гнездо васкрсења. Припремамо га.
Постом очишћени и детиње невини спремамо се за дочек Христа Цара. Баш овде у нашем граду. Као некад Јевреји у Јерусалиму. Али ми нећемо као они. Нећемо поновити грешку.Никако. Немогуће је. Све већ знамо и радост је велика и истинска.
Све наше мане и проблеми бледи су и у другом плану. Они који не учествују у дочеку и даље размишљају, процењују, просуђују... Ми, који међу осталом децом учествујемо, имамо радосну свест да ћемо дочекати и пригрлити Христа, Цара над царевима. Диван празник!
Али, ипак још није све готово.
Још увек можемо и да га издамо..
ђакон Ненад Илић
Facebook
Нема коментара:
Постави коментар