ШТА ЈЕ ВАЖНИЈЕ - ИЋИ У ЦРКВУ ИЛИ БИТИ ДОБАР ЧОВЕК?

   Због чега ићи у цркву, ако је Бог у души? Није ли важније бити добар човек? Данас често можемо да чујемо та питања. А може ли и треба ли Црква да учини људе добрима? У чему је истински смисао црквеног живота? О «добрим људима» у цркви и ван ње разговарали смо са свештеником московског подворја Тројице-Сергејеве Лавре Сергејем Фејзулиним.
   Данас многи људи иако не одричу веру, иако признају Бога, али са црквеним животом немају ништа заједничко, сматрају да имају Бога у души, и да Њега треба тражити баш тамо, а не у храму које су изградиле људске руке.

   Одмах се сетим једне епизоде из моје свештеничке праксе. Једна жена је одлучила да приведе свога мужа у цркву. Она је ишла сама већ неколико пута, била је на исповести, причешћивала се, а муж је то одбијао. И она тако растројена стоји у цркви – муж је поред цркве, али не улази. Предложио сам јој да одем и упознам се са њим. Веома добар, пријатан човек, али је одбијао да уђе у цркву јер му је «Бог у души». Помолио сам се у себи, размишљајући шта да му кажем, и ођедном ме је осенило, те сам рекао: «Реците ми да ли доручкујете такође у души?». Он се некако збунио, замислио и смућено рекао: «Не». Тако размислите о томе, вера је то што треба да се испољава практично, вера не може да буде теоретска, треба да буде жива, потврђена животом, непосредно, нашим поступцима.
   Али због чега не испољавати веру практично, просто живећи по савести, трудећи се да испуњавамо заповести, чинећи добра дела? Многи сматрају да је много важније бити добар човек, него редовно ићи у цркву.
  Шта то значи бити добар човек? То је само релативан појам, сви људи су добри. Бог је све створио добро, и човек је круна творевине, њен најсавршенији део. Човек може да се уподоби Богу, он је лик Божији – сваки човек! Независно од тога, да ли је свестан тога или не, да ли покушава да пронађе тај лик Божији у себи и оствари га, да се приближи Богу, да личи на Њега, да Му постане рођени. То Господ очекује од нас – да Му се уподобимо. А у том смислу – сваки човек је добар, и не само добар, сваки човек је предиван, човек је савршенство.
   Али у уобичајеном смислу добар човек, кажу још «човек од реда», - је веома релативна ствар, сви смо ми за некога добри, а за некога не баш веома. Неко може да буде рецимо изузетан лекар и порочан породични човек, неподношљив у личним односима. Неко може да буде спреман да се жртвује за своју Отаџбину, а истовремено да буде суров и беспоштедан према непријатељу. Да ли је то добар човек? За кога је добар? Црква нас не позива да будемо добри, и чак штавише, жеља да «будемо добри» је веома опасна. Жеља да будемо добри са сваким човеком није љубав према човеку, већ човекоугађање и лицемерје. О томе говори Сам Господ у Јеванђељу: «Тешко вама када сви људи говоре о вама добро». Човек се адаптира према другоме, како би оставио утисак на њега, и на тај начин изазвао добро мишљење о себи, на то се губи много душевних снага, и то је страшна ствар. Христос у Јеванђељу такве људе назива лицемерима.
   Нисмо позвани на то да будемо добри, већ свети, и то је сасвим друга мера људског духа. Паскал, француски филозоф и научник, каже да се сви људи условно могу поделити на праведнике и грешнике. Праведници су, каже Паскал они који себе сматрају грешницима, а истински грешници су они који себе сматрају праведницима и добрим људима. Они управо због тога ни не виде своје недостатке, не осећају како су далеко од Бога, од љубави. Јер увек треба да осећамо велику глад за љубављу. Љубав је када увек у свему тражим сопствену кривицу, у неким околностима, у општењу са људима, у породичним и пословним односима. Осећам да ми увек недостаје љубави. «Будите свети, као што сам Ја свет». И у том смислу је добар онај који непрекидно себе сматра, условно говорећи, лошим, осећа своје недостатке – недостатак вере, наде, и наравно љубави, недостатак благочестивости, молитвености. Уопштено, то се дешава у било којој практичној ствари – чим човек почне да удовољава, настаје самозадовољство, које ограничава његове стваралачке импулсе, и човек замире, његов стваралачки огањ не осветљава више његов живот.
   Ето како је веома страшно размишљање и веома малограђанска представа, да је довољно бити добар човек. Али, слава Богу, Господ нам помаже да осетимо те своје недостатке кроз неке околности, када видимо да немамо љубави према људима, дане можемо да се супротставимо неким саблазнима, падовима, - то је такође Божија милост, и на тај начин се увиђа најважнији грех – а то је самозадовљство, самољубље. Оно је супротно љубави. Љубав је – незадовољство собом, свест о сопственој ништавности и свети су људи који цео живот живе у свести о сопственој ништавности, и због тога им постаје доступна Божија величина. Црква нас не призива да будемо добри, то је надубља заблуда. Црква помаже човеку да осети своју греховност и дубоку нарушеност личности, дубоку болест личности. И Црква, истовремено са обзнањивањем те болести, је исцељује
   Због чега само Црква може да исцели човека? Због чега он не може да се спасава сам по себи, због чега треба обавезно бити део Цркве?.
   Треба себи објаснити шта је Црква уопште. Ово је питање миског човека за кога је Црква нешто неразумљиво, страно, одбојно, далеко од његовог реалног живота, и због тога он ни не улази у њу. Апостол Павле на њега даје одговор како нико више нико боље није могао да одговори током целе историје човечанства: «Црква је тело Христово» и притом додаје «стуб и потврда истине». И даље додаје, да смо сви «удови тела», то јест делови тог организма, честице, ћелије, може се рећи. Овде се већ осећа нека веома дубока тајна, то већ не може бити нешто одбојно - организам, тело, крв, душа, функционисање целог тела и сапотчињеност, саорганизованост тих ћелија. Долазимо до питања односа према вери у Бога мирског и оцрковљеног човека. Црква није само правни институт и друштвена организација, већ је она пре свега то о чему говори апостол Павле – нека тајанствена појава, заједница људи, Тело Христово.
   Човек не може да буде сам. Он треба да припада неком правцу, филозофији, погледима, и ако је у неко време осећај слободе, унутрашњег избора, оно је – посебно у младости – интересантно за човека, животно искустви показује да човек не може добити ништа у животу сам, већ треба да има неки круг, неку специјалну заједницу. По мом мишљењу, такав чисто индивидуалистички приступ према «личном» Богу ван цркве, то је просто људска илузија, то је немогуће. Човек припада човечанству. И тај део човечанства, који верује у то да је Христос васкрсао, и сведочи о томе – то и јесте Црква. «Будите Моји сведоци», - говори Христос апостолима – «чак до краја земље». Православна црква остварује то своје сведочење, остваривала је и време гоњења, и ту традицију су сачувале генерације људи у разним околностима.
   У православљу, у цркви постоји веома важна ствар – постоји реалност, постоји трезвеност. Човек се непрекидно загледа у себе и не својим сопственим видом истражује нешто у себи и у околном животу, а моли помоћ и учешће у свом животу Божије благодати, која просвећује сав његов живот. И овде је веома важан ауторитет традиције, хиљадугодишње искуство цркве. Искуство живо, делотворно  и делује у нама преко благодати Духа Светога. То даје друге плодове и друге резултате.
   Међутим, колико често видимо спољну «оцрковљеност», а на делу – одсуство љубави и неку укоченост. Колико само људи редовно посећује цркву, али не живе сасвим по Јеванђељу. И њихова исповест је често формална, и причешће – «уобичајено». И истовремено, могу се срести људи који су потпуно далеко од цркве, чак убеђени атеисти, али који живе на делу, а не на речима – истинским хришћанским животом.
   Да, тако нешто је могуће, али је то неразумевање, како у једном, тако и у другом случају. То јест човек није нешто потпуно схватио у свом животу. «По плодовима ћете их познати», «Неће свако, који Ми говори: «Господе! Господе!», ући у Царство Небеско, већ онај који испуњава вољу Оца Мога Небескога», - говори Христос. Када човек покушава да се оцркови, он као да мења омотач, облачи дугу сукњу, или још нешто тако, а његова унутрашњост и суштина остаје у неком замрзнутом стању. Он чува себељубље, и отуђеност од људи.
   Ако се човек формално односи према себи, он површински прима и мало значења придаје свом унутрашњем свету (таквих људи је такође много, нажалост), онда је за њега и исповест формална – набрајање, именовање грехова. Човек није свестан најопаснијег – он жели да буде «добар». Хоће да буде добар у сопственим очима, да буде у сагласности са својом савешћу, и са људима. За њега се то страшно разочарење- показује ништавним, празним, далеким од неких ствари. И човек се у себи несвесно противи таквом страшном знању, изграђује своје психолошке заштите, покушава да се сакрије од самог себе, од Бога, и да оде у неку сенку. И зато је њему лакше да наброји неке грехе, него да покуша да схвати у чему је у ствари крив.
   А ако је човек дошао у цркву само због тога што му је то неко посаветовао – лоше си, болестан си, дођи и све ће ти се средити у животу – то је дубоко противно хришћанском односу према животу уопште, такав модел прихватања себе и сопственог места у животу. Можда ће он с тим наравно он и остати, нажалост.
   И код атеисте, који је по својој суштини хришћанин и по својој суштини носи у себи љубав, радост – постоји такође неко недовољно разумевање. То је атеизам илузије, када човек не схвата, о чему он говори. Када почнеш да разговараш са таквим човеком, схваташ да је ин верујући човек, и да је његов живот у суштини оцрковљен, то јест он је љубављу повезан са другим људима. Али он није домислио најважнију мисао. Он живи, потчињавајући се не мисли, већ свом срцу, интуицији. Такви људи често веома страдају у животу, због тога што многе ствари не могу да прихвате, они покушавају да одвоје светлост од таме, пшенице од кукоља, љубав од лицемерја и не могу то да учине, веома често осећајући некорисност свега тога, што они раде. Њима је недоступно Богоопштење, те они немају ту пуноћу постојања. Они имају љубав као делатност, али љубав као пуноћа живота је за њих недоступна.
   А да ли је доступно Богоопштење у цркви? Јер тамо срећемо много тога несавршеног, неправилног, одбојног, већину људи са свим њиховим недостацима. Да би општили с Богом људи траже осаму, и због чега је потребно то разноречиво сабрање људи?
   Прва цркву чине Адам и Ева, а уопштено говорећи прва Црква је – Тројица. Јер ако говоримо о љубави, а Бог је љубав, речено је у Јеванђељу, значи љубав треба на некога да се излива. Љубав је ако сам ја спреман чак и свој живот да дам за неког човека, да умрем ради тог човека. И зато не може човек који је сам да оствари виши смисао. Наравно, подвижници-пустињаци су у том смислу изузеци. Они имају посебан дар Божији – налазећи се у самоћи остварују виши смисао. А виши смисао је – љубав. Она је неостварива у самоћи. Човек треба да изађе ван свог сопственог омотача да би разрешио проблем љубави. Љубав је када некога волиш. И због тога је Бог – Света Тројица. Како је рекао један богослов, ако схватамо Тројицу, онда разумемо и шта је љубав. И ако осећамо љубав, онда за нас тајна Свете Тројице постаје очигледна. И зато је љубав тежња да некоме нешто даш. Када волиш самог себе, то није љубав, то је затварање у самог себе, то је већ скоро болест. И зато у наше време, када многи људи мисле да се може живети без Цркве, видимо такву пандемију психичких патологија. Посебно у државама, где је религијна потпуно јасно одвојена од државе, где је код људи разрушена традиција општежића, где је нарушен живот народа, и људи су раздељени на острва индивидуалних живота. Интересантно је да је после Реформације, када су људи у протестантским храмовима престали да се исповедају, кроз неко време психологија постала самостална наука, и тада настаје психоанализа као покушај неког исцељења. Враћа се пагански однос према човеку као мери свих ствари. Најпре настаје антропоцентризам – васељена почиње да се врти око човека, и потом то кроз неко време доводи до разних патологија у области душевног живота.
   Човек треба да има одговорност и за себе и за друге. Одговарати за себе само пред самим собом је – трагизам, због чега раније или касније осећамо своју ограниченост и непотпуност, своју немоћ и неку слабост. И сваки човек осећа потребу за опроштајем, јер свако без обзира колико предиван он био, у тајним деловима душе настају неке помисли, јер човек није идеалан. А ми смо призвани на светост: «Будите савршени као Отац ваш Небески», - говори Христос. И због тога светост укључује у себе осећај своје непотпуности, дубоку свест о својој греховности, али је то истовремено и вера у то, да ме велики Бог, Владика света и поред свега воли онаквим какав јесам. То умирује. Нисам ја сам себи судија, већ ми је Бог судија. Бог распет на крсту за мене – то је суд Божији. Узети мој грех на себе, узети моју бол, умрети за мене. Када осетиш да невини Бог узима нашу кривицу на себе, шта може да се појави сем благодарности? Љубав је када се човек стиди за себе и за друге људе, он осећа зло које они чине као своје сопствено. Осећа да је други човек учинио нешто, али се то тиче и мене јер сам и ја такође човек. То и јесте пуноћа оцрковљености, то и јесте живот у Цркви.

   Превод се руског др Радмила Максимовић
   извор: manastir-lepavina.org