Лука, 1, 24-28. Зач. 3.
Сунце се огледа у чистој води, и небо у чистом срцу.
Много домова има Бог Дух Свети у овој пространој васиони, али чисто срце човечје дом је Његове највеће радости. Ово је управо Његов дом, све остало су само Његове радионице.
Никад човечје срце не може бити празно; оно је вазда испуњено: или адом, или светом, или Богом. Садржина срца зависи од чистоте срца.
Некада је срце човечје било испуњено само Богом; огледало – само за красоту Божју, харфа – само за хвалу Бога. Некада је оно уистину било у руци Божјој, и стајало је ван опасности; но када га је човек по безумљу узео у своје руке, зверови многи напали су на срце човечје, и од тада је настало оно што посматрано изнутра назива се робовањем срца човечјег, и што посматрано споља назива се историјом света.
Немоћан да држи сам своје срце рукама својим, човек га је наслањао на бића и на ствари около себе. Но нашто је год човек наслонио срце своје, од тога се срце човечје упрљало и ранило.
О, јадно срце људско, својино многих незаконитих господара, бисере међу свињама! Како си отврдло од дуга робовања, и како си потамнело од тешке таме! Сам је Бог морао сићи, да те ослободи од ропства, да те спасе од таме, да те излечи од греховне приказе и да те поново узме у Своје руке.
Силазак Бога међу људе је најнеустрашивије дело Божје љубави, Божјег човекољубља, најрадоснија вест за чисте и најневероватнији догађај за нечисте срцем.
Као стуб од пламена у најгушћем мраку, такав је силазак Бога међу људе. А повест овога Божјег силаска међу људе почиње са ангелом и девојком, са разговором између небесне чистоте и земаљске чистоте.
Кад нечисто срце разговара с нечистим срцем, то је рат. Кад нечисто срце разговара с чистим срцем, и то је рат. Само кад чисто срце разговара с чистим срцем, онда је то радост мир и – чудо.
Архангел Гаврил први је благовесник спасења људског, или чуда Божјег; јер спасења људског не би било без чуда Божјег. Пречиста Дева Марија прва је чула ту благовест, и прва од људских бића устрептала од страха и радости. У њеном чистом срцу небо се огледало, као сунце у чистој води; под њено срце имао је да положи главу Своју и обуче се у тело Господ, Створитељ новог и Обновитељ старога света.
О томе говори данашње јеванђеље.
У оне дане заче Јелисавета жена Захаријина, и тајаше се пет месеци говорећи: тако ми учини Господ у дане ове у које смотри да скине срамоту моју међу људима. У које дане? У оне дане, који претходе великом дану Рођења Господа Исуса. Егда приде кончина љета, када се сустигоше сва велика пророчанства у испуњењу, када се наврши рок, проречен Данилом, када нестаде кнеза од колена Јудина, када немоћни род људски уздисаше заједно са немоћном природом око себе очекујући спасење не више од човека нити од природе него од Бога јединога, у то време заче Јелисавета жена Захаријина. Но шта има старица Јелисавета, жена Захаријина и нероткиња, заједничко са спасењем рода људскога? Има заједничко то, што ће она родити Претечу Спаситељева, који ће као војник напред ићи и објављивати долазак Војсковође. Старица нероткиња могла је родити само гласника спасења но не и Спаситеља. Она је верна слика старога света, који је био састарео и бесплодан, без рода и плода, гладан и жедан; слика сасушенога света, који је као престарело и сасушено дрво још могао неким чудом и озеленети, и објавити пролеће, но никако и плод дати.
У оно време, као и у сва времена, жена нероткиња осећала се под срамотом стидећи се и Бога и људи и себе. Нашто брак, ако супрузи немају деце? И Рај може за бездетне да постане местом искушења и пропасти а камо ли земља. Бездетне супруге највише једе стид једно од другога. Једно другоме они изгледају као зелене смокве без плода, и у дну своје душе бојажљиво и неизразиво осећају проклетство на себи. И што је најгорче – као и у наше дане – једно друго обично подозрева у похоти и нечистоћи, и обоје сматрају свој брак, хтели не хтели, озакоњеном похотљивошћу и нечистотом, нарочито још ако не знају за Бога и не осећају прст Божји на себи. За то су бездетни бракови кратка века и још краће среће. Јер ништа у свету не разочарава људе више од бесплодне жеље, већ задовољене и презадовољене. Првобитна заповест Божја: рађајте се и множите се (Пост. 1, 28), тежи као планина над бесплодним супрузима, ма је они чак и не знали. Ма је они и не знали разумом, кроз учење, морају је знати срцем, кроз осећање јер је утиснута као неизгладљиви печат на сваку душу људску, као и све основне заповести Божје. О туговању бесплодних супруга довољно се зна како из Светога Писма тако и из свакодневног искуства свију народа и свију времена.
Али чудом у те чудесне дане Јелисавета заче у своје старе дане. Како то може бити? питају се они, који лете чулима по површини ствари као по леду над језером, препуним силе и живота. Они који и сами душом осећају и језиком признају, да се овај свет не може другчија спасти него чудом Божјим, обично, када чудо Божје дође, врте главом и одричу чудо питајући се: како то може бити? Кад не би постојао живи и свемоћни Бог, онда ништа не би могло бити, ништа постојати, ништа се уопште десити. Нити би тада могла родити роткиња ни нероткиња. Али кад постоји живи и свемоћни Бог, онда је све могуће, тим пре што Бога не вежу закони природе, које Он није дао да веже Себе него друге, нити да ограничи Своју моћ него да учини неопходном Своју милост. Исто као једна справа, коју је човек направио својом руком, што не ограничава слободу човека, да ради овако или онако, кроз њу или мимо ње, исто тако ни Богом створени свет са својим законим устројством не ограничава слободу Бога да ради овако или онако, сходно Своме милосрђу и људским потребама. Ваљда они, који рађају, рађају својом силом а не Божјом! Бог је нарочито суревњив на живот, те га дели како Он хоће; зачиње се живот где Он хоће и не зачиње где Он неће. Отуда и бива, да понекад млади супрузи при свим испуњеним природним законима немају деце, а понекад опет стари супрузи мимо природних закона имају деце. Живи Бог је једини господар живота, те над оним, над чим Он једини господари, немају силе ни природа ни природни закони, а још мање гатари и врачари, којима се нероткиње често за помоћ обраћају не знајући да су гатари и врачари служитељи не светле божанске силе но тамне силе демонске.
Човек очекује чудо од Бога, а кад чудо дође он не верује у њега. Природа је постала дрветом искушења за човека. Сакривен због своје голотиње под сенку природе човек би и хтео да га Бог посети и боји се Божје посете. Кад га Бог не посети, он се жали, а кад га посети, он одриче. Као што је у Рају Адам био стављен између два дрвета: живота и познања, тако је потомство Адамово стављено опет између два дрвета: Бога, као Дрвета Живота, и природе, као дрвета познања. Да се и сад, као и онда, опроба слобода човекова, његова послушност и његово смирење. Да се окуша мудрост човекова. Да се окуша срце човеково. Да се окуша воља човекова. Јер да нема искушења, не би било слободе. А да нема слободе, не би било људи као људи, но било би у свету само две врсте стења: непокретног стења и покретног стења.
Све ове просте и јасне истине, које не знају душе са земаљским разумом и које оне не могу знати због помрачености духовног вида грехом, знала је једна проста но побожна старица, Јелисавета. Зато се она и не зачуди, кад затрудне у старим данима, него одмах изађе са готовим и јединим разумним објашњењем своје невремене трудноће: тако ми учини Господ у дане ове. А зашто? Она још и не зна, нити по смирености својој сме да помисли, како ће редак и велики бити плод утробе њене. Она не зна за лавовску улогу у историји људског спасења, коју ће имати да одигра њен син: Пророк, Претеча и Крститељ. Нити она зна дубоке смерове Божје, срачунате до краја времена, нити још прониче у то, како Бог бешумно изводи те смерове кроз слуге и слушкиње своје, бешумно и лагано, али без препона и задржавања. Она зна само један скроман и дирљив разлог Божјег благоволења према њој: тако ми учини Господ у дане ове, вели она, да скине срамоту моју међу људима. Чудо Божије она протумачи као знак Божје милости према њој. И то је правилно, но није све. Да је то чудо она протумачила као знак Божје милости према васцелом старом свету, који је био бесплодан, онда би рекла све. Гле, тим чудом Бог је припремао једно веће чудо, којим је хтео да скине срамоту пред ангелима са целога бесплоднога рода људског.
А у шести месец послан би ангел Гаврил од Бога у град Галилејски, по имену Назарет, девојци обрученој мужу, по имену Јосиф, из дома Давидова, и девојци име Марија. Овде се мисли на шести месец трудноће Јелисаветине, или на шести месец зачећа Јована Претече. Зашто баш у шести месец? Зашто не у трећи, или пети, или седми? Зато што је стварање човека било у шести дан, после све створене природе. Христос је Обновитељ све твари. Он долази као нови Створитељ и као Нови Човек. У Њему је све ново. У овоме новом стварању Јован је претеча Христу онако од прилике као што је у првом Божјем стварању сва природа била претеча староме Адаму. Јован представља пред Христом Господом сву земаљску твар укупно са старим човеком, само у њему покајаним. У име човечјег рода он ће ићи пред Господом као покајник и проповедник покајања. Још овај шести месец, у који се младенац Јован заигра у утроби матере своје, одговара шестом периоду времена, у коме се Спаситељ родио, и шестом печату из Откровења Јованова (6, 12).
У шести месец, дакле, послан би ангел Гаврил. У великој драми првога стварања појављују се ангели на првом месту: у почетку створи Бог небо и земљу (Пост. 1, 1). Под небом се разумеју ангели у свима ступњевима небесне јерархије. Па ево, и на самом почетку велике драме новог стварања појављују се опет прво ангели. Ангел је кроз уста пророка Данила одредио време, кад ће се родити Цар над царевима; ангел је кроз уста пророка Исаије и других пророка, изрекао начин, како ће се Он родити, ангел је објавио првосвештенику Захарији рођење Претече; ангел објављује сада рођење самога Богочовека. Када се пак Богочовек буде родио, ангели ће хоровима певати над витлејемском пећином. Свако стварање Богу је радост, јер Бог ништа не ради по нужди и морању, како то уче неке мрачне философије и незнабожачке баснословне религије. Свако стварање Богу је радост, и ту Своју радост Бог воли да подели с неким. Јер радост у чистоти и од љубави једина је ствар на небу и на земљи, која се дељењем не умањује него повећава, ако би уопште смело бити речи о повећавању радости од љубави код Бога, праисточника и радости љубави. Зато створивши ангеле у првом стварању, Бог их одмах узима у сарадњу на даљем послу своме. Створивши Адама, он га одмах узима у сарадњу у управљању Рајем и свима створењима у Рају. Исто тако и при Новом Стварању: пред Христом, Новим Човеком, иду ангели; у стројењу Свога Царства Господ одмах узима у сарадњу апостоле, потом и друге особе, које Њему сарађују не само док су на земљи, у земаљском животу, него и после своје телесне смрти. У ту Своју сарадњу Господ и до дана данашњега узима светитеље, мученике и остале, који су се тога удостојавали и удостојаваЈу. Но, коме би послан велики архангел Гаврил? („Послан би војник, да објави царску тајну, тајну, која се вером познаје а љубопитством не находи; тајну, којој се треба клањати а не човечјим разумом мерити; тајну, која се да протумачити божанским разумом а не човечанским.“ Златоуст: Беседа на Благовести.)
Девојци обрученој мужу, по имену Јосиф из дома Давидова. Велики архангел Божји јавља се девојци, јер кроз девојку, чисту пречисту, треба да прође и дође Почетник новога света, Новога Стварања. Нови свет треба да буде сама чедност и чистота, насупрот староме, иструлеломе свету, који је постао нечистим због своје упорне непослушности према Творцу своме. Девојка треба да послужи као капија, кроз коју ће Спаситељ света ући у свет као у Своју радионицу и Свој дом; девојка а не жена, јер жена, ма како била узвишена духом, везана је за стари свет и старо створење, будући везана за свога мужа, те није слободна од светских жеља и светске пристрасности. Зато не жена но девојка, чиста пречиста, савршено предана само Богу и срцем својим одвојена од овога света. Таква девојка је телесно израсла у трулежном свету, као крин на ђубришту, но недодирнута од трулежи света.
Та изабрана девојка била је обручена Јосифу, рођаку своме. Зашто је била обручена? Промисао Божји тако је уредио, да би је сачувао од подсмеха демона и људи. Да није била обручена, па родила, ко би од људи могао поверовати, да Син њен није незаконито рођен? И који би је земаљски судија у том случају поштедео од строгости закона? Промисао Божји није хтео, да наводи беду на избраницу Своју нити тешко искушење на људе, зато је тако устројио, да прикрије Деву и њено рођење под видом обручења. („Кад сам Христос много што шта из почетка прикриваше, називајући себе сином човечјим и не откривајући свуда јавно своју једнакост са Оцем, што се чудиш што и ово прикри, припремајући неку дивну и велику тајну?“ Златоуст: Бес. на Матеја.)
Зашто је човеку име баш Јосиф? Да подсети на дивнога и целомудренога Јосифа, који је у страшно поквареном Египту очувао своју телесну и душевну чистоту, те да се и тиме олакша вернима савест у веровању, да је плод девичке утробе Богоматерине у истини од Духа Божјега а не од земаљског страсног човека.
И ушавши к њој ангел рече: радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама. Ново стварање радост је Богу и људима; зато оно и почиње с благовешћу: радуј се! Том речју отвара се драма новога стварања. То је прва, почетна реч, која се чула чим се завеса велике тајне почела подизати. Гаврил назива Деву Марију благодатном зато што је душа њена као храм била испуњена животворним даровима Духа Светога, небеским мирисом и небеском чистотом. Неблагодатни су они, чије су душе затворене према Богу а отворене једино према земљи, те миришу земљом, грехом и смрћу. Благословена си ти међу женама. С ким је Господ, с тим је и благослов. Одсуство Господа, одсуство је и благослова. Удаљеност Бога од човека јесте проклетство, близина Бога човеку јесте благослов. Наравно, јасно је из појма о човекољубљу Божјем, да се Бог никада не би удаљио од човека, да се прво човек није удаљио од Бога. Долазак Господа Христа у свет показује то безгранично Божје човекољубље. И ако је човек проузроковао раздаљину између себе и Бога, ипак ево Бог се први приближује човеку, да премости ту раздаљину. Жена је прва створила амбис између човека и Бога. Ево, жена бива и мост над амбисом. Ева је прва пала у грех, и то у светломе Рају, где ју је све задржавало од греха; Марија је прва победила сва искушења, и то у тамноме свету, где све вуче у грех. Зато је слабовољна Ева и родила, као први свој плод на земљи, братоубицу Каина, док је јунакиња Марија родила Јунака над јунацима, који је извео из тамнице греха и смрти братоубилачки род људски, род непослушне и нечисте Еве.
А она видевши (архангела) смути се од речи његове и помисли: какав би ово био поздрав“?
Као дете! Марија и јесте право дете. Господ је рекао: ако се не повратите и не будете као деца, нећеше ући у царство небесно (Мат. 18, 3; 19, 14). Овај свет страсти и страсности брзо стари човека. Наше је детињство врло кратко, и у модерном времену оно бива и биваће све краће и краће. Ко се може повратити и бити још једанпут дете? Марија је била и остала целог свог живота дете, по чедности и наивности, по страху и послушности према Богу. Није ли она ушла у царство Сина свога још и пре Његове проповеди о царству? Гле, царство је Божје било унутра у њој (Лк. 17, 21)! Као дете она се и уплашила од појаве ангела; као дете и помислила: какав би ово био поздрав? Ничега извештаченога, ни увијенога, ни позоришнога нема код ње, но све детињски просто, чедно, јасно и наивно.
Велики Гаврил, који је присуствовао стварању човека у почетку времена, и који има моћ да прозире скроз душе људске, гледао је бурне помисли Пречисте Деве јасније но ми што можемо да гледамо тела. Он виде, дакле, смућеност њене душе и похита да је умири умилним речима:
Не бој се Марија! јер си нашла милост у Бога. Не бој се, дете! Не бој се, благодатна кћери Божја! Не бој се, најблагословенија од свих смртних, јер ће благослов Божји сићи кроза Те на сав род људски! Не бој се, јер си нашла милост у Бога. (Богодухновени Андреја Критски улазећи у мисао великог архангела овако објашњава благовест Пресветој Деви: „Не бој се, Марија! Ти си обрела благодат у Бога, благодат коју није примила Сара, коју није осетила Ревека; обрела си благодат, које се није удостојила ни славна Ана, ни Фенана, њена супарница. Јер мада су оне постале мајкама, ипак су у бешчадству изгубиле девство, а Ти постајући Матером задржаваш и девство Своје неповређено. И тако, не бој се; Ти си обрела благодат Божју – благодат, коју осим Тебе нико од вечности није обрео“. Беседа на Благовести.) Ове последње речи говоре против тврђења неких западних богослова односно тзв. „непорочног зачећа“, наиме, као да је Дева Марија зачета и рођена од својих родитеља без сенке греха Адамова и одговорности за тај грех. Кад би тако било, зашто би архангел рекао: нашла си милост у Бога? Милост Божју, која укључује појам опраштања, налази онај, коме је та милост прво нужна, а друго онај, ко је тражи. Не, него је Пресвета Дева уложила херојски труд на узвишењу своје душе ка Богу, и на том путу узвишења срела ју је Божја милост.
Пошто је умирио девичку душу Маријину, сада јој крилати весник Божји испоручује главну поруку неба:
И ево зачећеш у утроби, и родићеш сина, и надени му име Исус. Он ће бити велики и назваће се Син највишега, и даће Му Господ Бог престо Давида, оца његова, и зацариће се у дому Јаковљеву ва век, и царству његову неће бити краја. Божји весник говори јасно до појединости. Зачећеш у утроби, то јест у телу. Као што овај израз употребљује и Псалмист: и дух прав обнови во утробје мојеј (Псал. 50). Овим наглашавањем у утроби архангел као да жели унапред да предохрани против заблудног учења јеретика докета, као да Христос тобож није имао стварно тело, нити да је био стварно рођен, нити да је био стваран телесан човек, него као да је тобож био само један призрак телесног човека.
Име Исус, или Јошуа – по јеврејском – такође је значајно. Такво је име носио син Навинов, који је увео народ израиљски у земљу обећану, преображавајући тако улогу и дело Исуса Спаситеља, који је увео род људски у Једну истинску и бесмртну земљу обећану, у царство небесно.
Све остало што саопштава архангел, срачунато је на то, да увери Деву, да ће њен син бити очекивани Месија. Да ће Он бити Син Највишега, да ће добити од Бога престо Давидов и да ће се зацарити у дому Јаковљеву ва век – све је то у свести свакога Израиљца, а тим пре у свести духовно васпитане Деве Марије, довођено у везу једино са очекиваним Месијом. Архангел не говори Деви све о Господу Исусу, но само оно што је њој као пророчанство познато и појмљиво из Светога Писма.Он јој не говори о светској и свечовечанској улози Исусовој, о Њему као Спаситељу свих народа и племена, нити као Оснивачу духовнога царства, нити као Судији свих живих и мртвих, а још мање о Њему као Слову Божјем, као једној од три вечне ипостаси Свете Тројице. Да јој је то рекао, још више би је смутио. Она није свезнајућа, поред своје чедности и чистоте. И она ће имати много да се учи од свога Сина у току и времена и вечности, да слуша и чува у срцу своме све речи Његове (Лука 2, 51; Јов. 2, 4). Архангел се држи тачно рамова израиљског поимања. Он говори у органској вези све оно што се налази расејано по пророцима и што она зна (Ис. 9, 6-8; 10, 16; 11, 1; Јерем. 25, 5; 30, 9; Језек. 34, 24; Осија 3, 5; Михеј 5, 4; Псал. 132, 11; Данил 2, 44; и др.). „Закле се Господ Давиду у истини, од које не ће одступити: од порода Твојега посадићу на престолу твојему (Пс. 132, 11). Господ посла Реч Јакову, и она паде у Израиљу (Ис. 9, 8.).
Чувши ову поруку неба Дева Марија, у својој детињој чедности и наивности пита чудног Посетиоца: Како ће бити то кад ја не знам мужа? (Добро запита она ангела: „како је то могуће?“ јер она је раније читала, како је речено, да ће девојка зачети, али није читала каквим ће начином зачети. – Амвросије). Ове речи не изражавају њено неверовање гласу архангела него само њену детињску чедност и наивност. Шта би неко од вас рекао на сличну поруку најнеобичнијег госта од свих гостију? Оно што би вам прво пало на ум при треперењу срца вашег, је л’ те? Но Дева Марија није рекла нешто излишно. Ако је њено питање, претпоставимо, излишно за њу, оно није излишно за нас. Ради нас њен благодатни дух поставља једно питање, које би поставили свакако сви ми, будући под теретом природног закона. За рођење треба муж; – где је муж? Тако би питали сви ми, удаљени од слободе, која се радује свемоћи Божјој, а пригњечени навиком на силу природе. Зато је нужно било, због нас, да Дева постави ово питање, те да ми чујемо одговор Божјег посланика. Шта одговара Гаврил?
Дух свети доћи ће на Тебе и сила највишега осениће те, зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји. И ето Јелисавета твоја тетка, и она заче сина у старости својој, и ово је шести месец њојзи коју зову нероткињом, јер у Бога све је могуће што рече.
Потпун и потпуно задовољавајући одговор. Бог идјеже хошчет побјеждајетсја естества чин. Природа и природни закони су као и да нису кад живи Бог спроводи Своју вољу и Своје устројство људског спасења. „Благодат се не потчињава закону природе“ – вели Григорије Неокесаријски. (И Слово на Благовести). Дух је оно што оживљава (Јов. 6, 63), посведочио је сам Обновитељ све твари, Господ Исус. Дух оживљава посредно или непосредно. Непосредно Дух Божји је давао живот у Рају, пре греха. И рече Бог – и би тако! После греха Дух даје живот посредно, кроз створене душе и створена тела. То посредно дејство Духа и називамо ми природом и природним законом. Но Дух Божји има Себи резервисано право и неограничену моћ, да даје живот и непосредно, све према Својој вољи а сходно Божјем устројству спасења људскога. Но и при посредном давању живота Дух је и зачетник и власник живота. Природа, оваква каква је, само је једна сен, један застор, кроз који Дух дејствује. Но и у случајевима посредности има ступњева, јер Дух дејствује више посредно и мање посредно. Такви су случајеви код роткиња и код нероткиња. Посредан, но мање посредан, Јесте случај и са старом Јелисаветом, као што је био случај и са мајком Исаковом, Самсоновом и Самуиловом. Јер зачеће код старих жена не може се ипак назвати непосредним дејством Духа, пошто су све роткиње и нероткиње од Еве па надаље причаснице греха, везане са овим светом жељама и похотама, више или мање. Једино зачеће при непосредном наитију, или дејству Духа Живота јесте зачеће Пречисте Девојке Марије. У свој историји стварања од Адама до Христа таквога случаја није било. Такав је само један случај у времену, и само један у вечности. Оба се односе на Господа и Спаса нашега Исуса Христа.
Јер у Бога је све могуће што рече. То значи, да свака реч Божја испуњава се увек у потпуности. Још кроз надахнутог Исаију пророка Бог је пустио реч: гле, девојки ће зачети и родити сина (Ис. 7, 14). Па ево то се и збива. Од кад свет постоји за Бога се може само једно рећи. Бог рече – и би тако! Речи су Господње речи чисте, сребро у ватри очишћено од земље, седам пута претопљено (Пс. 12, 6).
Дева Марија није посумњала у речи Господње, објављене јој архангелом. Јер да је посумњала, као што је свештеник Захарија посумњао, и она би била кажњена као што је и Захарија био кажњен. И мада су доста слична питања, која упућују ангелу и Захарија и Марија, ипак су срца њихова сасвим различна. А Бог гледа на срца људи. Два сасвим различна срца могу исказати сличне речи.
Саслушавши објашњење Божјег весника најсмиренија од смирених девојака закључује свој разговор с архангелом умилним речима:
Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи Твојој: Она не каже: ево слушкиње твоје, архангеле, него вели слушкиње Господње, јер зна, да је архангел само испоручитељ воље Божје, и да је и он, мада велемоћан и бесмртан, само слуга Бога живога. С друге стране опет она не каже: нека ми буде по речи Господњој – него по речи твојој, да тиме укаже част бесмртнику и вођи читаве војске бесмртника. И једна и друга мисао пак изражава најготовију послушност и најпотпунију смиреност. Овакав мудар одговор могло је дати само срце преиспуњено чистотом, јер у такво се срце права мудрост најрадије и улива. У часу свога искушења у Рају Ева је била тренутно заборавила овакав језик. Јер у часу њенога кушања она је поклонила пажњу речима Сатане, и њено се срце тренутно онечистило, а због нечистоће и мудрост из њега удаљила. Од гордости и непослушности онечистило се срце Евино и помрачио ум њен; од гордости и непослушности наспрам Бога пропао је стари свет, онаказио се род људски, унесрећила сва створена твар. На смирењу и послушности има се зидати нови свет. Неописиво је смирење и послушност Пресвете Богомајке, њу ће само њен Син, Спаситељ и Обновитељ свеколике твари, превазићи Својим бескрајним смирењем и послушношћу.
Најзад, крилати весник почетка нашега спасења узлете у вишњи свет, међу своје бесмртне другове. А његова благовест не би само реч, но као и свака Божја реч – дело. Бог рече – и би тако. Никад један весник није донео радоснију вест земљи, проклетој због свог отуђења од Бога и свога савеза са мрачним Сатаном, него ли што је то учинио лучезарни и дивни архангел Гаврил. Која уста да га не славе, и које срце да му не благодари!
Никад никаква бистра вода није била тако чисто огледало сунца као што је Пречиста Дева Марија била огледало чистоте. („О, чистото, што радост ствараш срцу и душу претвараш у небо! О, чистото, добра имовино, неоскврњена зверовима! О, чистото, што пребиваш у душама кротких и смирених, и што ове чиниш Божјим људима! О, чистото, што цветаш као цвет посред душе и тела, и сав дом испуњаваш мирисом!“ Јефрем Сирин: О чистоти). И јутарња зора, из које се рађа сунце, застидела би се од чистоте Деве Марије, из које се роди Бесмртно Сунце, Христос Спас наш. Које колено да јој се не поклони, и која уста да јој не ускликну: радуј се, благодатна! Радуј се зоро спасења људскога! Радуј се часнија од херувима и славнија од серафима! Слава нека је Сину Твоме, Господу Исусу Христу, са Оцем и Духом Светим, Тројици једнобитној и неразделној, кроза све време и сву вечност. Амин.
извор: svetosavlje.org
Сунце се огледа у чистој води, и небо у чистом срцу.
Много домова има Бог Дух Свети у овој пространој васиони, али чисто срце човечје дом је Његове највеће радости. Ово је управо Његов дом, све остало су само Његове радионице.
Никад човечје срце не може бити празно; оно је вазда испуњено: или адом, или светом, или Богом. Садржина срца зависи од чистоте срца.
Некада је срце човечје било испуњено само Богом; огледало – само за красоту Божју, харфа – само за хвалу Бога. Некада је оно уистину било у руци Божјој, и стајало је ван опасности; но када га је човек по безумљу узео у своје руке, зверови многи напали су на срце човечје, и од тада је настало оно што посматрано изнутра назива се робовањем срца човечјег, и што посматрано споља назива се историјом света.
Немоћан да држи сам своје срце рукама својим, човек га је наслањао на бића и на ствари около себе. Но нашто је год човек наслонио срце своје, од тога се срце човечје упрљало и ранило.
Силазак Бога међу људе је најнеустрашивије дело Божје љубави, Божјег човекољубља, најрадоснија вест за чисте и најневероватнији догађај за нечисте срцем.
Као стуб од пламена у најгушћем мраку, такав је силазак Бога међу људе. А повест овога Божјег силаска међу људе почиње са ангелом и девојком, са разговором између небесне чистоте и земаљске чистоте.
Кад нечисто срце разговара с нечистим срцем, то је рат. Кад нечисто срце разговара с чистим срцем, и то је рат. Само кад чисто срце разговара с чистим срцем, онда је то радост мир и – чудо.
Архангел Гаврил први је благовесник спасења људског, или чуда Божјег; јер спасења људског не би било без чуда Божјег. Пречиста Дева Марија прва је чула ту благовест, и прва од људских бића устрептала од страха и радости. У њеном чистом срцу небо се огледало, као сунце у чистој води; под њено срце имао је да положи главу Своју и обуче се у тело Господ, Створитељ новог и Обновитељ старога света.
О томе говори данашње јеванђеље.
У оне дане заче Јелисавета жена Захаријина, и тајаше се пет месеци говорећи: тако ми учини Господ у дане ове у које смотри да скине срамоту моју међу људима. У које дане? У оне дане, који претходе великом дану Рођења Господа Исуса. Егда приде кончина љета, када се сустигоше сва велика пророчанства у испуњењу, када се наврши рок, проречен Данилом, када нестаде кнеза од колена Јудина, када немоћни род људски уздисаше заједно са немоћном природом око себе очекујући спасење не више од човека нити од природе него од Бога јединога, у то време заче Јелисавета жена Захаријина. Но шта има старица Јелисавета, жена Захаријина и нероткиња, заједничко са спасењем рода људскога? Има заједничко то, што ће она родити Претечу Спаситељева, који ће као војник напред ићи и објављивати долазак Војсковође. Старица нероткиња могла је родити само гласника спасења но не и Спаситеља. Она је верна слика старога света, који је био састарео и бесплодан, без рода и плода, гладан и жедан; слика сасушенога света, који је као престарело и сасушено дрво још могао неким чудом и озеленети, и објавити пролеће, но никако и плод дати.
У оно време, као и у сва времена, жена нероткиња осећала се под срамотом стидећи се и Бога и људи и себе. Нашто брак, ако супрузи немају деце? И Рај може за бездетне да постане местом искушења и пропасти а камо ли земља. Бездетне супруге највише једе стид једно од другога. Једно другоме они изгледају као зелене смокве без плода, и у дну своје душе бојажљиво и неизразиво осећају проклетство на себи. И што је најгорче – као и у наше дане – једно друго обично подозрева у похоти и нечистоћи, и обоје сматрају свој брак, хтели не хтели, озакоњеном похотљивошћу и нечистотом, нарочито још ако не знају за Бога и не осећају прст Божји на себи. За то су бездетни бракови кратка века и још краће среће. Јер ништа у свету не разочарава људе више од бесплодне жеље, већ задовољене и презадовољене. Првобитна заповест Божја: рађајте се и множите се (Пост. 1, 28), тежи као планина над бесплодним супрузима, ма је они чак и не знали. Ма је они и не знали разумом, кроз учење, морају је знати срцем, кроз осећање јер је утиснута као неизгладљиви печат на сваку душу људску, као и све основне заповести Божје. О туговању бесплодних супруга довољно се зна како из Светога Писма тако и из свакодневног искуства свију народа и свију времена.
Али чудом у те чудесне дане Јелисавета заче у своје старе дане. Како то може бити? питају се они, који лете чулима по површини ствари као по леду над језером, препуним силе и живота. Они који и сами душом осећају и језиком признају, да се овај свет не може другчија спасти него чудом Божјим, обично, када чудо Божје дође, врте главом и одричу чудо питајући се: како то може бити? Кад не би постојао живи и свемоћни Бог, онда ништа не би могло бити, ништа постојати, ништа се уопште десити. Нити би тада могла родити роткиња ни нероткиња. Али кад постоји живи и свемоћни Бог, онда је све могуће, тим пре што Бога не вежу закони природе, које Он није дао да веже Себе него друге, нити да ограничи Своју моћ него да учини неопходном Своју милост. Исто као једна справа, коју је човек направио својом руком, што не ограничава слободу човека, да ради овако или онако, кроз њу или мимо ње, исто тако ни Богом створени свет са својим законим устројством не ограничава слободу Бога да ради овако или онако, сходно Своме милосрђу и људским потребама. Ваљда они, који рађају, рађају својом силом а не Божјом! Бог је нарочито суревњив на живот, те га дели како Он хоће; зачиње се живот где Он хоће и не зачиње где Он неће. Отуда и бива, да понекад млади супрузи при свим испуњеним природним законима немају деце, а понекад опет стари супрузи мимо природних закона имају деце. Живи Бог је једини господар живота, те над оним, над чим Он једини господари, немају силе ни природа ни природни закони, а још мање гатари и врачари, којима се нероткиње често за помоћ обраћају не знајући да су гатари и врачари служитељи не светле божанске силе но тамне силе демонске.
Човек очекује чудо од Бога, а кад чудо дође он не верује у њега. Природа је постала дрветом искушења за човека. Сакривен због своје голотиње под сенку природе човек би и хтео да га Бог посети и боји се Божје посете. Кад га Бог не посети, он се жали, а кад га посети, он одриче. Као што је у Рају Адам био стављен између два дрвета: живота и познања, тако је потомство Адамово стављено опет између два дрвета: Бога, као Дрвета Живота, и природе, као дрвета познања. Да се и сад, као и онда, опроба слобода човекова, његова послушност и његово смирење. Да се окуша мудрост човекова. Да се окуша срце човеково. Да се окуша воља човекова. Јер да нема искушења, не би било слободе. А да нема слободе, не би било људи као људи, но било би у свету само две врсте стења: непокретног стења и покретног стења.
Све ове просте и јасне истине, које не знају душе са земаљским разумом и које оне не могу знати због помрачености духовног вида грехом, знала је једна проста но побожна старица, Јелисавета. Зато се она и не зачуди, кад затрудне у старим данима, него одмах изађе са готовим и јединим разумним објашњењем своје невремене трудноће: тако ми учини Господ у дане ове. А зашто? Она још и не зна, нити по смирености својој сме да помисли, како ће редак и велики бити плод утробе њене. Она не зна за лавовску улогу у историји људског спасења, коју ће имати да одигра њен син: Пророк, Претеча и Крститељ. Нити она зна дубоке смерове Божје, срачунате до краја времена, нити још прониче у то, како Бог бешумно изводи те смерове кроз слуге и слушкиње своје, бешумно и лагано, али без препона и задржавања. Она зна само један скроман и дирљив разлог Божјег благоволења према њој: тако ми учини Господ у дане ове, вели она, да скине срамоту моју међу људима. Чудо Божије она протумачи као знак Божје милости према њој. И то је правилно, но није све. Да је то чудо она протумачила као знак Божје милости према васцелом старом свету, који је био бесплодан, онда би рекла све. Гле, тим чудом Бог је припремао једно веће чудо, којим је хтео да скине срамоту пред ангелима са целога бесплоднога рода људског.
А у шести месец послан би ангел Гаврил од Бога у град Галилејски, по имену Назарет, девојци обрученој мужу, по имену Јосиф, из дома Давидова, и девојци име Марија. Овде се мисли на шести месец трудноће Јелисаветине, или на шести месец зачећа Јована Претече. Зашто баш у шести месец? Зашто не у трећи, или пети, или седми? Зато што је стварање човека било у шести дан, после све створене природе. Христос је Обновитељ све твари. Он долази као нови Створитељ и као Нови Човек. У Њему је све ново. У овоме новом стварању Јован је претеча Христу онако од прилике као што је у првом Божјем стварању сва природа била претеча староме Адаму. Јован представља пред Христом Господом сву земаљску твар укупно са старим човеком, само у њему покајаним. У име човечјег рода он ће ићи пред Господом као покајник и проповедник покајања. Још овај шести месец, у који се младенац Јован заигра у утроби матере своје, одговара шестом периоду времена, у коме се Спаситељ родио, и шестом печату из Откровења Јованова (6, 12).
У шести месец, дакле, послан би ангел Гаврил. У великој драми првога стварања појављују се ангели на првом месту: у почетку створи Бог небо и земљу (Пост. 1, 1). Под небом се разумеју ангели у свима ступњевима небесне јерархије. Па ево, и на самом почетку велике драме новог стварања појављују се опет прво ангели. Ангел је кроз уста пророка Данила одредио време, кад ће се родити Цар над царевима; ангел је кроз уста пророка Исаије и других пророка, изрекао начин, како ће се Он родити, ангел је објавио првосвештенику Захарији рођење Претече; ангел објављује сада рођење самога Богочовека. Када се пак Богочовек буде родио, ангели ће хоровима певати над витлејемском пећином. Свако стварање Богу је радост, јер Бог ништа не ради по нужди и морању, како то уче неке мрачне философије и незнабожачке баснословне религије. Свако стварање Богу је радост, и ту Своју радост Бог воли да подели с неким. Јер радост у чистоти и од љубави једина је ствар на небу и на земљи, која се дељењем не умањује него повећава, ако би уопште смело бити речи о повећавању радости од љубави код Бога, праисточника и радости љубави. Зато створивши ангеле у првом стварању, Бог их одмах узима у сарадњу на даљем послу своме. Створивши Адама, он га одмах узима у сарадњу у управљању Рајем и свима створењима у Рају. Исто тако и при Новом Стварању: пред Христом, Новим Човеком, иду ангели; у стројењу Свога Царства Господ одмах узима у сарадњу апостоле, потом и друге особе, које Њему сарађују не само док су на земљи, у земаљском животу, него и после своје телесне смрти. У ту Своју сарадњу Господ и до дана данашњега узима светитеље, мученике и остале, који су се тога удостојавали и удостојаваЈу. Но, коме би послан велики архангел Гаврил? („Послан би војник, да објави царску тајну, тајну, која се вером познаје а љубопитством не находи; тајну, којој се треба клањати а не човечјим разумом мерити; тајну, која се да протумачити божанским разумом а не човечанским.“ Златоуст: Беседа на Благовести.)
Девојци обрученој мужу, по имену Јосиф из дома Давидова. Велики архангел Божји јавља се девојци, јер кроз девојку, чисту пречисту, треба да прође и дође Почетник новога света, Новога Стварања. Нови свет треба да буде сама чедност и чистота, насупрот староме, иструлеломе свету, који је постао нечистим због своје упорне непослушности према Творцу своме. Девојка треба да послужи као капија, кроз коју ће Спаситељ света ући у свет као у Своју радионицу и Свој дом; девојка а не жена, јер жена, ма како била узвишена духом, везана је за стари свет и старо створење, будући везана за свога мужа, те није слободна од светских жеља и светске пристрасности. Зато не жена но девојка, чиста пречиста, савршено предана само Богу и срцем својим одвојена од овога света. Таква девојка је телесно израсла у трулежном свету, као крин на ђубришту, но недодирнута од трулежи света.
Та изабрана девојка била је обручена Јосифу, рођаку своме. Зашто је била обручена? Промисао Божји тако је уредио, да би је сачувао од подсмеха демона и људи. Да није била обручена, па родила, ко би од људи могао поверовати, да Син њен није незаконито рођен? И који би је земаљски судија у том случају поштедео од строгости закона? Промисао Божји није хтео, да наводи беду на избраницу Своју нити тешко искушење на људе, зато је тако устројио, да прикрије Деву и њено рођење под видом обручења. („Кад сам Христос много што шта из почетка прикриваше, називајући себе сином човечјим и не откривајући свуда јавно своју једнакост са Оцем, што се чудиш што и ово прикри, припремајући неку дивну и велику тајну?“ Златоуст: Бес. на Матеја.)
Зашто је човеку име баш Јосиф? Да подсети на дивнога и целомудренога Јосифа, који је у страшно поквареном Египту очувао своју телесну и душевну чистоту, те да се и тиме олакша вернима савест у веровању, да је плод девичке утробе Богоматерине у истини од Духа Божјега а не од земаљског страсног човека.
И ушавши к њој ангел рече: радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама. Ново стварање радост је Богу и људима; зато оно и почиње с благовешћу: радуј се! Том речју отвара се драма новога стварања. То је прва, почетна реч, која се чула чим се завеса велике тајне почела подизати. Гаврил назива Деву Марију благодатном зато што је душа њена као храм била испуњена животворним даровима Духа Светога, небеским мирисом и небеском чистотом. Неблагодатни су они, чије су душе затворене према Богу а отворене једино према земљи, те миришу земљом, грехом и смрћу. Благословена си ти међу женама. С ким је Господ, с тим је и благослов. Одсуство Господа, одсуство је и благослова. Удаљеност Бога од човека јесте проклетство, близина Бога човеку јесте благослов. Наравно, јасно је из појма о човекољубљу Божјем, да се Бог никада не би удаљио од човека, да се прво човек није удаљио од Бога. Долазак Господа Христа у свет показује то безгранично Божје човекољубље. И ако је човек проузроковао раздаљину између себе и Бога, ипак ево Бог се први приближује човеку, да премости ту раздаљину. Жена је прва створила амбис између човека и Бога. Ево, жена бива и мост над амбисом. Ева је прва пала у грех, и то у светломе Рају, где ју је све задржавало од греха; Марија је прва победила сва искушења, и то у тамноме свету, где све вуче у грех. Зато је слабовољна Ева и родила, као први свој плод на земљи, братоубицу Каина, док је јунакиња Марија родила Јунака над јунацима, који је извео из тамнице греха и смрти братоубилачки род људски, род непослушне и нечисте Еве.
А она видевши (архангела) смути се од речи његове и помисли: какав би ово био поздрав“?
Као дете! Марија и јесте право дете. Господ је рекао: ако се не повратите и не будете као деца, нећеше ући у царство небесно (Мат. 18, 3; 19, 14). Овај свет страсти и страсности брзо стари човека. Наше је детињство врло кратко, и у модерном времену оно бива и биваће све краће и краће. Ко се може повратити и бити још једанпут дете? Марија је била и остала целог свог живота дете, по чедности и наивности, по страху и послушности према Богу. Није ли она ушла у царство Сина свога још и пре Његове проповеди о царству? Гле, царство је Божје било унутра у њој (Лк. 17, 21)! Као дете она се и уплашила од појаве ангела; као дете и помислила: какав би ово био поздрав? Ничега извештаченога, ни увијенога, ни позоришнога нема код ње, но све детињски просто, чедно, јасно и наивно.
Велики Гаврил, који је присуствовао стварању човека у почетку времена, и који има моћ да прозире скроз душе људске, гледао је бурне помисли Пречисте Деве јасније но ми што можемо да гледамо тела. Он виде, дакле, смућеност њене душе и похита да је умири умилним речима:
Не бој се Марија! јер си нашла милост у Бога. Не бој се, дете! Не бој се, благодатна кћери Божја! Не бој се, најблагословенија од свих смртних, јер ће благослов Божји сићи кроза Те на сав род људски! Не бој се, јер си нашла милост у Бога. (Богодухновени Андреја Критски улазећи у мисао великог архангела овако објашњава благовест Пресветој Деви: „Не бој се, Марија! Ти си обрела благодат у Бога, благодат коју није примила Сара, коју није осетила Ревека; обрела си благодат, које се није удостојила ни славна Ана, ни Фенана, њена супарница. Јер мада су оне постале мајкама, ипак су у бешчадству изгубиле девство, а Ти постајући Матером задржаваш и девство Своје неповређено. И тако, не бој се; Ти си обрела благодат Божју – благодат, коју осим Тебе нико од вечности није обрео“. Беседа на Благовести.) Ове последње речи говоре против тврђења неких западних богослова односно тзв. „непорочног зачећа“, наиме, као да је Дева Марија зачета и рођена од својих родитеља без сенке греха Адамова и одговорности за тај грех. Кад би тако било, зашто би архангел рекао: нашла си милост у Бога? Милост Божју, која укључује појам опраштања, налази онај, коме је та милост прво нужна, а друго онај, ко је тражи. Не, него је Пресвета Дева уложила херојски труд на узвишењу своје душе ка Богу, и на том путу узвишења срела ју је Божја милост.
Пошто је умирио девичку душу Маријину, сада јој крилати весник Божји испоручује главну поруку неба:
И ево зачећеш у утроби, и родићеш сина, и надени му име Исус. Он ће бити велики и назваће се Син највишега, и даће Му Господ Бог престо Давида, оца његова, и зацариће се у дому Јаковљеву ва век, и царству његову неће бити краја. Божји весник говори јасно до појединости. Зачећеш у утроби, то јест у телу. Као што овај израз употребљује и Псалмист: и дух прав обнови во утробје мојеј (Псал. 50). Овим наглашавањем у утроби архангел као да жели унапред да предохрани против заблудног учења јеретика докета, као да Христос тобож није имао стварно тело, нити да је био стварно рођен, нити да је био стваран телесан човек, него као да је тобож био само један призрак телесног човека.
Име Исус, или Јошуа – по јеврејском – такође је значајно. Такво је име носио син Навинов, који је увео народ израиљски у земљу обећану, преображавајући тако улогу и дело Исуса Спаситеља, који је увео род људски у Једну истинску и бесмртну земљу обећану, у царство небесно.
Све остало што саопштава архангел, срачунато је на то, да увери Деву, да ће њен син бити очекивани Месија. Да ће Он бити Син Највишега, да ће добити од Бога престо Давидов и да ће се зацарити у дому Јаковљеву ва век – све је то у свести свакога Израиљца, а тим пре у свести духовно васпитане Деве Марије, довођено у везу једино са очекиваним Месијом. Архангел не говори Деви све о Господу Исусу, но само оно што је њој као пророчанство познато и појмљиво из Светога Писма.Он јој не говори о светској и свечовечанској улози Исусовој, о Њему као Спаситељу свих народа и племена, нити као Оснивачу духовнога царства, нити као Судији свих живих и мртвих, а још мање о Њему као Слову Божјем, као једној од три вечне ипостаси Свете Тројице. Да јој је то рекао, још више би је смутио. Она није свезнајућа, поред своје чедности и чистоте. И она ће имати много да се учи од свога Сина у току и времена и вечности, да слуша и чува у срцу своме све речи Његове (Лука 2, 51; Јов. 2, 4). Архангел се држи тачно рамова израиљског поимања. Он говори у органској вези све оно што се налази расејано по пророцима и што она зна (Ис. 9, 6-8; 10, 16; 11, 1; Јерем. 25, 5; 30, 9; Језек. 34, 24; Осија 3, 5; Михеј 5, 4; Псал. 132, 11; Данил 2, 44; и др.). „Закле се Господ Давиду у истини, од које не ће одступити: од порода Твојега посадићу на престолу твојему (Пс. 132, 11). Господ посла Реч Јакову, и она паде у Израиљу (Ис. 9, 8.).
Чувши ову поруку неба Дева Марија, у својој детињој чедности и наивности пита чудног Посетиоца: Како ће бити то кад ја не знам мужа? (Добро запита она ангела: „како је то могуће?“ јер она је раније читала, како је речено, да ће девојка зачети, али није читала каквим ће начином зачети. – Амвросије). Ове речи не изражавају њено неверовање гласу архангела него само њену детињску чедност и наивност. Шта би неко од вас рекао на сличну поруку најнеобичнијег госта од свих гостију? Оно што би вам прво пало на ум при треперењу срца вашег, је л’ те? Но Дева Марија није рекла нешто излишно. Ако је њено питање, претпоставимо, излишно за њу, оно није излишно за нас. Ради нас њен благодатни дух поставља једно питање, које би поставили свакако сви ми, будући под теретом природног закона. За рођење треба муж; – где је муж? Тако би питали сви ми, удаљени од слободе, која се радује свемоћи Божјој, а пригњечени навиком на силу природе. Зато је нужно било, због нас, да Дева постави ово питање, те да ми чујемо одговор Божјег посланика. Шта одговара Гаврил?
Дух свети доћи ће на Тебе и сила највишега осениће те, зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји. И ето Јелисавета твоја тетка, и она заче сина у старости својој, и ово је шести месец њојзи коју зову нероткињом, јер у Бога све је могуће што рече.
Потпун и потпуно задовољавајући одговор. Бог идјеже хошчет побјеждајетсја естества чин. Природа и природни закони су као и да нису кад живи Бог спроводи Своју вољу и Своје устројство људског спасења. „Благодат се не потчињава закону природе“ – вели Григорије Неокесаријски. (И Слово на Благовести). Дух је оно што оживљава (Јов. 6, 63), посведочио је сам Обновитељ све твари, Господ Исус. Дух оживљава посредно или непосредно. Непосредно Дух Божји је давао живот у Рају, пре греха. И рече Бог – и би тако! После греха Дух даје живот посредно, кроз створене душе и створена тела. То посредно дејство Духа и називамо ми природом и природним законом. Но Дух Божји има Себи резервисано право и неограничену моћ, да даје живот и непосредно, све према Својој вољи а сходно Божјем устројству спасења људскога. Но и при посредном давању живота Дух је и зачетник и власник живота. Природа, оваква каква је, само је једна сен, један застор, кроз који Дух дејствује. Но и у случајевима посредности има ступњева, јер Дух дејствује више посредно и мање посредно. Такви су случајеви код роткиња и код нероткиња. Посредан, но мање посредан, Јесте случај и са старом Јелисаветом, као што је био случај и са мајком Исаковом, Самсоновом и Самуиловом. Јер зачеће код старих жена не може се ипак назвати непосредним дејством Духа, пошто су све роткиње и нероткиње од Еве па надаље причаснице греха, везане са овим светом жељама и похотама, више или мање. Једино зачеће при непосредном наитију, или дејству Духа Живота јесте зачеће Пречисте Девојке Марије. У свој историји стварања од Адама до Христа таквога случаја није било. Такав је само један случај у времену, и само један у вечности. Оба се односе на Господа и Спаса нашега Исуса Христа.
Јер у Бога је све могуће што рече. То значи, да свака реч Божја испуњава се увек у потпуности. Још кроз надахнутог Исаију пророка Бог је пустио реч: гле, девојки ће зачети и родити сина (Ис. 7, 14). Па ево то се и збива. Од кад свет постоји за Бога се може само једно рећи. Бог рече – и би тако! Речи су Господње речи чисте, сребро у ватри очишћено од земље, седам пута претопљено (Пс. 12, 6).
Дева Марија није посумњала у речи Господње, објављене јој архангелом. Јер да је посумњала, као што је свештеник Захарија посумњао, и она би била кажњена као што је и Захарија био кажњен. И мада су доста слична питања, која упућују ангелу и Захарија и Марија, ипак су срца њихова сасвим различна. А Бог гледа на срца људи. Два сасвим различна срца могу исказати сличне речи.
Саслушавши објашњење Божјег весника најсмиренија од смирених девојака закључује свој разговор с архангелом умилним речима:
Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи Твојој: Она не каже: ево слушкиње твоје, архангеле, него вели слушкиње Господње, јер зна, да је архангел само испоручитељ воље Божје, и да је и он, мада велемоћан и бесмртан, само слуга Бога живога. С друге стране опет она не каже: нека ми буде по речи Господњој – него по речи твојој, да тиме укаже част бесмртнику и вођи читаве војске бесмртника. И једна и друга мисао пак изражава најготовију послушност и најпотпунију смиреност. Овакав мудар одговор могло је дати само срце преиспуњено чистотом, јер у такво се срце права мудрост најрадије и улива. У часу свога искушења у Рају Ева је била тренутно заборавила овакав језик. Јер у часу њенога кушања она је поклонила пажњу речима Сатане, и њено се срце тренутно онечистило, а због нечистоће и мудрост из њега удаљила. Од гордости и непослушности онечистило се срце Евино и помрачио ум њен; од гордости и непослушности наспрам Бога пропао је стари свет, онаказио се род људски, унесрећила сва створена твар. На смирењу и послушности има се зидати нови свет. Неописиво је смирење и послушност Пресвете Богомајке, њу ће само њен Син, Спаситељ и Обновитељ свеколике твари, превазићи Својим бескрајним смирењем и послушношћу.
Најзад, крилати весник почетка нашега спасења узлете у вишњи свет, међу своје бесмртне другове. А његова благовест не би само реч, но као и свака Божја реч – дело. Бог рече – и би тако. Никад један весник није донео радоснију вест земљи, проклетој због свог отуђења од Бога и свога савеза са мрачним Сатаном, него ли што је то учинио лучезарни и дивни архангел Гаврил. Која уста да га не славе, и које срце да му не благодари!
Никад никаква бистра вода није била тако чисто огледало сунца као што је Пречиста Дева Марија била огледало чистоте. („О, чистото, што радост ствараш срцу и душу претвараш у небо! О, чистото, добра имовино, неоскврњена зверовима! О, чистото, што пребиваш у душама кротких и смирених, и што ове чиниш Божјим људима! О, чистото, што цветаш као цвет посред душе и тела, и сав дом испуњаваш мирисом!“ Јефрем Сирин: О чистоти). И јутарња зора, из које се рађа сунце, застидела би се од чистоте Деве Марије, из које се роди Бесмртно Сунце, Христос Спас наш. Које колено да јој се не поклони, и која уста да јој не ускликну: радуј се, благодатна! Радуј се зоро спасења људскога! Радуј се часнија од херувима и славнија од серафима! Слава нека је Сину Твоме, Господу Исусу Христу, са Оцем и Духом Светим, Тројици једнобитној и неразделној, кроза све време и сву вечност. Амин.
извор: svetosavlje.org
Нема коментара:
Постави коментар