Можда ћемо ускоро моћи служити литургију у Храму Свете Софије, као некада давно
„А када се ово почне збивати,
Усправите се и подигните главе своје,
јер се приближава избављење ваше“.
(Лк 21,28)
Једна од највећих прекретница људске историје, био је дан када су Турци успели да заузму Константинопољ, највећи и најпрестижнији град старога света. Ма колико наши савременици, махом са запада, покушавају да централним догађајем прогласе откриће Америке, проналазак штампарије или неки приближно сличног значаја догађај оног доба, дан пада Цариграда је централно збивање које је неповратно поделило историју на различите епохе.
Оно што нама данас упада у очи јесте равнодушност а можда и радост коју је човек ондашњег западног света осећао у том тренутку. Западна цивилизација, која је за свој успон много тога морала захвалити Византији и многим умним људима који су у масама долазили бежећи од турске сабље, изгледа да ову никада није разумела. Хуманизам и ренесанса, који тих година представљају, невиђени до тада културни полет, били су заправо суштинско кварење свести о Божијем човекољубљу и његовој бризи о свету, која је непрестано градила византијску цивилизацију.
Ромејски (византијски) цар и његова држава, по ондашњем схватању, били су у служби човековог спасења. Ово схватање је било идентично и у ондашњој српској држави, као и у другим државама православног света. Владар је бринуо о чистоти вере, као и о стварању услова за правилно морално изграђивање својих поданика. Човекољубље се није сводило на задовољавање свих људских потреба, него за припремање човека за живот вечни. Без обзира на спољашњу велелепност Цариграда и Византије, улога коју су имали није била у њиховој практичној вредности за своје поданике, већ у мисионарској и просветитељској служби. То би требало да значи да се човекољубље (превод на српски језик латинске речи хуманизам) остварује у припреми човека да се уподоби Богу, а не у давању могућности да упражњава своје страсти.
Тужна истина о западним хришћанима
Цариград је својом лепотом и узвишеношћу представљао символ призива човека на унутрашњи преображај. То су у свом срцу осетили посланици Кијевског кнеза Владимира, који су присуствовали светој литургији у Храму Свете Софије и по свом повратку у Кијев рекли кнезу да нису знали да ли су се налазили на небу или на земљи. Ту духовну силу коју је носио Цариград осећали су и наши свети преци када су свој народ чврсто везали за православље.
Нажалост, ово нису осетили западни хришћани, који су у Цариграду видели само злато и раскош, а према његовим духовним вредностима као и према његовим православним становницима осећали су само мржњу и завист.
Та тужна истина можда не би била тако трагична, да се у будућности овај презир смањио или ишчезао. Међутим, однос који западни хришћани, или сада већ само њихови потомци по крви, имају према Византији и њеном наслеђу, кроз историју је напредовао у злу. Мржња се пренела на све наследнике византијске традиције, а нарочито на Русију коју запад види непрестано као претњу за себе иако би потпуно нормално било да страх осећају према народима који мрзе Европу и који би у потпуности желели да виде њен крах.
Ово објашњава вековну незаинтересованост западног света за одлучну борбу против Турака. Европске краљевине су улазиле у озбиљније борбе тек оног тренутка када су биле саме угрожене. Временом, са падом моћи Отоманске империје, а са јачањем западних држава, оне у Турској све чешће виде савезника.
Можемо поставити следећа питања.
У каквим тренуцима су тражили услуге ових савезника? Против чијих интереса су се усмеравале савезничке услуге?
Уколико боље размотримо историју последња три века, схватићемо да је запад Турке подржавао онда када је Русија јачала. Све се ово, наравно, дешавало против интереса православних балканских народа, који су грцали под теретом све озлојеђенијих Турака. Европске краљевине, нарочито од времена Наполеона па до наших дана, једино страхују од Русије и све своје снаге употребљавају да је униште. Са друге стране, Русија нити било која друга православна земља никада није показивала према западу сличне тежње.
Страх од Русије и православља
Зашто је толико велики страх од Русије и православља, док према исламским земљама, које су често у историји представљале велику претњу, постоји чак и велико разумевање?
Одговор се може наћи у простој људској психологији. Чега се човек највише боји?
Очигледно онога што не разуме! Оно што не разуме човек не може ни да контролише. Оно што не контролише врло лако може бити опасно и надвладати га.
Међутим, о каквом је неразумевању овде реч?
Требало би одмах рећи да то није ни у ком случају страх од оружја, јер се оно може произвести или набавити. Страх од напредних технологија или од посебних школа за изучавање војне тактике, шпијунирања и сл. такође не постоји. Све се ово може направити, научити, купити.
Међутим страх безбожника од несхватљивих потенцијала које човек у себи носи је неразрешив. Страх од несагледиве духовне ширине коју пројављује православни хришћанин. То објашњава однос западног човека према Византији, који се кроз векове није променио, а пренео се према Русији, Србији…
Овде долазимо до суштинског апсурда.
Како могу западним хришћанима бити неразумљиви православни, а муслимани не бити?
Одговор се може наћи у чињеници да је свест управљачког дела западних народа остала у суштини варварска, а хришћанство је усвојено само као идеологија. Идеологија тражи послушност, а не срце. Ово се наравно не односи на све западне хришћане. Многи од њих нас често својом вером могу постидети. Ово се односи на њихов вековни управљачки апарат, који се у суштини није нимало променио од времена пада Цариграда. Некада су крсташи пљачкали, палили градове и села, убијали, силовали, а сада банкари такође пљачкају, незаконито одузимају људима имовину, идеолози новог светског поретка озакоњују хомосексуалне бракове, право изопаченика да могу усвајати децу и сл. На тај начин они својим страстима које су некада сирово испољавали данас дају законску санкцију и цивилизацијски оквир. Ови желе да држе свет под контролом, а он се не може држати уколико поданици нису робови страсти. Човек слободан од страсти не само да им је непожељан него суштински неразумљив и опасан.
Повратак Цариграда у руке православних
Све ово што говоримо а приписујемо западњачкој идеологији није далеко од нас. Православни људи данас у својој великој већини живе на исти начин као и човек на западу. Отуда потиче толика жеља да се у свакој ситуацији нагласи да смо секуларна држава и истакне магична формула која гласи да су црква и држава одвојене.
Страх од православне вере је заправо страх од духовног огледала; страх од виђења себе као бесмртног бића које треба да да одговор за своја животна дела.
Овај страх је једнако присутан код савременог обезбоженог света, као и код религијски опредељених мрзитеља православља: и западних и источних. Зато желе да униште оно што их плаши и тишти.
Управо због тог разлога западни свет не брине превише експанзија исламиста, као ни турски утицај у Европи. Пошто су се Турци у Европи појавили као пљачкаши са оријента, они су самим тим потпуно јасни крсташким умовима. Бомбаши-самоубице су секташки занесени људи, који стоје под потпуном контролом пљачкаша са истока. Ови последњи су, вероватно под потпуном контролом пљачкаша са запада, или, у најбољу руку, у партнерском односу са њима. Цариград у исламским рукама не брине ни једне ни друге.
Међутим, повратак Цариграда у руке православних итекако брине.
Уколико је пад Цариграда означио почетак нове епохе, епохе превласти запада, шта ће наговестити његов повратак под власт православних? Цариград нема само стратешки значај!
Цариград је симбол! Он је мост који спаја различите светове. Тај мост може бити мост безакоња, што од свог пада под Турке до данас сигурно представља, или мост победе Христове над тамом овога света. Западни хришћани и муслимани се заједно залажу да очувају садашње стање. Но да ли је то и Божји план?
Многи су прочитали пророчанство преподобног старца Пајсија о уништењу Турске од стране Русије и враћању Цариграда у руке Грка. После наглог заоштравања односа између Руса и Турака, ово пророчанство је добило актуелност и верујем да су га многи од нас неколико пута прочитали.
Но ја бих подсетио на једно веома старо пророчанство, многима непознато или заборављено, а које је написано убрзо после пада Цариграда. Оно је написано руком Нестора Искандара, који о себи сведочи да је био насилно преведен у ислам, а затим се вратио својој православној вери. Хроника коју је написао гласи Повест о заузимању Цариграда од стране безбожних Турака за време султана Мехмеда.
Пророчанство Нестора Искандра
Нестор тврди да је, заједно са турском војском, учествовао у освајању Цариграда. Ово његово сведочење је спорно пошто се многи његови наводи сукобе са историјским чињеницама. Међутим, сигурно је да је спис настао крајем XV или у првој половини XVI века. У нашој књижевности овај спис се појавио у преводу на српскословенски језик у склопу Студеничког цароставника 1575. године.
После препричане повести о освајању Цариграда, писац ове хронике каже следеће:
„…И знамења о граду овом испунише се до последњег. Али, онда, разумевајући проклете (Турке), као и све раније речено – неће дочекати до краја, већ тако окончати имају. Јер пише:
‘Руски род са ранијим саздатељима све Измаилћане ће победити и Седмобрди град (тј. Цариград) добити, са ранијим законима његовим, и у њему се зацарити.’“
Оволико је поменуто у преводу на српскословенски. На рускословенском оригиналу постоји још пар пасуса који ову тему разрађују, али сматрам да је и ово, сачувано на српском, довољно за нас.
Наведени текст је писан у време када Руси нису представљали никакву светску силу. Сигурно је настао пре времена Ивана Грозног, у чије време су Руси почели да излазе на светску позорницу као значајан чинилац. Настао је пре времена стварања руске патријаршије, што значи у време када Руси нису имали свест о својој духовној величини нити о Москви као о трећем Риму. То нам говори да ове речи нису написане у време кад је неко могао да сагледа будући успон Русије. Оно што је још интересантније, овај спис се позива на већ постојеће записано пророчанство за које не знамо колико је старо.
Да наведемо поново: „Јер пише: Руски род са ранијим….“.
Где пише?
Ове речи значе да је непосредно после пада Цариграда, или можда и пре, постојало записано пророчанство о руском ослобађању Цариграда, а на које се писац позива. Ранији саздатељи који се овде помињу вероватно су Грци, тј, потомци старих житеља Цариграда.
Ма колико да нам изгледа далеко и нестварно испуњење овог пророчанства, морамо да прихватимо да је историја људског рода увек била пуна неочекиваних обрта. Данашњи свет веома мало личи на онај од пре тридесет година, а скоро нимало на онај од пре сто. Како се људска историја ближи своме крају, време изгледа много краће, а промене чешће. Велико је питање у каквом ћемо свету живети кроз пар година. Без обзира на тежње цивилизација да будућност усмеравају у смеру који им одговара, Бог показује да делује у историји и немогуће чини могућим.
Шта бисмо могли да изнесемо као закључак?
Можда бисмо могли да закључимо да нас ово заборављено старо пророчанство упућује на то да је време владавине безбожних узурпатора у Цариграду дошло до свог краја? Можда и то да баш наша генерација може бити сведок новог догађаја који ће поново поделити историјске епохе?
Можда ћемо ускоро моћи служити литургију у Храму Св. Софије, као некада давно, и осетити како је Христос спојио светове и разагнао таму безакоња огњем своје свепраштајуће љубави?
Можда?
Бог зна!
Аутор је старешина Вазнесењске цркве у Београду
www.mitropolija.com
„А када се ово почне збивати,
Усправите се и подигните главе своје,
јер се приближава избављење ваше“.
(Лк 21,28)
Једна од највећих прекретница људске историје, био је дан када су Турци успели да заузму Константинопољ, највећи и најпрестижнији град старога света. Ма колико наши савременици, махом са запада, покушавају да централним догађајем прогласе откриће Америке, проналазак штампарије или неки приближно сличног значаја догађај оног доба, дан пада Цариграда је централно збивање које је неповратно поделило историју на различите епохе.
Ромејски (византијски) цар и његова држава, по ондашњем схватању, били су у служби човековог спасења. Ово схватање је било идентично и у ондашњој српској држави, као и у другим државама православног света. Владар је бринуо о чистоти вере, као и о стварању услова за правилно морално изграђивање својих поданика. Човекољубље се није сводило на задовољавање свих људских потреба, него за припремање човека за живот вечни. Без обзира на спољашњу велелепност Цариграда и Византије, улога коју су имали није била у њиховој практичној вредности за своје поданике, већ у мисионарској и просветитељској служби. То би требало да значи да се човекољубље (превод на српски језик латинске речи хуманизам) остварује у припреми човека да се уподоби Богу, а не у давању могућности да упражњава своје страсти.
Тужна истина о западним хришћанима
Цариград је својом лепотом и узвишеношћу представљао символ призива човека на унутрашњи преображај. То су у свом срцу осетили посланици Кијевског кнеза Владимира, који су присуствовали светој литургији у Храму Свете Софије и по свом повратку у Кијев рекли кнезу да нису знали да ли су се налазили на небу или на земљи. Ту духовну силу коју је носио Цариград осећали су и наши свети преци када су свој народ чврсто везали за православље.
Нажалост, ово нису осетили западни хришћани, који су у Цариграду видели само злато и раскош, а према његовим духовним вредностима као и према његовим православним становницима осећали су само мржњу и завист.
Та тужна истина можда не би била тако трагична, да се у будућности овај презир смањио или ишчезао. Међутим, однос који западни хришћани, или сада већ само њихови потомци по крви, имају према Византији и њеном наслеђу, кроз историју је напредовао у злу. Мржња се пренела на све наследнике византијске традиције, а нарочито на Русију коју запад види непрестано као претњу за себе иако би потпуно нормално било да страх осећају према народима који мрзе Европу и који би у потпуности желели да виде њен крах.
Ово објашњава вековну незаинтересованост западног света за одлучну борбу против Турака. Европске краљевине су улазиле у озбиљније борбе тек оног тренутка када су биле саме угрожене. Временом, са падом моћи Отоманске империје, а са јачањем западних држава, оне у Турској све чешће виде савезника.
Можемо поставити следећа питања.
У каквим тренуцима су тражили услуге ових савезника? Против чијих интереса су се усмеравале савезничке услуге?
Уколико боље размотримо историју последња три века, схватићемо да је запад Турке подржавао онда када је Русија јачала. Све се ово, наравно, дешавало против интереса православних балканских народа, који су грцали под теретом све озлојеђенијих Турака. Европске краљевине, нарочито од времена Наполеона па до наших дана, једино страхују од Русије и све своје снаге употребљавају да је униште. Са друге стране, Русија нити било која друга православна земља никада није показивала према западу сличне тежње.
Страх од Русије и православља
Зашто је толико велики страх од Русије и православља, док према исламским земљама, које су често у историји представљале велику претњу, постоји чак и велико разумевање?
Одговор се може наћи у простој људској психологији. Чега се човек највише боји?
Очигледно онога што не разуме! Оно што не разуме човек не може ни да контролише. Оно што не контролише врло лако може бити опасно и надвладати га.
Међутим, о каквом је неразумевању овде реч?
Требало би одмах рећи да то није ни у ком случају страх од оружја, јер се оно може произвести или набавити. Страх од напредних технологија или од посебних школа за изучавање војне тактике, шпијунирања и сл. такође не постоји. Све се ово може направити, научити, купити.
Међутим страх безбожника од несхватљивих потенцијала које човек у себи носи је неразрешив. Страх од несагледиве духовне ширине коју пројављује православни хришћанин. То објашњава однос западног човека према Византији, који се кроз векове није променио, а пренео се према Русији, Србији…
Овде долазимо до суштинског апсурда.
Како могу западним хришћанима бити неразумљиви православни, а муслимани не бити?
Одговор се може наћи у чињеници да је свест управљачког дела западних народа остала у суштини варварска, а хришћанство је усвојено само као идеологија. Идеологија тражи послушност, а не срце. Ово се наравно не односи на све западне хришћане. Многи од њих нас често својом вером могу постидети. Ово се односи на њихов вековни управљачки апарат, који се у суштини није нимало променио од времена пада Цариграда. Некада су крсташи пљачкали, палили градове и села, убијали, силовали, а сада банкари такође пљачкају, незаконито одузимају људима имовину, идеолози новог светског поретка озакоњују хомосексуалне бракове, право изопаченика да могу усвајати децу и сл. На тај начин они својим страстима које су некада сирово испољавали данас дају законску санкцију и цивилизацијски оквир. Ови желе да држе свет под контролом, а он се не може држати уколико поданици нису робови страсти. Човек слободан од страсти не само да им је непожељан него суштински неразумљив и опасан.
Повратак Цариграда у руке православних
Све ово што говоримо а приписујемо западњачкој идеологији није далеко од нас. Православни људи данас у својој великој већини живе на исти начин као и човек на западу. Отуда потиче толика жеља да се у свакој ситуацији нагласи да смо секуларна држава и истакне магична формула која гласи да су црква и држава одвојене.
Страх од православне вере је заправо страх од духовног огледала; страх од виђења себе као бесмртног бића које треба да да одговор за своја животна дела.
Овај страх је једнако присутан код савременог обезбоженог света, као и код религијски опредељених мрзитеља православља: и западних и источних. Зато желе да униште оно што их плаши и тишти.
Управо због тог разлога западни свет не брине превише експанзија исламиста, као ни турски утицај у Европи. Пошто су се Турци у Европи појавили као пљачкаши са оријента, они су самим тим потпуно јасни крсташким умовима. Бомбаши-самоубице су секташки занесени људи, који стоје под потпуном контролом пљачкаша са истока. Ови последњи су, вероватно под потпуном контролом пљачкаша са запада, или, у најбољу руку, у партнерском односу са њима. Цариград у исламским рукама не брине ни једне ни друге.
Међутим, повратак Цариграда у руке православних итекако брине.
Уколико је пад Цариграда означио почетак нове епохе, епохе превласти запада, шта ће наговестити његов повратак под власт православних? Цариград нема само стратешки значај!
Цариград је симбол! Он је мост који спаја различите светове. Тај мост може бити мост безакоња, што од свог пада под Турке до данас сигурно представља, или мост победе Христове над тамом овога света. Западни хришћани и муслимани се заједно залажу да очувају садашње стање. Но да ли је то и Божји план?
Многи су прочитали пророчанство преподобног старца Пајсија о уништењу Турске од стране Русије и враћању Цариграда у руке Грка. После наглог заоштравања односа између Руса и Турака, ово пророчанство је добило актуелност и верујем да су га многи од нас неколико пута прочитали.
Но ја бих подсетио на једно веома старо пророчанство, многима непознато или заборављено, а које је написано убрзо после пада Цариграда. Оно је написано руком Нестора Искандара, који о себи сведочи да је био насилно преведен у ислам, а затим се вратио својој православној вери. Хроника коју је написао гласи Повест о заузимању Цариграда од стране безбожних Турака за време султана Мехмеда.
Пророчанство Нестора Искандра
Нестор тврди да је, заједно са турском војском, учествовао у освајању Цариграда. Ово његово сведочење је спорно пошто се многи његови наводи сукобе са историјским чињеницама. Међутим, сигурно је да је спис настао крајем XV или у првој половини XVI века. У нашој књижевности овај спис се појавио у преводу на српскословенски језик у склопу Студеничког цароставника 1575. године.
После препричане повести о освајању Цариграда, писац ове хронике каже следеће:
„…И знамења о граду овом испунише се до последњег. Али, онда, разумевајући проклете (Турке), као и све раније речено – неће дочекати до краја, већ тако окончати имају. Јер пише:
‘Руски род са ранијим саздатељима све Измаилћане ће победити и Седмобрди град (тј. Цариград) добити, са ранијим законима његовим, и у њему се зацарити.’“
Оволико је поменуто у преводу на српскословенски. На рускословенском оригиналу постоји још пар пасуса који ову тему разрађују, али сматрам да је и ово, сачувано на српском, довољно за нас.
Наведени текст је писан у време када Руси нису представљали никакву светску силу. Сигурно је настао пре времена Ивана Грозног, у чије време су Руси почели да излазе на светску позорницу као значајан чинилац. Настао је пре времена стварања руске патријаршије, што значи у време када Руси нису имали свест о својој духовној величини нити о Москви као о трећем Риму. То нам говори да ове речи нису написане у време кад је неко могао да сагледа будући успон Русије. Оно што је још интересантније, овај спис се позива на већ постојеће записано пророчанство за које не знамо колико је старо.
Да наведемо поново: „Јер пише: Руски род са ранијим….“.
Где пише?
Ове речи значе да је непосредно после пада Цариграда, или можда и пре, постојало записано пророчанство о руском ослобађању Цариграда, а на које се писац позива. Ранији саздатељи који се овде помињу вероватно су Грци, тј, потомци старих житеља Цариграда.
Ма колико да нам изгледа далеко и нестварно испуњење овог пророчанства, морамо да прихватимо да је историја људског рода увек била пуна неочекиваних обрта. Данашњи свет веома мало личи на онај од пре тридесет година, а скоро нимало на онај од пре сто. Како се људска историја ближи своме крају, време изгледа много краће, а промене чешће. Велико је питање у каквом ћемо свету живети кроз пар година. Без обзира на тежње цивилизација да будућност усмеравају у смеру који им одговара, Бог показује да делује у историји и немогуће чини могућим.
Шта бисмо могли да изнесемо као закључак?
Можда бисмо могли да закључимо да нас ово заборављено старо пророчанство упућује на то да је време владавине безбожних узурпатора у Цариграду дошло до свог краја? Можда и то да баш наша генерација може бити сведок новог догађаја који ће поново поделити историјске епохе?
Можда ћемо ускоро моћи служити литургију у Храму Св. Софије, као некада давно, и осетити како је Христос спојио светове и разагнао таму безакоња огњем своје свепраштајуће љубави?
Можда?
Бог зна!
Аутор је старешина Вазнесењске цркве у Београду
www.mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар