20. јун 2016.

ЦРКВА СВАКУ ИСТОРИЈСКУ ЕПОХУ ВОДИ У БУДУЋИ ВЕК

Зоран Крстић, «Хришћанство у вртлозима савремености», Пожаревац – Крагујевац 2016. године

   Протојереј ставрофор др Зоран Крстић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ректор Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу, након две књиге («Православље и модерност». «Теме практичне теологије», Београд 2012. и «Црква у друштву: у прошлости и садашњости», Пожаревац – Крагујевац 2014), у којима су сабране ауторове студије штампане у периодичним публикацијама на почетку XXI века, објавио је ових дана и трећу књигу – овог пута монографију – «Хришћанство у вртлозима савремености» у којој анализира однос верујућег човека према вредностима савременог друшта «као тему над темама». Она питања која су у претходним дводеценијским теолошко-социолошким истраживањима професора Крстића отварана и на нивоу појединих сегмената разршавана, у овој књизи се уздижу до богословске синтезе о односу савременог животног искуства и хришћанског Предања, и то у светлу задатака практичне теологије.
   Приказујући претходну књигу Зорана Крстића «Црква у друштву: у прошлости и садашњости», Александар Ђаковац је написао: „Поставља се питање како и на који начин верујући људи треба да се носе са убрзаном променљивошћу нашег доба. Већина се у томе не сналази најбоље, најчешће одлазећи или у крајност апокалиптичког песимизма који води отвореном непријатељству према савременом друштву, или повлачењу из света и стварању сопствене паралелне реалности. Крстић овакве тенденције види као деградацију Цркве на ниво секте, пошто основно обележје Цркве није уклањање од света већ тежња да свет преобрази. Управо је суочавање са овом проблематиком и циљ који је аутор поставио. Верујући људи, а међу њима најпре свештенослужитељи и теолози позвани су да на креативан начин теолошки промисле различите појаве својствене савременом свету, без претераног романтичног очаравања временима која су прошла и без резигнације према новим културним моделима који данас преовладавају. Свака епоха и свака култура је Божија и ниједна то није. Јеванђељска порука треба да буде мера којом се мери свака епоха, док мерење савремене епохе прошлим не доприноси разумевању истине Јеванђеља већ јој напротив штети.“ А на крају књиге «Хришћанство у вртлозима савремености», поменути истраживачки циљ је, уз емпиријску анализу односа друштва и хришћанства, како у прошлости тако и у савременом добу, доведен до поенте са карактеристикама аксиома: „Оно што се не прихвати, не може бити спасено. Хришћани имају одговорност за 'овај свет' и када он 'у злу лежи', те је гнушање над њим израз слабости вере која се од преображавајуће силе трансформише у погубну самоизолацију и самодовољност.“
   Аутор у предговору, имајући у виду свој педагошки рад, наглашава да је примећено да се студенти тешко сналазе у разумевању и вредновању, али и прихватању вредности савременог друштва (верску толеранцију, право на верску слободу), па се очекује да им ова монографија олакша пут ка разумевању настанка савременог друштва, што би побољшало и њихову пастирску и катихетску службу. А у завршним напоменама разрешава се и метафорична одредница «вртлози» уз савремено друштво које је пуно бурних, вишеслојних и по Цркву опасних процеса: „У данашњој ситуацији су потребни ствралачки напори неоптерећени формама прошлости, а утемељени у аутентичној хришћанској, тј. црквеној вери. Ти би напори могли да резултирају проналажењем  функционалних животних модела, који би решавали одређене суштинске проблеме данашњих људи, попут усамљености, стреса, животних приоритета, вредности, односа према ближњем, али и према странцу и непријатељу у глобализованом свету... “
   Прво поглавље Крстићеве књиге («Од верске слободе до верске толеранције») „обухвата макроисторијску анализу развоја појма верске толеранције у прошлости до данашњег појма верске слободе“. Овај преглед почиње анализом „Константиновог обрта“ (313), после којег, истиче аутор, „ни Црква, ни Европа, а посредно и цео свет, нису исти пре и после едикта“. Сходно наслову првог поглавља, у њему се данашње схватање права на верску слободу пореди са верском толеранцијом константиновске епохе, која се, када су у питању верске слободе, не разликују много од модерних деклерација о људским правима. У овом контексту се у књизи налази аналогија између Миланског едикта и Универзалне деклерације о људским правима (1948).
   Читаоци књиге Зорана Крстића «Хришћанство у вртлозима савремености» у завршним одељцима дела који се односи на место верске толеранције у појединим историјским периодима, могу наћи разјашњење како је ово питање разматрано у протеклих седамнаест векова - да ли превагу носи истина (нормално, аутор мисли на хришћанску Истину) или индивидуална слобода. „Она (верска толеранција) је искључиво наш однос према другоме који другачије мисли или верује, Христос је свима који у Њега верују дао нови и непроцењиви дар познања Истине и хришћани су дужни да тај дар понуде и другим, али никада насилно. Истина и насиље нису ни појмовни, а ни практичи пар који би се уклапао у хришћанско разумевање сведочења и ширења хришћанства. Истина и љубав јесу тај појмовни пар и највиши гарант верске толеранције.“
   На основу улоге Цркве у друштву кроз историју, као «Цркве малог стада» – до Константина и «Цркве народа» – после 313. године, али и чињенице да данас она губи политичност (овоземаљску моћ), писац књиге «Хришћанство у вртлозима савремености» нуди идеју шта би Црква могла (и требала) да буде у будућности: „Црква је најјача онда када је по критеријумима света немоћна. Тада она на најбољи начин сведочи своју веру.“ Није то, наглашава Крстић, повратак у преткостантиновски период, када је слабост произилазила из друштвене неслободе. Нова „'немоћ' била би чин слободног и апсолутног предавања вољи Божијој, у друштву у коме јој је правно загарантована слобода деловања, а појединцима слобода вере“.
   Други део књиге («У вртлозима савремености») састоји се од три целине, у којима се анализира немоћ савременог теолошког промишљања у оквирима постмодерне религиозности, еклисиолошка и мисионарска проблематика, као и актуелна и сложена биоетичка проблематика. Очекивано, превасходни предмет интересовања су процеси секуларизације (већ окончани), односно десекуларизације, која доминира на почетку XXI века. Емпиријска истраживања показују да на свим просторима цвета мноштво религијских веровања и то изузетно високог интезитета. Нова религиозност (религиозност постмодерног човека) није ништа друго него, као и увек, тражење Бога: „Тражи га по беспућима и лавиринтима душтва и културе, али и у тами сопственог бића. Овога пута он је потпуно сам јер је одбацио све велике институције, укључујући и Цркву и све велике идеологије XX века које су га изневериле.“ Ово хаотично стање је изазов за теологију која, према аутору у такав свет треба да донесе „реч Божију, «Божији говор» измученом и усамљеном човеку у оковима економске научно-технолошке цивилизације“, закључује Зоран Крстић, аутор књиге Хришћанство у вртлозима савремености.
   Читаоцима који су заинтересовани за актуелне друштвене процесе код нас, па и за политичке теме, указујемо на главу насловљену «Црква и њена мисионарска делатност у вртлогу евроинтеграција». Преовлађујући став у јавности да су верујући људи евроскептици, ако не и огорчени противници евроинтеграција, аутор сматра стереотипом, јер новија истраживања показују да не постоји јасна и одређена веза између испитаника који се изјашњавају као верујући и политичких идеја и ставова које подржавају. Као општепознату чињеницу Крстић саопштава и да су европска друштва у озбиљној кризи, не само финансијској, већ и у добљој, пре свега културолошкој, што не значи да се то не може променити и то тако што су евроинтеграције историјска прилика да верујући људи у сарадњи мењају европско друштво набоље. Користили би друштвене вредности које су у основи хришћанске, али могу бити и општељудске, попут друштвене солидарности која прети да буде нарушена новим глобализацијским токовима. Упориште за ову тезу нађено је у познатој визији апостола Павла после које он доноси и проноси Јеванђеље у Европу: „И Павлу се показа виђење ноћу: беше неки човек Македонац, који стајаше и мољаше га говорећи: Пређи у Македонију и помози нам“ (Дап 16, 9).
   Дакле, нова хришћанизација има шансу, али, да ли су за њу довољне традиционалне методе мисије, директно се пита писац књиге о којој говоримо. Износи и дилему да ли би нова хришћанизација подрзумевала поправљање квантитета вере (да цркве не буду празне) или квалитета. Квантитативно поправљање црквености подразумева неку нову политичност хришћанства, док је за поправљање квалитета вере, по Крстићу, потребно „сагледавање свих нехришћанских односа који су се угнездили у наш црквени живот, а пре свих и изнад свих то су анонимност и пасивизација“.
   Поглавље «Биотехнолошки вртлог савремености» бави се класичним темама ове области, еутаназијом и чедоморством/абортусом. Скрећемо пажњу читаоцима на језгровите констатације аутора о месту смрти у савременој култури која тежи да је некако заборави и сакрије, што никако неће решити проблем смрти. Препоручују се практиковање припреме за смрт, што би донело њену детабуизацију. А јасно је и зашто је Црква против еутаназије, „јер су последњи тренуци нашег живота свети тренуци у којима се сагледава и вреднује целокупни живот и зато их не треба пожуривати. Тај тренутак је у власти Бога који нам, можда, у тим тренуцима нуди последњу шансу за покајање.“
   Врло је драгоцено за све који су заинтересовани за теме постмодерних друштвених токова у контексту теолошког промишљања, што се из ове књиге може видети погубност актуелног индивидуализма, како за хришћанство, тако и за друге категорије које су током историје настајале на добробит човечанства: „Самодовољна индивидуа, затворена у себе и своје мало окружење, урушава и хришћанство које то карактерише као стање греха, али и европске друштвене категорије, попут демократије.“
   Иако је религиозност новог доба (нењ аге), према овој књизи, изазов за теологију, треба имати у виду став да хришћанска теологија није у историји имала тако озбиљног противника, јер је тај појам пре свега везан за менталитет савременог човека, нема своју ипостас, већ само свој дух. „Без структуре, без целовитог и заокруженог учења, без свештенства, она је, заправо паразит који се увлачи у форме традиционалне и црквене побожности, мењајући га изнутра, док он споља остаје, рекло би се, нетакнут. Тако се наметнуо закључак да је религиозност постмодерне у својој главној структури, у ствари, религијски индивидуализам у коме лични елемент искуства нарцисоидног типа односи превагу над свим осталим, без икаквог додатног критеријума у процени тог искуства.“
   Речено је да је аутор ову књигу пре свега наменио студентима теологије, будућим пастирима и катихетама, да би они лакше превазишли предрасуде и стереотипе о постмодерном друшву које долазе из такозваног маин стреам окружења, или из црквених кругова загледаних у прошлост. Међутим, само оно што је овде фрагментарно истакнуто, драгоцено је и за многе друге који нису у прилици да озбиљније сагледају место Цркве у одређеним историјским и културолошким епохама, па и у данашњици. Ослобађа их, пре свега, страха да ће непредвидиви друштвени токови разрушити њихову Цркву, јер и они, као и хришћани свих времена имају могућност да овај свет промене и саобразе јеванђељским начелима.

   Негослав Јованчевић
   извор:www.eparhija-sumadijska.org.rs

Нема коментара:

Постави коментар