др Давор Џалто, “Православље и рат“, Чачак, 27.5.2016.

   На позив свештенства ЦО Чачак, професор др Давор Џалто посетио је Чачак и одржао пригодно предавање. Овај врсни теолог и мислилац рођен је 1980. у Травнику. Завршио је средњу уметничку школу “Ђорђе Крстић“ у Нишу као студент генерације. Академску каријеру започиње у Београду где је дипломирао на Филозофском факултету као најбољи студент. Након дипломирања уписује постдипломске студије у Београду а затим и докторске студије на Универзитету у Фрајбургу где је 2006. одбранио докторску тезу поставши најмлађи доктор наука у Немачкој и Источној Европи. Професор је историје и теорије уметности, као и иконографије и религиологије. Као учесник престижног Фулбрајт програма америчке Владе предавао је на Фордхам Универзитету у Њујорку.

извор:Djordje Colovic

НЕБО

извор:Змајевити

Сличице из живота хришћанке : Небо

   Мој отац је занатлија. Док смо били ђеца, „трошио“ је наше вријеме тако што нам је дијелио радне задатке. Тако смо знали да из пуне фиоке раздвајамо по величини разне шарафе и матице. „Мали са малима, а велики са великима; тако ће бити лакше употребљени“, говорио је отац, „а за рад машине потребно је употребити и једне и друге и самим тим су једнако битни“…

Да ли се могу спасити некрштени?

извор:ПМЦ "о. Данил Сисојев"

Мошо Одаловић

Манастир Вазнесење, Недеља Самарјанке, 29.5.2016.

                                 

ОРО СЕ ВИЈЕ, Хор "Сабор српских светитеља" при цркви Св.апостола Петра и Павла (Бања Ковиљача) у манастиру Вазнесење, 21.4.2013.

Ученици музичке школе из Ужица

Председник Путин у Кареји и Пантелејмону

Председник Руске Федерације Владимир Путин посетио је 28. маја 2016. године Свету Гору. 1000-годишњица присуства руског монаштва на Атосу. Сусрет са патријархом Кирилом у манастиру Светог Пантелејмона.

  

Путин у Музеју византијске и хришћанске уметности

   Атина, 28. мај 2016. г.

Руски председник Владимир Путин који је допутовао у Грчку, заједно с грчким премијером Алексисом Ципрасом посетио је Музеј византијске и хришћанске уметности у Атини и присуствовао је церемонији отварања изложбе иконе Андреја Рубљова «Вазнесење», преноси сајт председника

  

   Византијски музеј у Атини у којем ће бити изложена икона представља једну од најпознатијих колекција византијске уметности. Његова експозиција броји преко 25 хиљада икона и богослужбених предмета, јувелирских производа, скулптура, мозаика, фресака, керамичких производа и рукописа који обухватају период од III до ХХ века.
   Прву колекцију музеја, која је званично отворена 1914 године, сакупио је саветник грчке граљице Олге (у девојаштву – велика кнегиња Олга Константиновна Романова), оснивач Хришћанског архелошког друштва Георгије Ламбакис.
   Икона «Вазнесење» коју је Андреј Рубљов насликао 1408. године чува се Третјаковској галерији.
   Владимир Путин се на отварању изложбе присутнима обратио речима:

   «Поштовани господине премијер-министре! Поштоване даме и господо!
   За мене је велика част да присуствујем отварању јединствене изложбе једног ремек-дела – иконе «Вазнесење Господње» из колекције Државне Третјаковске галерије у Москви. То је дело великог иконописца, монаха Андреја Рубљова.    
  Андреј Рубљов се, између осталог, надахњивао културним и верским наслеђем Византије, чији је духовни настављач Грчка. Уметник не само да је усвојио поједине елементе и стваралачке методе византијских мајстора, већ их је и обогатио. Господин премијер је малочас скренуо пажњу на руски стил овог иконописа.
   Дуго времена је име Андреја Рубљова било познато само стручњацима. И тек је у ХХ веку његово стваралаштво стекло широко признање. Код нас су се сачувала нека његова дела, иконе. «Вазнесење Господње» је једна од њих. У њој се испољио осећај за хармонију и пластичну равнотежу који је уметнику био својствен. Икона је насликана почетком XV века за време обнављања Успенског сабора у граду Владимиру.
   И наравно, такође бих желео да истакнем да се изложба одржава у оквиру године размене Руске и Грчке, чији почетак смо грчки председник и ја објавили у Москви у јануару ове године. Сигуран сам да то није последњи истакнути догађај у оквиру ових многобројних активности.
   Желим да се захвалим и руководству Третјаковске галерије за организацију изложбе, и наравно, да изразим захвалност нашим грчким партнерима и пријатељима, радницима Музеја византијске и хришћанске уметности у Атини. Знам да ће се дела из вашег музеја приказивати у руским музејима у Москви и Петербургу. Огромно вам хвала на томе. Сигуран сам да ће то изазвати веома велико интересовање, не само стручњака, већ и свих љубитеља сликарства, а посебно духовног сликарства.

   Хвала.»

   Са руског Марина Тодић
   извор:www.pravoslavie.ru
   28.5.2016.

Свети Јован Златоусти о вери жене Самарјанке

   (Хришћанска заједница, превод жичког монаха Јакова (Арсовића), мај 1934, бр. 5)

   “ Много нам је потребно да пробудимо у себи ревност и старање, јер без тога не можемо задобити обећана блага. И сам господ указује на то говорећи: “И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан“ (Мт 10,38); „Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желео да се већ запалио!“ (Лк 12,49).У оба случаја, Он хоће да нам представи загрејаног ученика, ватреног, готовог на сваку опасност. Таква је била жена Самарјанка. Она се беше толико загрејала Христовим речима, да је оставила и судове и воду и свој посао, па је пожурила у град и привукла сав народ  Христу. „Ходите да видите човека“, говораше им „који ми каза све што сам учинила“ (Јн 4,29).

ЗВОНО

   Више од филма и више од живота! Нашег, садашњег...
   Синопсис: Почетком XV века руски кнез наручује огромно звоно да би огласио настанак новог православног царства.
   У селу звоноливаца сви су помрли од епидемије, сем сина једног од главних мајстора. Дечак Борис успева да убеди кнежеве гласнике да је он последњи који зна тајну ливења моћних звона. У ствари, он зна само оно мало што је видео док су мајстори правили звона. Уздајући се у Божју помоћ он преузима посао и с обичним мајсторима од којих нико не зна тајну целог процеса прави предивно звоно са рељефом Светог Георгија. А да ли ће звоно зазвонити, нико не зна.
   Године 1735. царица Ана наручује за Кремљ највеће звоно на свету - Цар звоно. Нико није смео да се подухвати рада на звону тешком 200 тона, док се није нашао Иван Моторин. Иван умире пред сам крај радова. Вођење посла преузима његов син Михаило. Међутим, пред сам крај радова, 1737. године велики пожар у Москви захватио је и дрвену конструкцију око звона у изради. У паници да не пострадају дуго рађени орнаменти на звону, неко доноси погрешну одлуку. Да се прегрејано звоно охлади водом!
   Кобна одлука довела је до тога да звоно напукне и да се од њега одвали велики део тежине преко 11 тона.
   Бројни покушаји да се ствар поправи нису успели.
   Године 1836. звоно је постављено на постамент у Кремљу као споменик. Чему? Недовршеном послу? У међувремену, пожари револуција и отпадања од вере.
   У време тврдог комунизма у СССР-у, у време кад се од руских филмских уметника очекује само снимање филмова о револуцији и Другом светском рату, велики Тарковски снима филм "Андреј Рубљов"о преподобном иконописцу Андреју .Још увек непревазиђен историјски филм ангажује хиљаде стваралаца и учесника. Незаборавна је сцена кад се звоно подиже и кад сви очекују да неким чудом подвиг дечака Бориса, звоноливца- самозванца успе.

   А онда, године 2016. руски председник Владимир Путин учини да звоно зазвони у центру Православља, на Светој Гори. Светогорци га у свом седишту Кареји смештају у трон који је био намењен само византисјким царевима...
   Боже, колика је наша жеља нас православних за Православним царством. Ако га и не идеализујемо - ми немамо другу наду да ћемо у овом часу историје наћи заштиту од подивљалог света у коме се губе све људске вредности.
   Појединачно смо мали и слаби, и ми Срби и Грци и остали православни, па и Руси, мучимо се и свет нас вија, али Царство које се добровољно потчињава Царству Божијем...

   ђакон Ненад Илић, Facebook

Прослављен Свети Ахилије у Ариљу

   Просветитеља тесалијског и Светог Архијереја града Ларисе, богоугодника великог Ахилија, Света Црква у Ариљу прославила је достојанствено и торжествено кроз бројне активности.
Након празничног вечерњег богослужења освећена је чесма Светог краља Драгутина која се налази са спољне стране средњовековног комплекса у зидинама некадашњег моравичког манастира. Освећење је извршио протојереј ставрофор Љубинко Костић, заменик Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина. Он је одслужио Вечерње богослужење уз свечано појање ариљске певнице и сабраних свештеника. Окрепивши се у прелепом амбијенту крај светодрагутиновске задужбине, сви окупљени су имали прилику да присуствују отварању изложбе Историјског архива из Ужица „Ужичани у врху власти Србије и Југославије од 1815. до 2015.“ у холу Соколског дома где је приређен скроман коктел.

Концерт руског дечијег хора "Отрада" у Србији

                                        

извор:Avellet

   На позив Друштва жена Србије и Русије Матрона од  28. до 31. маја, дечји хор ''Отрада'' Свето-Николског Црноостровског женског манастира (Калужски регион, Русија) биће наши гости у Србији.  
   Током боравка у нашој земљи, девојке ће одржати концерте у Београду, Краљеву, Нишу,манастиру Илиње ,у манастиру Свете Петке у Параћину.  
   Удружење Матрона у време турнеје хора ''Отрада'' по Србији,носиће са собом икону Свете Матроне Московске, добијене од руског манастира и освештане на њеним моштима. Том приликом омогућићемо свим верницима да целивају икону и поклоне се Матронушки.
     
      Програм хора Отрада
   
     28. мај
     Посета Нишкој епархији,концерт  
     Посета манастира Св.Петка Изворска,село Извор према Параћину, мини концерт ,обилазак        манастира Лешје
     
    29. мај
    Обилазак Жиче и Студенице  
    Концерт у свечаној сали града Краљево
       
   30. маја
   Обилазак манастира у Овчарско-Кабларској клисури  
   Обилазак манастира Лелић и Ћелије
   Одлазак у манастир Илиње, Концерт

     извор:www.srpska.ru

ДУХОВНИ ПОРТРЕТИ: проф. др Жарко Видовић

извор:ТВ ХРАМ

МОЛИТВА

Љубави, нека буде воља твоја
На овом небу, страшно несигурном,
Ко и на земљи. Сад је доба боја
И јужног ветра у листању журном.
Ноћи су плаве, мекане ко воће
И пуне звезда ко плитки бунари.
Нека се људи љубе како хоће
У привременом кругу малих ствари.
Љубави, нека буде воља твоја
У градовима што су непокретни
И неће моћи да беже из строја,
И испод лишћа што још нема ране,
И међу људима што живе сретни
Јер верују у старе лукобране.

СВЕТИГОРА, Васкрс, 2016.

Манастир Јежевица, Свети Герман Цариградски, 25.5.2016.
фото: Владан Матијевић

Шапат Јована Дамаскина

Опрости, мајко света, опрости

Што скрушено се обраћам у бдењу,

Што утук свеукупној мојој злости

У продуженом тражим магновењу

Те једне ноћи која светлост зрачи

Из моје сенке, из најгушћег мрака -

Јер све што хоће мрак да обезначи

Постане светлост у знаку твог знака;

Опрости, мајко, што приземну беду
Доводим грешно у присмотру твоју;
Знам да сам овде тек један у следу
И да ми глас је зуј пчела у роју,
Ал зато слутим да смисао роја
Зависи и од заблуделе пчеле -
Целине што се бесконачно деле
Да суштост ћине недељивог броја.

Опрости ми то шаптање у тмини,
У созерцању таштине, што иште
Насушно чудо које светлост чини
Кад усред мрака ствара уточиште;
Опрости, али боли ова шака
У зглобу пререзана, ови прсти
Којима дробим хлеб, којима се крстим;
Опрости ми што крварим из мрака.

Опрости ми, и учини да срасте
Са својом кошћу кост, са стаблом грана;
У сребро ћу да скујем своје красте,
Да слава твоја буде моја рана;
Опрости преступ моје пролазности
Која се чуду као правди нада,
Опрости мојој кости, мојој злости,
Али учини чудо. Овде. Сада.

   Иван В. Лалић (1931-1996), српски песник, есејиста и преводилац, један од најистакнутијих песника неосимболистичке струје у савременој српској поезији. Рођен је у Београду 1931. године, где је радио неко време као новинар; био је уредник у "Просвети" и "Нолиту".
   Својом поезијом преко артизма, уравнотежених слика и духовне сабраности обновио је линију симболистичког песништва. Трагајући за класичном мером песме и налазећи песничко надахнуће у литератури, Лалић се у својој поезији окретао Византији и античком свету. Такође је био изврстан преводилац, есејиста и критичар. Дела: Аргонаути и друге песме (1961); Време, ватре, вртови (Змајева награда,1961), Сметње на везама (1975), Страсна мера (1984), Византија (1987), Изабране и нове песме (1969), Ветровито пролеће (1956), Чини (1963), Круг (1968), Велика врата мора (1958), Песме (1987), Писмо (1992), Четири канона (1996).

   СВЕТИГОРА, бр. 255, Васкрс, 2016.

Сусрет са песником

   Народ Божији парохије љишке и села Ивановаца сабрао се у Недељу Раслабљеног 22/9. маја лета Господњег 2016.-ог  да прослави храмову славу  филијалног храма  у Ивановцима који је посвећен Преносу моштију Светог оца Николаја.
   Овај свети храм подигао је песник Милован Данојлић на узвишењу Камаљ са којег пуца поглед на качерску долину, а још даље  виде се планине: Рудник на југоистоку, Сувобор, Повлен и Маљен на западу, на истоку Букуља.
   Након Свете Литургије и литије око храма обављен је обред благосиљања и ломљења славског колача.
   Већ седму годину за редом на овај дан одржава се манифестација под називом „Сусрет са песником“. Будући да је ктитор храма наш велики песник, преводилац и књижевник Милован  Данојлић, наметнула се идеја да сваке године буде позван неко од  песника који пишу и за децу. У порти цркве  ученици из основних школа у Ивановцима, Козељу и Љигу имају прилику да упознају наше савремене песнике.

   Овогодишњи гост је био песник Рајко Петров Ного.
   Ђаци су припремили и извели краћи програм након којег је своје стихове казивао Рајко Петров Ного.
   Трпезом љубави настављено је ово празнично сабрање у славу Божију и част Светог оца Николаја.

   протојереј Светолик Марковић
   извор:eparhija-zicka.rs

извор:Ивана Ћуковић

Стихови: Рајко Петров Ного

Музика: Светислав Божић

Хор "Абрашевић", Београд, 1997.

Диригент: маестро Милован Панчић

***

Нек пада снијег Господе

Из сјећања по очима

Спавајте шумске јагоде

Све моје с вама почима

Спавајте моји умрли

Без гроба и без биљега

Нек вас вјетар загрли

Завије покров снијега

И нека мајку збодену

И њену цркву јелику

Бијелим рухом одјену

За нашу тугу велику

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у Пећкој Патријаршији, Призрену и Београду од 14. до 25. маја 2016. године

Господе помилуј

Манастир Јежевица, Свети Герман Цариградски, 25.5.2016.

фото: Владан Матијевић

Витез, Господе помилуј

презвитер Александар Р. Јевтић,Надање као сизифовски посао?

   Приликом посматрања Тицијанове слике Сизифа који у корачајући носи камен ка узвишењу у човеку се појави обиље мисли о тајни постојања. Тај корак који је једном учињен обавезује. Он позива да се крене напред иако смо свесни да то није лак посао. Овај корак је дубоко намучио и Албера Камиа. Из рвања са Сизифом као символом трагедије људског постојања изнедрен је философски крик у виду дела Мит о Сизифу.

Митрополит Антоније (Блум), О исцељењу

   У име Оца и Сина и Светога Духа!
   Опет и опет чујемо јевнђељску причу о људима који су били исцељени од болести. А у Јеванђељу то изгледа тако једноставно и јасно: неко има потребу и Бог се на њу одазива. И ево, пред нама се поставља питање зашто се онда то не дешава са сваким од нас? Свако од нас има потребу за физичким исцељењем или за исцељењем душе, а исцељују се само неки од нас – зашто?
   Када читамо Јеванђеље, испуштамо из вида да Христос није исцељивао све и сваког: један човек у мноштву људи бавао је исцељен, док многи, такође болесни телом или душом, нису били исцељени. А то се дешава зато што ми треба да се разоткријемо Богу, не према исцељењу него према Богу, да бисмо примили дејство Божије благодати ради исцељења тела и душе, или пак једног или другог.

Мошо Одаловић

Манастир Каленић, Игуманија Нектарија

извор:Духовници

Новопрестављени старац Јустин Хиландарац

   Старац ЈУСТИН Хиландарац, рођен је 1934. године у Лештану код Гроцке, од оца Петра и мајке Катарине Пешић. На крштењу добио је име Ђурђе. Основну школу је завршио у свом родном месту, да би касније један период свог живота провео у Француској. Ученик је монашке школе у Острогу. Радо је одлазио у овчарске манастире, а нарочито у манастир Преображење код чувеног игумана Евстатија. Ђурђе одлази у у Хиландар 12. марта 1971. године заједно са тадашњим јерођаконом Гаврилом (Вучковићем), данашњим игуманом Лепавине, и са још једним искушеником, Драгомиром Лукићем потоњим монахом Савом Хиландарцом.

   У то време у Хиландар су ретко долазили нови искушеници, те је ову тројицу путника испратио сам Патријарх Герман. Док их је у Солуну дочекао један од манастирских проигумана, старац Мојсије Ђорић. О свом одласку у Хиландар, старац Јустин је својевремено писао и у часопису "ПРАВОСЛАВЉЕ":

Манастир Хиландар, Васкрс
фото:www.hilandar.org

Манастир Јежевица, Свети Герман Цариградски, 25.5.2016.

                                      

Моје сећање на старца Јустина

   Старца Јустина сам први пут видео још као искушеник, негде 1998. године када је он неким послом долазио у Хиландар. Тада је он још увек живео у руској светопантелејмоновској келији. Пепаљасте браде и косе, носио је стару светогорску камилавку које већ одавно нико не прави.

   Кажу да је последњи мајстор за такве вунене камилавке погинуо од хеликоптера, негде на скиту Свете Ане. Веле дошао је као дете на Атон и никада није видео хеликоптер. Неком приликом хеликоптер је покушавао да се спусти на узани плато испред скитског синодикона, како би болесног монаха пребацио до солунске клинике. Монах који је правио камилавке у својој келији, зачуо је звук хеликоптера и сав усхићен истрчао је да види ту гвоздену птицу о којој је само слушао од млађих монаха и тада ретких ходочасника. Несмотрено подлетео је под репни пропелер који га је усмртио на месту. Старац још увек није имао ученика, и тако је овај стари светогорски занат ишчезао заједно са њим.

Манастир Драча

Светим новомученицима косовскометохијским Стефану и Харитону

Икона наших Косовскометохијских новомученика Стефана и Харитона, рад жичких монахиња, и нови тропар који су призренски богослови отпевали први пут на приредби за школску славу. Свети новомученици Стефане и Харитоне молите Бога за нас!

Житије преподобномученика Харитона: manastircrnareka.nr.rs

The icon of our Kosovo-Metohija new martyrs hieromonk Stefan and monk Hariton (Chariton), the work of the Žiča Monastery sisters and a new troparion in their honour chanted for the first time publicly at the Prizren Seminary celebration two days ago. Holy New Martyrs Stefana and Hariton pray for us! www.kosovo.net

извор: www.facebook.com/arhimandrit.sava

У Призрену

извор:Љиљана Поповић и Жива вода

Манастир Високи Дечани

МЕСОГЕЈСКИ МИТРОПОЛИТ НИКОЛАЈ: «АКО САБОР НЕ БУДЕ СВЕТ – НЕЋЕ БИТИ НИ ВЕЛИК»

Манастир Жича, септембар, 2011.

извор:Mitropolija zagrebačka

Ових дана се високопреосвећени митрополит Месогејски и Лавреотијски Николај обратио клиру и верном народу своје митрополије окружном посланицом «О сазивању Светог и Великог сабора на Криту» следеће садржине:

ХРИСТОВОЈ ЦРКВИ

   Хришћани су учинили све што су могли да стерилизују Јеванђеље; рекло би се, као да су га уронили у течност која га неутралише. Све што у њему шокира, превазилази или обара млакост свакодневице - ублажено је. Поставши неборбена, вера се срозала, а човек, мудар и разуман, избљувао ју је. Завршна мудрост хришћана: »Бог од нас не захтева толико«, учинила је да обљутави со Јеванђеља, а та со је страшна љубомора Божија која од нас захтева немогуће. Не може се чак рећи ни да је Јеванђеље наишло на зид. Један зид, чврст, који пружа отпор – то је реакција. А Јеванђеље данас среће потпуну равнодушност; оно одјекује празнином, оно пролази кроз средину, и ништа га не задржава...

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

О ОДЛАГАЊУ КРШТЕЊА (једна сасвим обична парохијска напомена)

   Будући да сам свештеник и наставник на Богословском факултету, доста људи ми пише са извјесним проблемима, често и са жељом да "интервенишем" и "прогурам" нешто што је, по њиховом осјећају за правду и "како треба" , а што се, ето, није десило или се не дешава "у Цркви".
   Један од чешћих случајева јесте онај у коме надлежни парохијски свештеник по њиховом схватању "не жели" да изађе на опијело у неком трагичном случају када је покојник био Србин, самим тим, јел`те, и Православац, "али ето није стигао да се крсти", па да, ето, ја нешто прогурам по том питању. Заправо, уопште не бисте вјеровали колико је то често случај. Зато мислим да је потребно да напишемо неколико реченица обајшњења, како их не би стално морао да пишем у порукама. Поготово зато што су такви случајеви готово типски и одређени резони и реченице се понављају из дана у дан, из случаја у случај. Нарочито је трагично то што у том случају ни породица ни њена околина, погођени трагедијом, нису спремни /очекивано) да рационално размишљају, а поговото не да прихвате свој удио одговорности што свештеник не може да изађе на опијело, па је једина могућност да таквих случајева не буде или да их буде што мање та да на вријеме образујемо Православне Србе.

 

Владика Атанасије (Јевтић), СВЕТИ САВА У ТОКОВИМА ЋИРИЛО-МЕТОДИЈЕВСКОГ ПРЕДАЊА, ПОЈАМ И ТАЈНА ПРЕДАЊА

 Веома је захвално говорити о токовима светог ћирилометодијевског Предања у животу и делу
Светога Саве. Нарочито је то захвално у наше дане, када народ којем припадамо, заједно са
својом Црквом и културом, преиспитује свој идентитет, своје историјско и духовно памћење,
своје Предање. Захвално је и због тога што се ове 1985. године навршава хиљаду и сто година
од престављења Светога Методија и седамсто педесет година од престављења Светога Саве.
Да подсетимо само: од Христа до Светога Методија протекло је око 850 година; од Светога
Методија до Светога Саве протекло је око 350 година и од Светога Саве до данас протекло је
неких 750 година. Другим речима, Свети Методије и његов брат Свети Кирил налазе се негде
на средокраћи времена од Христа до данас, а Свети Сава се налази, опет приближно, на
средокраћи од Свете Браће до нас. Ове бројке саме по себи нису толико важне, него их
наводимо само узгред да бисмо, узевши их као повод и почетак, проговорили о ћирило-
методијевској и светосавској традицији, о хришћанском Предању Свете Браће и Светога
Саве... Нема сумње да су и Света Браћа, Ћирило и Методије, и за њима Свети Сава, били
људи хришћанског Предања, његови живи сведоци и носиоци. Ово још не значи да им олако
можемо придати назив "традиционалисти", иако смо уобичајили да брзоплето дајемо називе,
епитете или етикете на основу нашег доба и његовог менталитета. Можемо их, дакле,
слободно и с правом назвати живим сведоцима и носиоцима хришћанског Предања, а да их
при том не назовемо "традиционалистима". Али шта је то Предање у хришћанском животу,
искуству, историји? Ово питање је постављено већ код Апостола Павла, тог изразитог
јеврејског “традиционалисте", бар док је био Савле и док је у име своје јудејске "традиције", у
име "предања отаца", прогонио хришћанство и хришћане као "новину" и "новаторе". Али
после се Савле обратио и постао Павле. Тада је прихватио Христа за Бога Истинитог, за Пут и
Истину живота свог и живота свега света. Да ли је он тиме сасвим напустио своја "отачка
предања", своју јудејску библијску традицију? По његовом сопственом признању - није!
Напротив, нашао је то предање у Христу, али сад оживљено, оистињено и осмишљено, и зато
је могао да каже управо у Посланици Јеврејима: "Исус Христос је исти јуче и данас и у векове.
" Затим је нашироко развио мисао о истинском хришћанском јудеохришћанском) предању и
поистоветио га са Јеванђељем Христовим, тачније речено са Самим Христом. Зато је био
изразити апостол хришћанскога Предања, мада не и "традиционалист". Јер, управо је он, тај
исти Павле, био такав, рецимо слободно, "новатор", тачније речено обновитељ и
препородитељ хришћанског живог Предања, да је собом и својом проповеђу Јеванђеља дао
печат читавоме хришћанству. Једноставно речено, показао је да хришћанско живо Предање
надилази уобичајено схваћену "традицију", као што Христов Нови Завет надилази сва
предања и традиције Старог Завета. Надилази, али не укида. Испуњава осмишљајем,
освећењем, препородом, преображајем увек живе Истине која је Живот, Живот вечни и
Божански, Богочовечански. Само старозаветно Предање могло је бити, и често је постајало,
притисак "слова које умртвљује", а потребан је "Дух који оживљује". Тај Дух и јесте Дух
Живота, Дух Христов. Он је истовремено постао Предање Живота, Предање Истине, Пута и
Живота, Који је Христос Исус - јуче и данас и довека исти. Да се разумемо: свако предање,
било какво и било чије, постаје, кад-тад, притисак и терет ако није Предање живог Живота и
Истине, вечног Живота и вечне Истине. Зато је у хришћанству божанско, тачније
богочовечанско, Предање недељиво повезано са Личношћу Живога Богочовека Христа. Без
Њега оно може бити, и бива, "слово које убија", "традиција" која умртвљује уместо да
оживљује. Све ово што рекосмо о предању још не значи да Предање не постоји или да није
потребно у хришћанској Цркви, посебно у Православној као јединој истинитој Реци или
Извору Живог Предања. Напротив, Православна Црква је одувек била, а и данас је означена
као Црква Предања, али Живог и Истинитог Предања, Предања као Истине и Живота. Та
предањска особина и јесте оно што чини њу Једном, Светом, Саборном (Католичанском) и
Апостолском Црквом Христовом.

Музика Старе Србије : Две песме у част Ћирила и Методија

извор:tdark0

Епископ Г. Атанасије (Јевтић), „Теодицеја у књизи о Јову“, 18.5.2016.

Дана 18. маја 2016. године са почетком у 19:30 часова, у амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду, на позив Студентског парламента ПБФ-а и Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке, одражао је предавање епископ Г. Атанасије Јевтић, умировљени херцеговачки, професор-емеритус Православног богословског факултета Универзитета у Београду, на тему Теодицеја у књизи о Јову. Предавању су присуствовали уважени гости: Преосвећени епископ западноамерички Г. др Максим, протојереј-ставрофор проф. др Димитрије Калезић, декан ПБФ-а протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић и продекан за наставу Г. др Владан Таталовић.

У препуном амфитеатру, уважени владика Атанасије, познат по својим високобогословским и надасве надахнутим речима, говорио је о старозаветном лику праведног Јова који упркос својој праведности и верности Богу, страда. Један од главних одлика софиолошке књижевности јесте да пружи читаоцима, верним људима поуку и утеху пред земаљским патњама и невољама које свакодневни живот доноси, нагласио је владика. Личност Јова није нека имагинарна фигура, настала у турбулентним временима јеврејске историје, него реална личност која је постојала, на шта упућују многе чињенице. Његов однос са Богом је однос који гаји сваки верујући човек – труди се да следи Божије заповести и угоди своме Творцу, али пре или касније пада у искушења, сналазе га невоље и он се жали Богу зашто Он то допушта. На често питање људи, који се и несвесно понекад нађу у улози праведног Јова – зашто праведник страда – владика је сликовито одговорио, послуживши се народном мудрошћу: „Злато се у огњу кали и проверава“, те исто тако и праведан човек бива провераван кроз искушења која Бог по своме скривеном промислу допушта и како то каже Јеванђелист: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“

извор:www.bfspc.bg.ac.rs

фото: Богословија Призрен

Беседа Епископа далматинског Фотија на празник Св. Кирила и Методија

   Драга браћо и сестре, честитам вам данашњи празник и данашњу славу светог Кирила и Методија, просветитеље словенских народа. Ова двојица рођене браће били су православни Грци из околине данашњег Солуна. Живели су у деветом веку. Њих је велики и познати патријарх свети Фотије цариградски послао на мисију међу Словене. Дакле у деветом веку, наши преци, а у ширем смислу и сва словенска племена, нису били ни крштени. Зато су ови свети људи били послани од стране византијског цара и цариградског Патријарха да проповедају међу Словенима. Они су најпре отишли у Централну Европу, на просторе данашње Моравске и Чешке, где је њихова проповед имала великог успеха, те је народ почео масовно да прихвата православну веру.

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

+Дионисије митрополит Козански, ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ, Призренска Богословија, 2016.Предговор: Еп. Атанасије ум. Херцеговачки. Књига садржи 52 беседе на 225. страна надахнутог и језгровитог тумачења овог мудрог Архипастира, Оца, Учитеља, Литурга и Богослова, једног од највећих међу православним јерарсима 20. века, који говори из свог дугогодишњег искуства, користећи текстове и објашњења Светих Отаца: Јустина Мученика, великих Отаца: Атанасија, Василија, Григорија, Исидора Пелусиота, Максима Исповедника, Николе Кавасиле. . . Књига је тврдог повеза, илустрована фрескама цркве Богородице Љевишке.

извор: Призренска Богословија, Facebook

Слава манастира Светог Николаја у Јежевици

Данас када се Црква сећа чудесног исцељења раслабљеног, у трећу Недељу по Пасхи, свештеномонашка обитељ у Јежевици је прославила своју храмовну славу, Пренос моштију Светог оца Николаја Мириликијског. Свету Архијерејску Литургију служио је  Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин, заједно са Епископом Максимом западноамеричким. Преосвештеним Владикама саслуживали су: архимандрит Дамјан Цветковић, синђел Герман Авакумовић, јереј Богдан Митровић и јереј Владе Г. Капларевић. Сестринство манастира Благовештења са својом игуманијом Михаилом,  допринело је благољепију богослужења умилним појањем. После прочитаног Јеванђеља о исцељењу раслабљеног, литургијској заједници се беседом обратио Епикоп Максим, подсећајући на то да смо у данима Пасхе и да се опомињемо васкршње радости и живимо у њој свакога дана, трудећи се да не постанемо духовно раслабљени. Владика Максим је поменуо  речи Светог Владике Николаја, да није болестан само онај који телом трпи неку слабост, већ је болеснији далеко више онај који је обогаљио своју душу, не бринући о њој и не пазећи на своје спасење.  После причешћа верника, славске  литије и резања славског колача, братству и народу се обратио и Епископ Јустин, честитао славу манастира и захвалио на радосном дочеку. Славском трпезом настављено је ово лепо сабрање у славу Господа и част празника Светог Николаја.

   јереј Владе Г. Капларевић
   извор:eparhija-zicka.rs

Ах как пел соловей, Исполняет Иеромонах Роман

извор:Лыково Храм

ПОКУШАЈ ВАСКРСЕЊА

Влатима траве
Покушавам да оживим
Бубу извађену
Из воде
Додирујем клонуле
Антене
Склупчане ножице
Али ништа

Покушај
Малог васкрсења
Не успева
Јер из мојих уста
Излазе речи
Које  бодре
Али су само слика
Оних моћних
Властодржних речи

Напослетку
Мај је свуда
Унаоколо ври
Од тек рођених
Живота
А многа од тих
Створења
Већ су у васкресењу

Моје речи остају
Призвуци
Или је скривено
Њихово услишење
Јер да рекох
Устани бубо

И да она потом устаде…

Александар Марић
извор:aleksandarmaric.blogspot.rs

Манастир Никоље, Пренос моштију Светог оца Николаја, 22.5.2016.

Христос Воскресе на арапском

Свети владика Николај, Свети Николај, ПИРГ, ЦД, "Земља Светог Симеона", 2008.

Свети владика Николај, Свети Николај

Светог оца Николаја
Четир' стране света славе
Ко витеза силне вере,
Вере Божје, вере праве.
Од колевке Богу предан,
Од колевке све до краја;
Па прослави и Бог њега-
Свога верног Николаја.

За живота славан беше,
А по смрти још славнији,
Моћан беше и на земљи,
А са неба још моћнији.
Светла духа, чиста срца,
Он храм беше живог Бога:
Народи га зато славе
Као свеца чудеснога.

Богат славом Николаје,
Он свечаре своје воли,
Пред престолом вечног Бога
За њихово се добро моли.
Благослови, Николаје,
Благослови људе твоје,
Што пред Богом и пред тобом
На молитви смерно стоје.

Свети Владика Николај (Велимировић)

извор:Обновимо себе подигнимо Ступове

Манастир Никоље, Овчар Бања, 22.5.2016.

Свети Николај Чудотворац Мирликијски. Пренос моштију. У време цара Алексија Комнена и патријарха Николе Граматика, 1087. године, буде тело овога светитеља пренето из Мира Ликијскога у град Бари, у Италији. То се десило због навале муслимана на Ликију. Светитељ се на сну јавио некоме чесном свештенику у Барију и наредио да му се мошти пренесу у тај град. У то време град Бари био је православни и под православним патријархом. При преносу светитељских моштију догоде се многа чудеса, како од додира моштију, тако и од мира, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским, краљем српским; наиме, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану (в. 6. децембар).

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Чему нас учи Свети Николај Чудотворац?

   Светост се не може сакрити. То је свећа стављена на свећњак и град који стоји на врху. У првом случају обасјава простор око себе. У другом се види из даљине, без обзира на то с које стране да јој се човек приближава.
   Светост превладава растојања међу људима и епохама. Различита језичка средина и различита културна позадина не сметају људима да столећима касније непогрешиво препознају светост и да јој се поклоне.
   Такав је Николај Чудотворац.

Манастир Никоље, Овчар Бања, 22.5.2016.

   Кад би међу свецима било места за завист или за такмичење у људском поштовању многи би искоса гледали Николаја. Како да не! Таквим масовним поштовањем на свим континентима се не може свако похвалити. Али зависти међу светима, наравно, нема. Међу њима влада молитва и искрена љубав. А за нас, путнике и дошљаке, који прелазимо свој земаљски пут, постоји озбиљна тема за размишљање.
   Узрок масовног и вишевековног поштовања Николаја Чудотворца је у његовом унутрашњем богатству. Притом је он тако вешто  сакрио тајну свог унутрашњег живота од спољашњих очију да скоро ништа не знамо о чињеницама из његове биографије. Слава је Николаја нашла након што је напустио земљу и ушао у небески мир, односно онда кад су минуле опасности од гордости и таштине (ових неизбежних сапутника славе и похвале)…
   Да ли волиш Николаја Чудотворца? А да ли знаш у чему је тајна његове познатости и љубави према њему? Тајна је у томе што се сећао и што је испуњавао речи Писма: „Блаженије је давати него примати“. Поштоваћеш Николаја Чудотворца ако се у томе будеш угледао на њега. Помози родитељима у кући. Помози другу који заостаје да научи нешто из предмета који знаш и разумеш боље од њега. Данас и увек подели сендвич са другом из клупе. Мисли на друге, а не само на себе. Јер, давати не значи само предавати из руке у руку новац или ствари. Давати се могу време, снаге, знања, брига, молитва. Тиме треба да се баве сви, укључујући и децу…

Протојереј Андреј Ткачов, Није на продају, Чувари, Београд 2014, 89-93
извор:eparhija-zicka.rs

Гостољубље Аврамово

извор:Mitropolija zagrebačka

БУКВАР ПРАВОСЛАВЉА, ТВ НС, 1991. 

 Јеромонах Порфирије (Перић), садашњи Митрополит загребачко-љубљански 

Ширина Заповести Божијих

Свему савршеноме видех крај; али је заповијест Твоја веома широка...(Пс. 118, 96)

   Разговор Христов са богатим младићем који се налази у сва три синоптичка јеванђеља (ср. Мт 19, 16-22; Мк 10, 17-22; Лк. 18, 18-23) открива нам важну разлику између спољашњег и унутрашњег испуњавања Заповести Божијих. Богати младић (код апостола Луке кнез), на позив Христов да испуни Заповести, без тренутка двоумљења одговара да то чини још "од младости своје". Сасвим је могуће да је младић био искрен у свом одговору и да је био врлинаст у неку руку ( у верзији повести коју даје апостол Марко стоји да је Христу "омилио" после тог одговора). Постојао је, међутим, један озбиљан проблем, а то је привезаност ка богатству која га је спречавала да даље напредује. Ту страст је открило младићево тужно лице када га је Христос позвао да буде савршен тако што ће све раздати сиромасима и поћи за Њим.

   

Васкршњи видео клип Православне Архиепископије Бејрутске (Либан)/Paschal video clip of the Greek Orthodox Archdiocese of Beirut (Lebanon)

извор:SEM

Антиохијска Патријаршија, на арапском језику

Patriarchate of Antioch, in Arabic

Свети Јован Богослов као учитељ истинске љубави

98. Пријатељи Христови све људе истинске воле, но нису од свих вољени. Пријатељи пак света нити све воле, нити су од свих вољени. Пријатељи Христови задржавају до краја истрајност у љубави, а пријатељи света – док се не сукобе међусобно око било чега светскога.

99. Веран пријатељ, моћна заштита (Сир 6,14), јер он и у срећи пријатеља бива му добар саветник и једнодушни сарадник, и при злопаћењу – најискренији заступник и најсастрадалнији бранилац.

100. Многи су много казали о љубави, а ако је потражиш, наћи ћеш је једино у ученицима Христовим. Јер су једини они имали истинску Љубав за учитељицу љубави, за коју су говорили: “И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, а љубави немам, ништа сам“ (1. Кор 13,2). Онај, дакле, који је стекао љубав, стекао је Самога Бога, јер “Бог је Љубав“ (1. Јн 4,8). Њему слава у векове. Амин!

Свети Максим Исповедник, Четврти стослов о љубави, Слова 98-100, Луча 21-22, Никшић 2006, 151
извор: eparhija-zicka.rs