Важно је да ли у некоме превладава љубав или страх. Најмање се плаше свети људи који су испуњени љубављу и тиме спојени са Богом, људима и целим створеним светом. Највише се плаше они са најмање љубави, безнадежно ограничени самима собом, без икакве везе са Богом, људима и светом.
Између та два пола постоји безброј степена и нијанси. Па и у животу истог човека понекад долази до великих осцилација по том питању.
Страх се храни једноставном чињеницом да смо смртни и можемо и да не постојимо. Ако мислимо да наше постојање зависи само од нас самих онда смо у непрекидном и великом страху. Можемо га повремено заборавити или преварити, али он је стално ту и трује живот чак и оних најуспешнијих који мисле да све зависи само од њих. Тај страх од непостојања, ретко се појављује у огољеном облику јер би био неиздржив. А пошто је он моћан паразит, он пушта своје пипке у нама који производе огроман број мањих страхова. Са којима се може живети. Истина лоше, половично, али макар како-тако подношљиво. Људи су данас утопљени у море мањих и већих страхова, од нејасне стрепње, преко брига до праве панике.
Страхови могу да имају смисла да избегнемо непотребне повреде себе или других, прерану смрт. Али само ако су зауздани нашом љубављу, отвореношћу према Богу, људима и свету. Ако нису зауздани од њих се разбољевамо или живимо живот недостојан човека – иконе Божије.
Наша обавеза је да своје страхове, и мање и веће, препознајемо и зауздавамо. Каже се да јунак није онај који се не плаши него онај ко побеђује свој страх. А страх се побеђује само изласком из себе. Ступањем у везу са целином. Изаћи из себе, надићи себе може се само у љубави коју усвајамо целог живота. Живот нам је и дат да бисмо научили да волимо. Да надиђемо свој почетни уплашени егоизам. Ако је могуће да волимо толико да се повежемо с целином, да је заволимо у тој мери да и смрт ту везу не може да раскине.
Упорност у остваривању везе са Богом је спасоносна пречица која нам је понуђена да подсецамо основни страх, страх од непостојања. Зато је наша вера од највеће важности. Страх од Бога је користан да бисмо освестили свој страх од непостојања, да бисмо постали свесни погубне ограничености сопственог егоизма, али ако се задржимо само на страху, макар и на страху од Бога, западамо у опасност да љубав као божански начин постојања заменимо ропском послушношћу. А она је често притворна и квари и најплеменитије прокламоване циљеве. Љубав ће увек захтевати слободу – ризик, уз веру у Бога да ће нас сачувати у том ризику ако је он због љубави.
Тамо где се не осећа ризик слободе и где је више страха него љубави – тамо се не налази права вера. То је један од важних критеријума процене наше сопствене правоверности. А и Бог и људи и цео свет од нас очекују праву веру. Веру у Бога Истинитога, веру у васкрслога Христа који је и нама смртнима отворио пут у вечно постојање.
извор: Ненад Илић
Између та два пола постоји безброј степена и нијанси. Па и у животу истог човека понекад долази до великих осцилација по том питању.
Страхови могу да имају смисла да избегнемо непотребне повреде себе или других, прерану смрт. Али само ако су зауздани нашом љубављу, отвореношћу према Богу, људима и свету. Ако нису зауздани од њих се разбољевамо или живимо живот недостојан човека – иконе Божије.
Наша обавеза је да своје страхове, и мање и веће, препознајемо и зауздавамо. Каже се да јунак није онај који се не плаши него онај ко побеђује свој страх. А страх се побеђује само изласком из себе. Ступањем у везу са целином. Изаћи из себе, надићи себе може се само у љубави коју усвајамо целог живота. Живот нам је и дат да бисмо научили да волимо. Да надиђемо свој почетни уплашени егоизам. Ако је могуће да волимо толико да се повежемо с целином, да је заволимо у тој мери да и смрт ту везу не може да раскине.
Упорност у остваривању везе са Богом је спасоносна пречица која нам је понуђена да подсецамо основни страх, страх од непостојања. Зато је наша вера од највеће важности. Страх од Бога је користан да бисмо освестили свој страх од непостојања, да бисмо постали свесни погубне ограничености сопственог егоизма, али ако се задржимо само на страху, макар и на страху од Бога, западамо у опасност да љубав као божански начин постојања заменимо ропском послушношћу. А она је често притворна и квари и најплеменитије прокламоване циљеве. Љубав ће увек захтевати слободу – ризик, уз веру у Бога да ће нас сачувати у том ризику ако је он због љубави.
Тамо где се не осећа ризик слободе и где је више страха него љубави – тамо се не налази права вера. То је један од важних критеријума процене наше сопствене правоверности. А и Бог и људи и цео свет од нас очекују праву веру. Веру у Бога Истинитога, веру у васкрслога Христа који је и нама смртнима отворио пут у вечно постојање.
извор: Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар