10. јун 2016.

«РАВНОДУШНОСТ ЈЕ ПОСЛЕДИЦА БЕЗВЕРЈА», Разговор са старцем Илијаном (Ноздриним)

Равнодушни однос према блиским људима, незаинтересованост за туђу невољу, апатија као уобичајено стање душе... То је готово постало норма. Зашто је равнодушност тако распрострањена данас? Шта да се ради ако и хришћанин осећа неку умртвљеност душе? Како да духовни пастир не постане сличан свештенику из приче о добром Самарићанину? И како спојити душевно саосећање, њену способност за разумевање туђе несреће и за радовање радостима ближњих, са равнодушним односом према матиријалном добру света и самом свету? За одговоре на ова питања дошли смо ка искусном духовнику – старцу схиархимандриту Илијану (Ноздрину).
  –Оче Илијане, добар дан! Велико хвала што сте пристали да одговорите на питања портала „Православие.ру“. Данас бисмо хтели да попричамо са Вама о равнодушности. Нас обузима равнодушност и нема човека који се није сусрео са тим бар једанпут у животу. Откуда та равнодушност у људима?

– Такво је наше време. Ово је прелазни период: променио се наш начин живота, променила се политичка платформа. Од совјетског поимања живота ми смо се окренули ка садашњем када Русија почиње у некој мери да се усмерава на духовни план. А ето школа није престала да буде совјетска, није се променила, није прешла на тај ниво који би требало да заузме. Ми смо се окренули ка Богу, а школа?
  Питање је углавном о младима. А зрелији, озбиљнији људи, они који су се обратили вери, Богу, по правилу, нису равнодушни. Они су се искрено окренули Богу, искрено схватили смисао живота, суштину живота, како да изграде свој живот. И не можемо рећи за њих да су равнодушни, индиферентни. Али млади људи су, нажалост, баш такви у садашње време.
   Наши наставници су већ дубински задојени прошлим совјетским васпитањем. Чак и када они не предају сувише совјетски, и тада ипак апсолутно не пружају оно што би требало да пруже младима у овом времену, када смо се окренули нашим духовним вредностима. У данашње време наступио је тај тренутак када веома велика одговорност лежи на наставницима. А они не желе да се окрену према духовном понашању, ка васпитању, неће да предају ученицима духовне вредности. Они то потпуно игноришу. Како на факултетима, тако и у школама... И то је наравно страшно.

– Оче, почели сте разговор о образовању, на могу да Вас не питам о следећем проблему. Данас се сусрећемо са тим да се из школске лектире уклањају нека класична књижевна дела и замењују савременим – то се објашњава тиме што се они баве истом проблематиком. Рецимо уместо Ф.М. Достојевског може бити одабран неки други савремени аутор...

– Ми углавном данас ,нажалост, сву одговорност пребацујемо на наше наставнике. А већина њих ако и предају нешто ново, другачије него у совјетском периоду, ипак апсолутно не дају младима никаква схватања да човек треба да одабере за себе оно што је вредно за њега самог. Нажалост тога нема. Оно што је совјетско већ не пружају, али ни друго. Али наставници већином и нису криви за то - они сами не знају шта треба, њих треба слати на едукацију и дати им правилне оријентире. Они не знају ни о чему другом да причају осим о совјетском. А сада совјетско није у моди. Зато долази до тога да сама омладина бира – и бира оно што њој се свиди. Ето каква је сада ситуација, нажалост.
   Ја не знам какви су сада програми, не могу да судим о томе шта предају на универзитетима. Наравно, сада никога не присиљавају да потврђујее оданост марксизму, али ни не пружају оно што је заиста потребно. А потребна је наравно веронаука. Због тога што, пре или касније, човек у овом животу треба да добије стварне оријентире, истините духовне вредности, да постане део Цркве, да упозна Православље, истинска духовна знања, а људи као да остају изван тога, ван предела истинске духовности. Тако долази до равнодушности. На велику жалост.

– Желео бих да поразговарамо о причи о добром Самарићанину. Како да се савремено свештенство не поистовети са тим левитом који је прошао мимо човека којему је била потребна помоћ? Како да не остави неког без утехе? Шта треба да памти савремено свештенство?

– Добар самарићанин се побринуо о човеку, палом у руке разбојника, који је упао у невољу. Наравно у причи се разоткрива пастир који је први требало да се побрине о несрећнику. Али и свештеник и левит су прошли мимо болесника. Ту се разоткривају фарисеји и садукеји који су знали Закон Божији. Господ разоткрива таквог свештеника. Он је мислио да је он виши тога, он иде да испуњава своје свештеничке обавезе и није обавезно да се побрине о човеку кога су пребили разбојници. И Господ не само овде, али и на другим местима разоткрива фарисеје и садукеје. Заједно са тим и свештенство. Али се ипак јавио оцу Јована Крститеља, исто пастиру, архангел Гаврило да би донео вест о рођењу његовог сина, што се што се тумачи кроз то што је овај пастир на правилан начин служио Богу, мада и старозаветно, како је заповеђено. Зато му се јавио архангел Гаврило да донесе вест о рођењу Јована Крститеља.

– А шта данашњи пастири треба да се сећају да би би се поистоветили са тим старозаветним јунацима? Како они треба да се поставе правилно, како да комуницирају са својом паством?

–Наравно, треба да постоји одговорност. То је јасно. Јеванђелије увек разоткрива равнодушност, окошталост. «Тешко вама књижевници, фарисеји и садукеји!» –разобличава их Господ. То се тиче и савремених равнодушних пастира.
 
– Оче, мало ми је незгодно да цитирам пред Вама Свето Писмо, али, да бих поставио питање, ја ћу навести цитат. Апостол Павле је рекао: «Јер ја сам се научио да будем задовољан оним што имам. Знам и понизити се, знам и изобиловати» (Флп. 4: 11–12). Како да васпитамо у себи равнодушност према стварима у којима уживамо? Како се одрећи тих добара које нас наводе на грех?

– Сада је код нас у Цркви пост, уздржавање. И сваке среде и петка треба се уздржавати од мрсног. А у нашој историји колико имамо великих подвижника, светитеља, мученика! Све то треба знати, разумевати, сећати се тога. Сећати се тога како су живели наши свеци, преци. А како су живели ми можемо да проценимо гледајући староверце који се веома строго придржавају пређашњег. Колико пута ми данас правимо по 16 поклона? Дакле код старовераца сви поклони су земни. Тако су раније радили, а они и сада тако раде. А ми сада имамо само 4 земна, остали 12 су појасни поклони. А како је било строжије некад!

– Оче, а да ли можемо назвати људе, који се не интересују духовним и религиозним животом, равнодушнима?

– Да, наравно. На велику жалост. Зато што људи неће да размишљају у чему је суштина нашег живота, његов циљ. И ово је равнодушност, незаинтересованост, занесеност нечим другим.

А шта ми да причамо о вери када има толико сведочанства! Сваки човек ако се замисли може да схвати да Бог постоји, да човек има душу, да постоји вечни живот. Он прилази томе јако близу. Наравно, пуно зависи од породице, која није дала правилне смернице, како у духовном смислу, тако и у смислу радозналости. Али човак и сам може да се замисли. Има ипак примера ревности за духовну истину, за црквени живот. А то је вечност. Речено је: «И ови ће отићи у муку вечну». Зашто "вечна мука", зато што су одустали, нису хтели добровољно да сазнају шта је суштина нашег живота. Нису прихватили истинску љубав.

– Оче, вама се обраћају многи и ви знате њихове животне приче. Да ли међу њима има много равнодушних?

– Овде, наравно, више се сусрећем са људима, који се бриближавају вери, људима са духовним усмерењем. Али дешава се и да се сусретнеш са онима, који се подсмевају вери. У совјетско време било је пуно таквих људи, који нису ничим аргументовали своја уверења осим изругивања над вером. Сада нема таквих људи који би се подсмевали вери, или они просто ћуте. Равнодушни. Наравно сада има више људи који постају верници, труде се.
   Када човек сазнаје довољно о вери, када он уђе у суштину духовног живота – а такву благодат Господ даје – он, наравно, жали за својим родитељима ако су неверници, жали за својом браћом, сестрама, али жали чак и за познаницима – јер ови људи не желе себи добро, не желе живот. Зато што вера чини суштину нашег живота, јер човек има душу, Бог постоји. Постоји и постојаће! Ми знамо, како је речено, да ће бити васкрсење мртвих.
   А када човек живи духовним животом, у њему је увек радост, мир, љубав ка другима. И благодат Божија одушевљава њега, способна дати подстицсај раду, мирним односима, свему доброме. И супротно, човек који удаљен од вере не може да сачува мир у колективу, а и у породици често бива лоше - и породица се распада.
 
– Оче, а како победити равнодушност, како је савладати?

– Како победити? Вером чврстом, животом духовним. Ако је човек устремљен ка Богу он ће увек надвладати.

– Ви сте говорили о благодати. А како не изгубити благодат? Како сачувати у себи ту мирну настројеност долазећи кући са напорног рада?

– Какву ми имамо супротност? Веру и безверије? Постоји Бог. Бог и јесте све свето. Бог је нама подарио живот. Али постоје тамне снаге, ђаво постоји. И неки богослови говоре да постоји подела између добра и зла. Добро узгаја Бог, зло – ђаво. Он покушава што је могуће више људи одвести од Бога и искушавати да би направио свађу, да би напакостио човеку. Зато човек често отпада од норме, упада у равнодушност, грех. И као резултат човек осећа, на пример, раздраженост, он губи мир у души својој. И наравно губи благодат. Зато његова душа тугује. Али човек треба да разуме одакле се појавила у души ова непријатност, туга. Због тога је код нас у Цркви и утврђено покајање, зато се ми причешћујемо у Православној Цркви.
   Ето десила се нека свађа, или у породици са децом, или са колегама на послу, и човек осећа да је он изгубио тај мир у души. Његова душа подсећа да је то грех, ненормалност. Зато је код нас у Цркви утврђено покајање, причешће. Човек се припрема за причешће. А постити на Велики пост је обавезно.

– 18. априла 1993 године у Оптиној пустини било је извршено страшно убиство три монаха. Оно је потресло многе. У вези са тиме хтео бих да Вас питам, оче, како се у складу са учењем Цркве треба односити према смрти? И како ми треба да живемо да бисмо увек били спремни да се суочимо са смрћу?
 
– За човека је смрт природна. Јасно да је он овде, у овом свету, привремено. Чак и када је у питању миран живот.
   А неки просто са радошћу, са осмехом умиру. Други умиру веома страшно, у агонији. Неко умире насилном смрћу, убиством или нечим сличним. А ми смо имали много ратова, и много људи је тада погинуло.
   Свеједно је, наравно, какав је одлазак из овог света у свет вечности.
   Да, наша браћа јеромонах Василије, инок Трофим и инок Ферапонт... Трофим и Ферапонт су знонили у звонику, а отац Василије је ишао у скит Наравно убица је добио задатак, то није било стихијно убиство. Задатак да уплаши оне који долазе у манастир. Да ослаби Оптину пустињу. Нису хтели да се Оптина преподи. Наш комсомол (СКОЈ)... Требало је уплашити људе, уплашити малодушне...

– Оче, захваљујем Вам у име читалаца, гледалаца и редакције портала «Православие.ру» на томе што сте нам посветили Ваше драгоцено време.

   Са схиархимандритом Илијаном (Ноздрином)
   разговарао Никита Филатов
   С руског Александар Ђокић и Ана Ведјајева
   извор:www.pravoslavie.ru
   2,5.2016.

Нема коментара:

Постави коментар