7. јун 2016.

Византијска уметност

   Због географског положаја на граници запада и истока, византијска уметност је била предодређена да сједини елементе грчко-римске и источњачке уметности. Центар византијске уметности био је Цариград, у коме су источњачке и грчко-римске традиције прожете хришћанском идејом по којој је цар представник Бога на земљи. Уметност је требало да материјализује божанске законе, један апсолутни поредак божанског порекла. Инвенција уметника била је ограничена, он је био дужан да следи прототип у коме је све телесно и чулно било потиснуто у корист    духовног, у корист идеје о апсолуту.
   Развојне етапе византијске уметности биле су обележене периодима успона и опадања. После најезди варварских племена, која су претила на свим границама, у хаотичним временима сеобе народа, Јустинијанова влада у шестом веку обележава први цветни период византијске уметности.
    АРХИТЕКТУРА

   У овом периоду у архитектури преовладава централна грађевина са основом грчког крста уписаног у квадрат и са једном или пет купола. Куполе добијају тамбур са прозорима, кроз које светлост пада одозго. Грађевине постају уже ,а више. Спољашњем изгледу грађевине придаје се већи значај богатијим рашчлањавањем зидова и комбинацијама самог грађевинског материјала :опеке, камена и малтера којима се ствара полихромија и живописност фасада.
Тада је у Цариграду изграђен највећи споменик византијске архитектуре: СВЕТА СОФИЈА, црква Божије премудрости. Комбинацијом продужене и централне грађевине али са наглашеном централношћу, црква има облик квадрата, од којих је мањи, средишњи, покривен куполом уписан у већи. Огромна купола проширена је према истоку и западу поликуполама, а ове, према југу и северу-четвртинама купола. Великим простором, сферним површинама купола и полукупола, које изгледају као да лебде над простором, светлуцањем мозаика и разнобојног мермера скоро прозирним каменим преградама и капителима, архитектура Св. Софије делује бестежински и нематеријално. Овим особинама она је требало да оваплоти божанску мудрост којој је посвећена. Прозори, густо поређани при дну куполе и на зидовима главног брода, раскошно осветљавају унутрашњи простор.
   У Јустинијаново време градило се и у Равени, која је била главно упориште византијске власти у Италији.Црква САН ВИТАЛЕ у Равени је октогонална грађевина са куполом. Добро осветљена, она има са обе стране олтара два чувена мозаика. Један приказује царицу Теодору с дворском пратњом како цркву дарује златним пехаром; други Јустинијана, такође са пратњом, како цркву дарује златном зделом коју држи у руци.-ови мозаици означавају почетак византијског стила у сликарству; високе, лаке, издужене фигуре, фронтално окренуте посматрачу, без икаквог наговештаја покрета, са крупним очима упртим у нас, понављаће се стотинама година на зидовима византијских цркава. Испод раскошне одеће су нестале телесне вредности, свесно жртвоване духовном изразу. Земаљски простор замењен је златном равном површином као позадином фигура. Истом стилу равенских мозаика припадају и мозаици Еуфразијеве базилике у Поречу, изграђене у шестом веку, као и мозаици у црквама на Сицилији и у Грчкој.

   ФРЕСКЕ

   Периоду византијске уметности припадају фреске у неким црквама Македоније, фреске у Св. Софији у Охриду и у Нерезима крај Скопља. Св. Софији у Охриду фреске из средине једанаестог века највише су очуване у олтарском простору. Истичу се, на северном и јужном зиду, два фриза клечећих анђела раширених крила, који се у строгом и свечаном ритму приклањају Богородици са Христом насликаној у полукружној апсиди. Фреске у Охриду имају симболичан и догматски карактер и њихова главна особина је наглашена експресивност. Она је постигнута стилизацијом фигура, непропорционалношћу и намргођеним, аскетским ликовима. Таман, тонски схваћен колорит истиче благ волумен фигура, али је позадина равна и углавном апстрактна. Црква у Нерезима датирана је 1164. године грчким натписом над улазом. Малих димензија, она има драгоцене фреске из периода Комнина. Линија, присутна већ у сликарству Св. Софије у Охриду, добија у фрескама Нереза примаран значај. Она није више само наглашена и подвучена контура, већ улази унутар обојених површина да означи наборе драперије, пластичност облика, косу и браду. Уз светле боје она је носилац осећајности и истовремено, префињене декоративности.

   ВИЗАНТИЈСКА УМЕТНОСТ У РУСИЈИ

   Током тринаестог и четрнаестог века византијски стил у уметности продире и у Русију, у којој се као велика уметничка жаришта истичу Кијев, Владимир, Суздаљ и Новгород, а после монголског освајања у четрнаестом веку истакнуто место заузима Москва. И ако је црквена архитектура у Русији имала узоре у цариградским црквама, временом је развијен оригиналан тип грађевине квадратног облика са косим крововима и куполама. Најзначајнија дела руског сликарства су иконе. На њима се истичу велике површине чистих боја, скоро без сенки, са ритмовима јасне, вијугаве линије.
   Најбољи руски сликар икона и фресака је Андреј Рубљов. Његова икона Старозаветне Тројице сврстава се у саме врхове европског сликарства.

   извор:otacmilic.com

Нема коментара:

Постави коментар