Упокојио се Жарко Видовић (1921-2016), један од највећих српских православних мислилаца, носилац Ордена Светог Саве, философ и историчар уметности, професор универзитета, аутор бројних студија и чланака.
Рођен је 1921. у месту Тешањ (Босна и Херцеговина). Учествовао је као добровољац у Априлском рату 1941. У октобру 1941. ухапшен је у Сарајеву. Био је у затворима до 1942. (прво немачком, па усташком). У „Великом транспорту“ пребачен је у Јасеновац, одакле је депортован у логор код Нарвика у Норвешкој. Године 1943. уз помоћ локалног становништава успева да побегне за Шведску. Наставља студије у Упсали где је добио ћерку Загу. У Упсали је дипломирао на Филозофском факултету најпре историју филозофије, затим историју уметности.
После рата вратио се у Југославију у којој је хапшен и затваран још два пута, због својих ставова о демократији. Докторирао је 1958. у Београду. Предавао је историју цивилизације на Универзитету у Сарајеву (од јануара 1953. године), затим на Универзитету у Загребу, одакле је због својих речи о србофобији био истеран децембра 1967. године. Прешао је у Београд 1967. године, где је у Институту за књижевност и уметност Србије радио све до пензије 1986.
Писао је и преводио за „Борбу“, „Културу“, „Књижевне новине“.
Један је од последњих представника аутентичне хришћанске господе из редова сарајевских Срба. Иза себе је оставио капиталан философски опус: „Огледи о духовном искуству“, „Трагедија и Литургија“, „Његош и Косовски завет у Новом веку“, „Суочење Православља са Европом“, „Срби у Југославији“…
Његова дела су и „Умјетност у пет епоха цивилизације“, „Логос-литургијска свест Православља“, „Огледи о духовном искуству“, „Његош и Косовски завјет у Новом Вијеку“, „Срби у Југославији и Европи, Православље у суочењу с Европом“ и „И вера је уметност“.
Заједно са тадашњим јеромонасима Амфилохијем Радовићем и Атанасијем Јевтићем, учествовао је у првим полемикама са марксистима у Београду, почетком 80-их година прошлога века.
Жарко Видовић спада у ред оних тако малобројних философа који негују хришћански поглед на свет и сва друштвена питања. Дубоко је утицао на читаву генерацију православних мислилаца која је кренула његовим трагом у сагледавању оне философије и историје српског народа која се у најкраћем сажима у две речи: Српски завет.
Његова дела „Умјетност у пет епоха цивилизације“, „Логос – литургијска свест Православља“, „Огледи о духовном искуству“, „Његош и Косовски завјет у Новом Вијеку“, „Срби у Југославији и Европи, Православље у суочењу с Европом“ и „И вера је уметност“ говоре о аутентичном православном филозофу који је својим духовним и животним сведочењем оставио јасан траг онима којима је тајанственост живота непрекидни изазов.
У времену изгубљених идеала када су све вредности пољуљане из корена, дело Жарка Видовића открива наш прави идентитет – најпре верски а онда и национални у осмишљавању живота кроз православну хришћанску интроспекцију.
Као православни философ др Видовић доследно изводи истину да је с Богом могућ само литургијски сусрет и општење, да је Бог односан творевини, свету и човеку и с њим се збива драма слободе и љубави.
Оставио нам је много. Дужни смо да разаберемо све што је за нас разумео о Господу, литургији, нацији као морално-историјској заједници и заветној, Његошу, српском распећу XX века и својој и нашој логорашкој судбини, братству са Русијом, са којом заједно светом проносимо православну веру и источно-медитеранску цивилизацију, осећању, уметности, смислу, личности и историји. Можда нам то поимање буде спасоносно. Ускоро ће се појавити његова последња књига „Смисао – личност – историја“. Помоћи ће нам у том поимању много.
извор:svetosavlje.org
Рођен је 1921. у месту Тешањ (Босна и Херцеговина). Учествовао је као добровољац у Априлском рату 1941. У октобру 1941. ухапшен је у Сарајеву. Био је у затворима до 1942. (прво немачком, па усташком). У „Великом транспорту“ пребачен је у Јасеновац, одакле је депортован у логор код Нарвика у Норвешкој. Године 1943. уз помоћ локалног становништава успева да побегне за Шведску. Наставља студије у Упсали где је добио ћерку Загу. У Упсали је дипломирао на Филозофском факултету најпре историју филозофије, затим историју уметности.
Писао је и преводио за „Борбу“, „Културу“, „Књижевне новине“.
Један је од последњих представника аутентичне хришћанске господе из редова сарајевских Срба. Иза себе је оставио капиталан философски опус: „Огледи о духовном искуству“, „Трагедија и Литургија“, „Његош и Косовски завет у Новом веку“, „Суочење Православља са Европом“, „Срби у Југославији“…
Његова дела су и „Умјетност у пет епоха цивилизације“, „Логос-литургијска свест Православља“, „Огледи о духовном искуству“, „Његош и Косовски завјет у Новом Вијеку“, „Срби у Југославији и Европи, Православље у суочењу с Европом“ и „И вера је уметност“.
Заједно са тадашњим јеромонасима Амфилохијем Радовићем и Атанасијем Јевтићем, учествовао је у првим полемикама са марксистима у Београду, почетком 80-их година прошлога века.
Жарко Видовић спада у ред оних тако малобројних философа који негују хришћански поглед на свет и сва друштвена питања. Дубоко је утицао на читаву генерацију православних мислилаца која је кренула његовим трагом у сагледавању оне философије и историје српског народа која се у најкраћем сажима у две речи: Српски завет.
Његова дела „Умјетност у пет епоха цивилизације“, „Логос – литургијска свест Православља“, „Огледи о духовном искуству“, „Његош и Косовски завјет у Новом Вијеку“, „Срби у Југославији и Европи, Православље у суочењу с Европом“ и „И вера је уметност“ говоре о аутентичном православном филозофу који је својим духовним и животним сведочењем оставио јасан траг онима којима је тајанственост живота непрекидни изазов.
У времену изгубљених идеала када су све вредности пољуљане из корена, дело Жарка Видовића открива наш прави идентитет – најпре верски а онда и национални у осмишљавању живота кроз православну хришћанску интроспекцију.
Као православни философ др Видовић доследно изводи истину да је с Богом могућ само литургијски сусрет и општење, да је Бог односан творевини, свету и човеку и с њим се збива драма слободе и љубави.
Оставио нам је много. Дужни смо да разаберемо све што је за нас разумео о Господу, литургији, нацији као морално-историјској заједници и заветној, Његошу, српском распећу XX века и својој и нашој логорашкој судбини, братству са Русијом, са којом заједно светом проносимо православну веру и источно-медитеранску цивилизацију, осећању, уметности, смислу, личности и историји. Можда нам то поимање буде спасоносно. Ускоро ће се појавити његова последња књига „Смисао – личност – историја“. Помоћи ће нам у том поимању много.
извор:svetosavlje.org
Нема коментара:
Постави коментар