У свечаној сали САНУ у Београду, у уторак 17. маја 2016, књижевна награда „Извиискра Његошева“ уручена је овогодишњем добитнику песнику, драмском писцу и есејисти академику Љубомиру Симовићу.
Награда се Симовићу додељује за његов целокупан књижевни рад, а жири за доделу награде „Извиискра Његошева“, у чијем саставу су: проф. др Јован Делић, председники чланови: проф. др Иван Негришорац, проф. др Ранко Поповић, др Драган Хамовић и књижевник Милутин Мићовић, наводи да је Љубомир Симовић„и као драмски писац, и као лирски песник, у врху не само савременог српског песништва, а по међународној афирмацији, нарочито по планетарном успеху својих драма, стекао светско име и глас...“
Симовићева поезија је дубоког памћења. Ослоњена на фолклорну традицију, она урања у митску архајску свест, али успоставља и жив, динамичан дијалог са старим српским песништвоми средњовековном историјом, са дубровачком поезијом и са новијом српском књижевношћу, где почасно место имају Стерија и Лаза Костић. Мотивима пута и путовања ова нас поезија повезује са античком Грчком, Византијом, Светом гором и Хиландаром, Персијом и Русијом. Она памти искуства сеоба, устанака и светских ратова, полома, погрома и братоубистава“.
Сабрање, поводом уручења награде, благословио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, који је поздравио бројне значајне личности из нашег црквеног, културног и друштвеног живота, између осталих, ЊиховаПреосвештенства Господу Епископе пакрачко-славонског Јована и захумско-херцеговачког и приморског Григорија, Владимира Костића,председника САНУ, амбасадора Руске Федерације у Србији г.-дина Александра Чепурина,Ђорђа и Наду Момировић, власнике компаније „Мона“ и суосниваче овог престижног књижевног признања, те присутне чланове жирија са председником проф. др Јованом Делићем и самог добитника награде песника, драмског писца, приповедача и есејисту Љубомира Симовића.
„Његошева сабраћа у перу и стиху су они писци који храбро следе божанску искру свог стваралачког талента и њеном светлошћу обасјавају горње и доње светове, свој микрокосмос, сагледавајући и дубине адског наслеђа код човека. Српски писци који су дотакли дубље основе наше историјске драме, лечећи косовске ране свог народа, просвећујући његову савест препознају се као законити наследници Његошевог пера. Један од њих је песник, драмски писац и есејиста академик Љубомир Симовић, овогодишњи добитник књижевне награде „Извиискра Његошева“.
У овом свечаном тренутку рећи ћу неколико речи о стиховима Љубомира Симовића који су на мене оставили најјачи утисак. У Симовићевом укупном књижевном делу посебно је запажено неколико песама религиозне садржине: „Светом Јоаникију Девичком“, „Ходочашће Светом Сави“, а песма „Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској“ несумњиво заузима почасно место у савременој српској религиозној поезији. Пажљив читалац ће лако уочити да су и многе друге његове песме прожете аутентичним религиозним искуством, поједине, чак, у којима се Бог изричито не помиње, али их прожима живоносни дах Његовог присуства“, рекао је Преосвећени Епископ, осврћући се на поменуте Симовићеве песме.
Оне се, сматра Владика Јоаникије, „дотичу свечовечанске проблематике греха, ништавности“.
„Стихови песме „Ходочашће Светом Сави“ личе на сажету, али тачну и болну дијагнозу савременог света у коме се отвара бездан још дубљег пада. Ове песме имају националну тематику, а понајвише су заокупљене проблемом обесмишљавања највећих вредности за које се некада живело и умирало. Исто тако, песник опомиње да повратка са наших историјских странпутица нема, нити ће их бити, осим под знаком крста, колико голготског толико српског и косовског. Излаза и спаса има ако кренемо за оним путником, Светим Савом који је босим ногама „доспео тамо докле се не допире ни крилима“, ако се описменимо да рашчитавамо знак у коме се сабирају сви знаци да бисмо задобили светосавску неимарску мудрост и смирење, црквеност и државотворност“, казао је Његово Преосвештенство.
Владика је указао на то да покајничко самосазнање наше отуђености, греха, кривице провејава кроз исповест пред гробом Светог Саве. Осврћући се на стихове песме „Светом Јоаникију Девичком“ поручио је да без свенародног покајања и доласка себи нећемо научити јеванђељску науку да у нашој отаџбини „градимо Град од камења којима нас каменују“.
„Симовићева религиозна поезија одликује се јединственим спојем српске трагике и духовног поникнућа у коме има покоја капља и небеског блаженства. Посебан квалитет његове поетике је изузетан опрез са коришћењем религијских термина и симбола. Код њега ћемо наћи ону исконску запитаност која се пробија кроз патњу и скепсу. Ријетко ћемо где, као код Љубомира Симовића, у религиозној поезији наћи толику суздржаност у описима одуховљене прозрачности и мистичког доживљаја и истовремено тако снажне назнаке присуства Божанског и оностраног. Наслеђе античког трагичког искуства кроз које се откривају истинске и трајне вредности Симовић је оживио и сјединио с дубоким доживљајем вековног српског и хришћанског распећа нарочито у „Тројеручици“.
У овој песми земаљску трагику појединачну, свечовечанску, посебно српску, осењује изобилна Божја милост коју на српски страдални род излива Пресвета Богородица својом трећом руком. Поједине стофе из овог песничког драгуља су веран песнички сажетак драматичне српске историје, имају изразиту историчност, а друге личе на вапај верујућег човека или целог народа који је свестан својих грехова, суочен са обезвређивањем свих вредности који уздиже своје руке изнад овог света с молитвом Мајци свогаи Спаса. Својом Тројеручицом Симовић је начинио песнички ореол нашој најлепшој и најсветијој икони, кујунџијски вешто израђен од скупоцених драгуља из духовне ризнице српског народа, рушених болом, сузама и молитвама кроз тешка времена наше историје.
Били смо, вероватно, пристрасни пошто смо вечерас говорили само о Симовићевој религиозној поезији и то само о три његове начешће помињане песме. Овај тројични избор направили смо зато да укажемо на свештени карактер и непролазни значај монументалног књижевног дела Љубомира Симовића коме од свег срца честитамо заслужено одликовање књижевну награду „Извиискра Његошева“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Скупу се обратио и сам добитник, песник Љубомир Симовић, захваливши Епархији будимљанско-никшићкој и компанији „Мона“, као и члановима жирија који су га, како је истакао, удостојили награде која носи име нашег највећег песника.
Обраћајући се пред бројном публиком академик је у надахнутом говору изнео своје закључке, претпоставке и нагађања до којих је долазио у разним временима, враћајући се Његошевом делима. Његово обраћање је, на крају, поздрављено дугим аплаузом.
извор: www.eparhija.me
Награда се Симовићу додељује за његов целокупан књижевни рад, а жири за доделу награде „Извиискра Његошева“, у чијем саставу су: проф. др Јован Делић, председники чланови: проф. др Иван Негришорац, проф. др Ранко Поповић, др Драган Хамовић и књижевник Милутин Мићовић, наводи да је Љубомир Симовић„и као драмски писац, и као лирски песник, у врху не само савременог српског песништва, а по међународној афирмацији, нарочито по планетарном успеху својих драма, стекао светско име и глас...“
Сабрање, поводом уручења награде, благословио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, који је поздравио бројне значајне личности из нашег црквеног, културног и друштвеног живота, између осталих, ЊиховаПреосвештенства Господу Епископе пакрачко-славонског Јована и захумско-херцеговачког и приморског Григорија, Владимира Костића,председника САНУ, амбасадора Руске Федерације у Србији г.-дина Александра Чепурина,Ђорђа и Наду Момировић, власнике компаније „Мона“ и суосниваче овог престижног књижевног признања, те присутне чланове жирија са председником проф. др Јованом Делићем и самог добитника награде песника, драмског писца, приповедача и есејисту Љубомира Симовића.
„Његошева сабраћа у перу и стиху су они писци који храбро следе божанску искру свог стваралачког талента и њеном светлошћу обасјавају горње и доње светове, свој микрокосмос, сагледавајући и дубине адског наслеђа код човека. Српски писци који су дотакли дубље основе наше историјске драме, лечећи косовске ране свог народа, просвећујући његову савест препознају се као законити наследници Његошевог пера. Један од њих је песник, драмски писац и есејиста академик Љубомир Симовић, овогодишњи добитник књижевне награде „Извиискра Његошева“.
У овом свечаном тренутку рећи ћу неколико речи о стиховима Љубомира Симовића који су на мене оставили најјачи утисак. У Симовићевом укупном књижевном делу посебно је запажено неколико песама религиозне садржине: „Светом Јоаникију Девичком“, „Ходочашће Светом Сави“, а песма „Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској“ несумњиво заузима почасно место у савременој српској религиозној поезији. Пажљив читалац ће лако уочити да су и многе друге његове песме прожете аутентичним религиозним искуством, поједине, чак, у којима се Бог изричито не помиње, али их прожима живоносни дах Његовог присуства“, рекао је Преосвећени Епископ, осврћући се на поменуте Симовићеве песме.
Оне се, сматра Владика Јоаникије, „дотичу свечовечанске проблематике греха, ништавности“.
„Стихови песме „Ходочашће Светом Сави“ личе на сажету, али тачну и болну дијагнозу савременог света у коме се отвара бездан још дубљег пада. Ове песме имају националну тематику, а понајвише су заокупљене проблемом обесмишљавања највећих вредности за које се некада живело и умирало. Исто тако, песник опомиње да повратка са наших историјских странпутица нема, нити ће их бити, осим под знаком крста, колико голготског толико српског и косовског. Излаза и спаса има ако кренемо за оним путником, Светим Савом који је босим ногама „доспео тамо докле се не допире ни крилима“, ако се описменимо да рашчитавамо знак у коме се сабирају сви знаци да бисмо задобили светосавску неимарску мудрост и смирење, црквеност и државотворност“, казао је Његово Преосвештенство.
Владика је указао на то да покајничко самосазнање наше отуђености, греха, кривице провејава кроз исповест пред гробом Светог Саве. Осврћући се на стихове песме „Светом Јоаникију Девичком“ поручио је да без свенародног покајања и доласка себи нећемо научити јеванђељску науку да у нашој отаџбини „градимо Град од камења којима нас каменују“.
„Симовићева религиозна поезија одликује се јединственим спојем српске трагике и духовног поникнућа у коме има покоја капља и небеског блаженства. Посебан квалитет његове поетике је изузетан опрез са коришћењем религијских термина и симбола. Код њега ћемо наћи ону исконску запитаност која се пробија кроз патњу и скепсу. Ријетко ћемо где, као код Љубомира Симовића, у религиозној поезији наћи толику суздржаност у описима одуховљене прозрачности и мистичког доживљаја и истовремено тако снажне назнаке присуства Божанског и оностраног. Наслеђе античког трагичког искуства кроз које се откривају истинске и трајне вредности Симовић је оживио и сјединио с дубоким доживљајем вековног српског и хришћанског распећа нарочито у „Тројеручици“.
У овој песми земаљску трагику појединачну, свечовечанску, посебно српску, осењује изобилна Божја милост коју на српски страдални род излива Пресвета Богородица својом трећом руком. Поједине стофе из овог песничког драгуља су веран песнички сажетак драматичне српске историје, имају изразиту историчност, а друге личе на вапај верујућег човека или целог народа који је свестан својих грехова, суочен са обезвређивањем свих вредности који уздиже своје руке изнад овог света с молитвом Мајци свогаи Спаса. Својом Тројеручицом Симовић је начинио песнички ореол нашој најлепшој и најсветијој икони, кујунџијски вешто израђен од скупоцених драгуља из духовне ризнице српског народа, рушених болом, сузама и молитвама кроз тешка времена наше историје.
Били смо, вероватно, пристрасни пошто смо вечерас говорили само о Симовићевој религиозној поезији и то само о три његове начешће помињане песме. Овај тројични избор направили смо зато да укажемо на свештени карактер и непролазни значај монументалног књижевног дела Љубомира Симовића коме од свег срца честитамо заслужено одликовање књижевну награду „Извиискра Његошева“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Скупу се обратио и сам добитник, песник Љубомир Симовић, захваливши Епархији будимљанско-никшићкој и компанији „Мона“, као и члановима жирија који су га, како је истакао, удостојили награде која носи име нашег највећег песника.
Обраћајући се пред бројном публиком академик је у надахнутом говору изнео своје закључке, претпоставке и нагађања до којих је долазио у разним временима, враћајући се Његошевом делима. Његово обраћање је, на крају, поздрављено дугим аплаузом.
извор: www.eparhija.me
Нема коментара:
Постави коментар