Како да имамо хришћански однос према несрећама? Зашто свеци често страдају? Да ли болест може бити казна? И шта је казна са тачке гледишта вере?Таква питања смо поставили протојереју Валеријану Кречетову.
– Страдање, несрећа и болест су последице греха. У рају тога није било. Али када се човек удаљио од Бога, када је прекршио заповести Његове, навукао је на сво човечанство последице греха. «Трње и коров ће ти рађати земља». И устао је човек на човека, што се сада нажалост и дешава. Ето баш ово и јесте несрећа.
Некада, дете које је имало отприлике 4 или 5 година, питало ме је: „Оче, а зашто је Бог створио човека?“ Било је јако тешко одговорити, али је дете очекивало одговор. Ја сам рекао: „Детенце, тата и мама воле једно друго, тебе воле, ти волиш тату и маму, тебе воле сви. Ето, тако је добро живети у љубави“. Љубави није својствено живети у себи, љубав треба да се излива на све стране, око себе, као што је некада рекао отац Николај Гурјанов, када су га питали: „Шта ћете пожелети?“ – „Обиље љубави ка свему што нас окружује“. Тако да постоји ђавоља злоба противна људској љубави, и страдања управо произилазе од тога што је у току рат против љубави.
Изванредно „Слово о страдању“ можете наћи код оца Јована (Крестјанкина). Не могу да се уздржим и да га не прочитам у целости: “Злопати ли се ко међу вама? Нека се моли Богу”. – Посланица апостола Јакова. Када осетиш страдање телесно и душевно, сети се да не страдаш сам. Свако страдање има неки виши смисао. Ти не страдаш сам, страда око тебе сав свет.
Све страда и све се мучи, што у безвучној тишини, кријући свој бол, прећуткујући свој јад, што у отвореним мукама, које нико и ништа не може ублажити. Ми не можемо да избегнемо страдања. Природно је желети да она не буду превелика. Али треба да се учимо да страдамо достојанствено и продуховљено. У томе је велика тајна живота. У томе је вештина овоземаљског живота.
Што је префињенији човек, што је осетљивије његово срце, што је саосећајнија његова савест, што је јача његова стваралачка машта, што је осетљивија његова моћ запажања, што је дубљи његов дух, тим више он страда, тим чешће њега посећује бол у животу, огорченост и туга. Али ми често не мислимо о томе, не спознајемо да најбољи људи страдају више... И када се на нас излива бујица оскудице, муке, јада и потиштености, ми се плашимо, сматрајући то "неочекиваним", "незаслуженим" и "бесмисленим".
Али страдању је дата велика моћ прочишћавања духа и велика моћ васпитавања, јер страдање буди дух човека. (Не само "топлохладноћа" буди човека). У њему се челичи непоколебљивост човека, његова храброст, присебност и снага карактера. Без страдања нема ни истинске љубави, ни истинске среће. Тај ко хоће да се научи слободи мора да превазиђе страдања. (Ја често, међутим размишљајући на ту тему, мислим: "Господе, каква страдања! Када бисмо барем научили да превазилазимо неудобност то би већ било неко усавршавање!) Обичан народ зна ову истину и изражава њу речима: "Посећивање Божије". Човек коме је послато страдање (вероватно и болест) не мора да се осећа безнадежним, али удостојеним и позваним, њему је дозвољено да страда да би се очистио. Зато ми не треба да се клонимо нашег страдања, спасавајући се од њега бекством или варајући себе. Не треба се бојати страдања, јер се бреме страдања састоји од једне трећине, а понекад и од половине од страха од страдања. (Узгред, ја често говорим треба избегавати две ствари: не треба себе мучити тиме што се већ десило и мучити себе тиме што још није настало.) Не приличи човеку да поступа и обрнуто, тојест да се упушта у страдање (тојест да се намерно страдању излаже). Човек мора да подноси своја страдања спокојно, с поуздањем, гледајући на њих као на пут усавршавања, као на лествицу духовног очишћења. Ако је човеку дата телесна болест, онда он мора да уради све да би исправио грешке и отклонио и олакшао бол, колико год је то могуће. У исто време треба продубити свој духовни живот да би његов пламен одвлачио животну енергију од телесног бола. Треба умети не ослушкивати свој бол, не мислити све време на њега, него супростављати њему своју духовну усредсређеност. Ако неко каже да не уме то, онда нека се моли да му Господ да снаге за то.
Молитвом се лече и много тежа духовна страдања, која нас муче. Молитва је позив за помоћ Оном, Који нас зове ка Себи кроз страдања. Нико не може то да уради "за мене" или "уместо мене". Својим саветом може да помогне други човек. Помаже Господ Својом снагом. Али своје духовно очишћење може постићи једино сам човек, користећи се оним што му је дато. Сама сврха страдања је да му помогне у томе.
Узгред, ово је управо то на што нас упућује руска пословица: свако прича о ономе што га боли. Али не треба причати о томе врло често. Да, можеш да тражиш објашњење како треба да поступиш. Али живот ипак тече. И погледајте, страдање је названо судбином најбољих људи. Како је дивно речено: "Теби је дозвољено да страдаш да би се очистио!"
То се односи и на болести. Присећам се и одговора преподобног Нифонта Кипарског (на почетку јануара по новом календару слави се његов дан). Он је тешко страдао. У младости није баш водио моралан живот и мада је био васпитан у православљу, загрејао се за нове пријатеље, упао је у лоше друштво... И онда му је једаон од његових пријатеља рекао: "Имаш тако тамно лице!" Он се ужаснуо и помислио: а каква је онда моја душа? Он се предао духовном подвигу и достигао је велике духовне висине. Али на крају живота је тешко страдао. Светитељ Атанасије Велики га је питао: "Да ли има неке користи од страдања за човека?" И преподобни је одговорио: "Како да не! Као што се злато чисти у ватри од свих примеса, тако се и човек чисти од грехова када трпи болести".
Зато је речено: да би се очистио. Човек се прочишћује. За то је исто везана и прича о блудном сину. И човек који је претрпео страдање, после тога више саосећа са другим, зато што зна што је то.
Наравно ако би се људи трудили да не греше, тада не би било ни болести, ни страдања. Но, нажалост људи сами себе кажњавају – "сама себе кума бије, што нечисто жање". Живот у коме постоје страдања и болести нас подсећа на то да постоји место где нема болести, туге и где је живот бесконачан. Треба се спремати за тај живот, на то треба мислити. А све остало ће проћи, као што пролази све, буквално као сан.
– Оче, људи који често болују, пребацују православнима: "Погледајте ваше свеце. Они су цео свој живот посветили Богу, а Бог их кажњава болестима и страдањима". Какав одговор им ми можемо дати?
– Прво, свети се моле за нас грешне. Ако нам је Господ који је страдао за нас, а Он је заиста страдао за нас, опростио грехе, тако нам Господ и кроз молитве светих опрашта, а они трпе ради нас.
И друго, шта то значи "кажњава"? Ту се налази одређено значење које људи често погрешно тумаче. У црквенословенском језику реч "казна" означава "поуку". Могу се наћи следеће речи у Чину опела: «Наказав прежде многими чудеси и знамењми мене, заблуждшаго, напоследок Самого Себе истоштил еси, јако сострадателен, и, поискав, обрел и спасл јеси». (Октоих, субота, шести глас, канон за упокојене - црквенословенски) "Наказав - Казнио", тојест подучио си нас, разним примерима, разним чудима Својим. Болест нас учи. И зашто да се питамо, зашто Бог кажњава онога кога воли. У самом питању је одговор, зато што га воли.
– Кажите нам, молим вас, оче, а како да научимо да трпимо у невољи, када нам изгледа да су невоље несносне?
– Трпљење… У истој посланици апостола Јакова, из које је цитирао отац Јован, налазе се и следеће речи: «Ако ли коме од вас недостаје мудрости, нека иште од Бога». (ср.: Јак. 1: 5). Случајно сам срео оца Јована код оца Сергеја Орлова (њему сам се управо био и запути) и он ме је упитао: "Да ли знаш тај цитат?". Одговорио сам: "Знам, ја сам у Цркви од детињства".
Шта је то Соломонова мудрост? То је трпљење. А трпљење је и то о чему је једном речено: «Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различна искушења». Искушење твори трпљење, а трпљење - умеће, умеће живљења. То је умеће живљења без греха. Ни да се раздражујемо, ни да друге раздражујемо. И то је висока духовна мудрост, поступати тако да и себе самог сачуваш, да своју душу сачуваш од греха под таквим околностима, а другу душу да одведеш од греха.
Постоји једна изрека: невоља или болест опстају док не принесу корист.Треба да се кроз трпљење невоље или болести, научимо да спокојно живимо са њима. Један човек је испричао занимљиву ствар о себи. Имао је камење у бубрезима. А јако боли када то камење излази. Када је доживео први напад те болести позвали су хитну помоћ да му помогне. Али када је прошао напад, било му је лакше. Следећег пута је већ помислио: истрпећу. Потрудио се и истрпео. А трећи напад је доживео када је фарбао кров, није престао да фарба, а напад је прошао. Тако је и његова болест прошла "И као да сам нешто изгубио", рекао је. После су почела да га боле леђа... Реч је о врло занимљивом човеку, образованом, душевном. Такву ми је животну причу испричао. Тако да се болест на почетку подноси тешко, а потом постаје лакше.
Испричаћу вам још једну причу. Борис, Бог да му душу прости, син ђакона Венедикта, оболео је од хорее (болести Светога Вида). Био је болестан од рођења. И он се стално мучио, хтео је да разуме зашто се то њему дешава, зашто не може да трчи... После је сазнао: када су његовог оца ухапсили комунисти, његова мајка, која је у то време била у другом стању, толико је бринула да је то после утицало на здравље њеног детета. Они су имали још осморо деце. Сва су била здрава, а он се родио болестан. Он је мрзео и комунистичку власт. Покушао је да се излечи, али ништа није помагало. А потом се смирио и када му је било близу 60 (ја сам се тада упознао са њим, а он је живео до 80 година) стигао је до таквог стања да је често говорио: "Када би ме неко сада питао да ли хоћу да се излечим, ја бих одговорио - нећу". Какво је то сведочанство! А тада су већ и људи ишли њему да их посаветује (живео је у подмосковском селу Апрељевка), Бог да му душу прости.
Наравно постоје јако мучне болести, али оне обично не трају дуго, не трају годинама. Постоје и предаси, Господ нам даје могућност да предахнемо. Али то је у рукама Господњим.
– Оче, Оптински старци су нас подсећали да треба да научимо да посматрамо невоље кроз призму вечности...
– То је савршено тачно. То је преподобни Амброзије Оптински говорио да све треба тако посматрати. Каква суштинска истина! На све треба посматрати као на лествицу духовног уздизања. Сва искушења која нам Господ шаље на овај свет, су управо та духовна школа, која нас управља ка испиту за Царство Небеско.
– Желим да вам цитирам речи петербуршког свештеника протојереја Василија Јермакова: "Слушаш човека, и понекад имаш осећај као да је пред тобом Јов Многострадални, а погледаш на тог човека - он леп, румен, добро обучен". Како проникнути и разумети да ли је наша невоља измишљена или стварна? Како схватити да ли човек заиста страда или нам све то само изгледа "трагично"?
– Кажу људи: Нема дима без ватре. Друга је ствар колико се дима појављује од ватре, то је јако сложено питање. Човек се пуши, дим га окружује, а ватре нема - то је просто тињање.
Преподобни Амброзије Оптински је говорио: "Понекад се дешава да ти неког прстом такнеш, а он вришти као да му кожу деру" Често људи своје бриге сматрају посебним и изузетним, а то је распрострањена појава. Мисли, њему је тако како никоме другом није било досад. То је некакав комплекс супериорности, само с наличја. Постоји једна изрека: човек је као разломак, бројилац је то што он заиста јесте, а именилац је то што он мисли да јесте. И што више он мисли о себи, или о својим врлинама, или о својим бригама, то је мањи разломак. Треба тај сукоб у себи решити. А за то је неопходно молити се.
Недавно сам био сведок једне занимљиве приче. Мој унук је покидао струну на својој виолини. Мама се јако наљутила, и говори свом млађем сину: "Видиш шта су твоја браћа направила! Шта с њима да радим?". Син јој је одговорио: "Треба да расчистиш", а он има три године. И шта прво треба урадити? "Мама донеси икону. Треба да се помолимо". Ето то је пример како расчистити са свим у себи. Морамо се молити и Господ ће нам помоћи да разумемо. А људи туђу бригу гледају, а своју не решавају.
А колико је муке у човеку, само Бог зна. Једног слугу Божијег су питали ко је праведник, а ко грешник, када су пред њега довели човека кога је запосео демон, а он је одговорио: "Грешник сам само ја, а ко су праведници зна само Бог". Отац се, ја мислим, тако нашалио са њима. Наш народ је духовит.
Дође неки човек, сав несрећан десила му се велика невоља... Бриге су различите: нека бака се радује да је имала довољно новца до следеће пензије, а неко се брине да што нема баш тип „мерцедеса“ који жели или што су му украли „мерцедес“, а трећи се брине што је изгубио вилу у Италији или на Кипру... А понекад човек сматра да сви морају да му служе и одједном се неко, како му се чини, не понаша онако како би он то желео. И он каже: „Ово је увреда, понижење...“ Тако да је то компликовано питање.
– Често се подсећамо речи Спаситеља: «У свету ћете имати жалости» (Јн. 16: 33)…
– Савршено тачно. Речено је: «Да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје» (Дап, 14: 22). Али као што смо већ рекли, невоље и болест нас чисте од грехова ако су покорно прихваћене. То је општи закон. Ето под тим условом – да су невоље покорно прихваћене, и још са захвалношћу Богу – бивамо награђени. А Јов не само што се није бунио, него је још и говорио: «Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње». Још га је у овом животу Господ наградио, а да не говорим о будућем.
– Да ли јеу свакој свакодневној ситуацији пожељно изговарати ове речи?
– Наравно! И оне, о којима је светитељ Јован Златоусти написао: „Хвала Богу за све!“ Не треба ништа издвајати. За све!
– Желели бисмо да се Ви обратите нашим читаоцима и гледаоцима са поуком везаном за тако озбиљну тему као што је страдање.
– А савет је већ дао један човек, подсетићу, мој унук, који је рекао: „Донеси икону“. Помоли се, а ако имаш могућности, иди у храм Божиј.
Треба да почнете да посећујете храм Божији и онда ће све изгледати другачије. Барем не тако мрачно како ми обично замишљамо свет. Зато што, одиста, као што је рекао један слуга Божији другом човеку, који је желео да чује поуку: „Боље да будем у паклу са Богом, него у рају без Бога“.
– Велика Вам хвала, оче Валеријане, на драгоценим поукама, на речима којима сте нас данас тако утешили и оснажили.
– Спаси, Господе.
С протојерејем Валеријаном Кречетовим
разговарао Никита Филатов
С руског Александар Ђокић и Ана Ведјајева
www.pravoslavie.ru
19.4.2016.
Нема коментара:
Постави коментар