Христос и Бог наш, пошто беше подигнут на крст, приковавши на њега грех света и окусивши смрт, сишао је у дубину ада. И као што је, када је поново устао из ада, ушао у Своје непорочно тело од кога се, сишавши доле, нипошто није одвојио, и одмах васкрсао из мртвих, а после тога са великом славом и силом узишао на небеса, тако и сада, када ми излазимо из света и уподобљењем страстима Господњим улазимо у гроб покајања и смирења. Он сам, силазећи са небеса, као у гроб улази у наше тело и, сједињујући се са нашим душама, васкрсава их несумњиво мртве, а затим, ономе ко је тако васкрсао са Христом, даје да гледа славу његовога тајанственог васкрсења.
Дакле, васкрсење Христово јесте васкрсење нас који смо пали. Јер како ће Он, Који никада није пао у грех, како је записано, нити се имало изменио Својом славом, икада васкрснути и бити прослављен – Он Који је свагда препослављен и Који такав обитава изнад сваког началства и власти? Васкрсење и слава Христова је, како је речено, наша слава, која у нама бива и коју ми показујемо и видимо Његовим васкрсењем. Пошто је једном Он наше учинио Својим, оно што Он чини у нама Њему се приписује. А васкрсење душе је јединство живота. Наиме, као што мртво тело, ако у себе не прими живу душу и са њом се несмешано не помеша, нити живи, нити може да живи, тако ни душа не може да живи сама по себи, ако се неизрециво и несмешано не сједини са Богом, истински вечним животом. Јер пре свесног, видљивог и осетног сједињења она је мртва, премда је умна и по природи бесмртна. Наиме, нити постоји знање без виђења, нити виђење без осећања (овде говорим о духовним стварима, јер у телесним осећање постоји и без виђења). О чему говорим? Слеп осети када ногом удари у камен, док мртав не. У духовним стварима, међутим, ако не достигне надумно сазрцање, ум не осећа тајанствено дејство. Дакле, ко пре сазрцања онога што надилази ум и смисао и поимање каже да има осећање у духовним стварима, сличан је слепцу који, додуше, осећа када му се догоди нешто добро или лоше, али не зна шта му се налази под ногама или у рукама и да ли му то представља претњу за живот или не. Јер он уопште не разазнаје да ли је у питању нешто лоше или добро, пошто је лишен моћи и чула вида, па се отуда често догоди да, када узме штап да би се одбранио од непријатеља, уместо њега пре удари сопственог пријатеља, док му непријатељ стоји пред носом и смеје му се.
У васкрсење Христово већина људи, додоуше верује, али мало је оних који га јасно виде, а они који га нису видели не могу ни да се поклоне Христу Исусу као светом и Господу. Јер речено је: „Нико не може да каже да је Господ Исус, осим Духом Светим“ (1 Кор 12, 3). А на другом месту: „Дух је Бог и они који му се клањају у духу и истини треба да се клањају“ (Јн 4, 24). Ни свештене речи које свакодневно устима произносимо не кажу: „У васкрсење Христово повероваше“, него: „Васкрсење Христово видевши, поклонисмо се Светом Господу Исусу, једином безгрешном“. Како то да нас сада Дух Свети подстиче да говоримо (као да смо га видели, а нисмо), „васкрсење Христово видевши“, иако је Христос васкрсао једанпут пре хиљаду година, а ни тада Га нико није видео док је васкрсавао? Зар Божанско Писмо хоће да нас наведе на лаж? Далеко било. Оно, штавише, заповеда да говоримо истину како Васкрсење Христово бива у сваком од нас верних и то не једном, него, могло би се рећи, свакога часа сам Владика Христос у нама васкрсава, блистајући и сијајући зрацима непропадљивости и Божанства. Јер светлосно присуство Духа показује нам васкрсење Владичино које се догодило ујутро, а тачније је рећи да нам даје да гледамо самог васкрслог. Зато ми и кажемо: „Бог је Господ и јавио нам се“ (Пс 117, 27), а наговештавајући његов други долазак додајемо и говоримо: „Благословен је Који ће доћи у име Господње“ (Пс 117, 27). Дакле, онима којима се јави, васкрсли Христос свакако се објављује духовно самим духовним очима. Јер када се Духом јави у нама, Он нас васкрсава и оживљује из мртвих и даје нам да Га у себи видимо читавог и живог, бесмртног и вечног, и не само то, него нам јасно даје да знамо како нас са Собом саваскрсава и сапрославља, како и читаво Божанско Писмо сведочи.
Превела Јелена Петровић
извор:www.spc.rs
У васкрсење Христово већина људи, додоуше верује, али мало је оних који га јасно виде, а они који га нису видели не могу ни да се поклоне Христу Исусу као светом и Господу. Јер речено је: „Нико не може да каже да је Господ Исус, осим Духом Светим“ (1 Кор 12, 3). А на другом месту: „Дух је Бог и они који му се клањају у духу и истини треба да се клањају“ (Јн 4, 24). Ни свештене речи које свакодневно устима произносимо не кажу: „У васкрсење Христово повероваше“, него: „Васкрсење Христово видевши, поклонисмо се Светом Господу Исусу, једином безгрешном“. Како то да нас сада Дух Свети подстиче да говоримо (као да смо га видели, а нисмо), „васкрсење Христово видевши“, иако је Христос васкрсао једанпут пре хиљаду година, а ни тада Га нико није видео док је васкрсавао? Зар Божанско Писмо хоће да нас наведе на лаж? Далеко било. Оно, штавише, заповеда да говоримо истину како Васкрсење Христово бива у сваком од нас верних и то не једном, него, могло би се рећи, свакога часа сам Владика Христос у нама васкрсава, блистајући и сијајући зрацима непропадљивости и Божанства. Јер светлосно присуство Духа показује нам васкрсење Владичино које се догодило ујутро, а тачније је рећи да нам даје да гледамо самог васкрслог. Зато ми и кажемо: „Бог је Господ и јавио нам се“ (Пс 117, 27), а наговештавајући његов други долазак додајемо и говоримо: „Благословен је Који ће доћи у име Господње“ (Пс 117, 27). Дакле, онима којима се јави, васкрсли Христос свакако се објављује духовно самим духовним очима. Јер када се Духом јави у нама, Он нас васкрсава и оживљује из мртвих и даје нам да Га у себи видимо читавог и живог, бесмртног и вечног, и не само то, него нам јасно даје да знамо како нас са Собом саваскрсава и сапрославља, како и читаво Божанско Писмо сведочи.
Превела Јелена Петровић
извор:www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар