Уводна реч
Статије (грч.στάσεις – станице, застанци), су песме у којима се описује жалост и патња Пресвете Богородице због распећа и смрти њеног сина Господа Исуса Христа, али и патње које најављују Његово славно васкрсење. Певају се на јутрењу Велике суботе пред Христовим гробом, уз кађење и држање упаљених свећа, чиме се врши обред Његовог погреба. Статије су веће химнографске целине састављене од тропара који се комбинују са стиховима 118. псалма. Од укупно 176 стихова прва статија садржи 72 стиха, друга садржи од 73. до 131. стиха, а трећа од 131. до 176. стиха.
Мелографи српског црквеног појања, Гаврило Бољарић, Никола Тајшановић, као и Ненад Барачки, су у својим нотним зборницима представили три статије само почетним тропарима, док је Стеван Мокрањац у Страном пјенију записао по пет тропара у свакој статији. То указује да су се у Српској Православној Цркви статије најчешће кројиле. Научивши напамет почетне тропаре у статијама – који су служили као узори – појци или свештеници би све остале тропаре певали на исту мелодију. Интегралан нотни запис статија сачинио је епископ Стефан Ластавица, као и свештеници Бранко Цвејић и Мирко Павловић. Разлог због којег се приступило штампању управо Павловићевих статија је тај што се оне, захваљујући великом броју фотокопија овог рукописа, већ деценијама уназад певају у нашој цркви, док су Ластавичини и Цвејићеви записи истоимених песама недовољно познати.
Протојереј-ставрофор Мирко Павловић (1900-1977) је данас углавном познат као писац служби српским светитељима. Он је, међутим, деловао и као диригент, композитор и мелограф црквеног појања. Солидно музичко образовање стекао је у Богословији Светог Саве у Београду, као ђак Стефана Стојановића Мокрањца, које је целог живота употпуњавао. Његов најранији запис црквеног појања јесу управо статије које је „по Мокрањцу ставио у ноте за један глас“ у Битољу 1928. године, највероватније за потребе тамошње Богословије у којој је предавао црквено појање и водио богословски хор. Дакле, на основу неколико тропара у статијама које је Мокрањац записао Мирко Павловић је „скројио“ све тропаре. Што се тоналитета тиче, другу и трећу статију је записао за секунду више у односу на Мокрањчев запис.
Заинтересован за већу употребу савременог српског језика на богослужењима овај угледни свештеник је у својим позним годинама на српском језику нотама записао Плач Пресвете Богородице, тј. канон на малом повечерју Великог петка (1968), статије (1969), као и Избор из великог појања (1971). Од осталих његових записа црквеног појања треба поменути Бденије на Велики четвртак и Царске часове Великог петка (црквенословенски језик). Ипак, већи део његове музичке заоставштине чине вишегласне композиције и хармонизације за мешовити, односно мушки хор, које су већином у рукопису. Један део својих нотних записа, укључујући и једногласне записе црквеног појања, Павловић је објавио самостално, у најскромнијем тиражу.
Нотни записи статија проте Мирка Павловића, како на црквенословенском, тако и на српском језику, су јасни и прегледни, управо онакви какви су записи самог Стевана Мокрањца чији мелографски стил је Павловић подражавао. Ово издање садржи незнатне корекције у односу на оригиналан Павловићев текст. У статијама на црквенословенском језику корекције се пре свега односе на алтероване тонове чиме су избегнуте извесне мелодијске недоумице. Како би зборник био приступачан што већем броју појаца – од којих неки нису богослови – црквенословенски језик је исписан фонетском ћириличном транскрипцијом. Павловић, који је, како је речено, и сам био химнограф, успешно је препевао статије на савремени српски језик, мада тај рад није без мана. Његово настојање да превод доследно прати постојеће мелодије, односно Мокрањчеве мелодијске мотиве који су начињени према семантици црквенословенског језика, неизбежно је водило погрешној акцентуацији и немузикалној пулсацији у појединим тропарима. Како би се то избегло, неки тонови су изостављени, док су слогови у појединим речима прекомпоновани.
Прва и друга статија су у петом, док је трећа статија у трећем гласу који нема сличности са трећим гласом српског Осмогласника. Њиме су, међутим, записане и неке песме празничног појања као што су светилни. Специфичност мелодија у статијама српског напева указује на очигледан утицај грчке псалтике. У том смислу, другу статију не треба певати у дуру (као што је кроз хармонизацију ове статије сугерисао Мокрањац), већ у молу, саобразно петом гласу, чији је, према Павловићевом запису, основни тон (исон) е, а не г. Треба још напоменути да друга статија има две варијанте које се међусобно много не разликују. Војвођански мелографи (Барачки, Цвејић, Ластавица) су је записали онако како се она тамо певала, док је у централној и јужној Србији преовладала Мокрањчева варијанта, иста онаква какву су забележили Бољарић и Тајшановић.
Делатност протојереја-ставрофора Мирка Павловића у области црквеног појања, без сумње, има историјску вредност и представља аутентичан допринос очувању и неговању српског црквеног појања у 20. веку. Штампањем његових статија на црквенословенском, односно српском језику, одаје се признање за тај рад и – што је једнако важно – употпуњују наше црквене певнице новим нотним зборником.
мр Предраг Ђоковић
извор:www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар