О задобијању светоотачког ума

„ Већ 1936, годину дана пре појаве његове књиге Путеви руског богословља а надограђујући се на теме које су постојале још раније у његовој пре-теолошкој фази, Флоровски је подстицао учеснике Првог све-православног  конгреса теолога одржаног у Атини да се врате својим коренима, наглашавајући да то не значи повратак мртвим текстовима већ “стваралачком огњу отаца, васпостављању отачког духа у нама“; да успоставе “континуитет живота и ума“ са оцима. Њихово дело, инсистирао је он додатно, установило је “нови хришћански јелинизам“ који је постао “трајна категорија хришћанске егзистенције“, те би, стога, сваки благонаклони теолог морао да уђе у: “духовни јелинизам… будимо више Јелини да бисмо уистину били католичански (тј. саборни) да бисмо уистину били православни“. Овај повратак оцима на овакав начин, инсистирао је Флоровски у бројним чланцима током низа година, не би требао никада да се дегенерише у “теологију понављања“. “Опасна је навика“, рекао је он у пасусу вредном памћења, “цитирати “ оце, тојест, цитирати њихове изоловане изреке и фразе, извучене из конкретног контекста у којем оне једино имају своје пуно и одговарајуће значење и у којем су истински живе. “Пратити“ оце не значи просто “цитирати“ их. “Пратити“ оце значи задобити њихов “ум“, њихову φρόνημα. У другом тексту написаном  пред крај свог живота, Флоровски на сличан начин наглашава како су се сами оци, у њиховим сопственим позивањима на предање, позивали на “ум Цркве, на њену  φρόνημα “, на стварност која “може бити проверена и потврђена једино свеопштим цонсенсио Цркава“, колико год да је тешко да се та стварност установи. Штавише, он каже: “Управо је consensus partum било оно што је ауторитативно и обавезујуће, не њихова приватна мишљења и погледи… овај consensus је био нешто много више од простог емпиријског споразума индивидуа. Истинити и аутентични consensus представљао је стварност која је одражавала ум саборне и васељенске Цркве. “

   извор:eparhija-zicka.rs