Косово је наше духовно срце
Ми Косово и Метохију живимо и дишемо. – Познавање ремек-дела са тог подручја Србије веома ми помаже у стварању. – Ово време је и време новог иконоборства. Површна и погрешна схватања иконе веома су широко распрострањена, па нам се на веома перфидне начине пласирају неке “религиозне” слике које нису ни близу онога што иконе заиста јесу - каже Јелена Хинић
Јелена Хинић пођена је у Београду 1972. године где живи и ради. Дипломирала је сликарство на академији Српске Православне Цркве за уметност и консервацију као и историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Члан је УЛУПУДС-а.
Учествовала је на бројним изложбама у земљи и иностранству и добитник је више награда за иконопис. Самостално извела иконе за неколико иконостаса и више појединачних икона за разне манастире и цркве. Аутор је 60 икона срба светитеља, које су представљене у галерији Етнографског музеја 2005. године, велике иконе Светог Нектарија Егинског за Онколошки институт као и велике житејне иконе Преподобног Теоктиста за манастир Ђурђеви Ступови у Расу. Уједно се бави и педагошким радом и ангажована је као доцент на академији СПЦ. Припада правим иконописцима који не воле да их много хвале, али јој дела неумитно говоре о високим вредностима уметничког и стручног рада. Она нам искрено, спонтано и критички говори о иконопису данас и Косову и Метохији као њеној изворној инспирацији.
Шта за Вас представља икона у духовном, ликовном и теоретском смислу?
- Проблем савременог доба управо је садржан у Вашем питању, у оном „за Вас“, односно
„за мене“. Погрешно је настојање да се икона схвати индивидуално, као да се ради о неком профаном предмету, одевном нпр, јелу или комаду намештаја. Икону је неопходно појмити и примити исправно. Лични однос се, пак, успоставља са оним ко је на икони приказан: „Шта за мене представља однос са Богомајком, св. Николом итд.“ Због тога се и догађа да данас многи, иначе надарени уметници, иконе сликају на погрешним основама, размишљајући о свом односу према икони, а немајући живи однос са личношћу коју представљају.
Дакле, не „за мене“, већ, мислим, за сваког и за све, икона би требало да представља проповед, сведочење о спасењу.– Икона почива тј. происходи из тајне Оваплоћења Бога и боголикости, иконичности самога човека Богом створеног. Она је израз поштовања и слављења Бога, а уједно и поштовања и слављења Богом дарованог достојанства и боголикости човјека, створеног по божанском Прволику- Христу, Који је ''Икона Бога невидљивога''
Када сте и како спознали жељу за овим светим сликарством?
- Моје уметничко сазревање је некако спонтано кренуло. После средње уметничке школе „случајно“ сам се срела са техником иконописа. То су заиста били пионирски покушаји и у духовном и у технолошком смислу али, како то обично бива, ствари су саме кренуле да се развијају. Уписала сам Академију Српске Православне Цркве за уметност и консервацију и када сам завршила последњу годину студија наставила сам да се бавим иконописом, док је световно сликарство некако спонтано остало сасвим по страни.
Кажу да свака песма, негде у дубини, треба да подсећа на молитву, а свака слика на икону?
- Када је о икони реч, нема сумње, јер је тако већ на етимолошком нивоу: реч „икона“ на (старо)грчком и значи „слика“. Данас је смисао нешто ужи и односи се на свештену слику у оквиру хришћанске религије, и то махом православне деноминације. Штавише, углавном је сведена на портретну слику, док су се некада под иконом подразумевали и мозаик и фреске и рељефи на зиду. У светлу вашег питања, ја верујем да икона и молитва повезују човека са Богом , кроз комуникацију а суштина нашег живота је управо приближавање Богу и општење са Њим.
Посвећени сте првенствено иконописању Светих Срба. Какву поруку шаљете свету с обзиром да су Ваше иконе излагане и на светским изложбама као што су биле: највећа изложба савремених православних икона на свету под насловом „Иконе Балкана“ у Норвешкој 2012. године, затим у париском седишту Унеска 2006. године?
- Изложба посвећена светим Србима у великој мери је обележила мој рад, али се он не заснива само на сликању Светих Срба. Иконе, имају сопствену и универзалну поруку, поруку која не зависи од светитеља који је на њој представљен, јер сваки светитељ било које националности је Христов и он нас упућује на Христа. Иконе су израз поштовања Бога и Богом даног достојанстава изображеног светитеља. Ако сам светим Србима посветила посебну пажњу, то сигурно није из разлога да се, као Српкиња, пред свима хвалишем колико је то светитеља мој народ дао. Два су права разлога: први је, несумњиво, мој дуг и захвалност према њима што су своје животе преобразили у подвиг и што и мене и моју нацију представљају и заступају пред Господом; други је жеља да припаднике свог народа подсетим на то и охрабрим у искушењима ових тешких времена, која ће лакше издржати знајући да нису сами, са погледом на лица својих светих предака и са молитвом коју им посредством иконе могу упутити.
Којим стилом радите и какав је Ваш став о новинама у иконопису?
- У иконопису су правила врло строга и смислена, али је и слобода велика, уколико се, по речима апостола Павла, употребљава „на корист“. Сваким протеклим веком православне уметности обогаћивао се спектар могућности и начина изражавања вечитих истина, те је данашњи иконописац у прилици да своје узоре бира из огромне ризнице, а да при избору не погреши.
Свакако настојим да сликам у складу са предањем, што ће рећи да никада намерно не настојим да унесем неке „своје“ новине, по сваку цену. Налазим узоре у најлепшим иконографским примерима ренесансе Палеолога (крај 13. и прва половина 14. века), вероватно зато што то највише одговара мом личном сензибилитету. Мада, опредељење за те узоре има и своје историјско утемељење: када је 1557. године обновљена Пећка патријаршија (као институција) под Турцима, створена је живописачка радионица која се заснивала баш на том стилу. Спонтано, али вероватно не случајно, испало је да се и ја ослањам на исте узоре. Али то није обавезујућа категорија: важно је знати да се може мењати стил, начин сликања, колорит. Међутим оно што је непромењиво је иконографски тип, јер иначе икона губи своју препознатљивост, а тиме и функцију.
Како сте размишљали о покушају политике Приштине да Косово уведе у Унеско и да отме српско православно хришћанско наслеђе под преименованим називом „косовски споменици културе“?
- Ми као народ треба, пре свега, да се усредсредимо на то шта ми можемо да урадимо да обновимо у себи однос према нашој вери, традицији и култури. Истовремено, надајмо се да ће дипломатија наше и земаља које су нам наклоњене имати успеха у борби на међународном плану. Очигледно је да смо сами веома допринели позицији у којој се наш народ и наше светиње на Косову и Метохији налазе, али природу тих грешака морамо пажљиво истражити и прецизно одмерити, како се нешто слично не би поновило и како бисмо у потпуности једнога дана повратили све што је наше. Не сумњам да ће тако бити, али истовремено знам да се то може десити само када то заслужимо. Што се тиче оних који узурпирају наше благо и баштину, јер их тренутно контролишу, Господ је пред њих поставио велико искушење и пред њима је још тежа борба него што је наша, да одоле изазову потпуног препуштања лажи, злу и уништењу.
Колико Вас у уметничком па и педагошком раду инспирише и мотивише Косово и Метохија?
- Мало је рећи да је тај утицај велики, па чак и пресудан. Ми Косово и Метохију живимо и дишемо, те је узалудан сваки покушај да се анализира утицај тог нашег духовног срца на појединачне аспекте живота. Наравно да ми познавање ремек-дела са тог подручја Србије, као сликару и историчару уметности, веома помаже у стварању.
Има уметника који сматрају да канонски иконопис спутава уметничку слободу?
- Уколико посматрамо ствари са тачке сликара који нема увид у духовну димензију иконе, може се рећи да је тако. Ипак икона не служи уметничким циљевима иако је потребно да највиши уметнички стандарди буду испоштовани. Икона је јасна, конкретна очишћена од свега споредног, па нема потребе да уметник на њој приказује своје фантазије, јер се тиме скреће пажња са лика и умањује значај светитеља који је на њој изображен. Да и не говорим о екстремним слободама, које би догађај или личност на икони учинили непрепознатљивим, јер би се у том случају радило о илустрацији чисте неистине.
Као и оних који за иконопис кажу да је као „стрип“?
- Било је неких периода у којима је настајало фреско-сликарство (па и иконопис) које данас заиста подсећа у неком смислу, не само на стрип, већ и на филм. Суштина је у наопаком погледу на цео проблем: не може иконопис личити на стрип, али стрип може на иконопис. И што савремени стрип више личи на иконопис (у свом суштинском смислу, без обзира на садржај и конкретан стилски поступак) – то је бољи. Ради се о драмској кондензацији, темпоралној сублимацији и просторној трансформацији, коју и права икона и квалитетан стрип морају имати. Дакле, опасност је само ако неко узме као узор лош стрип, па слика икону. Напротив, ако се неко ко познаје правила иконописа упусти у стварање стрипа, тешко да ће оманути.
Утисак је да је крајем прошлог и на почетку овог века дошло до пораста интересовања за икону и иконопис?
- У неком смислу јесте, али морамо бити свесни да је ово време, у исти мах и време новог иконоборства. Површна и погрешна схватања иконе веома су широко рапрострањена, па нам се на веома перфидне начине пласирају неке „религиозне“ слике које нису ни близу онога што икона заиста јесте. Обнова је у неку руку присутна, али потребно је сагледати смисао иконе и проникнути у суштину њене улоге у нашем хришћанском животу, не третирати икону као декоративни елемент црквеног ентеријера.
И на крају, икона као чувар националног и верског идентитета Срба?
- Однос према икони одраз је односа према том верском идентитету, а, са друге стране, присуство правих икона, њихово посматрање и молитва пред њима, тај идентитет оснажују. Национални моменат је ту секундаран, али неизоставан, још од беседе светог Саве у Жичи. Икона је део велике сценографије, на позорници у чијем је средишту човек, коме је задатак да се уподоби Богу. Без икона, амбијент те драме свакако је сиромашнији, а подвиг сваког појединца веома отежан.
Славица Ђукић
Видовдан.орг
извор:www.pravoslavie.ru
23.4.2016.
Ми Косово и Метохију живимо и дишемо. – Познавање ремек-дела са тог подручја Србије веома ми помаже у стварању. – Ово време је и време новог иконоборства. Површна и погрешна схватања иконе веома су широко распрострањена, па нам се на веома перфидне начине пласирају неке “религиозне” слике које нису ни близу онога што иконе заиста јесу - каже Јелена Хинић
Јелена Хинић пођена је у Београду 1972. године где живи и ради. Дипломирала је сликарство на академији Српске Православне Цркве за уметност и консервацију као и историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Члан је УЛУПУДС-а.
Учествовала је на бројним изложбама у земљи и иностранству и добитник је више награда за иконопис. Самостално извела иконе за неколико иконостаса и више појединачних икона за разне манастире и цркве. Аутор је 60 икона срба светитеља, које су представљене у галерији Етнографског музеја 2005. године, велике иконе Светог Нектарија Егинског за Онколошки институт као и велике житејне иконе Преподобног Теоктиста за манастир Ђурђеви Ступови у Расу. Уједно се бави и педагошким радом и ангажована је као доцент на академији СПЦ. Припада правим иконописцима који не воле да их много хвале, али јој дела неумитно говоре о високим вредностима уметничког и стручног рада. Она нам искрено, спонтано и критички говори о иконопису данас и Косову и Метохији као њеној изворној инспирацији.
- Проблем савременог доба управо је садржан у Вашем питању, у оном „за Вас“, односно
„за мене“. Погрешно је настојање да се икона схвати индивидуално, као да се ради о неком профаном предмету, одевном нпр, јелу или комаду намештаја. Икону је неопходно појмити и примити исправно. Лични однос се, пак, успоставља са оним ко је на икони приказан: „Шта за мене представља однос са Богомајком, св. Николом итд.“ Због тога се и догађа да данас многи, иначе надарени уметници, иконе сликају на погрешним основама, размишљајући о свом односу према икони, а немајући живи однос са личношћу коју представљају.
Дакле, не „за мене“, већ, мислим, за сваког и за све, икона би требало да представља проповед, сведочење о спасењу.– Икона почива тј. происходи из тајне Оваплоћења Бога и боголикости, иконичности самога човека Богом створеног. Она је израз поштовања и слављења Бога, а уједно и поштовања и слављења Богом дарованог достојанства и боголикости човјека, створеног по божанском Прволику- Христу, Који је ''Икона Бога невидљивога''
Када сте и како спознали жељу за овим светим сликарством?
- Моје уметничко сазревање је некако спонтано кренуло. После средње уметничке школе „случајно“ сам се срела са техником иконописа. То су заиста били пионирски покушаји и у духовном и у технолошком смислу али, како то обично бива, ствари су саме кренуле да се развијају. Уписала сам Академију Српске Православне Цркве за уметност и консервацију и када сам завршила последњу годину студија наставила сам да се бавим иконописом, док је световно сликарство некако спонтано остало сасвим по страни.
Кажу да свака песма, негде у дубини, треба да подсећа на молитву, а свака слика на икону?
- Када је о икони реч, нема сумње, јер је тако већ на етимолошком нивоу: реч „икона“ на (старо)грчком и значи „слика“. Данас је смисао нешто ужи и односи се на свештену слику у оквиру хришћанске религије, и то махом православне деноминације. Штавише, углавном је сведена на портретну слику, док су се некада под иконом подразумевали и мозаик и фреске и рељефи на зиду. У светлу вашег питања, ја верујем да икона и молитва повезују човека са Богом , кроз комуникацију а суштина нашег живота је управо приближавање Богу и општење са Њим.
Посвећени сте првенствено иконописању Светих Срба. Какву поруку шаљете свету с обзиром да су Ваше иконе излагане и на светским изложбама као што су биле: највећа изложба савремених православних икона на свету под насловом „Иконе Балкана“ у Норвешкој 2012. године, затим у париском седишту Унеска 2006. године?
- Изложба посвећена светим Србима у великој мери је обележила мој рад, али се он не заснива само на сликању Светих Срба. Иконе, имају сопствену и универзалну поруку, поруку која не зависи од светитеља који је на њој представљен, јер сваки светитељ било које националности је Христов и он нас упућује на Христа. Иконе су израз поштовања Бога и Богом даног достојанстава изображеног светитеља. Ако сам светим Србима посветила посебну пажњу, то сигурно није из разлога да се, као Српкиња, пред свима хвалишем колико је то светитеља мој народ дао. Два су права разлога: први је, несумњиво, мој дуг и захвалност према њима што су своје животе преобразили у подвиг и што и мене и моју нацију представљају и заступају пред Господом; други је жеља да припаднике свог народа подсетим на то и охрабрим у искушењима ових тешких времена, која ће лакше издржати знајући да нису сами, са погледом на лица својих светих предака и са молитвом коју им посредством иконе могу упутити.
Којим стилом радите и какав је Ваш став о новинама у иконопису?
- У иконопису су правила врло строга и смислена, али је и слобода велика, уколико се, по речима апостола Павла, употребљава „на корист“. Сваким протеклим веком православне уметности обогаћивао се спектар могућности и начина изражавања вечитих истина, те је данашњи иконописац у прилици да своје узоре бира из огромне ризнице, а да при избору не погреши.
Свакако настојим да сликам у складу са предањем, што ће рећи да никада намерно не настојим да унесем неке „своје“ новине, по сваку цену. Налазим узоре у најлепшим иконографским примерима ренесансе Палеолога (крај 13. и прва половина 14. века), вероватно зато што то највише одговара мом личном сензибилитету. Мада, опредељење за те узоре има и своје историјско утемељење: када је 1557. године обновљена Пећка патријаршија (као институција) под Турцима, створена је живописачка радионица која се заснивала баш на том стилу. Спонтано, али вероватно не случајно, испало је да се и ја ослањам на исте узоре. Али то није обавезујућа категорија: важно је знати да се може мењати стил, начин сликања, колорит. Међутим оно што је непромењиво је иконографски тип, јер иначе икона губи своју препознатљивост, а тиме и функцију.
Како сте размишљали о покушају политике Приштине да Косово уведе у Унеско и да отме српско православно хришћанско наслеђе под преименованим називом „косовски споменици културе“?
- Ми као народ треба, пре свега, да се усредсредимо на то шта ми можемо да урадимо да обновимо у себи однос према нашој вери, традицији и култури. Истовремено, надајмо се да ће дипломатија наше и земаља које су нам наклоњене имати успеха у борби на међународном плану. Очигледно је да смо сами веома допринели позицији у којој се наш народ и наше светиње на Косову и Метохији налазе, али природу тих грешака морамо пажљиво истражити и прецизно одмерити, како се нешто слично не би поновило и како бисмо у потпуности једнога дана повратили све што је наше. Не сумњам да ће тако бити, али истовремено знам да се то може десити само када то заслужимо. Што се тиче оних који узурпирају наше благо и баштину, јер их тренутно контролишу, Господ је пред њих поставио велико искушење и пред њима је још тежа борба него што је наша, да одоле изазову потпуног препуштања лажи, злу и уништењу.
Колико Вас у уметничком па и педагошком раду инспирише и мотивише Косово и Метохија?
- Мало је рећи да је тај утицај велики, па чак и пресудан. Ми Косово и Метохију живимо и дишемо, те је узалудан сваки покушај да се анализира утицај тог нашег духовног срца на појединачне аспекте живота. Наравно да ми познавање ремек-дела са тог подручја Србије, као сликару и историчару уметности, веома помаже у стварању.
Има уметника који сматрају да канонски иконопис спутава уметничку слободу?
- Уколико посматрамо ствари са тачке сликара који нема увид у духовну димензију иконе, може се рећи да је тако. Ипак икона не служи уметничким циљевима иако је потребно да највиши уметнички стандарди буду испоштовани. Икона је јасна, конкретна очишћена од свега споредног, па нема потребе да уметник на њој приказује своје фантазије, јер се тиме скреће пажња са лика и умањује значај светитеља који је на њој изображен. Да и не говорим о екстремним слободама, које би догађај или личност на икони учинили непрепознатљивим, јер би се у том случају радило о илустрацији чисте неистине.
Као и оних који за иконопис кажу да је као „стрип“?
- Било је неких периода у којима је настајало фреско-сликарство (па и иконопис) које данас заиста подсећа у неком смислу, не само на стрип, већ и на филм. Суштина је у наопаком погледу на цео проблем: не може иконопис личити на стрип, али стрип може на иконопис. И што савремени стрип више личи на иконопис (у свом суштинском смислу, без обзира на садржај и конкретан стилски поступак) – то је бољи. Ради се о драмској кондензацији, темпоралној сублимацији и просторној трансформацији, коју и права икона и квалитетан стрип морају имати. Дакле, опасност је само ако неко узме као узор лош стрип, па слика икону. Напротив, ако се неко ко познаје правила иконописа упусти у стварање стрипа, тешко да ће оманути.
Утисак је да је крајем прошлог и на почетку овог века дошло до пораста интересовања за икону и иконопис?
- У неком смислу јесте, али морамо бити свесни да је ово време, у исти мах и време новог иконоборства. Површна и погрешна схватања иконе веома су широко рапрострањена, па нам се на веома перфидне начине пласирају неке „религиозне“ слике које нису ни близу онога што икона заиста јесте. Обнова је у неку руку присутна, али потребно је сагледати смисао иконе и проникнути у суштину њене улоге у нашем хришћанском животу, не третирати икону као декоративни елемент црквеног ентеријера.
И на крају, икона као чувар националног и верског идентитета Срба?
- Однос према икони одраз је односа према том верском идентитету, а, са друге стране, присуство правих икона, њихово посматрање и молитва пред њима, тај идентитет оснажују. Национални моменат је ту секундаран, али неизоставан, још од беседе светог Саве у Жичи. Икона је део велике сценографије, на позорници у чијем је средишту човек, коме је задатак да се уподоби Богу. Без икона, амбијент те драме свакако је сиромашнији, а подвиг сваког појединца веома отежан.
Славица Ђукић
Видовдан.орг
извор:www.pravoslavie.ru
23.4.2016.
Нема коментара:
Постави коментар