Хајде што носталгију за родном Србијом осећају они који су се из ње иселили.
Хајде што можемо да засузимо над прошлошћу коју (исправно или погрешно – свеједно) доживљавамо као бољу, људскију, достојанственију, али да ли сте приметили да чудну носталгију за Србијом можемо да доживимо и ми који у њој живимо, чак и кад не размишљамо о лепшој прошлости.
Откуда то?
Вероватно отуда што многи од нас који још увек живимо у Србији имамо утисак да смо остали без своје земље. Шта је од ње остало? Шта од онога што смо волели? Које вредности, који узори, који путокази? Ако немаш више ни земљу у којој си се родио и, без обзира на све, остао да живиш – на шта онда да се ослониш? То истовремено боли, али изазива и слатку патњу, детињасто самосажаљење, и чини нас пасивнима и без наде. Емоције које нам пренесе неко из расејања погађају нас као да смо и ми одвојени од наше земље.
Можда је најпознатија тужна песма везана за нашу историју, песма српских војника из Првог светског рата „Тамо далеко“. Сви знамо „Тамо далеко“. Можемо одмах да је запевамо.
Рекло би се да чак ни несрећници у ратним подручјима не доживљавају своју земљу као да је негде „тамо далеко“. Немају времена за такве погрешне перцепције и лудости.
А ето, Срби у Србији данас могу да доживе себе као изгнанике из земље у којој живе! Многи који живе у Србији, Србију су почели да доживљавају као да је негде „тамо далеко“. Толико далеко да се до тамо не може стићи ниједним авионом, ничим.
Србија је за многе просто нестала. Крунила се тешком историјом, по мало и по много, и најзад – нестала. И сад је остало само да тугујемо за њом и да жалимо сами себе због судбине нас сирочади. Уздишемо усред пролећне лепоте Божије – расцветалих воћњака и напуштених зелених пашњака и шумарака које не видимо, јер нам је земља нестала. Утеху не налазимо.
Српски војници су певали песму бола и наде, „Тамо далеко“: на Крфу - да би преживели, у рововима да би сачували људскост и љубав као највећу снагу. Помало су се тврди ратници и јадали и плакали су кришом, али са вером да ће се вратити у своја села и градове. Замислите да сад певамо „Тамо далеко“ без наде да ћемо се икада вратити у земљу из које смо изгнани.
Пробајте. Слушајте песму размишљајући о томе.
Или можда ипак закључимо да се не може овако живети. И да кад нам „Тамо далеко“ наших сељака-предака умије душу - треба да устанемо, погледамо око себе и видимо како да с вером у Бога поправимо све оно што смо запустили, како да почистимо ђубриште које нас гуши.
Како да демонтирамо отровни страначки систем који нас предизборно гладан опет напада, да спасемо шта је остало од нашег образовања, да поново оживимо нашу културу, да онда урадимо шта треба у политици и економији и да се коначно вратимо у колико-толико сређену земљу. Нашу земљу.
Јевреји су четрдесет година лутали кроз пустињу док се нису вратили у Обећану земљу. Колико ми већ лутамо?
Кад су касније остали без земље Јевреји су вековима чекали да се врате. Да ли је то наш пут, и да ли је наша вера сада јака као што је била њихова која их је довела назад у Израиљ?
Православни - Христос је с нама, ако ми хоћемо са Њим. А остало нам је записано да је Он Пут, Истина и Живот. Као народ који је чувајући своју веру претрпео толико жртава - тешко ћемо ми наћи други пут, другу истину и други живот.
Ма шта нам причали они који тако спретно степују на ђубришту.
А степују на мелодију тужног прелепог сељачког валцера - „Тамо далеко“...
Можда они успеју да претворе и „Тамо далеко“ у нешто друго, савременије, више у духу западне културе. Можда ми временом и заборавимо песму коју сви знамо. Ако већ нисмо почели да је заборављамо.
У међувремену можемо да слушамо како је Руска браћа певају за нас. Боље звучи него наше нове верзије. Али ипак ћемо морати и сами...
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар