И Црква државу и држава Цркву покушавају да користе за своје циљеве.
Црква има за циљ да државу подреди Царству Божијем.
Држава има циљ да Цркву подреди себи, царству земаљском.
У давна времена у Византији је прокламована симфонија (српски – сагласје) Цркве и државе. Српска средњовековна држава је преко Светог Саве преузела разрађену византијску идеологију.
Прокламована складна сарадња Цркве и државе за добро народа, узајамно помагање и подржавање без задирања у устројство и управљање, ни тада није функционисала идеално али омогућила је настанак снажне Немањићке Србије и процват Православне српске цркве.
Слом српске државе оставио је Цркву да се сама брине о народу. И она га је, без државе сачувала у вековима ропства.
Обнова српске државе није значила и искрени наставак покушаја постизања сагласја са Црквом.
Епизода збацивања и прогонства митрополита Михаила, наклоњеног Русији, од стране германофила и прозападњака, краља Милана и тадашњих напредњака је само најјаркија у нововековној историји проблема у односима Цркве и државе. Па затим Конкордатска криза тридесетих година прошлог века, тровање патријарха Варнаве...
Комунисти одлучују да се држава сама брине у народу, а Цркву ставља у резерват.
Национално буђење, иако у постјугословенском мамурлуку, држави поставља неминовност разбијања ограда резервата и узимања Цркве за партнера. Не симфонијски равноправног, али колико-толико уваженог. Неискреност прихватања Цркве од стране државе сама по себи говори о томе да држава више нема ни искрену намеру да се стара о народу.
Још увек под именом Југославије, држава, а да и није поново постала српска држава, уз сарадњу самог незадовољног народа доживљава слом и бива окупирана. Тек окупирана држава, макар по називу поново постаје српска. Црква је то била све време без прекида.
Народ није потпуно без државе као у време Турака, али њу, смењујући се, воде отворени колаборанти или нејаки послушници окупационих власти. Црква у периоду после изласка из резервата није успела да се успостави као потпуно самостални чинилац, а држава се кроз цео тај период, и распаднута Југославија и окупирана Србија, труди да задржи контролу над Црквом какву је имала у време резервата.
Народ је поновио постао раја и нема ко да га заступа и брани, да се заиста брине о њему.
Црква је поново потребна свом народу. Али га она, још увек слаба и контролисана мрежом персоналних уцена и награда од стране државе, непрекидно разочарава. Цркви треба помоћи не аминовањем свега што се у њој ради, него пре свега зрелим и упорним захтевима верујућих људи да се Црква ослободи од превеликог утицаја државе, и да осим молитве организује и разне друге активности конкретне бриге о свом народу.
Пре него што се наставе хајке, оптужбе и оговарања свештенства и нижег и вишег по линији финансија, можда би било паметније сагледати једноставне чињенице.
На страну колики значај Црква има за идентитет народа. На страну колики је њен животворни значај, значај за смисаону историју и појединаца и народа, колики би могао да буде њен морални ауторитет (који ни сад није изгубљен), али она је једина озбиљна институција која има и директну финансијску везу са народом. Народ директно финансира своју Цркву и може то да ради и кад се држава потпуно дистанцира од Цркве. Утолико је она у овом као и сваком другом времену једини озбиљан партнер државе. Било да јој као заступник народа стоји насупрот, било да са државом која искрено приступа сагласју сарађује на заједничком циљу народног бољитка. Сада је наравно много вероватнија прва улога.
Утолико, пошто су већ сви прихватили доминантно финансијску процену свега што се ради, народ као финансијер у следећем периоду може да захтева од црквене јерархије да Црква послужи и као окриље организовања активности за одбрану и заштиту народа од пропасти. Предлози таквих ствари се већ појављују, али систематизовани и озбиљно и упорно презентовани без узмицања могу да дају и озбиљније резултате.
Народ, Црква, држава – све је ипреплетено и све је тренутно у лошем стању. Држава по персоналној линији има превелик утицај на велики део врха Цркве, то је очигледно. Ипак је у садашњим околностима извесније да ће се народ пре домоћи своје државе, државе која ће да служи њему, а не политичким паразитима и њиховим заштитницима, ако прво задобије већу заједничку снагу преко Цркве, па затим њеним притиском на власт - а не преко накарадног партијског система који га мало-мало позива на бесмислене изборе.
Избори су за неки дан, а ускоро ће и Сабор СПЦ. И онима који виде неки смисао у изборима и онима који не виде било би од користи да се упознају са темама које ће бити на Сабору и да провере начине на које могу (црквено, канонски) да утичу на рад Сабора. Ако се у први план опет поставе искључиво финансијске теме, можда није решење разочарати се и умањити финансирање Цркве, већ тражити више активности за добро народа које ће бити покренуте тим финансирањем.
Да се не ради о утопији, нити о неким саблажњивим предлозима, може да посведочи начин организације наше Цркве у земљама осим ове окупиране, у којој већина нас живи. Тамо је утицај лаика понекад чак и превелик.
Овде је довољно да буде икакав. Да осим оном најважнијем, надисторијском и надвременом, помогне и опстанку српског народа у историји, у овом историјском (бедном) тренутку.
Ђакон Ненад Илић
Facebook
Црква има за циљ да државу подреди Царству Божијем.
Држава има циљ да Цркву подреди себи, царству земаљском.
У давна времена у Византији је прокламована симфонија (српски – сагласје) Цркве и државе. Српска средњовековна држава је преко Светог Саве преузела разрађену византијску идеологију.
Прокламована складна сарадња Цркве и државе за добро народа, узајамно помагање и подржавање без задирања у устројство и управљање, ни тада није функционисала идеално али омогућила је настанак снажне Немањићке Србије и процват Православне српске цркве.
Слом српске државе оставио је Цркву да се сама брине о народу. И она га је, без државе сачувала у вековима ропства.
Обнова српске државе није значила и искрени наставак покушаја постизања сагласја са Црквом.
 |
| Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу |
Комунисти одлучују да се држава сама брине у народу, а Цркву ставља у резерват.
Национално буђење, иако у постјугословенском мамурлуку, држави поставља неминовност разбијања ограда резервата и узимања Цркве за партнера. Не симфонијски равноправног, али колико-толико уваженог. Неискреност прихватања Цркве од стране државе сама по себи говори о томе да држава више нема ни искрену намеру да се стара о народу.
Још увек под именом Југославије, држава, а да и није поново постала српска држава, уз сарадњу самог незадовољног народа доживљава слом и бива окупирана. Тек окупирана држава, макар по називу поново постаје српска. Црква је то била све време без прекида.
Народ није потпуно без државе као у време Турака, али њу, смењујући се, воде отворени колаборанти или нејаки послушници окупационих власти. Црква у периоду после изласка из резервата није успела да се успостави као потпуно самостални чинилац, а држава се кроз цео тај период, и распаднута Југославија и окупирана Србија, труди да задржи контролу над Црквом какву је имала у време резервата.
Народ је поновио постао раја и нема ко да га заступа и брани, да се заиста брине о њему.
Црква је поново потребна свом народу. Али га она, још увек слаба и контролисана мрежом персоналних уцена и награда од стране државе, непрекидно разочарава. Цркви треба помоћи не аминовањем свега што се у њој ради, него пре свега зрелим и упорним захтевима верујућих људи да се Црква ослободи од превеликог утицаја државе, и да осим молитве организује и разне друге активности конкретне бриге о свом народу.
Пре него што се наставе хајке, оптужбе и оговарања свештенства и нижег и вишег по линији финансија, можда би било паметније сагледати једноставне чињенице.
На страну колики значај Црква има за идентитет народа. На страну колики је њен животворни значај, значај за смисаону историју и појединаца и народа, колики би могао да буде њен морални ауторитет (који ни сад није изгубљен), али она је једина озбиљна институција која има и директну финансијску везу са народом. Народ директно финансира своју Цркву и може то да ради и кад се држава потпуно дистанцира од Цркве. Утолико је она у овом као и сваком другом времену једини озбиљан партнер државе. Било да јој као заступник народа стоји насупрот, било да са државом која искрено приступа сагласју сарађује на заједничком циљу народног бољитка. Сада је наравно много вероватнија прва улога.
Утолико, пошто су већ сви прихватили доминантно финансијску процену свега што се ради, народ као финансијер у следећем периоду може да захтева од црквене јерархије да Црква послужи и као окриље организовања активности за одбрану и заштиту народа од пропасти. Предлози таквих ствари се већ појављују, али систематизовани и озбиљно и упорно презентовани без узмицања могу да дају и озбиљније резултате.
Народ, Црква, држава – све је ипреплетено и све је тренутно у лошем стању. Држава по персоналној линији има превелик утицај на велики део врха Цркве, то је очигледно. Ипак је у садашњим околностима извесније да ће се народ пре домоћи своје државе, државе која ће да служи њему, а не политичким паразитима и њиховим заштитницима, ако прво задобије већу заједничку снагу преко Цркве, па затим њеним притиском на власт - а не преко накарадног партијског система који га мало-мало позива на бесмислене изборе.
Избори су за неки дан, а ускоро ће и Сабор СПЦ. И онима који виде неки смисао у изборима и онима који не виде било би од користи да се упознају са темама које ће бити на Сабору и да провере начине на које могу (црквено, канонски) да утичу на рад Сабора. Ако се у први план опет поставе искључиво финансијске теме, можда није решење разочарати се и умањити финансирање Цркве, већ тражити више активности за добро народа које ће бити покренуте тим финансирањем.
Да се не ради о утопији, нити о неким саблажњивим предлозима, може да посведочи начин организације наше Цркве у земљама осим ове окупиране, у којој већина нас живи. Тамо је утицај лаика понекад чак и превелик.
Овде је довољно да буде икакав. Да осим оном најважнијем, надисторијском и надвременом, помогне и опстанку српског народа у историји, у овом историјском (бедном) тренутку.
Ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар