Јован 20, 19-31. Зач. 65.
Како је диван однос мајке и детета! С једне стране љубав и
жртва, с друге стране вера и послушност.
Има ли неког другог пута к срећи за дете осим да верује
мајци и слуша мајку? Има ли већег чудовишта од детета, које не верује својој
мајци и не слуша своју мајку?
Вера је најчеднији пут сазнања. Ко са тога пута скрене, тај
постаје нечедан, нечист.
Вера је најбржи пут сазнања. Ко са тога пута скрене, тај
ступа на пут задоцњења.
Где има вере, има и савета; где нема вере, савет не помаже.
Где има вере, има и разговора међу двојицом; где вера
оскудева, оскудева и разговор; тад сумња и кушање заузимају место разговора.
Туђин туђину не верује, сродан сродноме верује. Кад се
настани вера међу туђине, туђини постају сродници; кад ишчезне вера међу
сродницима, сродници постају туђини.
Како би могао мирно спавати домаћин, који би затворио у
један обор вука и овцу? Како ли може бити ведар и спокојан човек, у чију је
душу ускочила сумња и устремила се на веру његову?
О, како је плачеван призор кад се сретну два смртна човека,
оба створена од Онога који је створио и серафиме, па један другом говори
кушајући, и један другог слуша сумњајући!
Само је један други призор плачевнији од овога, а то је кад
створени човек слуша јеванђелску реч свога Створитеља и сумња у њу.
Велики Мојсеј само је једном посумњао у реч Божију, и зато
је био кажњен да не уђе у земљу, ка којој је путовао четрдесет година. Пророк
Захарија није поверовао речима архангела Гаврила о рођењу Јована Претече, и у
том тренутку остао је нем.
А како је тек страшно кажњена прва сумња прародитеља наших!
Адам и Ева изгнани су из Раја зато што су посумњали у реч Божију а поверовали
својим очима, поверовали себи и ђаволу.
Док су људски прародитељи држали веру само у реч Божију,
дотле је све било и за њих и за сва створења добро веома (Пост. 1, 31). А чим
они ту веру прекршише, Рај се затвори, и на врата Раја би постављен херувим с
пламеним мачем, да се никад нико од сумњала и неверних у Рај не поврати.
Од свих плачевних случајева човечјег неверовања Богу два
случаја су најплачевнија и најневероватнија за разумно биће у свој историји
света: Први случај стоји у вези са дрветом познања а други са дрветом живота. У
првом случају Бог је опоменуо рајске људе пред смртном опасношћу од Сатане, у
другом случају Бог је показао смртном роду Адамовом бесмртни живот у васкрслом
Христу. Кад је Бог рекао људима, да не иду у смрт, они су пошли у смрт. Кад је
Бог позвао људе да приђу Животу, многи нису хтели прићи.
Сви људи воле живот, воле радост, желе бесмртност, чезну за
богатством среће. Међутим, кад им Бог све то открива и нуди, неки се устежу и
сумњају. Сумњају становници ове плачевне долине, да има неко царство живота
боље од овога! Сумњају робови смрти, да може бити нека држава Божија без смрти!
Сумњају другови црви и гусеница, да их Бог може обратити у бесмртне цареве, у
другове светлих ангела!
Сумња људи у Христово откровење последња је болест људи у
великој светској болници: Од те болести свет нема лека. Јер је васкрсли Христос
једини лек, па ко тај лек не прими, како ће оздравити?
Своје откровење истине Господ Исус потврдио је Својом
васкршњом победом над смрћу. Ко не верује у Његово васкрсење из мртвих, како
може веровати у све остало што је Он рекао и учинио? Јер која би памет могла
веровати, да је Он уистини васкрсавао мртве а сам остао у гробу и иструнуо?
Који би језик могао исповедити, да су Његове речи – речи живота, ако се Његов
живот за навек угасио на Крсту Голготском? О, браћо моја, Господ је васкрсао и
живи! Какав доказ неко још може потребовати, кад је најдоказнији факт у
историји света? Промисао Божији из човекољубља тако је уредио, да је то најдоказнији
факт у историји света.
Од свих догађаја у целокупној прошлости човечанства ниједан
није тако јасно доказан као догађај васкрсења Господа. Господ Исус дошао је
међу људе кад је вера у људима била најслабија; зато је Промисао Божији уредио,
да васкрсење Господа буде доступно људима и са најслабијом вером. Зашто Бог не
рече Адаму и Еви нешто више о опасности од једења од забрањеног дрвета у Рају?
Зашто им не пружи ни један доказ зато, него само изрече кратку забрану?
Ваистину зато што су Адам и Ева били тада безгрешни, и као безгрешни силни у
вери. А васкрсење Христово Бог доказа многобројним доказима, и више него
доказима, – наиме: показима. Јер у време васкрсења Христова људски род беше
грешан, прегрешан, и у вери слаб, преслаб.
Данашње јеванђеље пружа један особити доказ васкрсења
Христова, један доказ, који је утврдио у вери апостола Тому, и поред Томе
хиљаде других хришћана од почетка историје спасења до данас.
А кад би у вече онај први дан недеље, и врата бејаху
затворена где бејаху ученици његови сабрани од страха јеврејскога, дође Исус и
стаде на среду и рече им: мир вам! Први дан недеље то је сутрадан по суботи,
што је јасно из Марковог јеванђеља; где се каже: и пошто прође субота у први
дан недеље (Мк. 16, 1-2). То је недеља; онај исти дан, у који је рано изјутра
Господ васкрсао. Позно у вече дакле, тога истога дана ученици Његови беху
сабрани, сви осим Томе, у некој кући у Јерусалиму. Збило се све како је и
проречено: пастир је ударен и овце се разбегле (Мк. 14, 27). Но апостоли ипак
нису били као бесловесне овце, да се разбегну куд који; они су се опет убрзо
сабрали на једно место, да сви заједно чекају даље развиће догађаја, да се сви
заједно Богу моле и један другог храбре. Из страха од Јевреја они су држали
врата закључана. Јер су се они несумњиво морали живо сећати пророчанства
њиховог Учитеља, који им је унапред прорекао гоњење по судовима и бијење по
зборницама (Мат. 10, 17). Или зар су и могли заборавити тако страшне речи као
ове: доћи ће време кад ће сваки који вас убије мислити да Богу службу чини
(Јов. 16, 2)? У осталом страховање апостола у те дане, када се на њихове очи
извршио безумни и крвави злочин над њиховим Учитељем, више је него разумљив.
Шта су могли они, слабомоћни људи, за себе очекивати од крвавих до очију
старешина јеврејских, кад су већ познали вапијућу несавесност ових у процесу са
безгрешним и свемоћним Чудотворцем Христом? Но Христос и док је у гробу био
промишљао је о њима да им се никако зло не деси; да не издаду друг друга, и да
се не разбегну на четири стране света пре него виде Њега жива и прослављена.
И ево, овога четвртога вечера од како су се ученици одвојили
од ухваћеног и на суд одведеног Господа, а првога после Његовог васкрсења,
Господ им се јавља жив и прослављен. Он улази међу њих и стаје на среду док
врата остају неотворена и закључана. Као што су сва чуда Господа Исуса
целисходна и срачуната на корист људи тако и ово чудо. А да је Господ чудесним
начином ушао у закључану собу, наш Јеванђелист не оставља места за сумњу.
Таквим начином Господ се појавио међу Својим ученицима прво зато да их не би
преплашио куцањем на врата. Они су били већ довољно преплашени од Јевреја, и
човекољубиви Господ није желео да чак ни за тренут повећава њихов страх. А
друго – што је много претежније – и зато да покаже Своју повраћену свемоћ после
привидне немоћи и привидног пораза за последња два три дана. Ускоро, после
овога, Он ће то изразити и речима: даде ми се свака моћ на небу и на земљи
(Мат. 28, 18). Како би Господ без оваквог моћног чуда повратио код ученика
поколебану веру у Себе? Како би се побеђени објавио као победилац? Како би се
Он понижени, попљувани, смрвљени, убијени, и сахрањени, показао другчије као
прослављени? Како би Он иначе могао уверити Своје пријатеље да муке и смрт нису
ништа одузеле од његове силе него, на против, много додале Његовој сили као
човека? Најзад каква твар може се опрети вољи Пресветога и Пречистога? Светости
и чистоти сва природа је покорна. И док је Он био у смртноме телу Његовој вољи
покоравала су се мора и ветрови. Како би сад Њему, у прослављеном телу могли
стати насупрот дрвена врата и камени зидови? Кад Он то само хоће, – а Он то
хоће онда кад је целисходно, као у овом случају – сва ствар постаје као и да
није: простор и време, тврдоћа и течност предмета, висина и дубина, унутрашње и
спољашње – све постаје безразлично, слабо, отворено, покорно и празно од ма
какве отпорне силе.
Мир вам! Овим речима поздравља Победилац смрти Своју малену
војску. Господ ће благословити народ свој миром – тако пророк Давид провиђа
кроз тмине векова овај светли тренутак (Пс. 29, 11). Мир вам – ово је, истина,
обичан источњачки поздрав, но у устима Христовим овај поздрав има нарочиту
садржину и нарочити значај. Раније, на растанку са Својим ученицима, Господ је
рекао: мир свој дајем вам, не дајем вам га као што свет даје, да се не плаши
срце ваше (Јов. 14, 27). У празан суд светски Он је налио Своје вино;
уобичајеном поздраву светском Он је дао рајску сочност и сласт. Кад људи без
унутрашњег мира, узнемирени светским бригама, говоре: мир вам! они нуде оно што
сами немају. Од тог њиховог поздрава, с тога, нити се повећава њихов мир нити
мир оних, које они миром поздрављају. Када то говоре, они говоре по обичају и
из учтивости, бесмислено, празно: говоре то исто и кад се састају да се веселе
као и кад се састају да се суде и обмањују. Христос даје друго и друкчије. Он
даје оно што уистини има. Његов мир је мир победиоца, који је победио све.
Отуда је Његов мир радост, храброст, здравље, тишина и снага. И не даје га Он
као што свет даје, то јест: не даје га само језиком него свом душом, свим срцем
и свим умом Својим, као што се љубав љубави даје. Дајући Свој мир њима Он на
чудотворан начин преноси тако рећи Своје биће у њих. То је мир Божији, који
превазилази сваки ум (Филип. 4, 7); такав мир означава царовање Бога у души
човековој. Такав мир је врхунац, плод и круна духовног живота правог
хришћанина.
Поздравивши Своје ученике Господ почиње да их уверава, да Он
није дух, како је неко од њих могао у том тренутку помислити (Лк. 24, 37), но
истинити и живи њихов учитељ и Господ:
И ово рекавши показа им руке и ребра своја. Онда се ученици
обрадоваше видевши Господа. Због чега је Господ показао руке и ребра? Јасно,
због рана, нанешених Му на Крсту, клинцима и копљем. Показујући им своје ране
Господ хоће и да их увери и да их опомене; да их увери, да је то Он, јер ко би
други имао те ране на рукама и под ребрима осим Њега? да их опомене пак, да ће
Он носити ожиљке тих рана и у Својој бесмртној слави као вечито сведочанство
Његове љубави и Његовог страдања за род људски.
Тада се ученици обрадоваше, јер видеше и познаше Свога
Господа. Проницљиви Спаситељ предсказао је раније чак и овај радосни тренутак
Његовог поновног састанка с ученицима. То је било пред само Његово страдање,
када су ученици били веома ожалошћени. Он, коме је као човеку најпотребнија
била утеха уочи мука на Крсту, заборавио је на Себе и трудио се да утеши
ожалошћене ученике: ви имате сад жалост, али опет ћу вас видети, и радоваће се
срце ваше (Јов. 16, 22). Ево тренутка кад се обистини то дивно пророчанство!
Ево изненадног преображења жалосних срца у радосна срца!
А Исус им рече опет: мир вам; као што отац посла мене, и ја
шаљем вас. Зашто им Господ поново говори: мир вам? Јер хоће да их наоружа
двоструким миром за борбу, која им предстоји и у коју их Он шаље: прво, миром
унутрашњим, и друго, миром спољашњим. Другим речима: миром према самом себи и
миром према свету. Кад им је први пут рекао: мир вам! Он им је показао, да је
Он међу њима, њихов истинити Господ, телом и духом. Тиме им је хтео рећи: кад
имате унутрашњу борбу са страстима и помислима и жељама овога света, и ја будем
у средини вашој, то јест у срцу вашем, не бојте се ништа. Ја сам мир и творац
мира у срцима вашим. Сада пак, када их шаље у свет, то јест у спољашњу борбу са
светом, Он их поново поздравља и испраћа миром, да се не би убојали света, да
би истрајали у борби, и да би били сејачи мира у срцима људским. То је сувишак
мира, који им Он даје, јер они треба не само да имају мир у себи и за себе него
и да га дају и другима, као што им је и раније заповедио: а улазећи у кућу
назовите јој: мир кући овој (Мат. 10, 12)! Још се ово двоструко давање мира
може протумачити као давање мира души и телу, као што и тумаче неки Свети Оци.
Уосталом, мир у телу и мир у свету на крају представља један исти мир, јер и
шта је свет друго до телесна жеља и жеља очију (И Јов. 1, 16)?
Пошто их је тако наоружао двоструким миром, препуним обиљем
мира, Господ их шаље у свет. Како их шаље? Као што отац посла мене, и ја шаљем
вас. А Отац посла Сина из љубави према онима којима Га посла. Он показа љубав к
нама и посла сина својега (И Јов. 4, 10; Јов. 3, 16). Из љубави према роду
људском, ево, и Господ Христос шаље ученике своје. Даље, Отац посла Сина у свет
са силом и влашћу: све је мени предао отац (Мат. 11, 27) све што има отац моје
је (Јов. 16, 16). И васкрсли Господ, ево, даје Својим ученицима силу и власт да
дреше и вежу, као што ће се мало доцније видети. Даље, сам је Господ рекао, да
је послат од Оца не да твори вољу Своју но вољу Очеву (Јов. 6, 38). Исто тако и
Он сада шаље ученике Своје не да творе вољу своју но вољу Његову. Даље, и ако
је послат од Оца Господ се није ни за тренут одвајао од Оца: нисам сам, него ја
и отац који ме посла (Јов. 8, 16). Исто тако и Он шаље ученике у свет
обећавајући им, да ће и Он бити с њима у све дане до свршетка века (Мат. 28,
20). Даље, да би научио смирењу безумно горди род људски Господ је приписивао
Оцу Своме и сва дела Своја (Јов. 5, 19) и сву науку Своју (Јов. 7, 16). И Он
опомиње ученике на смиреност говорећи им: без мене не можете чинити ништа (Јов.
15, 5). Најзад, Он их шаље као овце међу вукове, јер је и сам тако послан био.
Они су сами сведоци били, како су се грешници као вуци саурлали били око Њега
последњих дана, и како су Га са вучјом крвожедношћу мукама уморили. Но Он им је
сада живи сведок, да грешници кад убијају себе и кад убијају друге, увек
убијају само себе а не друге. Његова победа јемство је и њихове победе у
будућности.
И ово рекавши дуну и рече им: примите Дух Свети. Којима
опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће им се. Ми смо
видели, дакле, како је Господ прво наоружао Своје ученике обиљем мира, потом
како им је узвисио достојанство сравнивши њихово апостолство са Својим и шаљући
их онако како је Он био послан од Оца, а сада ево видимо, како им он даје силу
и власт. Силу им даје дунувши им у лице, а власт кроз реч коју им рече.
Обновитељ света поступа као и Створитељ света. Уобличивши човека од прашине
земаљске Створитељ је дунуо у њега дух животни те, поста човек душа жива (Пост.
2, 7). Исто тако Обновитељ света сада поступа. Он удахњава дух животни у људе,
онемоћале од греха. Својим животворним дахом Он оживљава, обновљава, управо
васкрсава оземљанеле и зачмале душе људске. Дунувши у лица ученика Господ им
рече: примите дух свети! Ово је прво давање Духа Светога. Друго ће бити у
педесети дан после овога знаменитога вечера. Ово прво давање је ради оживљења и
оснажења самих ученика, а оно друго ради њихове апостолске службе у свету – да,
ради оживљења света. Давши им тако силу Господ им сада даје и власт, да
опраштају грехе, и да задржавају грехе. О, како много трпи свет од људи, који
се хватају власти немајући у себи силе Божије, немајући Духа Светога! Бич је за
људе безсилни човек, који се дочепа власти судије и старешине. То је лешина
привезана у седло незауздана коња. Тако бива међу незнабошцима, где се власт
отима; но тако не сме да бива међу хришћанима, где се власт од Бога даје онима,
којима се прво даје сила Духа Светога. Погледајте, како је све стројно и
смишљено и премудро у царству, које Христос зида!
Власт праштања греха и задржавања греха, власт дрешења и
везања Господ је још раније обећао најпре апостолу Петру (Мат. 16, 19) а потом
и осталим апостолима (Мат. 18, 18). То обећање Своје Господ ево испуњава на сам
дан Свога преславног васкрсења. Сада Он не издваја Петра од осталих, него свима
даје подједнако и силу и власт. Никад Господ није дао Петру посебице силу и
власт, него му је дао посебице само обећање, и то у једном светлом тренутку
Петрова надахнућа, када је он исповедио Христа као сина Бога живога. У знак
одобравања те исповести а и ради утврђења свих ученика у тој вери Господ је дао
Петру оно исто обећање, које је мало после тога дао свима Својим ученицима, и
које је према свима подједнако и испунио ево сада на дан Свога васкрсења. Ову
силу и власт апостоли су доцније преносили на своје следбенике, епископе, а
преко ових на свештенике, тако да та сила и власт и до дана данашњега дејствује
и влада у цркви Божијој.
А Тома, звани Близанац, један од дванаесторице, не беше онде
с њима када дође Исус. А други му ученици говораху: видесмо Господа. А он им
рече: док не видим на рукама његовим ране од клинаца, и не метнем прст мој у
ране од клинаца, и не метнем руку моју у ребра његова, нећу веровати. Тома није
имао надимак близанац, него близанац је значење његовог имена на јеврејском
језику. Можда је њему и дато ово име по тајанственом и недокучивом промислу, да
означи двојственост његове душе, двојственост од сумње и вере. За све време
његовог хођења за Господом нигде се нарочито не истиче ни његова вера ни његова
сумња. Једном приликом пројавио је он своју личну храброст и оданост према
Господу, и то из недоразумљења. То је било оном приликом, кад је стигао глас о
смрти Лазаревој, и кад је Господ позвао своје ученике: хајдемо к њему! Тома је
разумео, да их Господ позива у смрт, јер још није разумевао, да за живога
Господа нема мртвих, нити је могао духом прозрети у намеру Христа, да васкрсне Лазара.
Овако пише јеванђелист: онда Тома, који се зваше Близанац, рече ученицима:
хајдемо и ми да помремо с Њим (Јов. 11, 16)! И ако су ове речи речене из
недоразумљења, ипак оне карактеришу једно храбро и одано срце. Том приликом
Тома је био сведок васкрсења Лазарева, као што је другом приликом био сведок и
васкрсења сина Наинске удовице. При васкрсењу Јаирове кћери он, истина, није
био присутан лично у мртвачкој соби, камо су били позвати само тројица врховних
апостола, али зато се ипак нигде не говори, да је он посумњао у то чудесно дело
Господа. Најзад, он је био сведок свију највећих чуда Христових кроз неколико
година. Он је знао за Христово предсказање, да ће трећи дан васкрснути. Сада је
сазнао од десеторице својих другова, да им се Господ жив јавио и показо ране
Своје. Чуо је, да су Петар и Јован нашли гроб празан. То је исто могао чути и
од жена мироносица. Чуо је, да је Марија Магдалина видела васкрслог Господа и
да је говорила с Њим. Чуо је још, да су двојима од ученика тога дана путовали с
Њим живим у Емаус. Све је то Тома чуо и сазнао, но свему томе Тома није
веровао. А није веровао свему томе зато што он лично није видео Васкрслог.
Његово неверовање иде чак дотле, да он даје на знање, да ни сам својим очима
неће веровати, кад Га буде видео, све док рукама не опипа ране његове. Заиста,
људски посматрајући: необична и непојамна тврдокорост и упорност у неверовању!
Но ко може докучити, како стоји ова ствар посматрана с гледишта божанског
домостројства? Јер и јачина вере зависи од благодати Божије. Ко може докучити
тајанствене дубине Божијег промисла? Ко може рећи, ко ли не рећи, да Бог
Промислитељ није хтео овде Томино неверовање искористити на веровање многих? У
сваком случају овде су се објавиле јасно две ствари: Страхотна оболелост људске
природе, пројављена у упорном неверовању једнога апостола, који је имао
безбројне разлоге да верује, и преобиље Божије мудрости и Божије љубави. По
чистоти и светости Својој Бог се не служи злом за добро, нити се служи злим
средствима да постигне добре циљеве, али по мудрости и љубави Својој према
људима Он исправља наше зле путеве и окреће их на добро.
Тома се зариче, да неће поверовати све док не метне руке
своје и прсте своје у ране Христове. Несумњиво он то говори зато што су му
другови причали, да им је сам Господ показао ране Своје на рукама и под
ребрима. Но ево преблагог Господа да увери невернога Тому:
И после осам дана опет беху ученици његови унутра, и Тома с
њима. Дође Исус кад бејаху врата затворена, и стаде међу њих и рече: мир вам.
Опет у воскресни дан, опет ученици сабрани заједно, опет врата затворена, и
опет Исус стаде међу њих и рече: мир вам! Све исто као и при првом јављању, с
том разликом само, што је сад и Тома био у друштву осталих ученика. Као да је
сам Господ хтео да се јави Томи при савршено истим околностима, да би тако
оправдао пред Томом исказе десеторице ученика о Својој првој појави. Но зашто
се Господ јавио по други пут тек осми дан а не пре? Прво зато, да би
истоветност околности била потпуна, јер и први пут се јавио у недељни дан па се
сада опет јавља у недељни дан. Друго зато, да се Томино неверовање потпуно
обелодани и дугим ишчекивањем још и појача. Треће зато, да би привикао Своје
ученике, да буду стрпљиви и истрајни у молитви за утврђење свога ближњега у
вери. Јер без сумње ученици су се молили Господу, да се поново јави ради Томе.
Четврто и зато, да би ученици увидели сву немоћ своју и сву узалудност напора
својих у објављивању васкрслога Господа без помоћи Његове. Најзад, можда и
зато, што број осам означава последње време, навечерје другога доласка
Христова, када ће људи, слично Томи, бити врло слаби у вери, идући само за
својим чулима, и верујући само ономе што је доступно чулним опажајима. Јер и
тада ће људи говорити, слично Томи: док не видимо, не верујемо. И даће им се да
виде. Тада ће проплакати сва племена на земљи, и угледаће сина човечјег (Мат.
24,30)
Потом рече Томи: пружи прст твој амо и види руке моје; и
пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан но веран. И одговори
Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! Ради Томе Господ се и јавио по други пут,
ради једног човека, једног грешника. Онај, кога хорови ангелски окружаваху, с
радосним клицањем Њему као победитељу смрти, оставља Своје небесно стадо и хита
да спасе једну залуталу овцу. Нека се постиде од Његовог примера сви они људи,
који кад дођу до велике славе и силе у овоме свету забораве своје немоћне и
бедне пријатеље, па се још са стидом и презрењем уклањају од њих. Због Свог
човекољубља Господ не преза ни од каква понижења ни од каква труда. Из човекољубља
Он силази по други пут у једну скромну собу у Јерусалиму, као прослављен и
свесилан. О, та благословена соба, из које се излило више благослова на род
човечји него из свих палата царских!
Кад се господ показао Томи, Тома је радосно узвикнуо: Господ
мој и Бог мој! Тим речима Тома је признао Христа као човека и као Бога, обоје у
једној живој личности. А сад додир прослављеног Господа био је довољан да да
Томи ону благодат Духа, оно обновљење живота, и ону власт праштања и задржавања
греха, коју је Господ на осам дана раније дао осталим апостолима речју и
духновењем. Јер кад је Господ још као непрослављен, у смртноме телу, могао кроз
додир тога тела исцелити крвоточну жену и испунити је силом и здрављем, тим пре
је Он могао, у Свом васкрслом и прослављеном телу, подарити Томи кроз
прикосновење сву ону силу и власт, коју је подарио био другим апостолима на
други начин. Наравно, није искључено, да је Господ баш и на исти начин подарио
овом приликом силу и власт Томи као раније и осталим ученицима, мада се о томе
у Јеванђељу не говори. Јер ни издалека није све записано, што је Господ рекао и
учинио после Свога славнога васкрсења, као што мало доцније јеванђелист сам то
изрично потврђује. Главно је, да је и Тома, на овај или онај начин, примио од
Господа онакву исту силу и власт као и остали ученици, што се, у осталом,
доцније јасно показало у његовој апостолској служби, у чудотворним делима и у
херојској смрти. (Из житија св. апостола Томе види се, да је он због своје
неустрашиве проповеди о васкрслом Господу Христу био осуђен на смрт. Пет
војника проболи су са пет копаља овога храброга војника Христова.)
Повратив и утврдив веру у Томи Господ га благо укорева: Исус
му рече: пошто ме виде веровао си; благо онима који не видеше а вероваше.
Господ хоће да каже; ти си, Томо, поверовао чулима више него духу. Хтео си
чулима да се увериш, и ево ја сам ти зато дао прилику, и ти си се так сад
уверио пошто си ме видео и додирнуо. Но благо онима који не видеше а вероваше,
то јест, који не видеше очима него само прозреше духом и примише веру срцем.
Благо онима који повероваше у Христа и Његово Јеванђеље а Христа не видеше
телесним очима нити Га додирнуше рукама. Благо детету, које поверује свему
ономе што мајка говори, а не ходи са сумњом да све испита својим очима и рукама.
Нека буде ваша реч: да, да; не, не (Мат. 5, 37). Господ је толико пута већ
рекао, да ће васкрснути, и требало Му је веровати. Но, да би неверне уверио и
поколебане утврдио Господ није остао само при пророчанству Свога васкрсења,
него се много пута јавио после васкрсења. Њему је било изнад свега стало до
тада, да апостоли, а кроз ове и сви верни, непоколебљиво поверују у Његово
васкрсење из мртвих. То је темељ вере и круна радости за једнога хришћанина.
Зато је премудри Господ учинио све, да задовољи и дух и чула Својих апостола,
те да се никад нико не би поколебао у вери, да је Он, Господ, жив и прослављен.
Мада је дух оно што оживљава, тело не помаже ништа (Јов. 6, 63), и мада чула
могу људе обманути брже него дух, ипак снисходљиви Господ снисходио је немоћи
људској и учинио је све, да задовољи и чулни разум људи, и њихову чулну логику.
Отуда је васкрсење Господа уистини остало, и данас стоји, као најдоказанији
факт у историји људској. Јер који други факт из далеке прошлости стоји тако
свестрано и пажљиво доказан као овај?
А и многа друга чудеса учини Исус пред ученицима својим која
нису писана у књизи овој. А ова се написаше, да верујете да Исус јесте Христос
син Божији и да верујући имате живот у име његово. Највероватније, да
јеванђелист Јован овде мисли на чудеса, која учини Господ после васкрсења. То
се види најпре из везе са претходним описом јављања васкрслог Господа. То се
види, даље, из Дела Апостолских, где се каже, да Господ после свога страдања
показа себе жива многим и истинитим знацима (чудесима), и јавља им се четрдесет
дана, и говори о царству Божијем (1, 3). Где су описана сва ова многа и
истинита чудеса у току четрдест дана? Нигде. И сам Јован признаје, да она нису
писана у књизи овој, то јест у Јеванђељу. Најзад, да наш Јеванђелист мисли овде
само на чудеса после васкрсења Господа а не на сва чудеса кроз сав живот Његов
види се из речи, којима овај исти Јеванђелист завршује своје јеванђеље: а има и
друго много што учини Исус, које као би се редом пописало, ни у сами свет,
мислим, не би могле стати написане књиге (Јов. 21, 25). Ове се речи односе на
сва чуда, која учини Господ кроз сав живот Свој на земљи, и пре васкрсења и
после. Међутим оне речи из данашњег јеванђеља не могу имати исто значење као и
ове, којима Свети Јован завршује своје јеванђеље. Јер, нашто би се понављао?
Оволико колико се пак написа у Јеванђељу, написа се с једним
одређеним циљем, наиме: да верујете да Исус јесте Христос син Божији. То јест,
да не чекате другог Месију и Спаситеља света, јер Онај, који је требао доћи,
дошао је. Онај, кога су пророковали пророци у Израиљу и Сибиле међу
незнабошцима, појавио се у истини. Оволико колико се написа, написа се још и
зато, да верујући имате живот у име његово. Наиме, да кроз ту веру, која је
Томи и чулно потврђена, имате живот вечни. Види се и из овога, како ове завршне
речи у данашњем јеванђељу стоје у вези са претходним догађајем, са Томом и
његовим неверовањем. Није се, дакле, Господ јавио Томи само ради Томе него и
ради свију нас, који тражимо истину и живот. Својим јављањем Томи преблаги
Господ је помогао и свима нама, да лакше верујемо у Њега, Васкрслога и Живога,
и да кроз ту веру имамо удела у вечној истини и вечном животу. У име његово,
додаје Јеванђелист. Зашто у име његово? Зато што нема другог имена под небом
данога људима којим би се могли спасти (Дела Ап. 4, 12). Јер који год призове
име Господње спашће се (Рим. 10, 13). Само је оно прави живот, што се у име
Господа Исуса тражи и добија. Све друго је смрт и трулеж. У жаркој пустињи
људске историје васкрсли Христос је једини отворени и непресушни извор, који
запаја, освежава и оживљава. Све друго, што се заморном и жедном путнику може
учинити извором, није извор но сјај врелог песка, сличан сјају воде, или
ђаволски призрак.
Унутрашњи смисао данашњег јеванђеља тиче се унутрашње драме
душе човекове. Ко жели, да се васкрсли и живи Господ јави Духом Божијим у души
његовој, тај мора затворити и закључати одају душе своје, да је сачува од
навале спољашњега, телеснога света. („Подражавај мудрости пчела: оне кад виде
рој оса да лети око њих остају унутра у кошници, и тако избегавају повреду од
нападача“. Митрополит Теолипт Добротољубие.) Исто као што су се апостоли
закључали од крвожедних и материјалистичних Јевреја. Јевреји представљају, по
унутрашњем смислу, чулност и материјализам. Тако ревносно чуваној души под
кључем јавиће се Господ у слави. Јавиће се красни Женик мудрој невести Својој.
Када се пак Господ јави, страх од спољашњег света ишчезнуће, и мир ће испунити
душу. Но не само мир. Господ је увек доносилац многих дарова одједанпут;
дарујући мир Он дарује у исто време и радост, и силу, и храброст; Он утврђује
веру; Он појачава живот. Но и кад нам се Господ јави, и донесе нам све ове
драгоцене дарове, ипак остаје сумња у неком куту наше душе. Тај кут представља
невернога Тому. Да би и тај кут осветлили и загрејали благодаћу Духа
Господњега, ми треба да будемо истрајни у молитви Господу, и стрпљиви у чекању,
не престајући да будемо душом затворени и закључани од спољашњег света, од
телесних жеља и прохтева. Тада ће се човекољубиви Господ смиловати на нас, и
учинити нам по молитви. И поново ће се јавити и Својим благодатним присуством
осветлити и последњи мрачни кут наше душе. Тада, и само тада, ми ћемо се моћи
назвати живим душама и по благодати синовима Божијим. А све то због заслуга
Господа и Спаса нашега Исуса Христа, коме нека је слава и хвала, са Оцем и
Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време
и сву вечност.
Амин.
Епископ Николај, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
Епископ Николај, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
Нема коментара:
Постави коментар