17. јул 2016.

ДА ЛИ СУ СВИ ПРАВОСЛАВНИ САЈТОВИ ПРАВОСЛАВНИ?

     јеромонах Доситеј Хиландарац, 14. јул 2016.

   Овај текст сам писао 2009. године, сада га поново објављујем са незнатно дорађеним садржајем:
   Данас има много православних сајтова који уопште нису званични сајтови наше Православне Цркве, иако се издају да се они боре за веру. Али какву веру? И ђаво верује и дрхти, али се не спасава. А апостол говори: „Љубљени не верујте свакоме духу, него испитујте духове да ли су од Бога, јер се и сам ђаво претвара у анђела светла да би преварио изабране“. Треба испитивати дух свакога сајта да ли је у духу Јеванђеља Христовог, да ли се ту благовести Царство Небеско, радосна вест о победи над злом и смрћу уз помоћ Христа, о нашем спасењу или се да кажем зловести, под видом борбе за Православље сеје мржња и раздор у Цркви Христовој. Господ нас упозорава да будемо опрезни и да по плодовима препознајемо и оне који се издају као „православни“. Могу и бити православни, али могу бити и обманути. Није свака ревност за веру (зилотизам, усрђе) и Богу угодна. Апостол Павле говори за Јевреје: „Јер сведочим да имају ревност за Бога, али не по разуму“. Мада и није сваки сајт који није званичан сајт Православне Цркве или неке епископије аутоматски неправославан, јер има синова наше Цркве чије је деловање на сајтовима јако корисно. Али треба знати да све што се тиче Православне вере треба да је под надзором и благословом надлежних епископа и пастира наше Православне Цркве. Такво је Свето Предање Православне Цркве.
фото: Доситеј Хиландарац
   Старац Силуан Светогорац говорио је да је само један сигуран знак нама да смо на правом путу, а да нисмо прелаштени (духовно обманути), а то је: колико човек може да воли своје непријатеље? Уколико човек воли своје непријатеље, то је добар знак да је на Христовом путу, уколико не воли своје непријатеље, још је далеко од истине. Без љубави према непријатељима немогуће је бити непристрасан. У Христу Исусу треба да нађемо снаге да љубимо и Бога и ближњега и непријатеља са расуђивањем.
    Какав је то хришћанин који своје хришћанство заснива на пљувању икона Божијих?
Сваки створени човек је по икони Божијој, био он верник или неверник. И ми смо дужни да покажемо љубав према човеку, према икони Божијој у њему. Свети оци су знали да изобличавају грех, знали су да изобличавају и погрешна учења и јереси, али нису мрзели те људе. Јер православно је: „грех мрзети, али грешника љубити“. А римокатолици су знали да ставе грех=грешник и онда га спале на ломачи. Грешник је као болесник кога са љубављу треба лечити. А ко смо ми да будемо судије другима? Ко смо ми да осуђујемо онога на кога је сишао Дух Свети приликом посвећења у Свету Тајну свештенства у било ком степену, било да је то епископ, свештеник или ђакон? Сваки који напада на епископа, или ти свештеника, под било којим разлогом треба да има у виду да можда хули на Духа Светога, а за хулу на Духа Светога нема опроштаја грехова ни у овом ни у оном свету! Велики ће одговор да имају сви који се сада петљају у ствари које их превазилазе и стварају раздор у Цркви. Грех раскола ни крв мученичка не може да опере. Онај који ствара раздор у Цркви не може ни проливањем крви за Христа да се опере, говорио је Ава Јустин Ћелијски. То се може видети и у житију Св Петра Александријског, када му се јавио Христос са раздераном хаљином, па га Петар пита: „Ко ти раздра ризу Христе?“, а Христос му одговара: „Арије безумни“.
   Треба знати да у прва три века хришћани на истоку и западу нису славили Васкрс у исти дан, али нико није хтео да направи раздор у Цркви и да се поделе због тога, него су се тек на Првом Васељенском сабору договорили да се празнује како се празновао Ускрс на западу. Такође није постојала само једна литургија по којој се служило Богу, него постоје многе различите литургије које су се практиковале (то су Александријска литургија, Месопотамска, Јерусалимско-антиохијска, галиканско-мозарабска, Миланска, Римска, Картагинска, Галска, Шпанско-готска, Литургија апостола Марка, Литургија Св Григорија Богослова итд.), али у Православној Цркви због једноставности и богонадахнутости ушла је у употребу литургија Св Јована Златоустог и Св Василија Великог, мада ни оне сада нису онакве каве су их написали Св Јован и Василије, и оне су претрпеле измене током векова. А најважније од свега на свакој од тих литургија је то да се дејством Духа Светога претвара хлеб и вино у Тело и Крв Христову, а то сигурно не зависи од тога да ли је завеса навучена или није, да ли се молитва чита наглас или у себи, него зависи од дејства Духа Светога који их претвара. Заиста треба бити разуман и не грешити се о најсветију Свету Тајну наше вере. А сада се неупућени људи мешају у ствари у које се не разумеју и уносе немир у Цркву, под видом борбе за веру, јер се наводно „издаје православље“. А Христос је рекао да ће се у последње дане појавити „вукови у овчијој кожи“ и правити раздоре. Те свађе које су настале око безначајних ствари разбијају јединство наше цркве и чине је неспособном за мисију, чине нас неспособним за истинско служење Христу у љубави. Хришћани на тај начин дају повода да се међу незнабошцима и непријатељима хули име Христово и имаће да одговарају у дан Суда Божијег за то. Зашто се данас бојати римокатолика? Па они у својој историји никада нису били слабији него што су данас. Они у Европи готово да и немају Европљане за свештенике, свештенство им је добрим делом из Африке, Азије и Латинске Америке, цркве су им готово празне, јер Европљанин данас неће да живи у целибату. А наши људи нису свесни колико су римокатолици данас раслабљени и да и нису никаква опасност за Православље, они немају много народа у својим црквама. Хришћанство у западној Европи је скоро на свом заласку.
   Код нас Срба су најчешћи „борци за Православље“ у ствари „неофити“ или ти по српски: новообраћени у веру. Многи од њих су живели врло грешно и преласком у Православље, хоће опет да имају прво место. Многи од њих су се у време комунистичке Југославије борили против православне вере, а сад су „борци за Православље“, сад говоре о некаквим канонима. Наравно да каноне вере треба држати, ко љуби Бога држаће и каноне вере, али треба их и правилно тумачити. Постоје случајеви када се не мора применити неки од канона, ако у дотичном случају може неко да се спасе. Јер канони и треба да буду у функцији спасења људи. Треба снисходити када је могуће спасити неког човека за кога је Христос пролио своју крв. Не треба бити крут као јеврејски законици и фарисеји који су разапели Христа, јер Христос није дошао да погуби, него да спасе свет. И епископи имају власт да расуђују о томе како поступити у којој ситуацији „што свежете на земљи, биће свезано и на небу“, што не значи да им Христос неће судити како су вршили поверену им службу. Али у Православној Цркви никада није било допуштено да по питањима вере лаик суди епископу, чак ни свештеник, епископу суди само сабор епископа и то не мање од 12, тај канон Православне Цркве треба да знају ти који се боре за веру и пљују по свештенству и епископату, јер у Цркви Христовој постоји ред. Епископи су наследници апостола и на њима почива апостолска благодат. Само у случају када епископ јавно позива народ на јерес допуштено је да се човек одвоји од таквог епископа, али ако је та јерес претходно већ била осуђена, и ни у којем другом случају. А епископ као и сваки човек може бити мање или више моралан, мање или више грешан, али епископ у својој епархији (епископији) има власт да може да одређује како ће се вршити богослужење, као што и игуман у манастиру има власт да дозволи нека одступања од уобичајеног типика богослужења, тј. може неке ствари да изостави или дода, али се тачно зна шта не може да изостави, то исто важи и за епископа. Треба имати у виду да је за лажно оптуживање епископа или клирика да су у јереси или греху који захтева њихово свргавање, по канонима Православне Цркве предвиђено искључивање из Цркве, јер такви људи праве неред у Цркви и руше дело Божије (јер је ђаво отац лажи). Као да данас законит епископат СПЦ није у стању да расуди о стварима Православне вере и да се бори за очување Православне вере, него су потребна нека „православна удружења“ која ће преко сајтова утицати на свест православних хришћана.
Али се сада многи старају за оно што је дужност другога, а не оно што је њихова дужност. Зашто би се обичан верник старао о ономе што је дужност епископа? Зашто се не би старао за оно што је за његово спасење? Зашто се не би старао како да испуни Јеванђеље Христово, а то је најважније? Сваки ће одговарати за своја дела.
   Значи, треба бити испуњен љубављу и страхом Божијим, а не мржњом и осуђивањем, који су погубни. Постоје поуздани подаци да иза неких „православних сајтова“, који нису званични сајтови СПЦ, стоје поједини непријатељи Цркве. Циљ је јасан: треба разбити црквено јединство и унети раздоре и поделе, треба разбити оно што нас с обе стране Дрине чини јединственим. Ко су ти људи који само с оптужбама и острашћено говоре против Цркве, а нигде се не потписују? Ко су ти испод чијег текста нема потписаног имена? Господ каже: „Нека ваше да, буде да, а нека ваше не, буде не“, значи треба као хришћанин лично да се стоји иза онога што се каже, а не као нека маска, као неки анонимус. Ако је неко спреман да страда за Истину, онда не треба да се боји да потпише своје име, а ако није спреман да страда за Христа и да се потпише, онда нека и не пише, јер се више боји човека него Бога. Икона на којој није написано име за нас православне и није икона, тек када се напише име, тек се тада у Православној Цркви може сматрати иконом.
   Ми као хришћани треба да се усрдно молимо да Бог утврди у вери и добру наше епископе, јер је то за наше добро, и Бог ће погледати на нашу љубав и благословиће нас и даће нам да имамо достојне пастире. Не треба се варати, благослов Божији неће починути на онима у којима нема љубави и послушности, јер се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Јер ко се бори за веру, треба да се такође бори и за наду, треба такође да се бори и за љубав. Вера, нада и љубав, то је тријада врлина без које се не улази у Царство небеско. Није лако победити тог „старог човека“ у нама, тог „палог Адама“ који чучи у нама, због тога је и речено да се и „праведник једва спасава“. А у сваком од нас палих чучи идеја месије, тј. ми често себе видимо као месије и спасиоце Православља, а Спаситељ је само Један – Христос. Нама ће бити заиста добро ако успемо да се покајемо за наше грехе, а ни то није лако. Свети Сисоје се пред смрт молио да му Господ да још времена јер се „још није покајао као што треба“, а Црква га је назвала Велики. А ко је стекао истинско покајање за своје грехе, он је стекао и „мир Христов“ и на све ово речено гледа другим очима, такав је стекао „ум Христов“ и не колеба се, него се стара за „једино потребно“.
   Подвижнички опит говори да постоје искушења: спреда, отпозади, слева и здесна. Спреда су искушења када се оптерећујемо будућим догађајима (пророчанства о ратовима и страдањима, биометријски документи, жиг звери…), отпозади су искушења када се оптерећујемо сећањем на грехе, слева су искушења која нас наводе на грех, а здесна су искушења која нас кушају под видом врлине и старања за веру. Наравно да се ми треба да старамо за веру, то нам је дужност, али да не бисмо били обманути, потребан нам је добар духовни вођа, јер као што је и Јеврејима на путу за „обећану земљу“ требао Мојсије, тако и нама на путу ка Царству Небеском треба неки Мојсије. Јер ђаво је интелектуалац пар екселанс, и може да нас веје као прашину, јер у односу на његово многовековно искуство и знање тајни Божијих - ми смо се родили „јуче око подне“, ми смо у интелектуалној борби с ђаволом неравноправни. Ми само штитом вере гасимо његове лукаве стреле. Очигледно је да се у претходно написаном ради о искушењу здесна, да бисмо остали без штита. Имајући у виду Свето Предање Православне Цркве све треба да је под надзором епископа и пастира, јер ко себе рачуна у „стадо Христово“ тај треба и да је под надзором пастира које је поставио Пастир Христос, то је православно учење наше вере, то је и исповедање православне вере. Такво је устројство наше Православне Цркве. Господ наш Исус Христос јасно каже да ће нас он признати за своје ученике само ако будемо имали љубав међу собом!
   Овај текст није написан као напад на неке постојеће сајтове, већ као потреба за опрезношћу, будношћу и расуђивањем православних хришћана и чувања преко нам потребног јединства и духовног мира у наше дане.

   извор:Доситеј Хиландарац

Нема коментара:

Постави коментар