1965. године у манастиру Ћелије
Христос Воскресе! Ваистину Воскресе!
И све смрти са земље однесе, све наже у бекство, све зиме побегоше са земље, сви греси, сви демони. Победа, једина истинска победа у овоме земаљском свету – победа над смрћу. Нико није јачи од смрти, нико од људи, нико од Анђела, нико од ђавола, само Он – Васкрсли Господ Христос!
Васкрсењем Својим Господ је отворио земаљску гробницу. Ова земља није била ништа друго него огромна гробница људи, леш до леша, мртвац до мртваца, невољник до невољника, зима до зиме, грех до греха. Ето, то је била земља до Васкрсења Господа Христа. Од Васкрсења све се мења. То је највећа револуција у свима световима за које људски ум зна. Све се мења Васкрсењем Господа Христа: човек смртан постаје бесмртан, а земља, поприште зла, греха и смрти, пакао мали, претвара се у Небеско Царство. Где је Бог, Васкрсли Бог ту је и Небеско Царство, ту су све Небеске силе, ту су сва Небеска блага.
Васкрсењем Својим Господ је дигао плочу са гроба нашег, са гробнице ове земаљске, и ми смо први пут угледали пут отворен за нас људе, пут који са земље води у Живот Вечни. А сведоци тога догађаја безбројни су. И ви сте сведоци тога данас. Први сведоци биле су Свете Мироносице, које данас славимо, а са њима, и за њима, Свети Апостоли, безбројни Мученици, Светитељи, Праведници, сви хришћани, милиони и милиони хришћана до данашњег дана. Шта су они, ко су они? Само сведоци Васкрсења Христовог!
Хришћанин си и данас живи сведок тога. Јер, чиме се ти одликујеш од свих других људи, од свих других вера? Чиме се хришћанин одликује од свих земаљских бића? – Ми, ми смо хришћани тиме што верујемо у Христово Васкрсење, у своју бесмртност и Живот Вечни. Човек више није роб смрти, човек више није роб греха, човек више није роб ђавола, човек је ослобођен Господом Христом и греха и смрти и ђавола. То је једина слобода, једина слобода у свима световима за род људски, права слобода, слобода од греха. Слобода од греха значи слободу од смрти, слободу од ђавола, слободу од пакла. Шта хоћеш више, човече, какве тајне хоћеш више?! Гле, пред тобом отворена Небеса, сва блага Небеског Царства твоја су.
Човек – човек се родио тек на дан Васкрсења Христовог. Рађа се и умире… умире. Ради чега се као човек рађа у овоме свету? Зар да умре; да прође само кроз овај земаљски пакао, из муке у муку и да се спусти у гроб? – Не! Бог није зато створио човека. Показао је Господ Христос Васкрсењем Својим: човек је створен за Бесмртност и Живот Вечни. И ми хришћани, ми смо само сведоци тога. До Господа Христа и Његовог Светог Васкрсења ова земља била је мрачна ноћ смрти, била је пуна страшне грозне, отровне зиме, зиме греха, зиме смрти. Ко ће нас загрејати?
Има једна дивна ускршња песма која се пева ових дана, у којој се вели: „Данас Христос као Сунце засја из гроба, данас грану пролеће душама. Јер Христос као Сунце засја из гроба и одагна мрачну зиму греха нашег, мрачну зиму греха нашег одагна Господ“. Гле, грануло је пролеће за душу људску. Пролеће за душу моју и твоју је Васкрсење, победа над смрћу, победа над грехом, победа над ђаволом. Ето, то је пролеће за душу људску. А дотле, до Господа Христа и без Господа Христа и без Васкрсења Христовог – цича зима. У њој се смрзава свака душа, леди се и слеђује, дрхти у грозницама страшним и умире непрекидно, а не може да умре, јер је створена бесмртна. Грануло је пролеће душама нашим Васкрсењем Господа Христа!
Сваки грех, гле, то је мала зима. „Када грех сазри рађа смрт“[2]. Када ћемо ти и ја осетити то пролеће, када ће гранути пролеће и за мене и за тебе? Јер је Господ васкрсао и тебе ради и мене ради и сваког људског бића ради. Како ћу ја то пролеће унети у своју душу? – Вером у Васкрслог Господа Христа, молитвом, постом и осталим светим врлинама, љубављу, кротошћу, смиреношћу а нарочито Светим Причешћем. Уневши Господа Христа у своју душу ти уносиш Вечно Пролеће. Бежи свака зима греха из тебе. У нама је много тих зима. Гнев – ето зиме греха. Не, сматрај да је гнев мали непријатељ твој. Не, то је вечна зима, ако га ти не исповедиш и покајањем пред Господом не истераш из себе. Или пакост, или злоба, или похота, или среброљубље, или гордост? О, зима до зиме… цича зима.
А кад Господ Васкрсли уђе у твоју душу кроз твоју веру у Њега, онда беже из тебе све зиме греха, онда пролеће узбуја у твојој души, онда кроз молитву, кроз пост, кроз милосрђе, кроз сваку врлину, у твоју душу уливају се непрекидно Васкрсне силе Господа Христа, и твоја душа као природа у пролеће сва се разбуди, сва покрене, сва проклија, сва се расцвета. Још нешто…[3] Вечно пролеће даје Господ Христос. А то пролеће има своје олује и буре, има своја искушења. Ти онда пресретни све те олује и буре покајањем – покајањем. Ето, то је твој гроб којим ти убијаш сваки грех, сваку смрт, свакога ђавола. Гле, хришћанине, ти си увек јачи од сваког ђавола и од свих ђавола скупа, јер ти је Господ Васкрсли дао сигуран гроб. Покајање гроб који убија сваки грех, а ти убијаш сваку смрт, а кроз грехе убијаш сваког ђавола. То Вечно Пролеће за душу људску донео је Васкрсли Господ васкрснувши из гроба и даровавши нам победу над грехом и смрћу.
Свете Мироносице! О, чудесне жене! О, какве венце Небески свет плете за Мироносице – боље и светије неголи за нас људе. Када су јурнули на Господа Христа Јерусалимљани, и научници, и фарисеји, и књижевнци јеврејски, и други, жене (Мироносице) су плакале и ридале за Господом Христом. Ми и не знамо да је и једна жена била међу онима који су викали: „Распни Га, распни“[4]. Знамо да су оне биле храбрије од ученика Христових. У мрачну црну ноћ, када су ухватили Господа Христа, када је Јуда издао Њега, када су Га водили на Голготу, када су сви ученици побегли од Господа – Мироносице су стајале близу Крста Његовог. Нису се плашиле никога. Вера њихова била је јача од вере ученика Христових. Вера жена јача је од вере људи, и зато се Господ Васкрсли јавио прво Мироносицама, јавио се прво Марији Магдалени и Марији Јаковљевој[5], јавио се њима јер су служиле Њему и веровале у Њега свим срцем, свом душом, свим бићем својим. И први ускршњи поздрав, анђелски поздрав: „Христос Васкрсе!“ био је упућен Светим Мироносицама, прва Блага вест.у нашој, са свих страна затвореној земаљској гробници.
Господе, васкрсни нас и дај нам то Вечно Пролеће радости, које је Васкрсли Господ засијао по душама свих хришћана, а прво Светих Мироносаца. Апостол Павле пише Хришћанима: „Ми смо Христов мирис Богу“[6], Христов мирис Богу! Из Светога Писма знамо да је грех смрад пред Богом. Како смо ми мирис Христов Богу? Чистићемо се од греха…[7] Господ Христос Васкрсењем Својим чисти од греха. Дајући нам кроз Свето Причешће и кроз Свето Крштење очишћење од грехова, Он нас испуњује миомиром Бесмртности. Гле, све Христово што је мирише на Бога, то значи мирише на Бесмртност, мирише на Вечну Истину, мирише на Небо. Све што је Христово мирише на Небеса. Еванђеље Христово, чудесни мирис Неба! Што живље и дуже читаш Еванђеље, оно све више и више мирише, као мирисав корен: што га више тареш он све више мирише. Христове речи миришу на Бесмртност и Живот Вечни, јер исијавају Бесмртност и Живот Вечни.
Свети Апостол вели: „Ми хришћани, ми смо Христов мирис Богу“. Тај Христов мирис се разлио по овоме свету кроз прву Ускршњу благовест, кроз Васкрсне Свете Мироносице, а за њима и са њима и кроз све Свете Апостоле и све хришћане до данашњега дана. Ми хришћани потискујемо тим небеским мирисом сваки грех, гњев, страст. Свети Јефтимије Велики, духовник, прозорљивац, осетио је смрад од једне блудне помисли коју је један његов брат у манастиру имао тога момента у својој глави. Тога брата пратило је искушење и пристао је да га гони блудна помисао. Овај Светитељ осетио је смрад.[8] Тако, браћо моја, душе наше миришу или смрде. То осећају свети Анђели који су око нас и виде то. Зато сваки грех што је у мојој и твојој души смрди…[9] Када осетиш грех у себи, смрад, знај да бежи сваки Анђео од тебе. Неки старији грех, грех напокајан који годинама живи у нама, па то је смрад огроман од кога сви Анђели беже. Зато је Господ и дао нама Свете Тајне: дао Свету Тајну Причешћа да нас омиомири, да нас омирише.
У пустињи у којој се подвизавао Свети Варсануфије Велики, у његовој околини и близини било је младих подвижника који, далеко од света, далеко од свештеника, нису се могли причешћивати у храму. И њима је сваке суботе Анђео Божји с Неба доносио Причешће. Вели се у њиховом Житију[10]: кад се Анђео појављивао са небеских висина, мириси се разлегали и разливали по целој земљи…[11] све то мирише на Небо. Зато је свака права хришћанска душа мироносица, мирише Богом и приноси себе Христу чисту од греха.
Свете Мироносице свих времена, многобројне су. Било их је прво мало, а затим све више и више. Шта су Свете Подвижнице, шта? – Мироносице! Света Мученица Варвара, Света Мученица Ирина, Преподобна Марија Египћанка и све Преподобне Матере, шта су оне? – Мироносице кроз векове и векове, душе које се држе Еванђеља Господа Христа и живи њиме у њему, а на првом месту то су монахиње у подвигу и звању. Мироносице стално чисте душу своју од греха да не засмрди ова душа. Јер, ко стоји на челу свих Мироносица? Ко је то који Мироносицама даје сав небески сјај? – Пресвета Богомајка. Она – Она је врховна и Прва Мироносица. Вели се за Њу у светим молитвама: да нам је Миомир Небески родила, Господа Христа, Благоуханије је створила. Зато Прва Мироносица испред свих њих. И благо оној души која иде за Њом вером у Њеног Васкрслог Сина, Господа Христа, љубављу светом, молитвом, постом и свима осталим светим врлинама.
Душа твоја мирише небом, Васкрслим Господом, Његовим Светим Еванђељем, Његовим светим заповестима. Јер Он се кроз вршење светих заповести усељује у нашу душу. Апостол свети пише: „Нека се Господ Христос вером усели у срца ваша“[12]. Он се уселио у наша срца и вером и љубављу и молитвом и постом и свима светим врлинама. Када њих умножавамо у себи ми Васкрсне силе Христове умножавамо у себи. Тада беже из нас све зиме греха, бежи сваки смрад греха, ми се испуњујемо Вечним Пролећем, пролећем које мирише на љубав, на веру, на молитву, на милосрђе и на све свете еванђелске врлине.
Не малакши никада хришћанине, ни ти хришћанко! Гле, Пресвете Мироносице испред тебе и око тебе, све су оне (ту) да ти помогну, да те ослободе сваке зиме греха, да те ослободе сваког смрада греха. Поведи се за њима, пођи са њима, и знај, ти ћеш идући за њима, ићи за Васкрслим Господом Христом. А Он, Он води у Небеско Царство, води где је вечно пролеће бесмртности и вечности, вечно пролеће Вечне Истине Божје, вечно пролеће Вечне Радости Божје, вечно пролеће Вечне Љубави Божје. Тамо оне воде, а наше је да употребимо сву душу своју, да идемо за њима еванђелском вером, еванђелском љубављу, еванђелском молитвом, еванђелском животом. Тада, тада ће са свих страна брујати ускршњи поздрав, који непрекидно бруји из свих хришћанских душа, у свима срцима: „Христос воскресе! Ваистину воскресе“!
Сабране беседе – Пасхалне беседе, том III,
извор: svetosavlje.org
Напомене:
[1] Еванђеље по Марку 15,43-47; 16,18
[2] Рм. 6,12
[3] Неколико речи нејасно на траци. – Прим. преиис.
[4] Мр. 15,13
[5] Мр. 16,1
[6] 2 Кор. 2,15
[7] Нешто у тексту недостаје. Можда је беседник рекао: Чистећи се од греха.
– Прим. уредн.
[8] Види Житије Св.Јефтимија, 20. јануара. – Прим. уредн.
[9] Неколико нејасних речи на траци. – Прим. препис.
[10] Исто.
[11] Види Житија Светих, 6. фебруар. – Прим. уредн.
[12] Еф.3,16
Христос Воскресе! Ваистину Воскресе!
И све смрти са земље однесе, све наже у бекство, све зиме побегоше са земље, сви греси, сви демони. Победа, једина истинска победа у овоме земаљском свету – победа над смрћу. Нико није јачи од смрти, нико од људи, нико од Анђела, нико од ђавола, само Он – Васкрсли Господ Христос!
Васкрсењем Својим Господ је отворио земаљску гробницу. Ова земља није била ништа друго него огромна гробница људи, леш до леша, мртвац до мртваца, невољник до невољника, зима до зиме, грех до греха. Ето, то је била земља до Васкрсења Господа Христа. Од Васкрсења све се мења. То је највећа револуција у свима световима за које људски ум зна. Све се мења Васкрсењем Господа Христа: човек смртан постаје бесмртан, а земља, поприште зла, греха и смрти, пакао мали, претвара се у Небеско Царство. Где је Бог, Васкрсли Бог ту је и Небеско Царство, ту су све Небеске силе, ту су сва Небеска блага.
Хришћанин си и данас живи сведок тога. Јер, чиме се ти одликујеш од свих других људи, од свих других вера? Чиме се хришћанин одликује од свих земаљских бића? – Ми, ми смо хришћани тиме што верујемо у Христово Васкрсење, у своју бесмртност и Живот Вечни. Човек више није роб смрти, човек више није роб греха, човек више није роб ђавола, човек је ослобођен Господом Христом и греха и смрти и ђавола. То је једина слобода, једина слобода у свима световима за род људски, права слобода, слобода од греха. Слобода од греха значи слободу од смрти, слободу од ђавола, слободу од пакла. Шта хоћеш више, човече, какве тајне хоћеш више?! Гле, пред тобом отворена Небеса, сва блага Небеског Царства твоја су.
Човек – човек се родио тек на дан Васкрсења Христовог. Рађа се и умире… умире. Ради чега се као човек рађа у овоме свету? Зар да умре; да прође само кроз овај земаљски пакао, из муке у муку и да се спусти у гроб? – Не! Бог није зато створио човека. Показао је Господ Христос Васкрсењем Својим: човек је створен за Бесмртност и Живот Вечни. И ми хришћани, ми смо само сведоци тога. До Господа Христа и Његовог Светог Васкрсења ова земља била је мрачна ноћ смрти, била је пуна страшне грозне, отровне зиме, зиме греха, зиме смрти. Ко ће нас загрејати?
Има једна дивна ускршња песма која се пева ових дана, у којој се вели: „Данас Христос као Сунце засја из гроба, данас грану пролеће душама. Јер Христос као Сунце засја из гроба и одагна мрачну зиму греха нашег, мрачну зиму греха нашег одагна Господ“. Гле, грануло је пролеће за душу људску. Пролеће за душу моју и твоју је Васкрсење, победа над смрћу, победа над грехом, победа над ђаволом. Ето, то је пролеће за душу људску. А дотле, до Господа Христа и без Господа Христа и без Васкрсења Христовог – цича зима. У њој се смрзава свака душа, леди се и слеђује, дрхти у грозницама страшним и умире непрекидно, а не може да умре, јер је створена бесмртна. Грануло је пролеће душама нашим Васкрсењем Господа Христа!
Сваки грех, гле, то је мала зима. „Када грех сазри рађа смрт“[2]. Када ћемо ти и ја осетити то пролеће, када ће гранути пролеће и за мене и за тебе? Јер је Господ васкрсао и тебе ради и мене ради и сваког људског бића ради. Како ћу ја то пролеће унети у своју душу? – Вером у Васкрслог Господа Христа, молитвом, постом и осталим светим врлинама, љубављу, кротошћу, смиреношћу а нарочито Светим Причешћем. Уневши Господа Христа у своју душу ти уносиш Вечно Пролеће. Бежи свака зима греха из тебе. У нама је много тих зима. Гнев – ето зиме греха. Не, сматрај да је гнев мали непријатељ твој. Не, то је вечна зима, ако га ти не исповедиш и покајањем пред Господом не истераш из себе. Или пакост, или злоба, или похота, или среброљубље, или гордост? О, зима до зиме… цича зима.
А кад Господ Васкрсли уђе у твоју душу кроз твоју веру у Њега, онда беже из тебе све зиме греха, онда пролеће узбуја у твојој души, онда кроз молитву, кроз пост, кроз милосрђе, кроз сваку врлину, у твоју душу уливају се непрекидно Васкрсне силе Господа Христа, и твоја душа као природа у пролеће сва се разбуди, сва покрене, сва проклија, сва се расцвета. Још нешто…[3] Вечно пролеће даје Господ Христос. А то пролеће има своје олује и буре, има своја искушења. Ти онда пресретни све те олује и буре покајањем – покајањем. Ето, то је твој гроб којим ти убијаш сваки грех, сваку смрт, свакога ђавола. Гле, хришћанине, ти си увек јачи од сваког ђавола и од свих ђавола скупа, јер ти је Господ Васкрсли дао сигуран гроб. Покајање гроб који убија сваки грех, а ти убијаш сваку смрт, а кроз грехе убијаш сваког ђавола. То Вечно Пролеће за душу људску донео је Васкрсли Господ васкрснувши из гроба и даровавши нам победу над грехом и смрћу.
Свете Мироносице! О, чудесне жене! О, какве венце Небески свет плете за Мироносице – боље и светије неголи за нас људе. Када су јурнули на Господа Христа Јерусалимљани, и научници, и фарисеји, и књижевнци јеврејски, и други, жене (Мироносице) су плакале и ридале за Господом Христом. Ми и не знамо да је и једна жена била међу онима који су викали: „Распни Га, распни“[4]. Знамо да су оне биле храбрије од ученика Христових. У мрачну црну ноћ, када су ухватили Господа Христа, када је Јуда издао Њега, када су Га водили на Голготу, када су сви ученици побегли од Господа – Мироносице су стајале близу Крста Његовог. Нису се плашиле никога. Вера њихова била је јача од вере ученика Христових. Вера жена јача је од вере људи, и зато се Господ Васкрсли јавио прво Мироносицама, јавио се прво Марији Магдалени и Марији Јаковљевој[5], јавио се њима јер су служиле Њему и веровале у Њега свим срцем, свом душом, свим бићем својим. И први ускршњи поздрав, анђелски поздрав: „Христос Васкрсе!“ био је упућен Светим Мироносицама, прва Блага вест.у нашој, са свих страна затвореној земаљској гробници.
Господе, васкрсни нас и дај нам то Вечно Пролеће радости, које је Васкрсли Господ засијао по душама свих хришћана, а прво Светих Мироносаца. Апостол Павле пише Хришћанима: „Ми смо Христов мирис Богу“[6], Христов мирис Богу! Из Светога Писма знамо да је грех смрад пред Богом. Како смо ми мирис Христов Богу? Чистићемо се од греха…[7] Господ Христос Васкрсењем Својим чисти од греха. Дајући нам кроз Свето Причешће и кроз Свето Крштење очишћење од грехова, Он нас испуњује миомиром Бесмртности. Гле, све Христово што је мирише на Бога, то значи мирише на Бесмртност, мирише на Вечну Истину, мирише на Небо. Све што је Христово мирише на Небеса. Еванђеље Христово, чудесни мирис Неба! Што живље и дуже читаш Еванђеље, оно све више и више мирише, као мирисав корен: што га више тареш он све више мирише. Христове речи миришу на Бесмртност и Живот Вечни, јер исијавају Бесмртност и Живот Вечни.
Свети Апостол вели: „Ми хришћани, ми смо Христов мирис Богу“. Тај Христов мирис се разлио по овоме свету кроз прву Ускршњу благовест, кроз Васкрсне Свете Мироносице, а за њима и са њима и кроз све Свете Апостоле и све хришћане до данашњега дана. Ми хришћани потискујемо тим небеским мирисом сваки грех, гњев, страст. Свети Јефтимије Велики, духовник, прозорљивац, осетио је смрад од једне блудне помисли коју је један његов брат у манастиру имао тога момента у својој глави. Тога брата пратило је искушење и пристао је да га гони блудна помисао. Овај Светитељ осетио је смрад.[8] Тако, браћо моја, душе наше миришу или смрде. То осећају свети Анђели који су око нас и виде то. Зато сваки грех што је у мојој и твојој души смрди…[9] Када осетиш грех у себи, смрад, знај да бежи сваки Анђео од тебе. Неки старији грех, грех напокајан који годинама живи у нама, па то је смрад огроман од кога сви Анђели беже. Зато је Господ и дао нама Свете Тајне: дао Свету Тајну Причешћа да нас омиомири, да нас омирише.
У пустињи у којој се подвизавао Свети Варсануфије Велики, у његовој околини и близини било је младих подвижника који, далеко од света, далеко од свештеника, нису се могли причешћивати у храму. И њима је сваке суботе Анђео Божји с Неба доносио Причешће. Вели се у њиховом Житију[10]: кад се Анђео појављивао са небеских висина, мириси се разлегали и разливали по целој земљи…[11] све то мирише на Небо. Зато је свака права хришћанска душа мироносица, мирише Богом и приноси себе Христу чисту од греха.
Свете Мироносице свих времена, многобројне су. Било их је прво мало, а затим све више и више. Шта су Свете Подвижнице, шта? – Мироносице! Света Мученица Варвара, Света Мученица Ирина, Преподобна Марија Египћанка и све Преподобне Матере, шта су оне? – Мироносице кроз векове и векове, душе које се држе Еванђеља Господа Христа и живи њиме у њему, а на првом месту то су монахиње у подвигу и звању. Мироносице стално чисте душу своју од греха да не засмрди ова душа. Јер, ко стоји на челу свих Мироносица? Ко је то који Мироносицама даје сав небески сјај? – Пресвета Богомајка. Она – Она је врховна и Прва Мироносица. Вели се за Њу у светим молитвама: да нам је Миомир Небески родила, Господа Христа, Благоуханије је створила. Зато Прва Мироносица испред свих њих. И благо оној души која иде за Њом вером у Њеног Васкрслог Сина, Господа Христа, љубављу светом, молитвом, постом и свима осталим светим врлинама.
Душа твоја мирише небом, Васкрслим Господом, Његовим Светим Еванђељем, Његовим светим заповестима. Јер Он се кроз вршење светих заповести усељује у нашу душу. Апостол свети пише: „Нека се Господ Христос вером усели у срца ваша“[12]. Он се уселио у наша срца и вером и љубављу и молитвом и постом и свима светим врлинама. Када њих умножавамо у себи ми Васкрсне силе Христове умножавамо у себи. Тада беже из нас све зиме греха, бежи сваки смрад греха, ми се испуњујемо Вечним Пролећем, пролећем које мирише на љубав, на веру, на молитву, на милосрђе и на све свете еванђелске врлине.
Не малакши никада хришћанине, ни ти хришћанко! Гле, Пресвете Мироносице испред тебе и око тебе, све су оне (ту) да ти помогну, да те ослободе сваке зиме греха, да те ослободе сваког смрада греха. Поведи се за њима, пођи са њима, и знај, ти ћеш идући за њима, ићи за Васкрслим Господом Христом. А Он, Он води у Небеско Царство, води где је вечно пролеће бесмртности и вечности, вечно пролеће Вечне Истине Божје, вечно пролеће Вечне Радости Божје, вечно пролеће Вечне Љубави Божје. Тамо оне воде, а наше је да употребимо сву душу своју, да идемо за њима еванђелском вером, еванђелском љубављу, еванђелском молитвом, еванђелском животом. Тада, тада ће са свих страна брујати ускршњи поздрав, који непрекидно бруји из свих хришћанских душа, у свима срцима: „Христос воскресе! Ваистину воскресе“!
Сабране беседе – Пасхалне беседе, том III,
извор: svetosavlje.org
Напомене:
[1] Еванђеље по Марку 15,43-47; 16,18
[2] Рм. 6,12
[3] Неколико речи нејасно на траци. – Прим. преиис.
[4] Мр. 15,13
[5] Мр. 16,1
[6] 2 Кор. 2,15
[7] Нешто у тексту недостаје. Можда је беседник рекао: Чистећи се од греха.
– Прим. уредн.
[8] Види Житије Св.Јефтимија, 20. јануара. – Прим. уредн.
[9] Неколико нејасних речи на траци. – Прим. препис.
[10] Исто.
[11] Види Житија Светих, 6. фебруар. – Прим. уредн.
[12] Еф.3,16
Нема коментара:
Постави коментар